Књижевне новине

· PREMIJERA U JUGOSLOVENSKOM

DRAMSKOM

POZORIŠTU ·

IZNEVERENI NUŠIĆ

„Gospoda ministarka“ u režiji Bojana Stupice

_ NMaće Miti suviš#o ako se još jednom islakne da je uzrok nekadaŠnjoj Nušićevoj velikoj popularnoiŠt O e ležao u aktuelno-

i njego omedija. Pisao je komedije u kojima je nestala granica između akcije na pozornici i publike, a u njegovim delima je još jednom iriurmfovao princip po kome jemaci komedije moraju da pretstavljaju velik broj ljudi, Psihičke, fizičke i mentalne karakteristike njegovih heroja bile su gotovo istovetne sa mentalitetom bezbrojnih individua određene društvene sreine. lIndividđualizaciju svojih karaktera Nušić je uvek vršio kroz karikaturu, čime je izbegavao da povređuje pojedinačne sudbine iako su svi gledaoci neprestano osećali da ih njegove aluzije pogađaju. No kako je Nušićevo delo bilo duboko sraslo sa određenim | podnebljem, mentalitetom i društvenim poretkom, svaka aluzija, dosetka ili vic imali su i satiričan prizvuk. Danas, ked se Nušićevo delo podvrgava sudu vremena, nameće se pitanje da li se njegove komedije smeju lišiti tog ambijenta toliko važnog za njih,

Pored ovog problema pojavljuje se i đrugi, u tesnoj vezi sa prjrodom Nušićeve komične akcije. Jczik je Nušićevim komedijama daleBeo najvažniji element. Ritam nje= govc6 rečenice, akcenti, dužine, paaze, usklici i uzvici imaju posebnu melođiju i određenu komediografsku funkciju. Ustvari, beogradsli žargon sa početka ovog veka određuje Nušićeve tipove, njihovu psihologiju i shvatanje života, kao i sbrukturu komične akcije i vrstu đuhovitosti.

Posle pretstave „Gospođe ministarke“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gledaocu se nametnuo Utisak da je reditelj Bojan Stupica želeo po svaku cenu da izbegne lokalnu ograničenost Nušićevu i u njegovom delu pronađe uniferzalnije sadržaje. Reditelju se učinilo da će takve sadržaje najlakčše otkriti ako zbivanje na pozotvnici ne lokalizuje vremenski i prostormo pomoću realističkih detalja vezanih za Beograd s početka ovog veka. Kad se digla zavesa dočekalo nas je scenografsko rešehje (autor je takođe bio Bojan Stupica) koje je odmah nagovestilo :to tdaljavanje: umesto obične građanske sobe sa foteljama i trpqzariskim stolicama na sceni je bio čitav Živkin stan, bašta ispred kuće i deo ulice. Širile su se draperije, velike hao jedra, „od crveno-bele Svile i krpara izazivajući asocijacije na molijerovsko skorojevićevstvo i čergarsku zagađenost. U tako nagoveštenim „prostorijama zapažali smo zealističke pojedinosti kao što su rezbareni stolovi, pirotski ćilimi i cigansko plehano šporetče, no ove autehtimme mnojedinosti nisu uspevale da preciznije obeleže sredinu. U „ašti pak, realistički koncipiranoj sa rondelama i drvećem, ironično je dominirao mladi luk. U bojama dekora osećala se maglama prigušena čežnja za suncem i jarkim svetloshim efektima. Scena na kojoj će se razvijati događaji bila 'je neobično plitka a prostor smanjen i neprirodnim postavljanjem stolica u, prvi plan. Tako se već u dekoru manifestovala izvesna stilska neujednačenost koja se iokom pretstave komplikovala i sve više pojačavala.

Ali kađ je počela radnja i pred nama stala da defiluje Živkina porođica čokalo mas je daleko veće iznenađenje. Nije nas toliko izne-

Crno stado

Čutanjem prijeti mrko čelo planine. Nakostrešile se trepavice jela

pa rukama dugim

crno stado muzu.

Iz. nabreklih dojki

mlazevi kristalnog mlijeka, kao živa sila

slivaju se

u vječito otvoreno oko.

ı MOLBA

Drveća redovi vapiju za suncem ·drhtavi djedovi.

Dok im vjetar vlasi vijori bijele čuju se uzdasi.

K'o prosjaci stari kađa za hleb mole, oni ruke gole

ispružaju nebu, da ih sunce žari jer nemoćni zebu.

Petar, VUKOSAVLJEVIĆ

nadilo što je jezik odlučno približen današnjćj „govornoj frazi već znatno više besomučna trka na toj plitkoj pozornici, Scena je rotirala čas na jednu čas na drugu stranu, prozori su zamenjivali vrata, skakutalo se i pištalo, pljeskalo po svim delovima tela a na kraju jednog čina začula se i neka primitivna muzika. Bilo je očevidno da dominira burleskna spoljna ekspresija, i malo po malo ocrtavao se osnovhi ritam pretstave, a iza njega i scenska ređiteljeva zamisao. izgleda da je reditelj u jednom trenutku pogrešno razumeo Nušićevu primedbu da je gospođa Živka Popović „dobra žena i domaćica“ koja je „izneta naglo, iznenadno i neočekivano iznad njene normalne linije života“. Primedba je svakako najmanje indicirala misao da se

Bojan Siupica

tim izdizanjem menja i ritam sredino: ritam muerakliski, slarovremski, pun raspravljanja natenane o beznačajnim gestovima i postupcima, jednom reči ritam sredine jednoličan i odmeren kao šetalica na zidnom satu. Osnovni poremećaji dešavaju se, naprotiv, samo u gOspođi Živki koja se uzdiže, povremeno gubi glavu, ali na kraju sa pouzdanim nagonom uspeva da Održi ravnotežu u svakoj situaciji. Dinamizovanjem ritma njene okoline Stupica je stvorio utisak da je Živka upala pre u neki sulud svet nego Šlo ga poremiećuje SVOjim delanjem. Postepeno su, dakle, taj razigran scenski pokret i obilje vizuelnih ekspresija uobličili ritam sredine duboko stran nušićevskom ambijentu, ritam prepun razigranih boja i pokreta koji bi oduovarao Stupičinim pretstavama O međiteranskom podneblju.

Iz sređine takvog ritma i karakferistika izvirali su tipovi znatno drukčiji od onih koje je Nušić sa toliko preciznosti uočio i ostvario, Ministarka tako nije bila starovremska žena, pomalo vulgarna i nasilna, vitalno prilagodljiva svakoj promeni, širokih gestova i duševnih pokreta u kojoj se postepeno, si> gurno i gotovo sukcesivno razvija niz karikiranih pretstava O SOpstvenoj moći. Umesto toga ona je zamišljena kao ustreptalo i senzibilno stvorenje, mahom neuravnoteženo, sitnih zamaha i skakutavog kretanja. Umesto da merakliski srče sreću koja joj se osmehnula, ona je upala u usplahiren haos i izgubila nadmoćnost nad sređinom, Nad njom se sve više nadvijao njen zet Čeda koji nije bio oličenje le-

nje, nepokretne ništarije, sitnog mahera koji tek priteran uz zid pronalazi snagu da pobedi taštu

(istovremeno i toliko glup da Upravo tada prouzrokuje i sopstvenu propast). Uporedo s ovim reditelj je promenio i njihov odnosi u njemu se osećao „maolijerovski konflikt između sluge i gospodara — ustvari odjek komedije del'arte a Molijerovom delu, — konf}ikt pra ćen neprestanim, progresivnim narastanjem sluginog (ovde zetovljevog) đominiranja. Njegova nadmoćnost bila je začinjena domišljatošću nekog Zganarela, Skapena ili Pometa. Treba napomenuti da je treća glavna ličnost „Gospođe ministarke“ “»o shvatanju režije) Ujka Vasa, ostvarena najpribližnije trađicionalnim „nušićevskim tipovima. Te tri ličnosti jedino su i realizovane kao stvarni likovi dok su ostale koncipirane kao karikature neobeležene „nušićevskim bojama. Za ovo ivrđenje nisu potrebni na= ročiti dokazi već je dovoljno zadržati se na dve-tri ličnosti. Tako je Rista Todorović, u tumačenju Dejana Dubajića, bio stereotipna operetsko-vodviljska figura za koju se moglo naslutiti da je kožarski trgovac jedino po tome što je ispod ruke nosio trubu kože (prilikom posete nesuđenoj verenici!, ali m po čemu da potiče iz Beograda

dvadesetih godina našeg stoleća: gospođa Nata, bivša ministarka, u

\ikumačenju B. Katalinić, u operet-

skom kostimu bila je po svojim intonacijama dama iz višeg sveta nekog komplikovanijeg društva; u Ninkoviću Karla Buliča preovlađivao je velikosvetski, dđođuše degenerisan, manir iz bečkih salona, ali u njemu nije bilo uopšte pokondi~

„ene, pogrešno shvaćene francuske

nonšalancije.

Na ovom mestu dodirujemo jedmu od najvećih artističkih nelogičnosti pretstave. Ustanovili smo da su svi junaci, izuzev Živke, Čeđe i ujka Vase, pretstavljali karikature iz vodđviliski apstraktnog, „grotesknog, farsičnog sveta čije nacionalne i socijalne koorđinate nisu precizno određene. Nisu to bile karikature određenog mentaliteta, socijalnih ili psihičkih osobina već karikature čiji je jedini cilj bio da nasmeju gledaoca (napomenimo uzgred da je takva njihova priroda najviše uticala da se potpuno zanemari satirični duh dela i da preovlađaju bufoneriske egzibicije). Međusobni odnosi ovih karikatura podvrgnuti su zato izvesnim uslov nostima i svaka akcija komičnija od prethodne bila je razumljiva i Opravdana (kao što je u crtanim filmovima realno sve što se može izraziti linijom). S druge strane odnosi u trouglu Živka, Čeđa, Vasa nosili su pečat realnih dodira uslovljenih uglavnom normalnom psi hologijom. No kako su i ove ličnosti neprestano stupale u kontakt sa ličnostima ostvarenim kroz karikaturu, pitanje njihovih odnosa znatno se komplikovalo. TI Živka i Čeđa, i ujka Vasa morali su u tim slučajevima da pribeqnu MKarikaturalnoj, farsičnoj ili grotesknoj akciji đa bi se uključili u svet karikatura, Ali kako su istovremeno težili i da održe kontinuitet psihološkog razvoja dospevali su u nemoguć položaj a njihove unutrašnje radnje i same su dobijale predimen zioniran oblik. Taj odnos bio je duboko neprirodan i vremenom su se i ova tri lika preobražavala u karikature. Mira Stupica, kao Živka Popović, ostvarila je niz blistavih komičnih minijatura neočekivanim promenama u glasu, mimikom, dđuhovitim gestovima i prostudiranim hodom (a u prvim pretstavama i ogromnim naporom da se ovaj lik pšiholcški izmutra objasni). Alipažljiviji posmatrač mogao je u nje-

(/)

Zapaljen

Dragan KOLUNDŽIJA

O speaččiie {ef

Ne razume ptica Sta cvet obećava.

Dan pođeljen na ljubav i smrt

Cvet pretvoren u pređeo i raštu,

Ako zaspiš: pod čelom ti more i bršljan, Ako gledaš: suncokret tvoje oko biva.

Ne razume ptica šta cvet obećava.

er, zapaljena semena. RČ zapajjena u grlu mom ne ćuti.

O, tužni sveče na krovu qde lome se kiše Šta rađa taj pređeo bez čela i čelo bez dana.

Gde si zvezdo? Gde javo? Gde lasto?

Gde ste o vi sićušni lavići neba?

Dolazim hrast, dolazim vuk, dolazim ostrvo. Kamenje osvetljava moj hod i senku.

Ulice otvaraju vrata, ljiljani se pojavljuju.

Vreline mesa, ožiljci po cveću. Sanjam te o ti čije ime zaobilazi noć. Čije ime ne smeni ovde pomenuti. Vuk zvezđu ljubi, ja tebe m» mogu. Vrelhne mesa, ožifjci po cveću.

noj Živki lako da otkrije odjeke živožne razdraganosti i čulne razigranosti Mirandoline i Petrunjele, i Uskoro se pitao da li je lični ritam ovog lika, izražen cikanjem, vragolijom u oku, sitnim pocupkivanjem,

koketerijom i dizanjem suknje i ri- |

tam Nušićeve ministarke. Sem toga, ona je u docnijim preistavama

ođustala od namere đa podvlači tra~ ji .

gikomičan karakter Živkin (kako je cvaj lik prvobitno koncipiran) i predala se svakovrsnom preterivanju. Možda je utisak preteranosti pojačavao i plitak mizanscen u kome je svaka potencirana delovala prenaglašeno.

Miji Aleksiću je, međutim, plitak mizanscen pomogao da uverljivo izrazi postepeno, skoro flegmatično narastanje Čeđine nadmočćnosti. Bila je'to velika kreacija, si-

gurna i nenametljiva u izrazu, iz |

koje je, uprkos negativnosti karaktera, zvačila humorna vedrina,

Izvrsno je igrao i Slavko Simić, kao Pera pisar, U nizu ostalih kreacija posebno su se istakli Milan Ajvaz kao ujka Vasa i Milivoje Živanović kao teča Panta.

Sva ova razlaganja mogu se svesti na sledeći zaključak. Možda je vreme koje je izmenilo strukturu društvenih odnosa nepovratno razvejalo i veliku nekadašnju snagu Nušićeve umetnosti. Tačnije rečeno, svako ima pravo da posumnja. Ja lično mislim da će Nušićeve KkOomedije delovati snažno sve dok se na ovom tlu ne promeni i mentalitet ljudi koji ođređu,je prirodu deformacija u našim međusobnim kontaktima. 1I još nešto: najveći problem u realizaciji Nušićevih komada donelo je upravo vreme koje je uspostavilo jaz između akcije na sceni i publike. Sasvim je lako podvući tu razliku, ali je neuporedivo teže pronaći oblik u kome će ona iščeznuti. Suprotno shvatanje zanemaruje satirični duh Nušićevih komedija i olako prelazi preko činjenice da se on ustvari Često gorko smejao celoj jednoj naciji. Rezultati takvog shvatanja su očevidni i porazni: komeđije pune karakterističnog duha i britke verbalne opservacije pretvaraju se u plitku bufoneriju lišenu smisla, U-

kusa i mere, u bufoneriju koja svedoči o trenutnoj stvaralačkoj nemoći da se prodre u srž Nušićevog dela.

Vladimir STAMENKOVIĆ

o ——

'Ti goriš., Pomešana krv je tvoja

Sa zaboravom. O moja nado i dane

S onu stranu groma, s onu stranu oka. Pšenica jedna je tvoja dojka, druga miris. Ti goriš, Pomešana Krv je tvoja. i

Ti goriš, al ne gori ime tvoje.

To ime hranjeno poljem. i šumom,

To ime zabeleženo na: kruni neba. ·

Moja senka kruži oko meseca i ruke,

Ti. goriš, al ne gori ime tvoje.

Pomalo postaješ pepeo, postaješ hod u prazno, Dolazi jeđan slikar i pokušava da te naslika. Dolazi jedno det i stavlja limun na tvoje Oko. Onđa dolaze svi: ljudi, Iwade, planine i reke,

Ti pomalo·postaješ pepeo, postaješ hod u prazno,

HI Evo me, đah sam žeđi, miris sunca.

yig 14 RošAl i

Pod kamenom sam, na postelji ljiljana. Pređeo za koji sam se u snu zalago Noć iza koje oko moje trepti,

Evo me, dah sam žeđi, miris sunca,

Kameni mesec pada ma. moje rame, O je li to ptica ili samo avgust?

Ja letnje reke oko sebe skupljam I planinu za čelo privezujem.

Kameni mesec pađoei na moje rame,

Nađite me, more iznad menb plamti, Svetlost ispod mene groboviz otvara. Ševa obrasla stablima vrba maštom.

/ Nađite me,

akcija |

Đorđe Popović: Akt

Četvrta izložba slika Đorđa Popovića

Ne čine likovnu fizionomiju svog vremena samo njeni veliki graditelji, eksperimentatori koji krće nove puteve i izuzetne individualnosti koje svoju osobenost znaju i na neobičan način da izraze. Dragocene su i one niti koje u osnovno likovno tkanje jedne epohe upliču baš oni tihi i skromni, fini i iskreni umetnici koji slikaju jer umetnost oboqaćuje njihov život, jer je ona njihova potreba i njihova radost. Izložba Đorđa Popovića govori o tome.

Motivi Popovićevih slika nisu ni birani ni traženi, nego su delići umetnikovih dana: lica sa kojima deli svakodnevicu, predmeti kojima se služi, ulice kojima godinama prolazi. Zanimljivo je dđa ovim svojim motivima: figuri, mrtvoj prirodi i pejzažu, Popović kao slikar prilazi na razne načine, nalazeći za svaki od njih i posebno — a za Svoja Osećanja svakako adekvatno — likovno rešenje, što govori u prilog njegove slikarske kujture.

Portret, a naročito akt, slikar likovno itransponuje sa sećanjem na Sezana i njegovo osećanje za formu i Kkoloristički postupak.

Intimist, Popović u punoj meri do lazi do izražaja u svojim lepim, tihim mrtvim prirođama i onda kada su sasvim malih dimenzija. Slikar zaista dominira ove svoje kompozicijs i sa merom i senzibilnošću ume na njima da pomiri valerski postupas s& koloristićkim i da stvori izvanredne sličice koje su u postupku lnistalno čjste a u doživljaju taple i iskrene.

U predelu, Popović kao da je učenik PFisaroa i Sizlejo. Čuvajući formu objekta on ga utapa u atmosferu koja na ovim slikama postaje novo likovno sredstvo umetnikovog izražavanja. Popović prilazi pejzažu kao liričar koji na toploj fizionomiji starih ulica insistira sa utriIovsKim osećanjem. Najčešće je to Beograd i stare fasade kojih je sve manje u modđernom gradu, ali su one vezane za vedrinu umetnikovog detinjstva, pa otuđa na njima ni starošti ni tuge, nego intimne priče o slikarevoj naklonosti.

Đorđe Popović pripada onoj grupi umetnika koji tiho, ali uporno đelju likovnu viziju svojih doživljaja. On slika onako kako oseća, a pri tom je nepretenciozan i iskrem kat

đa slika samo za sebe samog. Ova dragocena i

je. umetnikova istina čini najlepšu vrednost Popovićevih slika.

Slike Vojislava Stanića

_ Slično pričama koje su za odrasle komponovane dečjim jezikom deluju slike Vojislava Stanića. U njima ima i svežine „Kazivanja i naivnim rečnikom ispričanih čitavih svetova Kkroz koje slikara vodi njegova neobično bogata i zanimlji va fantazija. A radi se o nekim ijudskim osećanjima ili potresnim životnim trenucima: o ljubavi, o ratu, o miru i borbi, o odmoru i željama ribara, o susretima na uHci gde svaki prolaznik nosi vidljive nedosanjane snove i o čitavom mizu čudnih košmara. Uz glavnu temu prisutno je tu i čitavo obilje detalja koji imaju privlačnost

teksta i nikad ne remete ceHnu. Stanićeva je smelost kombinova mja bliska onoj nadrealista, ali on svesno priča o svakom elementu

TN + RMaje vizije sa Đmeciznošću, sveži-

nom i ubedljivošću tzv, „naivnih" slikara. Kao i primitivci, on ima ljubav za mnoštvo sitnih predmeta, ali ne za sve Što vidi — nego za sve Što zamišlja. Obitje običnih stvarčica Rao: sijalica, morski jež, lutkica, licitarski kolač, češalj, ku tija cigareta stavljene su u neobične odnose lebdeći oko ruku iz kojih izrasta grana, devojka. koja stoji na balkonu a zvezđano je nebo u njenoj sobi, konjska glava koja viri iz bunara, dvoje zagrljenih u buretu, devojke u staklenoj flaši, osobe koje, mada odevene, ostaju nage, itd.

Ali to što nas već na prvi pogled zarcbi priča sa Silaničevih kompozicija nikako ne umanjuje i likovnu vrednost njegovih najboljih slika. Svakako, nisu sve podjednakog Kvaliteta izložba o buhvata nekoliko godina rada ovog mladog umetnika, -a selekcija

radova nije sa dovoljnofh strogo pokazuje” ii pric:

Šću izvršena, pa lične nejednakosti u rezultatima. Međutim, slike iz poslednje dve godine dokaz su već jodne određene slikarske zrelosti, Na njima likovni jezik umetnika ne ide u raskorak sa njegovim neobičnim misaonim svetom, jer anegdotsk:i elementi urastaju u likovne, pa bez obzira na. zbivanje koje slika opisuje, ona nije ilustracija nego likovna transpozicija čudnih, izmaštanih „pretstava. Svoje slike Stanić rešava uglavnom dvodimenzionalno, primenjujući ponekad e= lemente jedne primitivne perspektive, a površinu slično starim tapiserijama ili istočnjačkim minija-. turama ispunjava mnogim objektima kod kojih ga likovno interesuje samo boja i od Mojih projicira samo površinu, retko muodeli-

rajući i formu predmeta, ] u sd-.

mom tehničkom postupku Stanić je našao svoj način, on slika sasvim glatke, ponekad čak prozFačne površine vrlo tankim slojsm pa. ste koju razmazuje špahtlom. Boje su mu na najboljim slikama blage. Po površini utišanih odnosa sivozelene, beličastoplave, blago ružiČaste izdvoji se kao akcenat po-: neka fleka crvene, zelene ili. mrke, Slike mu potsećaju organizacijom kompozicije na ikone „sa Žžitijama“, odnosno one sa više scena od kojih je svaka jedna zasebna celina, a sve zajedno ipak čine harmonično jedinstvo. .

:- Ove Stanićeve kompozicije imaju i jednu neobičnu privlačnost, Jer scene i događaji na njima deluju kao da se odigravaju prvi put baš ovđe, na samom platnu, kao da su neposredno nastale ne samo u trenutku slikanja, nego da Se JOŠ uvek razvijaju dok ih posmatramo. Slično ranim renešan= snim majstorima čiji đavoli i „čudovišta iz pakla" umesto da iza7OVU grozu i strah, često imaju komičnu veselost, tako i na Stanićevim slikama lutkasti +rupovi koji U ruci drže otsečene glave pla vih očiju ili namršteni likovi vrazara i zelenih razbojn'ka koji treba da budu simboli užasa, ustvari obraduju posmatrača svojom iskrenom naivnošću koja nekada ima prizvuk netražene duhovitosti. A. zatim, nešto od one draži ispovesti koje donose slike „naivnih“ imaju 1 Ove, Stanićeve kompozicije: one nisu samo delići slikarevog bića, ceo je on u njima — i čovek'i umetnik.

Za beogradske galerije ove Stanuceve pretstave likovno ostvarene jednim nesvakodnevnim a pot-

puno „odgovarajućim | „postupkom. znace i novost i svežinu i donose akcente | autentičnih umetničkih kvaliteta,

Dr Katerina AMBROZIČĆ

KNJIŽEVNE NOMING

| |