Књижевне новине

Godina IX. Nova serija, br. 68

U SPOMEN BORCA |I REVOL

Đuro Salaj u krugu svoje porodice

~. GLAS I_ LIČNOST RADNICKOG VETERANA ada

Za ime revolucionara Đure Sala'|a prvi put sam čuo u svojoj ranoj mladosti, već na prvim svojim korac:ma u borbi za ostvarenje revolucionarnih ciljeva radničke kla se, Iz kazivanja starijih drugova | preostalih kompleta partiske štampe, krišom od nastavnika, u gimnaziskoj klupi još pokušavao

sam da pohvatam žive niti jedne · .glas, te blage i dobre oči, i glava

napisane i nenapisane istorije, u xojoj su, meni dotad „nepoznati i bomalo tajanstveni, ljudi bili glavni i svakog divljenja dostojni akteri. U glavi mlađog i neiskusnog gim naziste izrastale su do fantastičnih tazmera figure velikih naših radničkih boraca. još nedovoljno povezane slike, ali su se, i iz takvih slika, jasno odvajali pojedini likovi koji će zauvek ostati u sećanju,

Među njima, na prvom i počasnom mestu, Đuro Đaković, prerano preminuli partiski teoretičar Živko Jovanović, u Španiji poginu=li rukovođilac Blagoje Parović, robijaš-slikar Moša Pijade i konačho Đuro Salaj, rađnik i dugogodišnji ilegalni partiski borac — koji

je u to vreme već bio u mostran-=

stvu — kao i neki drugi.

Ali, to je bilo upoznavanje sasvim posredno: po čuvenju i pomoću pisane reči,

Prvo direktno poznanstvo sa imenom Đure Salaja došlo je u jed no sasvim izuzetno vreme i — sasvim izuzetnim putem,

Bio je to njegov glas koji smo slušali, ođ prvih dana narodnooslobodilačkog rata i revolucije pa sve do pobede nad fašizmom, prvo pre ko Radio Moskve, a zatim preko

naše tiajne rađiostanice „Slobodna“

Jugoslavija“. O =wMh |, 1

Taj isti glas, ali i čoveka, slušao sam zatim godinama sa tribine Savezne narodne skupštine i sinđikata, u mnogim burnim i prekretnim godinama borbe za izgrad nju socijalizma i socijalističkih odnosa kod nas. ni

Razume se da u danima šestojanuarske diktature, u onim danima kad je stvarno prvi put čuo i”saznao za ime Đure Salaja, đak smederevske gimnazije nije mogao ni da sanja da će, kasnije, posle mno go i mnogo godina, sedeti pored Đure Salaja u klupama našeg parlamenta. _ -

I, pošto čovek ne može da pobegne od svoje prošlosti i uspomena na nju, dešavalo mi se, ne

Bile su to, tada, ,

"kako, u slučajnom. posmatranju Sa

lajeve dostojanstvene i mirne fi-

„gure, ili u slučajnom i nevezanom

razgovoru s njim na plenarnim sei nicama, uvek i ponovo, i po ko zna

koji put, tražim onaj davni ali nezaboravni lik revolucionara iz moje mlađosti,

I čudno, taj baršunasti i meki sa sedim svilenim. vlasima, — sve to i čovečno i plemenito što je iz svake njegove kKretnje i iz same pojave. njegove spontano izbijalo — poklapalo se potpuno, negde u najintimnijim mojim pretstavama, i sa burnim životom i burnom prošlošću njegovom.

Najzad, ako je čovek mera svih stvari i svih vrednosti, onda se za starog radničkog veterana Đuru

„Salaja može slobodno reći da je či-

tav svoj Život . posvetio borbi za čoveka i čovečnost..I zato njegov gubitak pogađa đuboko sve naše

ljude, ta Tanasije MLADENOVIČ

jMmreı Salaj M radnom, kabinekma,

UCI

BEOGRAD. 23 MAJ 1958

ONARA ĐURE SALAJA

ligne sveti

zo HRGaŠAM isćo"ijak

Smrt Đure Salaja, člana KPJ od 1919, i člana CK KPJ od 1926, još jeđan je, tragičan, povod sećanja na stvaranje, na borbe i na pobede revolucionarne avangarde naših naroda. Reč je o velikim decenijama čudesnog revolucionarnog: intenziteta, o sudbonosnim događajima koji menjaju same osnove života naroda, o otsudnim našim bitkama — od pojedinačnih obračuna u po= licijskim mučionicama predratne, karađorđevićevske Jugoslavije do velikih, završnih sukoba Oslohođilačkog rata i Narodne revolucije, do Sutjeske i dalje, sve do Oslobođenja. Smrt Đure Salaja oživljava u nama, još jednom, možda jedno od najvećih razđobija istorije naših naroda.

Ali — nj3gova smrt, ili život, buđi u mnogima od nas, možda sa istim intenzitetom, i lična sećanja i osećanja, čiju trajnost ništa ne može prekinuti, čiju lepotu niko i nikad ne može izbrisati. Lik Đure Salaja

:; čoveka i revolucionara, ostaće ne: zaboravan u nama, a decenije tog : Cudesnog revolucionarnog

intenziteta koje smo preživeli a za koje je neraskidivo vezano ime Đure Salaja živeće u nama kao naš najjači lični doživljaj, „zanos i smi580. Nik ; d :

Bilo je to pre više od “trideset godina, možda 1926. Tađa sam, u polumračnom periferiskom. sobičku pored dunavskih močvara, sa najstarijim bratom, prelistavajući dotada nedostupnu mi „Spomenicu o Lenjinu“, čuo i za ime Đure Salaja. Spolja, sa ulice, dopirao je spori, tupi topot — to je opet prolazila žandarmeriska patrola na svojim uhranjenim konjima. Dan se gasio — dan se u našem sobičku uvek vrlo brzo gasio... Da, tađa sam prvi put čuo to ime — još jedno sveto ime Revolucije, naše Revolucije, ime koje je u jednoj dečačkoj mašti zablistalo kao zvezda, ime koj» je odzvanjalo sa sve burnijim krvotokom revolucionarne avangar= de, sa sve snažnijim koracima naroda koji je, na svim stranama naše zemlje, stupao u odlučnu borbu,

Đuro Salaj.

Bilo je to prvi put.

Spori, tupi topot žanđarmeriske patrole na konjima pretvorio se 1941, u strahotni lomot okupatorskih tenkova. Beograd je buktao u plamenu, a u tom džinpovskom požaru goreo je i polumračni periferiski sobičak pored dunavskih močvara. . Revolucionarna avangarda, narodi Jugoslavije prihvatili su se Oslobodilačkog oružja.

I uskoro zatim, najzad, prvi put.

sam čuo živi ljudski glas, glas koji nijedan partizan, nijedan borac Jugoslavije ne može zaboraviti, glas

spikera radđiostanice „Slobodna Jugoslavija — Đure Salaja.

Najzad smo se i sreli, u izmasakriranom, ali cslobođenom Beomgrađu, i taj prvi, i svi kasniji, ne česti, susreti sa njim budili su u meni, uvek najplemenitija sećanja, i osoećanja, koja se uvek buđe u kontaktu sa ličnošću koja je najtešnje povezana sa najlepšim težnjama čoveka.

U dane Rezolucije Informbiroa, i jula 1948, na večeri u zamku Dobriš. pored Praga — i moj dragi prijatelj Veljko Petrović pamti tu noć — jedan od najgrlatijih tadašnjih čehoslovačkih „ministara pobornika Informbiroa, u toku diskusije koja je trajala skoro do zore, u prisustvu velikog broja stranih delegata i čeških javnih radnika i književnika pitao me je, trijumfalno, pored ostalog:

— A Đuro Salaj! Gde je Đuro Salaj! On je sigurno s nama!

— Ne, nije s vama, dragi ministre. Nije, i nikada neće, i nikada

ne može biti s vama — odgovorio sam mu, i ponovo mi je palo na um, u blistavom sjaju zamka Dobriš, kišno popodne iz 1926, i polumračna periferiska sobica na Dunavu (i polumračne periferiske sobice u Čehoslovačkoj, i svuđa, po celom svetu) — i „Spomenica o Le njinu“ koju sam tada imao prvi put u rukama.

Đuro Salaj je živeo i umro za dostojanstvo čoveka i naroda, za slobođan razvitak svih stvaralačkih snaga čoveka i narođa, za veličinu i lepotu naše istorije, za socijalizam oslobođen svih dogmi i u teoriji i u praksi, i njegovo delo, delo nepokolebljivog avangardiste, ostaće trajna pokretačka tekovina u borbi našeg čoveka za bolji život. I zato njegovo ime ostaje, svetlo kao naša istorija, svima našim generacijama koje nastupaju, svima borcima za pravi, socijalistički humanizam, kao visoki primer i snažan potsticaj.

Čeđomir MINDEROVIĆČ

ŽIVOT KOJ|I IZRASTA

Godinu dana posle smrti Moše Pijade, smrču Đure Salaja nestalo je iz naših ređova još jednog istak nutog revolucionara, još jednog starog borca sa čijim imenom : delom je nerazdvojno povezana na ša revolucija. Slušajući sa radija reči i muziku koji nas uveravaju o njegovom nestanku, mi se branimo od ove izvesnosti sećajući se njegovog lika i njegovih reči, kakve smo ih upamtili sa poslednjeg

_ U SPOMENIK

viđenja sa njime, & otimamo. se tuzi smrti misleći na život, na nje gov život borca i revolucionara. ·

Dve misli javljaju se pritom u nama. Bio je tu, doskora, među nama, kakvog ga još jasno pamtimo: čovek iih, skroman i blag, ćovek ljudski, prisan, drag i naoko običan, koga su svi mlađi mo gli zamisliti i u sopstvenoj porodici i instinktivno, svesno ili nesvesno, U suštini svojih osećanja

TO ZA MMUJIBŽUE,WV.N-O O S 7, UMETNOST EF DD MH IU ŠTVENZ— EP 8 T A! N.TA

RRA n i

Cena 30 din

doživljavali ga i posmatali ga sa ljubavlju sina prema ocu. i sad, u času njegova nestanka, čini nam se da ga je smrt ne samo izdvo-, jila od nas već i nadnela nad nas, da je ona, smrt, ponekad ta koja dolazi da bi nečijem životu dala reljefnost i punoću i ukazala na izuzetni smisao i značaj života. Života koji smrt prekraćuje, ali ne može da poništi, jer je sačuvan u delu i istoriji koja je neporeciva i neuništiva, A sa tom mišlju, već drugog dana njegove smrti, evo gde između nas i na naše oči. ra– ste, raste njegov lik u. spomenik nad nama.

I zatim, slušajući na radiju suve činjenične podatke.o njegovom životu, druga misao: kakav je veličanstven i stravićan, herojski : uzbudljiv životopis ispisala na Ovoj našoj vetrometini istorija za poslednjih pedeset, šezdeset godina u životu. našeg čoveka i naših ljudi. Rodio se drug Salaj.u maloj slavonskoj varošici, opkoljenoj feudalnim posedima grofova Majlata i barona. Gutmana, pamtio je vlađavinu: Kuena Hedervarija, bio je Kkrojački šegrt i krojački radnik, organizator sindikata u Sarajevu, Brodu. i Zagrebu, Delovao je u Švajcarskoj, Austriji i Sovjetskom Savezu, doživeo prvi i drugi svetski rat, bio je među osnivačima Komunističke partije na kongresu u Vukovaru, upoznao je kraljevske jugoslovenske zatvore i teror Petra Živkovića, ilegalnu bor bu i osetio slast slobode, pobede

'i konstruktivnog rađa na izgrađ-

nji nove socijalističke Jugoslavije. Pred rasponom i uzbudljivošću takvog života ljudski vek mne čini nam se više kratak. U njemu svako od nas može da nađe i jedan deo sebe i svoje sudbine i, evo gde život njegov koji izrasta U spomenik nad nama postaje u isto vreme i simbol našeg života, Ži+ vota i sudbine naših ljudi... ~

„Smrt ima mnoga · vrata ,koja vode u život“, kazali su pesnići. Na jedna od tih vrata drug Đuro Salaj, kao i Moša Pijađe godinu dana pre njega, kao stari borac naše revolucije otišao je iz života u istoriju.

Neka je večna slava borcu i revolucionaru Đuri Salaju.,

Erih KOŠ

|_eVoTII erna raer arez aıgmc ae rem bre ape avans ime en ineesle nemi ererrer e Oraicrrprnnaiiea

UO OON PIPUJOJOJ DI

Nas više uopšte ne iznenađuje kađa čujšmo vapaj da je grdna nesreća naše savremene kritike u tome što danas nemamo (svoga) Skerlića. A trebalo bi, ustvari, da postoji opravdana sumnja. da se iza tog vapaja krije doista žalost za Jovanom, Ššeširdžijinim sinom, doktorom književnosti, profesorom Univerziteta, „urednikom „Srpskog Književnog glasnika“, za autorom nekoliko značajnih književnih studija i jedne još uvek veoma korisne istorije srpske književnosti; đa se kKrije tuga za jedmlim. određenim Skerlićam, rođenim

tad i tad, tu i tu, umr}im na operacionom stolu·

u predvečerju jednog svetskog meteža bkoji je, između ostalog, uneo dosta zabune i u poklonička uzdisanja za tim muževnim simom i hajdučkim potomkom, predvodnikom, učiteljem. i lučonošom. U tome vajkanju postoje, zapravo, dve neizražene tendencije, dva celokupna stava prema kKritic, Prva je tendencija izrazito iradicionalistička, uslovljena jednim balkansko-pravoslavnim, nacionalnim i patrijarhalnim oduševljanjem prema starinama, precima i uopšte sedim glavama: taj Jovan, govore, taj jedinstveni i nenadmašni Skerlić, utemeljač, rodonačalnik. i ktitor srpske Književne kritike, taj divni muž, vrli roda sin i znameniti krčilac kukolja u našoj mladoj kulturi, bio je Ččitava jedna olimpiska veličmna, izuzetnost i neponovljivost, pa je, svojom smrću, odneo sa sobom, po svemu sudeći, daleko više nego što je za sobom ostavio, jer takve snažne ličnosti, usmeritelja i skretničara, mi sada možemo samo da sanjamo; ne rađaju se više takvi borc? i takvi junaci, već sve nekakva blzdunjava dečica, mucava i musava, kratkonoga, jadna i slabašna, pitomi izdanci. Druga je tendencija, u krajnjoj liniji, samo jedna varijanta prve, doduše konkretizovana. % nešto proširena: sve ovo Što danas imamo i ođ nevolje kritikom nazivamo, sve je to, vele, obrni-okreni, jad i beda, surogat, krezubo prežvakavanje i nemoćničko batrganje bez duha, stava, hrabrosti i smisla, a zbog toga Što je to tako, što se tih anemičnih i škrofulomih kKritičarčića narađalo vanredno mnogo i što je tušta i tma tog jalovačkog i impotentnog literarnog : marazma niklo na «sve strane, i Što i dalje neprekidno niče, zbog toga našoj literaturi i ida sve tako ćopavo i k'lavo, zbog toga mi kritike i nemamo, književnost nam se razvija sama, napuštena i nenegovana, neusmerena. i nekamalisana, onako kako joj je bog dao, a što, van sumnje, ne bi bilo da savremena naša literatura ima svog moćnika i diva, da ima čvrstu i snažnu ruku koju valja ljubiti i poštovati i kada

VAPAJ ZA SKERLIĆEM

pomiluje i kada izbije; da, Jednom. rečju, ima Skerlića.

Ostavljajući, sada, nastranu sve ono što je Jovan Skerlić unio i značio za našu književnost i to u jednom vremenu koje je Skerlića trebalo pa da i rodilo, ostavljajući nastranu sav njegov divni duh, i snagu, sve njegove lične vrednosti koje mu niko nikada n» može ni umanjiti ni ođuzeti, taj ponovljeni vapaj za pokojnikom, što se već trideset h više godina proteže kao nastavak gorkog jadanja što su ga uglas obplakali pedeset i šest ukopnika i nekrologičara u jednom broju „Srpskog književnog glasnika“, taj vapaj otkriva da, uprkos mnogo čemu što smo sahranili sa našim očevima, još uvek nismo uspeli da savlađdamo u sebi pokloništvo pred prošlošću 5 da nam ni danas nije tuđe da od nečega minulog, u svoje vreme vanrednog i briljantnog, pravimo kult i simbol, uzor savremenosti. Kult tradicije, dobrih starih vremena, sputava nas, ustvari, i mnastužuje, onemogućava: nam da sagledamo svoje sadašnje vrednosti koje postoje i koja ne umemo da cen'mo.

Jer, vapaj za Skerlićem je vapaj za kritikom; ako se ta patetična tugovanka malo razgrne, videće se da iza nje stoji klimavo uverenje da mi danas kritike nemamo i da bi nam neka jaka ličnost pomogla da je steknemo. Ukazivanje baš na Skerl'ća glorifikuje njegov kritičarski stav i metod, a to je upravo ono što je naša književnost u znatnoj meri već prevazišla. Trebalo bi, svakako, načiniti jedan iscrpan pregled savremene naše kritike, tr»-' balo bi otkriti njene neprimećene i nepriznate vrednosti (tamo gde ih ima, a ima ih), njene karakteristike i sve njene osobenost', pa bi se videlo da je vapaj samo jedna tradđicionalistička oblanđa u koju se Često uvijaju plitkoumnosti. Da, kojim slučajem, u našoj savremenoj književnosti postoji baš takav Skerlić, on bi, van sumnje, sam razobličio taj ponovljeni i ponovljivi kult. razotkrio to skrivanje iza dobrih starih vrem:sna .i, možda (zabavno je, zar ne?) doživeo da, zbog toga što je takav, buđe potcenjen na račun samoga sebe, tojest na račun jednog mita, na račun onog i onakvog, Skerlića kakvog mi danas, kuku nama, eto, nemamo pa nemamo. Skerlić danas, međutim, više ne bi mogao da bude onakav Skerlić kakav je bio pre pola veka i kratkovidi to ne vide, kao što ne Vide ni to đa mi kritičarskih talenata, recimo baš skerlićevskih talenata imamo, samo ih, razume se, ne priznajemo.

Cekamo, valjda, dok umru.

Predrag PALAVESTRA |

MM OT,