Књижевне новине

“o +

Čovek i

Živeti u uspomenama mnogih savremenika kao nezaboravni doživljaj mlađosti iz mladosti; postati „pojam“ za desetine generacija i novih mlađosti koje nisu imale prilike da je vide već samo da je čuju i slušaju o njoj, i doći ponovo'u jednu sređinu posle čitave iri decenije — velika je hrabrost. Žozefina Beker dokazala je da ima te životne hrabrosti, I još više: da ima vere u švoju životnu misiju,

Gostujući u našoj zemlji, dajući ove komterte na kojima ponovo i uvek snažno osvaja publiku zračenjem svog neobičnog bića, svojom 'toplom i osećajnom pesmom, svoOjim zračnim i mladenačkim glasom, titrajima svog velikog ljudskog srca i kliktajima svog zdravog, Umiljatog i prisnog smeha, Žozefina Beker bila je nov velik i nezaboravan doživljaj.

Dolazeći ponovo, posle triddset godina, u našu zemlju, Žozefina Beker donela je pre svega svoju sadašnjost. Svesna da mit o pnjoj, njena legendarna neustrašiva mladost, pripadaju prošlosti, ali i prvenstveno njoj samoj, ona odmah u prvom susretu Ss publikom, odlučno razbija i taj mit i tu legendu o Sobi.

Potrebno je duboko životno sazrevanje i izgrađena životna filozoTija, žena i to lepa žena, pa reći otvoreno i smelo, sa umerenom setom, bez lažne patetike — kao što je ona učinila kroz svoju pesmu — da je mladost otišla, a s njom zajedno i „Žozefina s bananama“. to je sve Što ona kaže o tome. Ali dovoljno da nas potseti da je s tim „banamama“ otišla u nepovrat ona druga Žozefina, koja je „palila mase svojom divljom igrom, oduševljavala i skandalizovala, ostavljala za sobom gradove u panici“,

U suštini, današnja Žozefina ostala je dosledna sebi i svojoj iskrenosti. Kao što je nekad pevala i kazivala: „Živim, igram, radujem se, smejem se... Ja sam titraj radosti života, zdrave sočne mladosti“, tako isto spontano i iskreno ona sada saopštava kroz pesmu da je „majka svoje dece duginih boja — boja noći, dana, krvi i sunca; da živi za jedan ideal, za onaj dan kada će i svi narođi sveta, svi narodi svih boja, živeti u ljubavi, slozi i miru, kao i njena" deca wu malom selu na Jugu Francuske“.

njena artistička transpozicija. Od te činjenice, i možda jedino od nje, polazi Didro u svojoj analizi glumačkog stvaranja.

Glumac na sceni pretstavlja ili doživljava određeni lik koji je, uz pomoć reditelja, zamislio i komponovao. To znači da on ne imitira prirodu, već odabrane elemente pri trode, koje on spaja u novu celinu. Sintetična izgradnja lika u glumi je neophodna. Ostaje jedino pitanje kako glumac do nje dolazi i kako njome deluje na gledaoce u trenutku igre na sceni. Odabiranje ele menata za lik i njihovo spajanje, glumac može vršiti više intelektualno ili više emotivno; on može Ceo lik da izgrađi u mašti, da bi ga zatim verno oponašao, svaki njegov pokret, svaki ton; on može da se iskreno unosi u zađate okolnosti, da spontano reaguje na njih i da tako dolazi do potrebnih i adekvatnih spoljnih reakcija koje skuplja i ođ kojih gradi lik. Sada iskrsava novi problem: da li glumac treba mehanički da oponaša na pretstavama ono što je fiksirao Za „vreme proba, ili uvek iznova da preživljava sve ono što je, u jednom. trenutku stvaralaštva, đoživeo?, I tu postoje dve teze? po jednoj ghumac može da doživi ulogu jedino za vreme proba dok još sasvim nije fiksirao spoljne izražajne forme, a posle mora samo đa ih mehanički prec!Zno ponavlja, što znači da on treba stalno da bude hladan posmatrač,

odabirač i reproduktor svega onoga što ofeđalac: vidi i Šejevodiji jo terpre-

ŽOZEFNA. BEKER ~

Žozefina Beker sa mužem i decom

pogotovo kad je u pitanju.

umetnik 4:

· Razlika između nekadašnje Žozefine, i ove koja nas je sađa posetila bila bi, pored onih triđeset godina koje nas međuvremenom razdvajaju, i u tome, što je ona tađa više služila umetnosti, dok sada ta Uumetnost služi njoj, Služi joj za svrhu kojom je ispunila život njenom čudesnom i nesvakidašnjem materinstvu. Njenih deset usvojenih dečaka i devojčica — na čije se je uzgajanje bacila isto onoliko strasno i ženstveno, koliko se nekađa sa svom uzavrelošću jednog neobuzdanog „temperamenta i lude mešavine bele, crne i indijanske krvi, predavala i sagorevala u umetnosti — velika su životna i umetnič ka inspiracija, a još teža i sudbonosnija ljudska obaveza.

I upravo zato, što nam je Žozefina Beker došla i predala nam se sa složenošću svog nedeljivog dvojstva čoveka i umetnika, mi smo je doživeli i kao velikog i slavnog umetnika i kao đuboko plemenitog čoveka. Zato smo je dočekali sa osmehom, pri susretu sa njenim srdačnim i neposredno ljudskim bićem, a ispratili je sa suzama u očima, pred njenom scenskom pojavom i njenom iskrenom i doživljenom pesmom.

Olga BOŽIČKOVIĆ

GOCI

2 MAS

tatora;i po drugoj glumac treba da preživljava svaku svoju reakciju, njegove emocije i stvarna misaona radnja moraju da postanu stalna kontrola svih njegovih postupaka, što znači da on treba da veruje, (u toku svake pretstave) kao da se prvi put nalazi u određenoj situaciji kako bi izražajna forma (koja, iako fiksirana, latentno stoji negde u nje govoj potsvesti) mogla da. se javi kao spontana funkcija doživljava– nja. To su dva suprotna glumačka principa: metod pretstavljanja i me tod preživljavanja. Iz njih se grana ju mnoge devijacije i razrade „ovih teorija, no sve se one, u suštini, svode na jedno: čemu dati prednost u glumačkoj umetnosti — formi ili sadržaju. Didro je bio najveći pobornik metoda pretstavljanja, a Stanislavski metođa preživljavanja.

Prema Didroovim shvatanjima, ve liki glumac može biti onaj čovek koji nema svoje individualnosti, svojih vlastitih akorda, te je u stanju da poprimi, usvoji tuđe osobenosti, da se prilagođi svima. On je navođio Mezbroj dokaza, prema kojima su veliki glumci uspevali da izazovu najveći doživljai kod gledalaca, iako su u tom času mislili i govorili sasvim desete, privatne stvari! Najveći je onaj glumac i in kaže Didro — koji najbolje poznaje i najsavršenije prikazuje vanjske znakove prema najbolje zamišljenom idealnom UuzoTu. O ab sputava glumca da se uz igne iz0 samoga sebe, da kreima lik, da ga kreira artistički. Biti osećajan. je

šarmantnom

Mirko BANJEVIĆ

Razgovor kosliju ·

(ODLOMAK IZ POBME „SUTJESKA“

Kos: u grmenu mrlje po kamenu bo grob bez imena i. što te nema to što si izlomljen Sto si ostavljen ~

je slava

d i to je slava što s? nezvan što si neman što si prezvan — · Le |" i to je slava ! Što si i nisi .· ponizi — povisi . kuća bez šljemena ploča bez pomena i to._je slava! Iz koje čistinom ko dlan? —6 \ pitaju noć i san. Iz Proleterske prve! — y zglob im odgovori strven, Iz koje se utopi blisne? — } pitaju uzljuljane sjemi. Iz Prve dalmatinske! — et odgovaram mrtav u pjen:, Iz koje sez stočiste na nju? — L pitaju glasi u granju. Iz Druge srbijanske, Oj Moo... odgovara mrtvi poj... Iz koje stasaste tu? —d | Ž čujem uzbunjenu sjenu, Iz Treće gandžačke, rođo! Žž sjene odgovo: složno. Iz koje.si vesela snago? pita #z dubine naglo. Iz Četvrte crnogorske sjekle! govore mrtve sjenke, Iz koje prispje iti? — | pita na gomile mrtvi. Iz Pete crmogorške stravne! odgovor poprišta plane. Iz koje se desiste tuda? —, | pitaju raspala trupla. | Iz Šesta, bosanske, druškane! odgovore zamrla usta. Iz koje su lobanje te? pita lobanje sjaj. | Iz Sedme krajiške ljute! — | odgovorim potmulo ja. Iz koje potamnjeste vi? — ., . pita utuljeni vid. Iz Osme banijske svud! odjekne ugasla grud. Iz koje u ovaj dostup? —ı pita sjedeći kostur. Iz Majev:čke, mali! strese se skelet i svali. Iz koje si, brate drag? pita prebijemi gnjat. Iz Desete hercegovske, bolan! gleđ. je sjavnula gola, Iz koje si?....Ko si?... . pitaju rasute kost', ) Iz svih što bijasmo most! — | kost.

odgovara zagubljena

Lazar Vozarević: Tlustracija za zbirku T, Mlađenovića »Pod pepelom zvezđa« |

jedno, a osećati je drugo — jedno je svojstvo duše, a drugo svojstvo uma. Ljudi ne dolaze u pozorište da gledaju suze, već da čuju reči koje će izmamiti suze. Glumci ostavljaju dojam na publiku ne onda kada su besni već kađa dobro glume bes. Mogli bismo citirati još mnogo Didroovih zaključaka o glumačkom stvaralaštvu, ali mislim da nam je njegočo gledište potpuno jasno. Sada bi trebalo navesti mišljenja K. S. Stanislavskog koja bi bila u suštoj suprotnosti sa Didroovima, ali to nije potrebno pošto su teorije Stanislavskog: — 3 o potrebi glumačkog uživljavanja u ulogu, o koncentraciji i pažnji, o „misaonoj radnji, emotivnom pamćenju, prilagođenjima, verovanju u date okolnosti na sceni, identifikaciji sa likom itd. — veoma dobro poznate. Između ovih dveju koncepcija glume, i pre i posle njih, bilo „je mnogo praktičara i teoretičara koji se, u većoj ili manjoj meri, mogu podrediti jednoj ili drugoj. Tako uz Didroa možemo staviti Rikobinija, Koklena, Rene Simona, Pier Lievra, Brehta i druge, a uz Stanislavskog Sent Albena, Saru Bernar, Kaina, Kopoa, Dilena, Gabrijelu Režan i druge. je o I Didro i Stanislavski su, u nekoliko mahova, osećajući preteranu jednostranost svojih izlaganja, priznali da i u glumačkoj umetnosti mora postojati čvrsta veza između forme i sadržaja, ukoliko želimo da ostvarenje bude celovito i puno.

lako. je polazia od svoje opšte kon-

cepcije umetnosti prema kojoj ona ne sme da kopira život već samo da izražava njegove značajne i njegove moralne vrednosti, Didđro je ipak napisao: „Glumac koji poseduje samo razum hladan je, onaj koji ima samo osećajnost lud je; stanovita ravnoteža zdravog razuma i to pline stvara uzvišenog čoveka“! Sta nislavski je, takođe, imao razloga što je· u tolikoj meri insistirao na osećajnosti i preživljavanju. Kada se on javio, gluma je bila neizdrživo patetična, pretstavljačka, formalna, da se takvim postupkom nisu mogle doneti unutarnje finese likova, psihološke reakcije koje je nova publika sve više zahtevala, a koje su suvremena đela sve više posedovala. Zato je on sve podredio emotivnom doživljavanju uloge i spontanom reagovanju na sceni. No, čim je. osetio da njegova teorija odvodi glumce u totalno zapostavljanje spoljašnje forme njihove kreacije, -on je od njih zahtevao precizno usavršavanje tehnike disanja, dikci= je, gesta, mimike, intonacije shvatajući đa pravo glumačko stvaralaštvo mora ujediniti formu i sadržaj ne zanemarujući ni jedno ni drugo.

Iz svega proizilazi da moderna gluma treba da se zasniva na spoju ovih dveju suprotnih teorija. Ona treba da na gledaoce đeluje briljantnošću spoljnog izraza i bogatim, istinitim psihološko-emotivnim doživljavanjem. Posedbvati sposobno sti za delovanje u oba ova smisla i znati ih usavršiti do „maksimuma — to može samo talentouan .i sui

MProvimeiski Meelije'"

Jedan mali provinciski pakosni

Molijer, zaklonjen zavjesom mekog”

prolječnog sutona, sjedi na klupi i piše usmene i pismene karakteri stike stvarima i ljuđima oko sebe. Oči su mu subekterične i malko otrovane, kad govori o bolu rekao bi na prvi pogled da je medicinski stručnjak, jer su ljekari njegove želudačne tegobe nazvali svim mogućim grko-latinskim riječima koje

· označavaju ljudski bol. Ima jednu

posjeklinu pokraj desnog oka. Kada mu je bilo petnaest godina bi) je dobrovoljac u Kolubarskoj bici, pa ga je parče Ššvapske granate zakačilo i to mu služi kao svjedodžba da je' davno imao gdje poginuti. Voli Dostojevskog i njegovog Raskoljnikova, ne voli kriminalne romane koje objavljuje dnevna štampa, divi se Krleži, a smješka se nekim savremenim stihovima i platnima... Kao da po nagonu osjeća meteorološke promjene. Obično kaže: „Vazduh je, znate, baš za kišu", i evo sutrađan kiše, ili „biće vjetra“ i kroz par sati iznad banje počne da se vije cvjetna prašina zove i bagrema. Ima smisla za satiru, za stil i zna da nađe mjesto mislima i riječima, a za sebe kaže đa je jedan od rijetkih Jjudi koji vole knjige, ali da nikad ni riječi nije pokušao da mapiše za štampu.

— Pišem. Prosto pišem za svoju potrebu. Oslobađam «sebe. Vodim dnevnik koji je mnogo glomazan i prilično star. Zbog njegove obimnosti nikad ga niko ne bi štampao. Dnevnici su, za mene, najobjektivnije knjige i zato ih volim.

— A da li ste nekome čitali vaš dnevnik?

— Da, čitao sam ga svojoj ljubljenoj ženi (ovo „ljubljenoj“ nagaglasio je na prvom slogu, a bog sveti zna da li iz simpatije ili antipatije prema njoj), a ona počela da skuplja povije i da žmirka kao kokoš, jer joj se mnogo nije dopao. Ona bi htjela da moj dnevnik bude u stilu šiparičkih pisama, da u njemu ima cvjetića i uzdisaja i naivne slikarske boje, ali mene je život poodavno okrenuo na drugu stranu, pa pero ide drugim putem i zapisuje grubo i tvrdo...

— A šta ste vi, molim vas, zanimanju?

— E baš ako hoćete da znate, gotovo sam 'bez zanimanja. Ja sam

· bratac, u poslednje vrijeme invalid

rada i malčice osobenjak kako i sami vidite, što vam čitam iz očiju dok me slušate.

— Bavite li se, odnosno zanima li vas politika? — upitao sam malo bojažljivo, jer moj banjski poznanik voli da iznenađuje sabesjednika i da mu pronalazi neodmjerene i naivne fraze. .

— Svakako — odgovorio: je kratko i kao malo začuđeno kako ga to

mogu pitati.

— Volite li žene?

— Žene! — Oči su mu dobile meku boju. — Ko ne voli žene — taj

nije normalan. Uvjeren sam da su pola romana velikom Lavu napisale Ruskinje. A Sofija Andrejevna bila je mudra i razborita, pronicljiva i dobrodušna žena. Nije je slučajno Gorki branio od pakosnih ogovarača velikog kalibra. Prosto i jednostavno: ja volim žene i to je dokaz da nisam osobenjak, ali nemojte da pomislite da verujem da sam Tolstoj. Zvijezde su kapale kroz opor miris zovina cvijeta, a buljook mjesec drijemao je iznad Goča, sanjiv i spoljnim i unutarnjim kvalitetima obdaren čovek, a to znači izuzetan pojedinac. Izuzetan — daleko više no što se to tražilo ođ glumaca u bližoj i daljoj prošlosti. Veliki glumac modernog doba je, prema tome, onaj koji ume savršeno da oponaša sve spoljašnje znake idealno zamišljenog dramskog lika, ali koji isto tako ume nenosredno da preživi, oseti sve titraje srca i sva pomeranja u svesti karaktera koji tumači ne dajući nikađa prednost, samo jednom “elementu, iznoseći pred gledaoce uvek i sadržajne i formalne komponente. To bi bio savremeni glumac — iđeal kome može samo u izvesnoj meri da se približi glumac-čovek! Mođerno glumačko

stvaralaštvo, neosporno, ide u tom pravcu. Eto gde su se našla dva naj veća i najsuprotnija teoretičara glu me — Didro i Stanislavski, . Vladimir PETRIĆ

blijed kao tuberkulozni bolesnik.

Okolo su. lajali psi od dosade večernje i ćukovi se dozivali po čuve=nom vrnjačkobanjskom Raju.

Jedan uporni fotograf koji radi kič-slike u melanholično romantičarskoj pozi sa rupčićima u· rukama i istreštenini očima tvrdđio je pazar sa jednom seljankom dokazujući joj da niko „tako lepo ne ume da se slika“ i da je za to prosto rođena. Ona je malo pognute glave uživala tu svoju „novootkrivenu ljepotu“ i bojažljivo upitala:

—A A je P s matamom ili ne?

— Jednu s maramom, a jedmu bez marame.

— A je ! da stojim, je P da sedim?

— U svim pozama ćeš biti obrađena. )

— A koliko to košta, ne Upitah te? n

— To je jeftino. Peđeset banki za tebe, :

Seljanka se malo zamisli i pri jakom svijetlu sijalice. pojaviše se oštre sjenke kljunova na opancima. Izgubi se u noć da negdje na periferiji banje, prema svom vlastitom ukusu, uzme kuru vrnjačke tople terme I da smisli hoće li je ovaj band meštar sutrađan „uslikati“ ili ne.

*'* O Opet jedan dan sličan „svakom ostalom u banji. Ljudi „promiču

„naoružani“ banjskim čašama, zdravi i mladi, stari i bolesni, ali istimi za volju ponaiviše ovih posljednjih.

Gledam taj mimohod pokreta i slušam riječi, a onda uši saberu po prilici ovakav jedan inventar žalbi i boljki:

„Bolujem od žuči koju su mi hirurzi davno izvadili... .“

„Dvadoset godina dolazim u banju. Ne bih bila živa da nije bilo ove vode..."

„Balneologija je izmišljena medicina još iz paganskih vremena, koju je na veoma primitivan način UsVOjilo naše kasno slovensko i balkansko pravoslavlje...“ .

„Mene je spasao bog i ova voda!“ — šećka se žena kriva kao gudalo i broji posljednje dane života, jer se približila osamdesetoj. Jedva ako je bila mlađa u vrijeme Drage Mašin... „Ja ti, sestro, ovu vođu ne samo nego se pet puta dnevno nažem, njom, Donela sam jedan balon da odnesem kući..."

Dvije mlade i lijepe žene, koje su ovdje slučajnost, napadno su se kiwotale '* kk

Opot moj banjski Mol'ier u gustoj sjenci lipe okupiran svo, m posmatranjem u kojem uživa.

Sjedite? — rekoh.

Ne, plešem, — reče. mi, Kako to? Baš sjedite.

Pa šta me pitate kad vidite.

Na veliko iznenađenje povjerio mi je svoj dnevnik. Glomazna sveska, tvrdo ukoričena koja potsjeću na nekadašnje školske protokole. Po njoj je vrijeme ostavilo tamne mrlje, ogrebotine i spolja je dobila patinu, crkvene knjige.

Prepisujem 'ga po sjećanju, a naravno ime autorovo iz obaveze prema datoj riječi ne odajem.

Neadje na prvim stranicama joedan datum iz 1941 obilježen je ovako:

„-... Pazarni je dan u građu N. Zima. Jedan žandarm udara Wkorbačem seljaka koji je snemoćao od rakiie. Vodi ga nekud. Neko iz mase ironično dobacuje: „Oltrijezniće ga korbačem“. Jedan čovjek muca i prodaje „Vreme“. Hitler na prvoj strani. Diktator pravi svoj histerični pokret. rukom i Evropi obećava novi poredak. Ubiće nas izdaia i fašizam.,. Princ Pavle je, po svemu sudeći, njemački špijun...“

Mislim: ovaji čovjek je hrabar. Kada je to zapisao. Mnogo davno.

Nekoliko poalavlja napr:jed.

Sitnim rukopisom poput filigran= skog veza na jednoj stranici je za+ pisano:

„~... Dvadeset peti juni 1945. Njemačka i Nedićeva štampa hvale se da su uništili partizanski pokroet. To neću da vjerujem. Taj Tito, koga ne poznajemo, izgleđa da ime mnogo sreće, hrabrosti i pameti...“

A malo dalje, pod istim danom, istim sitnim rukopisom ie zapisano: _ +. Dva diečaka ulicom vode četnici na strijeljanje. Jedan od njih Se smije, a ja se stidim. Zar kad čovjek prestane biti mlađ prestane da bude i hrabar? Čuo sam puške. Ubili su ih. Vratile su se te čupave glave. Ničim dosađa toliko hiie srpstvo osramoćeno kao četničkom bradom i*kamom. Zatvara' prozor da oči zaklonim ođ zločina. Ali misli nemam čime da spasem...“

Listam dalje. Piše: o Francuskoj u maju 1958, o De Golu, o ruskim kređitima,.. " i _ Hroničar koji he objavljuje Svoja, diela sjeti se da je zaboravig biti vođu i da je blizu devet sati, uze dnevnik ispod miške i uputi se jzvoru. 7 «CON

Ostao sam sam da bolje osjetimi miris pomoravskoa neba.

\ O

\ |