Књижевне новине
“.
Godina IX. Nova serija, br. 73-74
Veljko PETROVIĆ
”
BEOGRAD, 1 AVGUST 1958
Smaela. OŠĆEZE HHBeH' iza
(Ljubomir Nedić, 1858--1902)
Sedmog maja (25=og aprila po starom) navršilo se sto godina od rođenja Ljube Neđića.
Svi koji uče kakve bilo srednje Skole moraju da znaju za njega: da je bio čuven Književni Kritičar. Ali, u udžbenicima se uči ' o mnogim drugim piscima, o jstaKnmutim poltičarima, „o takozvanim slavnim 'storiskim ljuđima, uop.Šte, — a, posle u javnosti, u druŠtvu, u životu, ti se večinom zgube, pretstave o njima išč'le, zaborave se podaci o njima, pobrkaju se njihova i tuđa dela, zaborava im se čak i imena. Međutim, o Nediću se još uvek piše, čak, više govori no što se piše; uČenić njegovih učenika, poznanici njegovih poznamika, pamte, i rađo predaju, sad opet mlađima od Sebe, razne i zanimljive primedbe E anegđote o njegovoj limmosti i načinu života i rada, razne njegove izreke i opaske. I, što je naročito Karakteristično, o njemu se rađo govor: i piše a da se skoro svako ograđuje u sti čas od mnogih njegovih književnih sudo va, a dđa malo njih ođaju pri tom: obična, konvencionalna posmrtna oduševljenja “li romantične simpatije za njega. Međutim, nema sumnje, na kraju MKrajeva, simpatije postoje za njega, i one solidno traju, samo što, čini se po svemu, to nisu neke senmtimentalne, zahvalne naklomosti, već više kao neki respekt, i možda još i v#iše, privlačnost, sagestivna draž
Njubomir Neđić
jaka i smela čoveka, koji neprestano i uzbudljivo deluje na maštu IF raguđivanje naših ljudi. Naš svet, nekađašnja rajžtina, a kasnije, zakonima, konvencijama i svim mogućim političkim, društvenim, ekonomskim i ličnim obzirima, sputani građani, vazda je gajio kult hajduka, odmetnika, 6–nih nepom:rljivih „banđoglavaca“, kako se vulgarno kod nas kaže, koji ne voermaju cara ni ćesara, kojima je što na umu to na drumu. Uz to, u nas, u narođu bez građanskog kontinuiteta, bez građanskog predanja, u narodu nastalom iz raznih zbegova, čiji se varošk" element stalno zanavlja odasvud, svaki naraštaj, bar se njemu tako priviđa, počinje iznova i Ima neodoljivu potrebu da krči i za webe a ne samo pred sobom, da „reviđira vrednosti“, | nastavlja ređ svqjih prethodnika
v2Č da uklanja oceve S njihovih,
mesta a ma njihovo postavlja si-
nove, svoje vršnjake, dl), uopšte,
druge, svoje fzabranike. U takvom narođu Ljubomir Nedđić uživa OSObit ugleđ, jer i on donekle liči na narodnog junaka koji je, kad mu se prohtelo, đrumove orao. 'Kađa se Neđić javio svojim 'kritikama, naša je publika svratila svu svoju pažnju ne samo na njegov rad, već, uopšte, na: tu specijalnu književnu radnju, za nas nov, književn: vod, na mođernu kritiku i Kritičarski ogled.
veka, kako je sada kritika zauzela prvo mesto u srpskoj književnosti, potisnuvši poeziju u drugi red.
Tu pojavu mije izazvao. sključivo Nadić. On je samo bio predodređen prvoborac svoga vremena, A vreme je učinilo svoj» i pripremilo raspoloženje.
Sve do Neđića, da se prosto 'zrazimo, živelo se od revoluconarne kritike, od revalvacije Vuka Karadžića. Kasnije i, suviše ozloglašena, dogmatičarska, idealistička kritika Đorđa Maletića nije ima-
ge strane, snishođiljivost, porugu,
osuđu i trvenje.
Kada je, dakle, Ned'ić otvore no ustao protiv điletantskog i amaterskog preklapanja, prot:v otsustva profesionalne stručne savesti i? spreme, protiv afektiranog, ne~
isktenog i neukusmog narodnja- misao — iskra: Šštva, protiv „Književne bespro~ nmevidna Kkrene,. gramnosti i beznačelnosti i protiv stovidna nabuja,
aljkavosti uopšte, on je govorio u ime jedne novž genbracije, Istina, i on je još nosio u sebi OsObine ran:jega vremena. Ni on niNastavak na 9 strani
\
· Reč ı kamen Mrvi se, troši, rasp:, hlapi, Čoveče —' klico, rujna kap), vrati se lesu, algi, glinu, porfiru hladnom i žarkoj madlini! Al jek pobžzdni zagrljaja kad zanos srce s umom spaja, — čovečja reč!.u mrtvilu nov život stvara, tvar tupa njome progovara. I Mir i Nem'r u njoj bdiju, Zu čelijicu Svemir zbiju, Nikađ i Večno, Sve i Ništa, tek u njoj nađu utošišta.
Da 1 reč il kamen,
šta je trajnije?
Zar gram stamen, · | žigosan dletom, slovom kao plamem, zar na dnu doba taj ne saginje? ·
A s usne neke, vredđdovne, meke, tek prene bistra
obara stene,
— svemoćna oluja...
la ni izdaleka značaj opšteg duhovnoga pokreta ni prevrata, A prikazi, recenzije Svetomira Nikolajevića naprimer, šta više moglo bi se r:ći i samog Svetislava Vulovića i drugih, nisu zadirali u načela, ni estetička ni moralna; oni su samo, prema svome vremenu, veoma pristojno i korisno, proširivali domet Književnog zanimanja; baveći se na gran:cama filoloških, biografskih i Književno istoriskih rasprava, on! nisu n' rušili ni građili već su obaveštaval. i razrađevali; iako su nesumnjivo već svesno osećal' umetničke razlike literarnih dela kao bitne, oni nisu postavljali otsečno umetničke zahteve te nisu prema njima m izvođili zaključke.
Ali krajem prošlog veka svrstala se u nas čitava klasa školovanih mlađih ljuđi koji su, studirajući na strani doneli kući pored raznih stručnih znanja, : jadno izgrađeno, čvrsto gledište na duhovni rad Uopšte, a na književni specijalno. Vrativši se u otadžbinu onm' su videli da su i narod država, i čitavo društvo, znatno napređovali, po uzoru na zapadne narođe i države, da narod i država svakim danom sve više preuzimaju i suštinu “ oblik zapadnih, složenih društvenih zajednica. Al, u isto vreme, viđeli su to da je jedino duhovni život, s malo izuzetaka, ostao na starim ttradicijama patržjarhalmog diletantizma, narodnog _prosvetiteljstva, ljubi teliskog svaštarstva.
Između toga i takvoga naraštaja i tadašnje naučne i književne produkcije nastao je jaz. To je bio i jaz nekog, da tako kažemo, snebivanja koj» je moralo 'zazva= tu, do izvesne mere, dđezinteresman za domaću Knjigu, ili, s dru
Lazar Vozarević: IHlustraćija (iz kmjige T. Milađemowića, »Pod pepelom zvez da+
Čoran GLUŠČEVIĆ
Ova je poetska zbirka čista negacija svake apstrakcije ne samo time što je sva čulno -natopljena, što se služi prvenstveno slikama ili minijaturama dakle postupkom likovno-valerske prirode nego i što
| svoju misao može uspešno da saopšti jedino kroz čulni okvir likovne impresije. Bilo da je neposredno zaronila u predeo, bilo da se samo služi njegovim elementima, ona podjednako nije u stanju da se služi rečima kao nosiocima jedne čisto apstraktne ili. semantičke vrednosti po sebi; ona uvek traži blisku čulnu percepciju i asocijaciju, ona se tesno oslanja na sliku, pređeo, pejsaž kao oruđe izraza i kao element transponovane misli, njoj je čulnost skoro podđjednako uspelo sredstvo i za emo„ciju i za refleksiju, čulni uđar i ritam njoj je izvor za najđublje poetske preokupacije.
Ali ona se nikad ne služi pejsažom rađi pejsaža, ona ne ostaje na nivou čiste desltripcije koja je za„tvorena u samu sebe bez ikakve
== ŠTA MI PADA NA PAMET
Jednom. je bilo
lašeno da ću održati
da ne.
na specijaln', ,
predavanje o temi „Sto mi padne na pamet“. Nekim mojim znancima — kako mi oni rekoše — a, vjerojatno, i mnogim ne= znamcima taj naziv pređavanja bio je neobičan, gotovo smiješan. Šta zapravo znači: „Što mi padne na pamet?“ I zašto bi to bilo neobično kao naziv nekom pređavanju, ili govoru? Mogao bih odgovoriti: kome ništa ne pada na pamet, ne može sebi predočiti da ikomu išta pada na pamet, pa ne zna šta sve znači izraz „što mi padne na pamet“. Sve ono, Što čovjek pomisli, što kaže, što napiše, zar sve to nije ono što mu padne na pamet? Zar sva svjetska književnost, od Gilgameša do onih riječi koje pisci u svemu svijetu pišu baš u ovaj čas, zar sve to nije baš ono što je palo na pamet piscima te svjetske književnos:i? Zašto bi dakle ta priprosta rečenica: „Što mi padne na pamet“, bila nešto čudno, ili neumjesno, ili neozbiljno. Sve ono, što mislim, što kažem, što pišem — pa i ovo što sad govorim — jest što mi Xe palo „na pamet, Ta rečenica može biti naziv, ili. nadpis, sva komi izrazu čovjeka. „Palo mi na pamet“,
ili „Što mi padne na pamet", najobičnija je
svagdanja, narodna izreka. „e : Ali ono, što je u jeziku normalno, eto twW nas zvuči smiješno. Tko u književnosti, o nas, misli logično, taj je čudak. Riječ, rečenicu, jezik uopće, ja razumi-
jevam realno, realistično: 'riječ ' znači ono'
što znači. Ako se netko navikao da izraz, koji glasi: „Što mi padne na pamet“, znači samo: štošta, dakle nešto neodređeno, pa katkađa i nešto nesuvislo, onda mu mogu kazati đa zaista znači i to, Ali đa li će nešto,
što mislimo, biti mesuvislo, ili ne će, to se može znati samo kad je kazano, „Što mi padne na pamet“ ne znači samo štošta, nego i sve đrugo što mislimo a što je određeno l ozbiljno i što je vrijedna misao. Navika nije najrazboritiji i najbolji sudac ni o čemu, pa ni o jeziku, Po navici ne rasuđuje se
' točno ni o čemu; nego se o svemu rasuđuje
bistrom i nepristrasnom pameću, ako hočemo da rašuda bude točna.
Nego, kad je riječ baš o tomu izrazu „Palo mi na pamet“, ili „Što mi padne na pamet“, meni pađa na pamet i pitanje koje nije nerazumljivo: naime, kako to đa se kaže: „Pada mi na pamet“, a ne kaže se: „Uspelo mi se u pamet“? To vam je već šaljivo, I meni je. Pa ipak je zanimljivo. O-
pamećivati se možemo i nečim što je ša-
ljivo, i spomoću šaljivosti.
Kako to da: na pamet pađa? Kako to đa se: ne uspinje u pamet? Ili kako to da: ne pađa iz pameti?
Ono, što pada, zapravo pada s višega na niže. Misao pađa na pamet, ili pađa na um. Zaključiti Je da je misao iznad pameti; iznad mozga. Ljudski mozak eto o sebi smatra da je on nešto niže nego misao, Pa ljudi kažu: pađa mi na pamet. Dakle pamet je sredstvo da na nju pada misao, Ali bez
toga sredstva ne bi bilo misli, da na nju
padne. Time, što kažemo da misao pada na pamet, u jeziku je izražena eto uzvišemnost misli iznad same pameti. Pamet vrijeđi koliko od nje ima misli, Misli su\viša vrijednost nego ona. Misao buđe na vrh pameti: misao je svrha vrha, ono što je na vrhu: ono što je vrhovnho, Misao se pojavljuje u pameti uvijek iznenada. Pamet nikad ne zna wima–
prijed šta. će smisliti. Ili: pamet može mi-
ziji
ameti. Svrha mači sa”
sliti da će smisliti ovo. ili ono; ali, kada to smisli, to jest kad sazna šta je smislila, ta misao uvijek bude, barem po nečemu, drugačija nego se pamet nadala da će ona biti. Misao neke pameti uvijek iznenađi tu samu pamet u času kad je ona od te pameti nastala, Iznenadnost misli, predočena je u je-
ziku tako da. kao da pađa, i to neodređeno
odakle pađa.
Izrazima „palo na pamet“, ili „što mi padne na pamet“ priprosto je, ali formalno točno, predočeno kako se zbude mišljenje,
. ili misao,
Razumije se, ovdje nisam sve potanko razložio u toj iznenadnosti postanka misli i o tomu kako sama pamet zamišlja o sebi kako ona proizvođi svoju misao, Vjerojatno,
to bi se dalo razložito prikazat', i to, ana-.
lizirajući i neku drugu frazu i neki drugačiji izraz,
Kađa sam. priređivaču spomenutog predavanja kazao da ću predavati, to jest govoriti. što mi padne. na pam?>t znao sam da sve, o čemu ikako budem govorio, jest ono što će mi pasti na pamet, i da to znači da ću govoriti možda ovo, možda ono, to jest da unaprijed ni sam ne znam sigumo šta ću govoriti, A sve, što se govori, pada na pamet. Suvremeno zavičajno znanje o jeziku toliko je civilizirano te mu je prirodan jezik zagonetno neobičan, Eto nekim pred-
stavnicima toga znanja ne može pasti na
pamet šta sve znači rečenica: „Što mi padne
. na pamet“. Morao sam razjašnjavaki kako
je prirođa sasvim prirodna.
\ . } ii
| sagleđanog ritmičkog · putovanja kroz pređeo. pejsaž. Ta-
| Cena 30 din
#
' '
Veljko PETROVIĆ a
. Nebo zatravljeno blagom tugom.
Tanasije Mladenović: „Pod pepelom zvezda“, ilustrovao Lazar Vozarević; „Nolit“, Beograd 1958
mogućnosti đa se razbije bilo kakvim razlogom višeg smisla spolja ili iznutra. Ona razvija emociju paralelno sa vizuelnim talasanjem pređela, ona se ugrađuje, manje ' više slobodno, u jeđan prirodni okvir, ili jednostavno pronalaži najpristupačniju, za nju simbolički značajnu tačku u jednom predelu da u njemu izraste i lagano napupi zelena tačka prostora gđe se seku i identifikuju ljudska misao ili emocija i karakteristično pružanje terena, ono strujanje iz predela u ličnost. ono zajedničko putovanje kroz pređeo koje ovđe, u ovoj zbirci, ima nekoliko varijacija (Pređeo, Na žalu, U ni» se ne čuje ni glas, Slušam las jeđan noćni), Ili se taj prirođni okvir toliko zgu• sne, nabubri, kondenzuje da pre« rasta u biljni pejsaž, u organsku
varijantu pređela (Kaktus, Bu
jan, Ruža). u biljnu organizaciju jednog reljefa.
Onđe, međutim. qđe hoće da se zadrži na samim rečima. gde se Opija njihovim čistim zvukom bez» spoja: sa čulnom slikom, onhs se spušta na verbalno nabraianie, na retoriku banalnih reči bez unutar~
nje plastike i otsjaja koji preo~
bražava i umnožava smisao, na patetičnu deklamaciju koja prigušuje zrno misli koja se u dnu krije (Vetar vremena). Svoj puni poetski izraz dobiiaiu stihovi najčešće onđa kada se njihov melodiski ritam poklapa ili upravlja po ritmu pejsaža ili tačaka u njemu postavljenih, kada slike i figure nisu proizvolino, prema. trenutnom osećanju i ukusu, otrgnute iz sveukupnog likovnog fonda i vizuelnog arsenala stvarnosti, već kad poniknu po jednoj unutarnjoj, organskoj prinuđi „karakteristično 1 misaonog
da se pesnik ne vara u izboru i likovnom raspoređu, tada svaka banalnost otpada, vizija se penušavc kupa u ritmu i sklopu koji trepti od prave·poetske vatre. s
Ne mislim da ova zbirka vređi' samo kao poezija pejsaža onako kako sam površno i ovlaš. nanravio gore njihovu klasifikaciju, ali mislim da ovaj pesnik kao po' pravilu ređovno uspeva onđe qde polazi od nađahnuča slike a ne reči ili apsiynktne misli, gde qa ponese jedan čulni i vizuelni ritam kome su reči spontano i organski iznađeno
· sredstvo a ne njegov opojni pate-
tični zvuk koji se prethođno nametne, · koji zaposedne' poefsku svest pre adekvatnog spoja. sa slikom, koji se izvrgne u ~ verbalni stihovni ritam prema kome se poSle nasilno i veštački kroji fiqura:; Ne mislim ni da se tako, obrnutim smerom, ne može „praviti“ poezija, ali onda treba mnogo više pa=
žnje, samođiscipline i radnog na+
pora nemn što ga ovaj pesnik ovde Nastavak na 10 strani |.