Књижевне новине

JVAN BONJIN:

»Život Arsenjeva«, »Lika«

(»Svjetlost«, Sarajevo, 1958)

Ova Knjiga velikog uskog pisca Maje nepoznata našim čitaocima. Sa» rajevska »Svjetloste mas je potsetila na ukusno predratno izdanje »Život mlađog Arsenjeva« »Srpske književne zadrugea Kad je već reč o štampanju, čini nam se da bi celokupna Bunjšjinova dela bila dobrodošla jugoslovenskim čitaocima, koji su uvek rađo čitali ovog pisca. Jeđini ruski Nobelovac čeka ono što su kod nas doživeli Dostojevski, Turgenjev, TolBtoj, Gorki i drugi velikani ruske književnosti.

»Život Arsenjeva« mnutobiografsko delo, pisano godine 1930, u emigraciji, Duža pripovetka »Lika«e (rusko žensko ime), skladno

· se nastavlia na ovaj lirski roman koji na najprostiji i najživotniji naFin evocira daleke, prohujale dane mladosti proživljavane u boskrajnoj ruskoj stepi, đaleke dane detinjstva čiji su se mirisi i plamenovi toliko u piscu bili razgranali i razbuktali, da su morali biti odelotvoreni Kroz Zvuke ove vanredno suptilne proze. Knjiga je to bez jasne fabule, bez dramatičnih obiria, aii suštinski dramatična, kao sam život, Pisac Koji bi đanas od Bunjina pokušao da.nauči zanat, verovatno ništa Kkonstruktivno ne bi mogao maučiti. Jer je to proza Koja nađvisuje spisateljskoe zakone stvaralaštva, zakone pisanja. »Ne pisanje, već stvar sama«, kako bi rekao jedan naš pesnik, "raj živi, izgrcani materijal, ta poezija nepo» vratnih dečjih đoživljaja, io prvo buđenje čovekovo u pređelu koji mu

je dosuđen, to oplemenjivanje svega”

čega se dotakne, sve je to ustvari Strogo privalna i istovremeno Sfrogo maša, ispovest jedđnog čoveka' koji se ebratio detinjstvu. Mok čitalac pre\rće stranicu po siranicu, sicoro sve đogađaje smešta u đekor svoga dđe= tinistva, svakičas iznalazeći čuđmnu pođudarnost, mada se »radnja« YoOwvmana ođvija negđe oko 1585 godine, w pustim prostranstvima oko reke MDona i grada Voronježa. NLjuđi su najbliži životinjama u ,embrionu. Njuđi su najbliži ljuđima wu detinjstvu. Bunjinova Knjiga detinjstva i đečaštva, buđući oštroumno, Sveže, poetski pisana, knjiga je detinjstva svakoga od mas.

Prevod Nikole Sokolovskog i Momčila Ristića je više nego Mhorektam, mada jc Bunjinovoj prozi potrebna, mekša, manje opora reč. Ba M. D. ~

BAKOBA VAN VELĐE:

»Velika sala«

(s»Rosmos«, Beograd, 1957)

Ovaj. roman savremene holandske književnice Jakobe Van Velde imao je velikog uspjeha, u nekim jliter krugovima, zapadnih zemalja,

| naročito n „Francuskoj, To pokazuju brojni prikazi objavljeni u uglednim

' stovima „kao -što su »Les lettres francaises«, »Nouveles · literairese i drugi. Neki kritičari smatraju »VeTiku salu« za remek-djelo, da se moše staviti odmah uz molstojevu Kknjigu »Smrt Ivana. Mliča« i »Epilog ?i-

boovih« Rože Martena di Gara, KO-

je obrađuju iste ili. slične motive. · NW ak [a :

je Bunjinovo

SOS

bve ptice

SOON

Pa,

šta je to, »Velika sala« i čime je naročito skrenula pažnju na sebe literarnog svijeta? dakle, što otkriva

U romanu se prikazuje dđom starica u jednom holandskom gradu. Stare, usamljene žene dotrajavaju svoje dane. Nije to ni bolnica u kojoj ljudi leže bolesni i imaju nadu da, će ozđraviti, ni Koncentracioni logor gdje se vežu nade za oslobođenje. Ovdje je priroda sa svojim zakonitostima okruini i neumilni inKkvizitor. To je kuća bez nade u NKojoj se, inače, uredno živi: hrana je dobra, čaršavi čisti, posluga ljubazna, stare žene čak i kupaju svakih osam dana. Pa opet, atmosfera među njima je mučna, gotovo neizdršljiva, Nekada su te stare žene imale porodicu, đomaći Kutak, djecu, muževe, namještaj koji su čistile i njegovale, a danas nemaju ništa. Same su, ogoljene i fizički i đuhovno,. Perspektiva crna, U ovom predvorju smrti ispoljavaju se mnjihove sitne pakosti, intrige, retro spektive u prošlost, a iznađ svega tupost i boznađežnost samog Kraja. Svađaju se oko kolača, krađu jedna drugoj bonbone, Žale svoje namještaje koji su prođati za račun socijalnog osiguranja, jer njima više odavđe nema povratka. Kako koja od njih dozrijeva za smrt, prebacuju je u veliku salu, odakle zna se kuda iđu. Koju ponesu mw fu sobu, — po kojoj je roman i dobio naSlov, — ustvari kao da „prisustvuje Svom sprovodu. Nemoć i bezizla= znost starosti dati su ovdđic istinito, jednostavnošću i reskošću operacioTog noža wu brosekturi, Jeđan Kritičar je rekao da ne preporučuje »Ve= liku salu« onima koji se plaše oDorog i gsorkog pića. NA Drvi Mo» sled, čovjekm se učini, maista, da je ova Knjiga mnebumana i to utoliko više mkoliko je impresivnija kao umjetničko djelo, Zašto postavljati ogleđalo pređ sfarost, pređ wemoć bez nade? Neke starice ne Žele mi da ih iko više posjeti i viđi ftakvima, žele đa ih mwadrže poznanici m njihovom mnekađašnjem dobrom. iš%« gledu. ea ipak, ova Knjiga bwudi m čitaoca neke izgubljene, tihe melo» dije, izaziva samilost i osjećanje za čovjeka. Ona potstiče i na razmišljanje: đa li je uvijek đobro ono Što činimo Kada mam je svima takav Kraj. Zašto da wagorčavaju život jeđni drugima oni koji su osuđeni ma smrt? "Takvih pitanja direktno, daKako, u ovome romanu nema, ali se takvi zaključci sami nameću. Ova Knjiga samo Kkonstatuje, govori neumoljivošću svojih činjenica.

Roman je vrlo interesantam ž 85% svoje čisto Kkompozicione strane.Sastavljen je uglavnom ođ monologa majke i Kćerke, koji čine kao neke kratke, zasebne glave. Pisan je Sasvim jednostavno, na riječima Škrio, bez ikakvih metafora, i stilskih ra-

. zuđenosti, kao da se pisac bojao dy -bi svaka baroknost i dđinamizam iz~

raza · ođuzeli wwjerljivost „materije.

Mstina je. britka i gorka, ormamen–„tika stila tu bi prije vrijeđala nego

pomogla da se dočara i osjeti svijet starih žena na domaku smrii. Knjiga je napisanz Kratikim, jasnim rečenicama i mođernom tehnikom utoliko što pisac ne priznaje tireima odvojene i naglašene dijaloge. Sve je gusto, đođiruju se dijalozi, unutrašnje strepnje i naslućivanja, mo” molozi i snovi u Kojima se iživljuje potisnuta i mneispunjena stvarnost. Al to ne smeta Tazumijevanju i komunikativnosti teksta. Knjiga: je jasna i jednostavna, osnovne niti radnje povezuju cjelinu, Preko kče-

rinog monologa doznajemo dosta o njenoj majci, koju je ona dovela i smjestila u ovaj đom, kao Što u momolozima starice „zaleprša mladost Kćerke, pomiješana i katkad okri-

ljena majčinim željama i nadama. Nesumnjivo, »Velika sala« je bizarna knjiga po svom motivu a njen pisac pod ufticajem Kafke, kako je jedan od mnjenih Kritičara konstaiovao, i vjerovatno je i kao takva steKla svoju preporuku, Možda je njena vrijednost malo više polcrtann, Ostaje, ipak, đa se kaže da je io dobro napisana, uvjerljiva Knjiga koja je Ta umjetnički način odrazila gorku istinu o lIjuđskom Kraju.

:% \

ANRI LEFEVR:

»Prilog estetici«

(»Rultura«, Beograd, 1957)

Rasprava je pođeljena na pet glava koje se nađovezuju jeđna na drugu. U prvoi — Neuspesi estetike, veoma dđokumeniovano i 5ačžeto govori se o domarksističkoj estetici, estetici filozofskih sistema i aforizama umetnika. Tu se najviše govori o. Platonu, Didrou, Kantu i Hegelu, koje NLefevr razložno mnzima za pretstavnike estetičke misli svojih epoha. On ističe razloge neuspeha njihovih estetičkih teorija. Platonu zamera izjednačavanje umetnosti i saznanja. »On je — ističe Lefevr pogrešno doveo u vezu emociju, estetsko osećanje u pravom smislu reči, sa onim što je zanimljivo na Đlanu inteligencije i razuma«. Visoko ocenjuje Điđroa, koga smatra tvor» cem mođerne estetike, ali se ne dvoumi u ukazivanju na njegove krupne neđostatke, kao što su nemoć u rešavanju pitanja koja sam postavlja i oklevanje u borbi za suštinsko., Goworeći o Kantu i Hegelu, Lefevr podvlači da estetika u sistemima ovih filozofa boluje od istih nedostataka

ZADATAK JEDNE GENERACIJE

Kao naslednik jedne trule istorije koja meša ugušene re| volucije, zavedene tehnike, mrtve bogove i otrcane idđeologije, u kojoj drugorazredne snage mogu danas sve da unište ali su nesposobne da bilo kog priđobiju; u kojoj se inteligen cija ponizila da postane sluga mržnje i ugnjetavanja, ta generacija koja nije pošla ni od čega drugog do od svojih SOpstvenih poricanja, morala je po novo da uspostavi, kako u sebi tako i van.sebe, nešto od onoga Što čini dostojanštvo života i smrti. Suočena s jednim svetom kome je pretio rascep, u

| |

kome naši veliki inkvizitori mo qu đa ošnuju jednom „zauvek kraljevstvo smrti, ta generacija zama da, u nekakvoj ludoj trci protiv vremena, treba da među narodima ponovo USpostavi mir koji neće biti zasnovan ma ropstvu, da ponovo izmiri rađ i kulturu, i da sa svim ljudima ponovo načini Kovčeg zaveta. \

kao i mjihovi sistemi: formalizam kod prvog i spekulativna konstrukcija kod drugog.

Pasusom o odnosu istorije filozofije prema istoriji umetnosti Lefevr završava ovaj đeo \raktata đa bi sleđećih đvađeset stranica posvetie temi Marks i Engels o este" tici, gđe ukazuje na zasluge las sika marksizma u rešavanju važnih pitanja koja je đdomarksistička este" tika sebi postavila, Posmatrajući u metnost kao društvenu nadgrađnju, oni su u uzajamnom odnosu materi» jamog sveta i umetničkog đela dali primat materiji i, polazeći odatle, Mkazali na rešenja nekih značajnih e» stetičkih problema. Odgovarajući ma pitanje otkuđa potiču razni oblici Wmetnosti, Marks kaže da oni potiču iz čula. Takođe jednostavan odgoVoT, ali iza koga Stoje iskustvo i niz či njenica, Marks i Engels daju na pi-

: tanje o »đuhovnoj otuđenosti« — pris

watno vlasništvo njegov je duboki uzrok. Lefevr je pokušao đa n nekim problemima Koristi Marksov putoka” pa tako govori o uzroku postojanosti pojeđinih umetničkih vrednosti, o ši“ zolovanju dela ođ istoriskih uslova,

o sadržaju (treći đeo) i obliku” umetničkog

(četvrti deo rasprave) dela.

Pri analizi sadržaja, koja jedino može đa nam aobjasni vrednost ili bezvređnost datog dela, treba, Tefevru, razlikovati bDiološki, emocionalni, praktični i ideološki sadržaj. Na osnovu ovog razvrstavanja, on đaje veoma čvrstu postavku o vređ“ nosti apstraktne umetnosti, koja zapostavlja najvažniji sadržaj — biolo= Bki, Ovđe Lefevr polemiše s Plehas novom, Kritikuje njegovo isticanje

psihološkog faktora na Tra“ čun ekonomskog i brani ufilitarnohedonističko gleđište o ulozi umetnosti, gledište kojie Piehanov smatra za neodrživu konstrukciju.

U odeljku o obliku Lefevr SW" protstavlja svoje mišljenie — oblik zavisi od obrađe sadržaja, Wantovom o sintezi oblika i sađržaja kao nezavisno postojećih pojmova. Izbegavajući jednostranost, on i subjektivno uslovljava oblik, posmatrajući ga kao rezultat slobodnoe volje umetnikove. Posebno se zadržava na problemu svesti u poslednjem delu traktata Oblast slobode. Lefevr se čvrsto drži mišljenja da je došao Kraj estetskoji nesvesnosti i smatra da je dualistički kompromis u ovom pitanju »nezainišljiv i ubitačan za umetnika« Kada se složimo da je pređmet estetičke analize umetnost, i ka-

da, čitanjem posleđnje. stranice Pri»

ioga, završimo djeđan Yazgovor o književnosti, o poetici (retko se pominje slikarstvo, muzika nikako, ko-

jom se Lefevr bavi u poslednje vrenameće mam se zaključak o” jednostranosti N,efevrovog eseja, Pisac nije vođio računa o tome đa je.

me),

umetnost, koju čine umetnosti, upravo ona apstrakcija kojom se estetika bavi, apstrakcija koju jedino možemo predočiti kao zbir, Uostalom, nekim primerima jeđne Mumetnosti retko se nađu panđani wu drugoj.

S druge strane, treba podvući va=

žan Kvalitet ove knjige — original=

nost. »fer — kako piše Dragan Jere-·

mic w predgovoru ovom izdanju + samo samostalnim naporima esteti> čari koji polaze od osnovnih istina marksizma mogu da dođu do jedne značajne, celovite, sistematske, ma> učne estetike«, Ki Preyođilac Dragutin Tođorić uspeo je da savlada, prilično tešku Kom" sirukciju Lefevrove rečenice,

_ Ivan Čolović

Služenje istini i slobodi

DVE DUŽNOSTI

U svim prilikama svog života pisac može da ponovo zađobije ono saosećanje jedne žive zajed nice koje će ga opravdati. Ali samo ako prihvati dve dužno= sti koje čine njegovo zanimanje plemenitim: služenje istini i slu ženje slobodi. Kako je njegov poziv sjedinjavanje najvećeg mogućčnog broja ljudi, on ne može da odobrava laž i rop- · stvo, koji stvaraju pustoš gde god vladaju.. Plemenitost naŠeq zanimanja uvek će biti đuboko usađena u dvema obavezama koje je teško primetiti u odbijanju da lažemo o onome Što znamo i u otporu prema ugnjetavanju, Ćć

OSVRT U PROŠLOST

Nikađ nisam bio u stanju da zaboravim sunčevu svetlost, oduševljenje životom, slobodu u

· kojoj sam odrastao. Ali mađa ta nostalgija objašnjava mnoge moje greške i nedostatke, ona mi je besumnje pomogla da ·

Mira ALEČKOVIĆ

"Tri pesme

koje. prolazi

ZAMRZNUTI VODOSKOCI

„edna je žena · da ne ostanu O S da kada ljudi odu 1 S dođe bed fontanu obesni i da sa potsmehom u onome što je S Jedna je žema prove pod suncem koje je O a sad joj samo oduzima,

ribe su drhtave jurile zanete i uplitale se ljigave tra

i mlaz sunca igrao u njenom OK! koži, po kosi, hvati šne starosii Sara.

A sađa se mrtva po | i po telu joj šare čudovi

Surova igra doba smenjivala se na nje

igrom svetlosti i senki koje su

i pogled onih zadivljenih Što Ne smej e, mladiću, nikad

koji su nekad čudesnom'

PORUKA JEDNE SENKE

Svi vJ koji ste živi, đok ste živi, živite, re svi vi koji imate oči, rađujte se

svi vi koji možete da volite,

svi vi koji možete da zaboravljate, zaboravite, IN „, hako ste bili gonjena zveradđ po drumovima

i vaša klecava deca ugljen pećima,

zaboravite oči strave i procepe duše, i

prihvatite prolome tišine dobroćudnim rukama,

vi jači ođ vetra i viši od oblaka i veći

od nepovratne praznine, vi Živi | 179039

ako možete 2 sebe produžite za onoliko za koliko vas se budu sećali

jer zev je beskrajan samo hod po m

i tvrđ je sam senki koji niko

i uzalud će pogače tuge za vama neko lomiti wu ı i uzalud ćete .žaliti reč neku toplu koju niste izgovori. . .koja niste otvorili.

i tugovati za vratima nekim

KAMENA PTICA

Kamena ptico na džinovskoj kamenoj ploči, kojom se nekada, negde, igrala deca nekog diva.

. poletela si visoko čista kao moj san i moje oči, a ležiš u travi kao gonjen» koji se skriva

gonjena vrememom, neđogonjena u zaborav,

koji si san to ponela iz kog to dalekog. veka? Za kojom si tugom i pesmom koga tabora : ; AN bila cvet, nadgrobni i lek čijeg leleka, |

TOON nađ Gijom si kućom. bila kukavica, ~:

| nad čijom kolevkom, čedna, crni bauk zlobe? Kad postade lelek poslesmrtnih tamnica, kađ bela i nežna u tvrđi kamen ođe?

Oko tebe rastu i cveće i trave

i nije ti pusto u kamenom đanu, Zamena ukleta za nečije sutone plave, lepota bogata skrivena u sebe samu.

Dr LJUBOMIR ŽIVKOVIĆ:

»Uvod u istoriju ljudske svesti«

isNaučna Knjiga«, Beograđ, 1957)

Nova Knjiga MD-ra Živković (pre izvesnog vremena objavio je »Nauku 0 postanku čovekaa) mije sumaram pregled celokupne istoriie · ljudske svesti, kako bi se po naslovu mogio zaključiti, nego istorija prvobitnih (uvodnih) fipova i „apoblika ljudske

svesti od njenog postanka pa sve fo animizma. Drugi deo ove knjige obuhvatiće mitološko-religiozni pe-

iz govora Aibera Kamija prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade

shvatim svoje zanimanje, i još uvek mi pomaže da prećuino budem uz sve one mirne ljude koji, širom sveta, podnose život stvorem za njih samo zato što se sećaju ili kratkotrajno ponovo (doživljavaju slobodne

trenutke sreće.

PISAC I!I ISTORIJA

_ „Pisac ne može danas đa slu ži onima koji stvaraju istoriju; on mora da služi onima koji su joj potčinjeni. Inače je sam i lišen svoje umetnosti. Sve ar– mije tiranstva sa svojim milionima ljuđi ne mogu đa nastane njegovu pustinju — čak i ako je on voljan da iđe ukorak s mjima. a

Ko bi, posle toga, mogac đa od njega (pisca) očekuje gotova rešenja i fine morame za~. kone! Istina je tajanstvena, neuhvatljiva, uvek je treba iznova osvajati. Slobođa je opasni, s njom je isto toliko teško iziČi makrai koliko je uzbuđijiva.

žna, jedna se žena boji Oba zamrznuti bez vode, kađa proleće ode

vredljivo ne priđe ; amo senka prošle lepote... la vek na lelujavo;j vođi, | dođavalo svetlosti njenoj lepoti,

'oko njene bele kamene noge vke oko njenih bedara

kraj zamrznutih vodđoskoka |, lepotom šuštali. ZONaN

| sukcesiju tipova liudskog. mišljenja

" plina od geologije i

u vremenu

mlađić koji

oku zlatne žuti... hvata siga

noj haljini

baršunaste kože igrale tuga i briga 1. MAM je ranije nisu nmapuštali„ ·

lepoti viđenja, 5 volite, Pio

kama ne može prekinuti,

riod u razvitku društva, dgdnosno ljudske svesti. Pisac se potrudio da Sve oblike i tipove ljudskog mišlje. hja proprati m njihovom istoriskom i logičkom redosledu i da tako upole buni marksističko učenje o razvitku | Čoveka i društva. Svaku fazu razvi ka ljudske svesti Đ-r Živković je prikazivao w sveflosti svih relev4ni« nih obeležja — gsnoseološko-Ilogičkož: | 'Psihološkog i praktično-obredhog, | Takvo kompleksno proučavnnje išt0• | rije Jjudske svesti pretstavlja pozi“. tivnu motođološku ddliku ove Knjig i izdvaja je od niza stuđija ranih autora o ovim pitanjima. . |

U ovoj knjizi Živković nam, ra“ | me se, nije prezentirao detaljnu hr. nološku istoriju čoveka primitlivnoF društva, mego samo opštu . logičku

vezanu za socijalno-ekonomsku · isto“ riju. Prema autorovoj MWlasifikabli, prvobitni oblici svesti bili šu: nep0“. sređno-čulaa svest Đitekantropa i sl nantrepa, naivno-praktična svest ne anpdertalca, magička svest prvobitnog sapiensa (ova tri oblika odgovaraju | trima Jeđenim „periođima) i animl * Sstička svest vezana za praksu prvo | bitnih stočara i zemljorađnika, poslč

koje dolazi mitoiloško-religiozni oblik Svesti u periođu mmastanka „Kklasnof. društva. Pisac je jasno'odvojio mi Siju od religije i analizom njihovih Suprotnih logičkih, psiholoških i praktično-ritualnih „obeležja pruži prihvatljivu osnovn za istorisko i logičko rangovanje tih do sada često brkanih oblika ljudske svesti.

Za jedno korapleksno istraživanjb kao što je ovo kojega se Jatio D" Živković, bilo je neophodno bpozni Vanje niza različitib naučnih. disci“ anatomije 0? psihologije i sociologije. Autorov duBogođišnji rađ urođio je plodom i Osnovni cili mjegove knjige »da PO" stavi jednu naučnu skicu i sistema Ski pregled ljudske duhovne istori je.„. i otkrije izvestan sistem u ha0* tičnoj masi duhovnog materijala DT istorijee postignut je, če

M, G,

"KNJIŽEVNE NOVINE |