Књижевне новине

aiu u — „av : LosorrrlrZL ri oy.„ ra . ——

* zik dedilje,

KRITIKA

Naš „Mvsemije (pnjesim“

„Narodne knjige“, Beogrod)

(Prevod M. Pavića, izdanje

Puškinovi snovi o lepoti, njegova razigrona bujna mošia, životno iskustvo, „nestašnost mladclcčkog duha, toplina osećonjo, čas vedra, Čas selna zomišljenosi, »hladna posmatranja umc i gorka razočaremja srca« — to je sadržina o= miljenog pesnikovog dela kojem je posvetio više od osam godina svog preramo prekinutog života. Puškin je imao, pored mnogih nesreća, tu sreću šlo mu je LLriličar bio Bjelinski koji je skoro vidovi= to prozreo i ocenio vrednost svog genijelnog savremenika rekavši da je »Onjegin« poslavio čvrstu osnovu ruskoj poeziji i ruskoj književnosti uopšte. To visoko prizncmje kasnije, u toku 19 veka, učvrstili su svojim sudovimc Gogolj. Turgenjev, L. Tolstoj, Dostojevski, Čehov i Gorki, tako da je romem priznat kao jedno od nocjboljih dela ruske književnosti i jedem od prvih i mojlepših spomenika reclizma n Evropis |

Som PPuškim je smatrao svoje »nojmilije čedo, po tehnici, »slobodnim-, jer je, pored živopisnoc

'i Širokog slikomja sevremenog dru-

šivenog života, deo u romenu izs raza svom lirskom raspoloženju 1 refleksijoma o životu u vidu če= stih olstupemja, tako da su juncie i autor nekako nerazdvojno pove“ zomi, Divno je očuvcom kulturni kolorit Aleksmdrove epohe. »Onje= cine nije samo madehnuia slika isdnog doba, inkcmcrcijn jednog pokolenju — u kome je bilo i heroju — već i oielovljenje unutrcšnjeg sadržaja, srca te epohe, « Puškin učestvuje u romomnmu kao savremenik razočaromog Evgenija i blista čorimc svoje velike duše.

Veliki moajslor umeiničke reči, osećajući i Vvoleći njene iomčine, Fuškin je, pored toga, dao i sintezu celokupnog prethodnog razvitka ruske jezičke kulture, Po rečima Gogolja, on nosi u sebi sve bo= godtstvo, snagu i gipkost ruskog je= zikc. Mnogi pisci klasici takođe ističu, zadivljeni, pesnikovu zoaslugu u Genijclnoj primeni izražajnih sredstava i načina kojima stvara visoke književne vrednosti, U »Evceniju Onjeginu« je obilno i mnogostruko — a tako odmereno da se nijedna reč ne može izmenili iskorišćen govor ondošnje inteliqencjje, epistolarni stil, narodni ierazgovori silnih provincijskih spchija, način izrcžcd= Voja velikosvetskih krugova. Ali nenadmošna veštine Puškinova nije samo u·širokoj i smeloj upo= trebi različitih jezičkih ·elemenatai niovom srećnom skladu, Vožno je kako je iaj moalerijal kompono= von i koko izgleda u celokupnom irivu dela, kako su u njemu raz– meštene pojedine iskrice stilova.

Prevesti pesničko delo ne zncči somo uspešno pretočil njegovu sadržinu, smisao, njegovu rccionalnu moateriju u sistem i oblike drugog jezika, već i sačuvali ide=

ju i želju piščevu, emocioncinu

„boju, sazvučnost izrciza, bezbroj in=

tonacija, slika, nezcaboravne delalije crteža. Prevesti na srpski »Evgenija Onjegina«, prema tome, ne znači goamo ući u ieksi, rezumeti njegove nijomse, nego shvatiti, O> geliti i doživeti ga, cr Bto je ricjglovnije i nocjteže, dati dobru a dekvainu formu (adekvatnu — mo= žda je isuviše mnogo, gotovo neo= stverljvo), bor u dovoljnoj meri dočarati volšebnu moć Puškinove stih šte žubori i preliva se kao crorski potok,

Takst, dokle, postavlja prevo» diocu weomc ezbiljne i odgovorne zahleve, Odmoh, i se zadovoljstvom, možemo reći da je Milorad

Pavić svoj posao obavio sa zna» njem, ljubavlju, i inveniivno. Rekli bismo da nije pratio samo misao već i osećanja i rospoloženja piščeva, njegovu radost i lugu, osmeh i grč, irudeći se da, po „mogućnosli, sačuva neprikosnovene emohivne i intonacionalne osobenosli izvor=

nog fieksta, poeziju origincla., Ve=

rujem da je jedem od težih problema bio — sačuvati i izraziti na srpskom od nas daleku boju vremiena, istorisku patlinu kojom je romcn prevučen kao književni do= kumenat svoje epohe. Vidi se da je M. Pavić bio sveston zahleva koji se postavljuju u tako ozgbiljnom poslu i da im je pristupio sa svom odgovornošću i dobro pri premljen, tcko da se, noastavljajući svoj prekrasan život, »Onjegin« pojavio na našem lu. ] u pogledu mehrike, ritma i rime — šio do=

Otvorimo Ti neku knjigu prvi put, i nesvesno nas povuče želja da saznamo onaj splet okolnosti koji je uslovio baš to delo. Ali, u većini. slučajeva, maša želja je zaustavljena pred hladnim činjenicama toga ostvarenja, koje moramo primi onakvim kakve jesu, u ekskluzivnoj umetničkoj celovitosti, TI tako se dešava da umetnost ostaje pomalo zagonetna, umišljena i neđorečena. A to je ono što kopka svakog čitaoca ili gledaoca, naročito ovog mođernog, Koji, uprkos nmogim tvrdnjama, postaje sve manje naivan, živeći u jednom složenom svetu, neposredno suočem sa njegovim mnogostrukim vidovima.

Međutim, nije u pitanju samo znatiželja, već i neko osećamje nedoumice i nesigurnosti pred tim UDVAJANJEM umetnika i njegovog proizvođa. Nismo li primorani da često pr'sustvujemo prijatnim i neprijatnim pretstavama raznih „dvojnika“? Nije li goljatkinovski duh pritajene sujete tako nametliiv kod umetničkih ili. tzv. umetničkih uživanja? Pa, naravno, reći će neko, ođuvek je tako bilo, jer se stvaralac > njegovo đelo me mogu identifikovati. To je tačno, i ne pođleže sumnji, ali je u pitanju onaj večiti životni i društveni proces menjanja i sveobuhvatnog prožimanja ideja, misli > emocija, Danas, više nego ikad, ovo postaje sve očiglednije, i to na način koi problem umoetnikove laži postavlja u oštroj i jarkoj svetlosti jednog kompleksnog i protivurečnong života. A život taj postaje svakim danom, opet uprkos raznoraznim tvrđenjima, sve ličniji, sa sve snažnijom psihološkom intonacijomi.,

Ovaj naš svet koji se, ne tako retko, karakteriše kao „antipoetski“, u suštini je „poetskiji“ i „Umetnčičkiji“ nego bilo koji raniji periodđ društveme istorije. Ogromna tehnička sredstva stvaraju Silmu komumnfkativnost pojeđinaća, a lične želje đobijaju sve eksplicitniji smisao. U socijalističkom društvu taj Tičnn) prodor ljudskosti ima DoSscban značaj i vrednost! oko te oko snice ljudskih stremljemja Kretali su se | grandiozni pokušaji Majakovskog, pa i mnogih drugih — sa svih sttama sveta. Džojs, Kafka, Trolkmer, Pikaso, Ruo, Đakometi, Šostakovič itd., nastojali su i nastoje

BEZ REČI

inteligenino, čak”

sad nije bio samo problem već komen spoticonja za njegove preihodnike — Pavić je postigao .za= vidom domei, »Onjeginske sirolee (čeivorostopni jamb bez određene cezure, sa slihom od oscem ili de'vet slogova i naizmeničnim ređanjem muških i ženskih slikova) icko u prevodu ne dočoravacju pot= puno nezcboravnu muziku dela, ipak su t velikoj meri, u relaci= joma dva jezika, bliski izvoru, šio nije bio slučaj sa ronijim poku> šojimc.. Prevodilac nije išao za Puškinom formalno i bukvalno nego stvaralački, i nigde ga nije izne=verio. Ima neizbežnih olstupcmjea od originala, ispuštmja i dodavanja; tamo gde je do toga mora–

lo doći, M. Pavić je to činio oprezno, promišljeno i sa osećemjem mere.

Dosad je jedini izvor kod nas za upoznavcemje najboljeg Puškinovog

dela bio Odavićev prevod iz 190% god., obnovljen 1923, koji ni u vreme svog nastajcomja nije zado= voljavao. Pre tri godine dobili smo zagrebački prevod „»Evgenija Onjegina« od T. Prpića, koji se čita dosta tečno i lako, ali u nijonsa= ma sadržine, a naročilo u zvučnosti zaostaje daleko iza originclc,

Bez ikakve mqlicioznosti i pedonti-.

zma morcom reći dc samo u prvoj glavi njegova prevoda, kao umetke radi održavonje metra i rima, na 35 mesta čujemo: »gle, jao, joj, aj, oh, ih, uh, da, a, eno, na«. NaTOrvno, ovce tekst ne može imoati mnogo sličnosti s Puškinovim stihom. M. Pavić je srećno izbegao klopku veštačkog pravljenja jcamba, i dao nom »savremenoge »Onjegina« na našem jeziku, koji je dobit za srpsku prevodnu književnost, | Petar Mitropam

enog ama si Ir UK TORINO 1 O O a, VARIJACIJE NA TEMU DVOJNIKA

Povodom „Dvojnika“* Dostojevskog („Nolit“, 1958)

đa odgonetnu tajnu “dentifikacije subjektivnog sa spoljnim svetom. Zar njihova, nekiput tragična borba ne nosi u sebi i obeležje borbe protiv „dvojnika“, protiv sumorne čovekove rascepkanosti između onoga što jeste i onoga što bi hteo da bude.

I ova nas tema vraća Dostojevskom, veličanstvenom | umetniku koji je pokušao da sažme svet U patničkim dušama svojih junaka. Idući linijom konstantne napetosti ličnih protivurečnosti pojodinaca, Dostojevski je naslutio put ljuđskog oslobođenja od otuđenosti beskrajnth stega, u kojima se koprca psihološka neusklađenosi Čovekove ličnosti. Kao tamna mora pritiskuje junake Dostojevskog jedna neuhvatijiva i neodređena „drugost“ njihove prirođe. Komada ih i satire taj ambis neodlučnosti i subjektivne „nesigurnosti, Stoje oni pređ nama ne samo kao ps'hološki fenomeni već i kao simboli jednog ne mmogo veselog sveta.

O tim nepremostivim ptrovalijama između „dve“ ličnosti u jadnom

biću govori nam Dostojevski i u svom „Dvojniku“. Čudđesna ircnija ove uzbudljive fantastike polako otvara vrata u realnost svakodnevnog dvoličnjaštva i mogućnost onog Šekspirovog „da jesam ono što nisam“

Ostavimo ovđe po strani patološki slučaj bednog gospodina Goljatkina, i zadržimo se na fantastičnoj viziji „prekomernih“, sujetnih i otuđenih ljudskih želja. Dostojevski je tu pružio raogućnost čitaocu da oseti sve ono Što je prouzrokovalo njegova dirljiva j bolna kazivanja. Kako želimo: ostavljeno nam je na volju da biramo između Goljatkina kao konkretnog lika i Goljatkina u smislu apstraktnog odvođenja 'zvesnih ČoDvekovih postupaka. Međutim, izbor je, ustvari, nepotreban: konkretno i apstraktno prožimaju se snagom velike umetnosti — one umetnosti koja ne dopušta podozrenje u odnosu stvaralac-—34delo.

Dakle, osnovna pokretačka snaga umetničkog procesa našla je svoju

adekvatnu objektivaciju, poučnu za”

Marko Čelebonović: Portret

sve one koji pišu ili govore, odnosno govore i· pišu. I — naglasimo te — baš govore ono, što nisu napisalš, što neće (ne mogu ili ne smoju) napisati; govore jezikom &nog drugog, mizernog i podlog Goljatkina, čija delatnost uništava čak i onb lepe, sanjarske i plemenite pobude „boljeg“ Goljatkina.

'Takav „govor“, takvo šaputavo izrugivanje (recimo wogovanamje) drugima, pa i samom sebi, postavlja problem moralne 'stinitosti jedne stvaralačke #afirmacije. Omaj problem čiju je vrednost osetio Pol Valeri, ceneći iznad svega sam. proces umetničkog stvaralaštva.

U tom PROCESU trebalo bi da se' nalazi' jedinstveni smisao istine, koji isključuje prisustvo bilo kakvog: „dvojnika“.. Večita je to žudnja, možda, istmskih umetnika za potpunom celovitošću čoveka. inace ' tako često izvitoperenom u maglama onoga što se postiglo i o noga nedorečenog htenja, izraženog mucavim i pakosnim podvoštručavanjem ličmrnsti.

Predrag S. Perović

PESNIK U PRIRODI

Nastavak 58 1 strano

Ceo ovaj sklop pesnikovih vizi= ja i opažanja bio bi nesumnjivo

iskazoem jednostavnije, bez okoli~

~ šenja, on-m izvomrednom emokliv~

nom vetorikom kejom je napisem sOrflej u Koreji• i još nekoliko proslavljenih „Pavlovićevih pesama, Ovde, u zbirci »Oktave«, prisiljeni smo da čitome i ovo: put »kroz velika iskustva saznomja i moćiz, sspomenik golotinje nca vrhu OlVc= ra Bvoju muzikalnu jetru«, »jelen Što niče iz ćilima dok boje ispcra> ve zvukom« — i niz celih pesemca u sličnom shlu suvih prozcičnih formulacija i nezgrapno, meskladno sparenih reči, Koliko se pesnik ponekcd nemerno prepušte slačaju i improvizaciji, pokazuje primer u sonetu „»Monologe, Tome idem stih glasi: »nosiš svoje uho i nos

ko limenu moasku« i odmah za njim: »koja zna redni broj, u noći svoju doasku« — s lim Što je OVO »BVOju dosku« došlo bez ikakvog vidnijeg razloga i smisla (moglo je isto toko i da stoji: svoju skasku, svoju prasku!} sem, što, videli smo, mehomički i šuplje ' dopunjava rimu mosku-dasku. Smisao tu beži: ne= uhvcailjiv je; zapravo ga i nemo; ca izveslon smisao ipak mora da postoji, čak i u onoj prividno scasvim »besmislenoj« i »naopckoje poeziji. Smisao pesme nije scmo u njenoj racionalnoj, „bonclizova= noj »zdravorazumskoje jcsnoći, već "i njenom unuirašnjem zročenju, Wu koncentraciji raznih značenja koja se ne otlkrivoju prvom pogledu i prvom čitomju, coli su krajnost i suprotnost zbrci, neređu i izvešićčenosti. Pavlovićeva poezija u •»Ok favcmcie ja hledna, moclene, owzdzr

žena, clhemijski opstrakina i su> vopcrna, sa intelektucinim reminiscencijama-·i replikomce ili metcfo+ ričnim brovuroma koje treba da nadomeste” emocionalno »unuira= šnje gorenjece, strast, snagu sirce sti, životnost, ' Ono idealno jedin= stvo 'intelekto i osećemja, —T »mislena zvonć i zvona krvi«, kako bi rekao 'pesnik, nisu se istovremeno i zajedno oglcsila,

Ali nećemo uopštaveni,

Tme u'sOktavoma« nekoliko dobrih pesamca, izvemraednih. strofe, što' je jedem deo noše kritike neprevično prećutao,. kao što, opet, meki: drugi nisu mogli de prećute ili bor umere glomozne i ne boš

pretercmo iskrene kemplimenie. Noejlepši i mejčistji pesnički tremuick w Poavlovićevoj vbirci jeste ova stola, iz pesme Ok)

»ši&ako bi bilo da woćas dmž meravš, | preduzreneo nešto

mi, ostrva vida što kruže oko kičme mraka. ; i ' war mije došao trenutak da svanm blage vesti? : O MDrobe se fosilne bruge i očnjaci mapwštaju mesto

što pogibije smera. Krećeme ka dommnm bratskog detinistva

iragom pretskazanog Mraka đe mam se wjišm 'olewire

vw grim, i 6 wrha moći svetlost dok se mresti . · | . tražimo nm mesečini melodijm wajedničko popewice«, Yi

Šta sve ne kazuje ova sirofal Ona je glas crkiivizma i spremno= sti za ckciju (sda moćas duž ne= ravc preduzmemo nešto«); metafo= ra o Čoveku koji je — jer je živ — gsveilost, pokret (»>ostrva vida) i koji luta, probija se u turobnom, uznemirenom i pomelenom, skoro neprijateljskom svetu (»kruže oko bičme mrcaka«); ona je i glas ncde i bodrosti (irenutak je »da sva> nu blage vestii«); svedoči o novim poremećoijima (s•drobe se losilne pruge...-); sluti zvezdeni čas ljud= skog roezumevemja i dobroie (>»>k" domu braiskog dekiinjstva«) i šve> opšle ljudske solidgrnosti i sloqe (>trežimo... melodiju zajedničke po pevke«). Svciki je stih, eto, jedcm svojevrstan humcmistički program i proglas; saopšten ·je poelski, lir= ski besprekorno! Terkva bi, čini nom se, trebalo. da bude, to je poezija i prav pesnička reč ovog nemimog, istrzomog vremena, io je, tekođe, pesnička reč ovog nošedc podneblja i živolcr: istinski glas so cijalističkog humanizma, Možda pe=

snik nije imao u. vidt iu 'Kinjdahicu dok je pisao, Utoliko bolje po nje= 9al Jer da je smerao, nomerctvao, pripremao se da'ncpiše boš" tekvu pesmu, to mu verovaino ne bi (=> ko! sponiemo, tcko prisne i nadc> bnuto pošlo 'za rukom, Bez krikova i suza, bez' jadikovki i'uzdahc, i plitke, olupe bolećivosti, opa od svega što 'je u njoj nečisto i lažno, nestalno i vorljivo, iz ovih. stihova progovorila je soma ljubav,

Potrebno je spomenuti još neke zemimljive i vredne pesme: »Na robu prijotelja«,. »Temjiri što 15le«, »Lep izglede... Nije veliki ze bor, doduše, eli se često i u dru» gim pesmomc oikrije fini, prodo> rom sh, duhovite KO Oni, igličasto dronije. eko | pri> znomo da su »Oktaves, kao celinc, ne baš uspela eš : jedneg sistemoiskog pesničkog 'ekaperimenic, neće io bii ni izvinjenje ni puko formalnost kažemo li da boezija = koo pojom i kao cilj, koo, pozilivno stvaralačko siremljenje ljudskog · duha ·=— tu ovoj zbiteš.

Pavlovića nije izneverila samu sebe: nije podlegla protkticizmu i Ša= rolikom, neodgovornom pevcnju rc= di pevonjc. Nećemo ovde poncvljoti otužnu i već prilično otrccnu tirudu o wprivilegijoma i nadmoći Poezije u corsivu Literature; prave

i stvorne poelske vrednosti — ne jednom je to poivrđeno, kao i sad u »Oktovama« — uspevcaju dc

se održe i iroju i na nojžešćoj vetrometini i noljućoj klimi, bez ikakvih i ičijih privilegiju i intervencija, svojom vlastitom neuništivom. duhovnom energijom.

Miloš I, Bandić

Milivoj SLAVICEK: „DALEKA | POKRA JINA“

(»Likosa, 1957)

Wu »Dalekoj pokrajini« Slavičekova poeziia je našla svoi puni odjek,fta» Ko prostran, mnogostruk, a skladan. Šta je to daleka pokrajina? Je li to ono što je tu, a nema ga? de ji to zaborav? Ono što smo imali a mne mwmamo; ono što smo viđei a ne pamtimo šta, gđe i kad? Ili je ovi fRnjiga ponavljanje ljubavi u prostorima «čija imaginarnost ne smeta buđnoj istinitosti te "jubavi? Čini mi se da u toi imaginarnoj geografiji daleke pokrajine prepoznajemo Tirvatsku iščašenu iz njene urakljemosti na mapi. Daleka pokrajina je isznađema pesnikovim rodoljubljem isto toliko koliko i željom za dalekim i vapvremenim. Važna je činjemica da danas u vreme osfvarene mnmacionalne pravđe kođ nas, pesnici, MHrpski kao i hrvatski, doživljavaju svoje rođoljublie kao čisto poetsku, vanvremenu i vanteritorijalnu Kkategoriju. To im đaje divne mogućnosti. da u svojoj rodoljubivoj lirici budu više simbolični'a manje retorični. Otađžbina jie u nama. (»Ro je mema wu sebi uzalud će je dđozivati PO imenu, To se ne vidi«, rekao bi pesnik). · Karakteristično je za ovu boeziju jedinstvo vremenskog i van» vremenskog. Po tome što uopštava doživljaj, po tome što je misaona, ova poezija je' vam vremena, vam pPojeđinačnog. i konkretnog; po ftome šta uwopštava i o čemu misli, ova poezija je u svome vremenu. Kođ Slavičeka je jako izraženn želja đa bwu+ de nov, želia često mzaludna, „jer zar ne reče već sve to što nosimo w Sebi neko blizak nnma:

· »Odavno hoću „napisati pjesmn

ia o nečemu što nije rečeno

'mebrojati: to nije o Ovome i O-

; vome mego O ovome.

' Često me znamo šta Je suprotno O mome {a namo. Šta {e to Bto mi-

· je varka, i suprotno je njoj? Šta je

to Ntoe wije zbilja? MNegativnim wqg« dređenjima pesnik pokušava đa me graniči i ne osiromaši svoju meođeeđenost, svoju bolnu slobodm, s, Svoj mwnmečitki gsrč đuše« me brese-

če kao gorđijev čvor, da ne svede

na najmanju meru sebe ionako «e bećamog nesrazmeri daleke pokraji« ne. Otađa kođ njega reči »nevarka«, »nezbilja«, »neobalac itd.

| Najlepše pesme u ovoji knjizi jesu Pesme iz ciklusa »Vodđe«, Pesme .»BRijekex, »Jezera« i »Mora« spadaju sw najpitomije, najsuptilnije, , majlepše Pesme m savremenoj hrvatskoi poewiji.U ovim pesmama potpuno je za» đovoljen zahtev poezije za dotera» mošću i oformljenošću. Wanije Slas vičekove pesme međutim Karakteris Be obilje iđeja, ali i jedno nedovolj=mo osećanje za formu, ođakle „proi« stiče mejasmost i poetska, bezvolis · nost, Mstina, w donetima Slaviček je

· manje nov mego u svojim slobodnim

stihovima, ali je zato više pesnik, U» ostalom nije veliki pesnik onaj kos

· ji se od svih pesnika razlikuje, no»

Bo onaj koji je sličan svim pravim pesnicima. Milivoj Slaviček je oka" mo wvom Mmjigom đa spada u red Wwawila · pesnika. ., | Branko. Miljković