Књижевне новине

· Zabluda koja se ne može

“

Zabeležeri je još jedan ritmovani blesak zablude, još je jedna verska mavika i nakaznost dobila osetljivu opnu zvučne smutnje.

Čovek stavljen na dno mraka, nemoćan da se odbrani od njega, — pribegava u sjajnom priviđenju da dozove alaha i da ga isceli od grehova. Srce „izabranika prema · kome se primenjuje zakon oštre alahove ćuđi, setno je i preplašeno, Ono uvertiru za pomirenje sa sopstvenom sudbinom povezuje sa ukorenjenim navikama i predrasudama. Ali ono opet. ćuti. Ne protivi mu se. Može se sa time narušiti veština izvođenja #isceljenja. Jer gde su opasnosti — tu su i jađi,

a qde jadi — tu je I snažan izraz alahove srdžbe! Nećemo se

valjda — pomamiti pa da u alahu

ne tražimo utehu i okrepljenje. On nam je poslednja šansa đa se izlečimo od šejtana zvanih „džina“.

A đavola smo — rekoste — puni, · Dni u nama vezu neke pohotljive

pastorale, oni u nama varvarstvo

useljuju. I okrenimo svoje misaono značenje alahu, da nas on jedino spasi od „džina“, đa nam on uruči životne povlastice. Alah je sav ođ odlične usluge, nomenklaturu našeg propuštenog mira đobro poznaje. On je na nebu, a ti, čoveče, na zemlji. Zverka je prava taj naš alah, šef uređa za svet vasionski i za tvoju dđušu prokletu! A duša je tvoja. otrovana pićem iz porcelanskog suđa. Ramazanova gipkost i snaga slave tvoj Uusrečeni leš, čoveče. O liudska dušo — što se Šepuriš kađ ne znaš šta je istočnjačka mitra, kad ne znaš u kakvim se ritmovima i

xađencama trpi glad i nevolja! čalostan si nešto, čoveče. Mnogo zalostan.,

Ali kako đa rešimo spor sa đavolima, odnosno „džinima“. Idimo | tražimo lekara ne bi li nam on ?omogao. On će bolesniku da ođređi. terapiju. Ali, kakvog lekara, molim lepo? Lekara opšte prakse — hodžu! Zovimo Halka BećiroviSa i Iljaza Kađrovića iz Rožaja ili Iljaza Dizđarevića iz Tutina. Oni 'maju veštu ruku kako bi iz našeg tela iščezli „džini“. A gđe je pacijent nad kojim treba đa se izvrši ečenje i nega?

Batina — kažu neki obešenjaci —poseđuje preimućstvo sažetosti a razgovorima. Ona matematički izračunava koliko je „džina“ (nečastivih) posađeno u zlom telu! Batina? Predmet za kreativnu sa:*adnju sa alahom! Batina sastavlja mađrigale đa bi alah bio poštovaniji... Znači, predđ ispovednim smo *inom, odnosno pred žalosnim blafenstvom tuge. Čovečnost se umotava u uzvišeni iđeal čovekove volje... Čuti, ne govori! Alah nije ra potsmeh, sablažnjivi stvore! On ı' »pija srca natprirodnim čuđima. I tH, đevojko, Hšena si svakog ushienja. Zar „džine“ da trpiš u svome telu? „Džini“ su albatrosi, bez krila, srđačni kađ se sa njima u»oznaš, nemili kađ sa njima đanuješ i noćuješ. Devojko, kaži nam Ime da bi smo kroz lupu mogli đa bolje viđimo otvorene bakcile đavola! Ustručavaš se, čini nam se, 3a Kažeš tu svoju mevolju. Sa šteđnjom u rečima kaza nam đa to ne 'smeš saopštiti. Grabimo mogućnost da ispolilmo obratno. Zoveš se Hankija Košuta. iz Tvanqrađa.

Mesto rađnje već je ođređeno. T alavna ličnost đrame je tu... Osobitu strast pokazivali su „lekari“ đa izleče Hankiiu. „Lečenje“ {e trajalo punih šest đana, pa je 19– godišnja Košuta za to vreme spoznala smelu alahovu maštu. Jeđan sloi mzođrica zamenjivao se dru aim, tako đa je mlađo telo bilo išarano gustim i rascvetanim ru-

oprostiti žama bolova i ozleda. Kakva čudna naklonost „prema „slikarstvu“! „Slikarima“ je umesto kičice služio oveći čibuk i remik (njima su mlatili mlađu Hankiju), a boje su se pod ovim predmetima same stvarale. I šta može da nas uteši kad se ovakav postupak presreće, kako da ostanemo nemi pred ispoljavanjem „ovakvog žanra „slikarske“ veštine. Nije li to znak za cvetanje pretenciozne brljotine,nije lise to nakazno nastanila verska navika i zabluđa u glavama naivnih i neprosvećenih bića! Navika koju primenjuju ove hodže, ovi suludi rezbari tuđe sete, nailazi još uvek (i na nesreću) na neku vrstu prijema, ali nju — kažimo otvoreno i bez zaziranja — treba onemogućavati u svome ruju, treba joj zapretati svaki. pokret #rtoglavi... Zar sada i ovde pustiti da živi ovakav portret divljaštva, zar tu izazivačku i varvarsku kanonizaciju „natprirodn:h čuda“ ne kazniti oštrom merom? Zašto dozvoliti da se mlađe duše obojavaju umorom, zašto biti pomiren sa činjenicom đa naša mlada i u život neupućena stvorenja damo grabljivoj zverki opakih običaja i nečovečnosti. Neprijatno je to biti prognan u ćumez svi repe verske manije, strašno je to ru šiti lepotu mlađalačke rađosti. A hodže ove htele bi da preinače razuman tok stvari u životu mlađe Hankije, htele bi da izopače umilnu liniju mlađosne vrline... Saznajemo đa je Hankija za vreme od šest dana bila u bunilu, da joj je pod izvorom batina temperatura povećana na 40 stepeni. Ona je u takvoj vrućici kazala „dijagnostičarima“ koja joj se prikaza pojavljuje. Pogodite ko bi to mogao da bude? Pa — Tole, njen prvi sused. Ide se na prvi objekat, samo đa muke buđu što pre prekraćene. Tole je po „nalazu“ ovih veštih „lekara“ našao mesto u crnom zapisu, a zatim je ovaj zapis stavljen u dim i po samom zahtevu zabluđelog čina bio bačen u vazduh, u ništa.

Koliko supžrtorme ništavnosti boravi u ovom alttu!

Idući lestvicama retke smutljivosti i raspamećenosti, „lekari“ su sa živim pokretom očiju đali znak da se pođ skutom Hankijine duše još Krije neki ostatak prokletosti nečastivog. Iza prenagljenih i du-

:(.

gih batinanja dolazi nova scema... Da bi stvar dobila što profesionalniju ružnoću, da bi se žeravica svirepog zađovoljstva i suluđog mučenja što više rasplamsala, na zahtev hodža pozvan je u kuću Uko Perizović, koji je pronašao konačno otkriće da se otstranme šejtani, zvani „džini“, Naoružan revolverom i blesavom perfidnošću verskih gluposti, on je pucnjem oglasio da su se pakosni đavoli izvukli iz Hankijinog tela i nadali u bekstvo.

Hankija je bila „oslobođena“ šejtana. Ali batine su tu, ali je narušen život tu. Sav skrhan i izmrcvaren. Ođ života — takoreći ništa. Duša jeđva đa daje znake života. Posle toga dolazi bolnica, lečenje. „Lekari“ su otsutni...

Ovaj tragični slučaj koji se desio u Ivangradu traži đa se pozove još jedna vrsta lekara. Samo ovi lekari koji buđu određivali dijagnozu kod trojice hodža, imaće na raspolaganju poseban vid terapiskog lečenja. A to lečenje povlači i neke stroge mere. .

Onđa se možemo nađati da irojica hođža-lekara neće biti u mogućnosti đa se prisećaju svoje stare profesije, neće misliti na Ššejtane zvane „džine“.

Reprodukeija ove neprirodne arije neće se više ponavljati. Suđ u ovom slučaju „daje poslednju i strogu reč.

I neka bude tako.

Žarko ĐUROVIĆ

Lazar Vozarević: Vinjeta

Mile STANKOVIĆ.

POD NOVIM NEBOM

Na kuršumu ustank&

dojahao stari čobanin u silan grad

Visoko mu skočila numera četvrto stepenište

peti sprat

levo |

Uvek smo mi biti levi

P. Smajić: Ptica

Parodiie.

Zašto se rasrdio Peleiević

Ahejski car i djenerao Agamemnon beše čovek povisok i, kako se u svoje vreme tvrdilo, lepa stasa, ali se nije klonio ženskarluka.

Kao takav, on baci oko, i možda i oba, na izvesnu robinjicu Brisejidu, jer je imala prirodno crvene obraze. Otevši dotičnu, Agamemnon izazva time grdnu srdnju Ahileja Pelejevića. Oseti Pelejević da mu se gnev penje ritmom heksametra od brzih peta prema glavi pokrivenoj, gustom plavom kosom.

Ne mogade da se uzdrži: skresa u brk Agamemnonu sve Što mu na đuši beše. Zavadiše se njih dvojica i već povuče Pelejević teški mač iz kora, ali se hitro umeša boginjia Atena koja je onuđa ptolazila nekim hitnim poslom. Zgrabi Pelejevića za plave mu Kkovrče i

„pozva njega i onog ženskara da se. u miru raziđu.

Tako je sprečeno krvoproliće, a i potonje suzoproliće, ali se ne stiša gney Pelejevićev! Reši se on da doaka đeneralu ahejskome. ı da mu svaku pomoć pri opsadđi gvađa Ilije iliti pak Troje uskrati, pa meka sam jupa glavu i tupi mač do mile volje ako je nauman ući u istoriju i u Homerovu „ilijađu“. Sto se pak takove slave tiče, om, Pelejević, već je đobro zabeležen kao dienije na megđanu i može se zađavolifti wareniem srdobol-

Gleđa stari čobanin gradski mravimjak

i pita se kud

du bogo mili

i zar se ne zabume ko je ko

Toliko ljuđ: a

nijedno božje goveče

da odmoriš oči Deca vrište i čupaju nogs= ispod točkova

nijedno jagnjž

đa zablej:

da ti srce razgali

U sinom građu ah u smem građu

ulice suviše šareme za njegove oči gungula suviše gusta za njegov hod ljud: suviše natmureni za njegovu dušu

Hoću da uživaš oče

hrabri ga jedin" preživeli sim

priznat» junak

i nastavija oslobodilačku borbi

protiv žene varošani: lepotanke

koja n'je,sanjala đa će čobani đoći na vlast

Snajino prisustvo neprijateljska okupacija

snajine oči policiska racija

snajina jezičina kaznema ekspedicija

a starac navikao na zbegove i ofanzive

? provođio život na uzanoj balkonskoj vrleti kađ je hladno uvijen u ćurak

kad je toplo dobro utopljem

jer na vrućini se miko nije smrzao

Kakav bioskop kurjaka bi da

Idi u bioskop oče dosta si se zlopatio u guđurama

vidim živa

{ orla kako Sšestari

nađ našm stađom

Šake da spustim u kamenje

da se napijem

vođe kamene

• Snaja se mršti kao nepogoda u plamimi

# u mislima saranjuje svekrva

na njegovom rodnom ćuviku kao da mu želju pogađa jer ovđe zemlje i nema

nema one naše lovače

što je meka doveka

nog gneva, kako se sasvim tacno izrazio pesnik „ilijade“. Tako mišliahu Ahilej i veri mu Marmidonci, ali se pokaza sledeće: Marmidonci snuju a bogovi odlučuju: i naposletku se izmiriše Ahilej Pelejević i Agamemnon, utoliko pre što mlađanoj Brisejidi u međuvremenu pobeže sa obraza ono poč“ tično i klasično tumenilo. No posređi je sađa jedno pitanje: dn li je ovaj motiv otmice robinjice Brisejiđe kasnije nađahnuo muzičara Voliganga Amadeusa Mocarta za skladnu mu operu „Otmica iz seraja?!“ Na to pitanje znal-

· *

Nostalgične šare

Vavilon ć« Latinski Kvart, Majonez i kokosov orah, Holofernes i Nostradamus, Vodopija i Kozorog,

Pars'fal i Plorija Toska,

Sjaj Itake i tako dalje —ı Šta ću više od svega toga

U samotnoj č gnimiznoj, Baršunastoj ovoj noći

Koja crta _nostalgičnim šarama Klupu u Liksemburškom vrtu I na njoj bezazlena putnika Čije sećamje zanosno leti

Put kadđifastog peska Lida, Gde je:on — o, nekađ! — dočarag, Kroz svoje tiho iščezavajuće Maštarije, Azorska ostrva,

A tamo kraj mirisne dinje, Seđeo je putnik još jeđanm, Svakako misleći na Tahiti

T brojeći semenke ođ druge, Još bajnije, mirisnije dinj?.

Tođor MANOJLOVIĆ

* * #*

Mesečevi doživljaji

Košulju ed serbra a jaka j? zlatna tka nekome mesec u snu i na javi. Gle,

mesecu sad je ponestalo platna,

al ne mari ništa kratk su rukavi,

*

Mesečevi zraci, sjajni ko vretema, ma plavom se cvetu jorgovanskom cakle. Svetli iza zida lamp:ca zelena... Ja joj kažem: „Dokle?“ —

Ili možda: „Dakle...“

Zapenušeni konii

Gledam, gledam zenicom 'z' oka

okc. mene polja su široka,

Gledam, gledam zenicom kroz veđe» jure .konji boje bele, smeđe.

Zuri, zuri Oko pod obrvom: stalo je na konju onom prvom.

Za tren oka ipak oko čilo na petog je konja preskočilo,

Brz ko strela pogled m) se hvata i za gntvu desetog3 hata. ~

Konji, konji, usta vam u pmi, pa ste sad u pesmu Uuneseni.

Mira ALEČKOVIĆ

ci još ne dadoše \odgovora. Međutim, jedna podudarnost i sličnost psihološka prosto zgranjavaju:

Homerovoj „Ilijadi“ djenerao Aga<·

memnon ne peva, a ni kod Mocarta ne bavi se pevanjem gazda ođ hax rema Selim paša. Nego crno ua belo stoji: uloga bez pevanja! Za» što li su i jedan i drugi odustali ođ pevanja, kao đa su D tome ne· kakav sporazum, uglavili? Na ovi pitanje, bogme, moraće da dad: malo odgovora kasnije djeneracije znalaca i proučavalaca.

Miloš N. ĐURIĆ

*

Mesecu se čini

da je tih,

ne gromak,

žir sa hrasta pao = netjđe blizu trem3.

A Wkraj žira stoje

davojka i momak,

i sma ih služ:

čajem ođ bagrema.

B. L. LAZAREVIĆ

* #*

Šinske. strofe

Ovo je zalsta- mlađ. semafor

što raste kraj pruge, propet, Pal

fP uveče liči na vitak bor. zamišljen i mođar opet.

Na pruzi šine, po dve, po tti, do mora, do gore, do Rume,

U šini svakoj daljma vri,

i sve se uliju u me.

U šine gleda, i pušta dim, i nosi mz voz po globusu;

autObusu... Dušan KOSTIĆ (Parodirao Lav ZAHAROVJ

jer nisam u

IZ REDAKCIJE

REDAKCIJA „KNJIŽEVNIH: | NOVINA“ OBAVEŠTAVA SVOJE | UVAŽENE ČITAOCE 1 SARAD-" NIKE DA U TOKU LETNJIH

STU, LIST NEĆE IZLAZITI. NAREDNI BROJ „KNJIŽEV“

NIH NOVINA" POJAVIĆE SE U

PETAK, 5 SEPTEMBRA.

puse sudu ai ina a a ao a ai Oi kap uuu mi Gi ubp n a

nek nosi, nak nosi, sa dimom svim,

ODMORA, U MESECU AVGU-"}

LJETNI ZAPIS

Sve drhti od svjetlosti: i čovjek, i prirođa. Kružnice svijetla trepens razigrano kao tjelesa plesača ili more u svom elementu, a u nama raste čudesna snaga riječi, iskrsavaju podsvijesne slike vremena, zid otpora, Dozrijevamo kao u snu ili na javi, svejedno, dozrijevamo svijesni činjenica, istine, ziđa opomena. One su tu na Sutjesci, Javljaju se iz Moskve, daleke Kine, s obala Mediterana... i tako opomene rastu u nama i izvan nas, prostiru se po svim kontinentima, oceanima; putuju E kruže kao stravične ptice ili najsvetije uspomene, Prisutne su u nama jer i same su dio vremena i dio života, Mi živi na hjih se oslanjamo sa svojim ožiljcima, jer život, ma kako bio apsurdan, rastrgan vremenom „neizvjesnosti, nos: u sebi svoja prava i svoje slobode, nosi svoju. zastavu

. sunca, a mi, kako i sami mamo, odje3nom smo preskočili ne jedan, već bezbrojne korake histo-ije u ovom kratkom vremenu; pošli smo u SUsret njoj koja ma vrijednost ljudekih riječi... A riječ je tu da buđe doslijedna svoje funkcije, Nju nailazimo na svim stranicama našeg života, a prema tome i u našoj suvremenoj literaturi, jer svaka, pa i naša književnost je izrasla iz našeg vremena,

iz našeg života. .Riječ je prema tome sinteza

Ž

čovjekove ličnosti, njegov najznačajniji JA; zid obrane, „tvrđava koja se ne predaje“,

Čitajući usred ovog užarenog ljeta pjesme Georga Trakla, kao i uvijek kađ čitam poeziju velikih pjesnika, i ovom prilikom poezija nesretnog austrijskog pjesnika nametnula mi je niz pitanja, postavila u nezgodna iskušenja, u niz preokupacija. Tu je ono „nedokučivo“ pjesnikovo vrijeme, ona unutarnja drama poetskih svjetova, jer su tamo „san i smrt, tmurn' orlovi“, oni što okružuju noćima ovu glavu, zlatan lik čovjeka guta leđen val vječnosti“, Čitav život, dakle, tu na ovim stranicama jedne mnevelike zbirke postoji. Jedno bogatstvo protkano najsuptilnijom skalom osjećaja koji proističe iz stvarnosti, iz poetizirane materjo najcrnjeg pšsmsimizma u kome svaka Riječ ima svoju ljudsku funkciju,

T tako Georg Trakl, na svoj način, poetski opominje nas. U stvari Traklovo unutarnje vraćanje samo je vizuema konkretnost iz čijeg tkiva pred nas izlazi snažna pjesnička ličnost. Materija iz čijeg mesa izbija psihičko stanje podsvijesti gdje je Riječ poezije postala isključivo predmet određene funkcije u određenim prostorima. Ma kako zaogrnuta najcrnjim pesimizmom, ova poezija

Georga Trakla (u prijevođu Ota Šolca) potvrđuje svoju ljudsku bit. Ona nije ništavilo, ona je Vrijeme i Riječ, pjesnikov život čija „noć grli umiruće ratnike, „divlje vapaje njihovih razbijenih usana“.

Ali to vrijeme rata, ono između 1914—1918 godine ne može jednostavno da se zaboravi. Tu nema zaborava, i zaborav se ne sahranjuje sa svojom slikom već ostavlja svoj trag i svoje sjene, Ono je tu prisutno u našem vremenu, u nama samima iz čijeg života smo posredno ili neposredno izišli, stvorili ovaj naš svijet, ovo naše sunce, ovaj život današnjice. Pa kađ Georg Trakl kliče u pjesmi „Grođek“:; „O, ponosnija tugo! vi, brončani oltari, vruć plamen duha hrani moćna bol“, osjećamo ne samo tragiku jedne ličnosti koja je bila pjesnik, već |I tragiku vremena u ambijentu jedne krvave, zagušljive, raspađajuće sredine.

TI usređ ovog užaremog ljeta kad na ovoj azurnoj obali sve vrvi od prolaznika, kad je sve užurbano u jednom neprekidnom intenzitetu doživljaja sa morem, gdje se ne grle samo ruke ljubavnika već i stabla maslina, i male tihe uvale, i raspjevan pejsaž usređ sutona i dozrelost južnog voća, i koješta što živi uz ovo plavo more, Uz OVU od

sunca i života raspjevanu obalu, gdje se. noći do a

besvijesti natapaju sjajem mjesečine, nekom nostalgijom u kojoj treperi dah mladosti, osjećam

da u tom intenzitetu postoji ono današnjeg i ono '

sutrašnjeg vremena, U nama, dakle, počiva iskonska vatra zemlje, ljepša slika svijeta, san koji se natapa znojem i ljubavlju. ;

Niti sam sustao, niti sam umoran pred ovom

·zagonetkom svijeta, Njezino naličje treba da stalno

i uporno otkrivamo, i riješeni smo da se suprotstavimo najezdi tamnih slika... Slušamo u školici našeg uha glas opomena, U svijesti razvijamo slike ljubavi, Osjećamo istinsko pulsiranje Riječi na svim stranicama života i poezije, a lirika Georga Trakla, sva od tamne zgusnute krvi pjesnikove vlastite trageđije, također nas opominje. Ponovno nas vraća ne u neko letargično stanje sna, već na · barikađe... Sa

Negdje u ovoj probuđenoj tišini osluškujem glas opomene. Mrmor mora sa sitnim pijeskom nevinosti, Pružio sam ruku za nočnom pticom koja pjeva na nekoj nevidljiivoj grani gusta borika. Sla-

»vuj bigliše, a moje gole ruke nose i ovaj put svoje . Stare ožiljke. of

Nisam sam. Riječi poezije nesmetano ulaze U život kao njegova rijeka, kao njegovo sufće... Tiho, tiho mi govore... govore kao starom Prija" telju pred ovim morem u čijem životu postoje i mnoga moja iskonska svjeđočanstva,

Srećko DIANA

e asvrOanerusreeseneroevtenepanneznye aiu suza iEF i,

KNJILŽEV.NE NOŠEM