Књижевне новине

Misao i Fepotća

IŠBHB6"

Stevan Raičković: „Kasno leto“ izdanje „Likos“, Zagreb

U Knjizi „Kasno leto“ nalazi se izbor iz dđesetogođišnjeg pesničkog stvaranja Stevana Raičkovića, Menjala su se raspoloženja, teme, rečnik,. đoživljaji, ali postoji u svim tim različitim poetskim tokovima i promenama obilje i čistota osećajnosti, neposredni i iskreni toh ispovednog kazivanja, intimnost i toplina koje samo izuzetan pesnik može da stvori, Bilo šta od njega đa čitate, vi osetite pesnički fluid, emotivnu vatru i sjaj, sve ono što osb što odmah pokazue nesumnjivu vrednost. U prvom periodu stvaranja Stevana RaičkoWwića izbija blagi i umereni pesimizam, skromnost i smirenost, boljekheći pomirenost sa životom, Trave i drveće, ptice u nebeskom plavetmilu donose mir, spokojstvo, duševnu harmoniju u kojoj žive pri-= trođa i čovek. Seta se provlači kroz pesme iz ciklusa „Krug nežnosti“, no ona biva neki put potisnuta sna= žnim zanosom za lepotom. Pesma „Bez naslova“ je sva uzvitlana, sva bujna i zatalasana nemirima, rado-

ću, hadom; to je jedan izvanredni ditiramb prirođi. Ipak, Stevan Rafčković je pesnik koji se kloni ekstremnih , “raspoloženja i svih krajnosti u izražavanju. On svoje pesme poistovećuje sa mirom i u tišini vidi najbolji načif da stvori delo koje će prodreti u đuboka oseEarija. Tiha sreća čoveka živi u miasa svetom onakvim „kakav je, edgovor je pesnikov na traženje smisla i utočišta. Ovakva shvatanja mogu izgleđati uska, jednostrana ili površna, ali doživljenost njihova daje im pravu poetsku vrednost. Stevan Raičković nije ostao u 'rugu svojih prvobitnih motiva. On ke bez prekida evoluirao, bogatio se, menjao i uvek na neki način bio đosledahn samome sebi. RazviTejući se on je trpeo različite uticaje: Miloša Crnjanskog („Krug nežnosti“), Žaka Prevera („U jednoj ulici“), nekih naših intelektualističkih pesnika („Ljudi se bude bez. oružja“). Ovi uticaji su plodonosno uticali na formiranje Raičkovwićeve izuzetne pesničke ličnosti. 'Kritičar je radostan onda kad naiđe u sivoj i bezbojnoj prođukciji · tekuće literature na delo, na pesmu, na stih koji uzbuđuje i očarava. On taj trenutak shvata kao opravđanje svoga poziva, kao svoju nađu. Ste-

van Raičković je jedan od onih peda stvore poetsku / r

snika koji mogu

— Majđe đa se

ihkb/:E-VeNeE.. NPO:V:bhiB:

posredna, tajni i bezđani. U pesmi „Kasno le-

flujdnost, dah i sok mtuitivnod otkriča i osećajne reči. :

Ja cenim njegove pesme iz ciklusa „Krug nežnosti“, meke, neZne, sentimentalne, vrlo lirske, mađa mi se njihov smisao čini nedovoljno dubokim i tačnim, Ali zato pogledajte njegove pesme iz ciklusa „Kasno leto“ — tu je postignuta zrelost, potpuna snaga i usretsređenost na bitne probleme života; faktura pesme je Čvršća i bolja. Ona specifično Raičkovićeva spiritualizovana reč u kojoj ima i tihog zađovoljstva i tuge, stalno se prođužuje, iako đobija neku tamniju boju. Treba ukazati na pesme „Kasno leto“, „Senke na bilju“ i „Kasno more“ u kojima dolazi đo izražaja duboka, nesvesna uznemi~

renost pred suštinom sveta; nema

ni traga od pretencioznosti i filozofskih deklaracija, već samo neautentična strepnja od

to“ štimung sutona punog samoće

sav je osmišljen snažno kazanom refleksijom a bolu i nestajanju.

Teazar Vozarević: Thustraciža

Stevan Haičković ije „ćerebralni pesnik; njegov osnovni potsticaj je uvek u osećanju, ali, čini mi se, da je u ciklusu „Kasno leto“ i još ne= kima, postigao integralnost doživ“ ljavanja, Njegov glas iz mnogih pesama iz ciklusa „Krug nežnosti” je lirski intiman, ispoveđan, sav obojen pesnikovim „emotivnim životom; „Kasno leto“ proširuje subjektivno lirsku tematiku, dajući joj karakter opštosti, tople, doživljene misaonosti, koja se sa osećanjima vezuje i njima se prožima. U poslednjoj „pesmi u Knjizi, „Tisa“, imamo neobičan slučaj sinteze retko lepe: pesnik se vraća na Tisu, reku svoga detinjstva: on je začu“ den, dalek od tih predmeta koji žive u uspomenama kao uteha i nevinost. Pred tim svetom koji jedva prepoznaje, mađa ga se dobro seča, on pita sebe od kuđa dolazi, zašto je tu i šta namerava da urađi. Sećanje na đečje dane postaje podloga za dileme života, za pOstavljanje problema ljudske sudbine, za smisao našeg kretanja Kroz

vreme. Posnikovo plakanje na oba-

lama reke detinjstva oličava bol zbog opšte prolaznosti. Tikstaza pesnika u prirođi traje sađa samo kao odjek, kao blaga i lepa uspomena. Pesnik peva svoj povratak u mesta

klađimo da mojitimaju kod kuća više nepročitanih knjiga nego tvoji! .sa,

odakle je krenuo i avanture duha,

na početnu tačku svoga puta, :

Stevan Raičković ima opsesiju tišine, đuboku i iskonsku potrebu, đa sve utiske sluha učini prolaznim i bez dejstva na svoju misao. O prodire ispod svih čulnih senzacija koje đaju izgled stvari u misteriju postanka i postojanja. On je, kao malo koji đrugi pesnik kod nas,

'prisno razumeo i osetio ništavilo,

prazninu, nepostojanje. Njega stalno goni žudnja ka nepoznatim pređelima koje jeđino pesnička intuicija može da osvetli. U pesmi „Pesma i smrt“ rasplamsava se čežnja za prođiranjem u tamu života, koja saznanje čoveka muči ođuvek. Ta čežnja je nešto duboko poetski sintetično, puno i opravđano, ne neki kvazipoetski i jednostrani raciona-

'lizam ili iracionalizam. U tim ne-

mirima i slutnjama pred pitanjem egzistencije treba tražiti potvrdu Raičkovićeve autentičnosti, njegove istinske snage. „Podzemnu pesmu života“ i ono „osećam samo teški tamni zvuk kako moje ruke vuče u đaljinu“, te vrtloge i ta komešanja bića suočenog sa problemom svoje bitnosti oseća Stevan Raičković. Svoje utapanje u dekore privođe koje je poetski izrazio u nizu pesama, fragmentarno, on je stopio, slio u celinu, u pesmi „Uteha lišća“. Pesnikova uznemirena duša nalazi zajednički jezik sa prastarim snagama šuma; ona slavi svoju jeđinstvenost sa njom kroz metafore koje postaju magiski znaci i tumači opšteg bratstva sveta.

Ciklus pesama „Kamena uspavanka“ zauzima jedno od najznačajnijih mesta u stvaranju Stevana Raičkovića. Izražajnost je u njima stegnuta, disciplinovana, melodiozna. U pesmi „O vrati se“ sažet je sav program, ako se tako može

reći, pesnika Stevana RHaičkovića; to je poziv na univerzalnu tišinu koja potseća na mir groblja, poziv koji sadrži značajnu poruku: apsolutni mir je način da se oseti dno i smisao svega; to je panteizam koji hoće đa reši zagonetke u rekreiranju sveta u kome je svaki zvuk zamro. Pesme iz ciklusa „Krug nežnosti“ su ljupke, zanesene, sočne; ova „Mamena uspavanka“ je puna snage. Pesme o mravima i travi ja shvatam kao uvod u pesme iz „Ka“. snog leta“ i „Kamene uspavanke“; one prve su vrlo emotivne i lepe, ali im tu i tamo smeta dekorativnost; ove đruge su sve od suštine, sa tamnim i dubokim senkama univerzalnoga. Raičković je bivao i ra» dostan i tužan, željan lepote — ali željan i poslednjeg mira. Melanholija je uvek prisutna, bilo kao opomena ushičenju koje je gotovo da bukne, bilo kao rezignacija koja svojom bolnom ravnodušnošću sprečava patnju da pokulja i da se uništi. .

Dok pišem ove retke o Stevanu Raičkoviću, ja stalno mislim na njegovu lepu, za mene najlepšu pesmu „Kasno leto“. Dužnost je kritičara da oceni jednu knjigu pe= sama u njihovoj ukupnosti, ali nje gova duhovna potreba je kad je, kao ovog puta, suočen sa jednom odličnom knjigom, da svoje simpatije veže samo za jednu pesmu. Ona za njega ima tađa centralni značaj, njeno svetlo obasjava sve ostale pesme, u njenom smislu on nalazi sve ono što je pesnik rekao u mnoštvu drugih. U Raičkovićevoj knjizi nalazi se čitav niz pesama izvanredne vrednosti, ali zašto mi se uporno nameće misao da pesma „Kasno leto“ sadrži esencijalnost njegove poezije, svu lepotu i smisao njenih tišina?

Pavle ZORIČ

Pesme Desimira Blagojevića

»Ptice nemilice«, izdanje »Prosvete&«, Beograd

Nezahvalan je posao kritičara kada se pred njim „nađu poetski beluci, samo mali i okrnjeni delovi triđesetogodišnjeg „stvaranja jednog pesnika, mnoga i raznolika pesnička raspoloženja koja ovako izdvojena iz celine ne pretstavljaju ni opus ni razvojnu sliku ni uvid u jedno dugo i mukotrpno bavljenje stihom. Pa ipak, ako je reč o razvoju poezije Desimira Blagojevića, treba reći da između pesama napisanih 1929 godine i pesama iz 1956 ne postoje neke bitne razlike, i to bi bio jeđan od najčudnijih podataka o samom pesniku koji je ostao veran

· GDE JE MOJA ULICA

Pripovetke Mirka Milojkovića, »Nolit«, Beograd, 1958

Ničeg apstrakinog nema u ovim pripovetkama Mirka Milojkovića, Pisane suu jednom dahu životnog doživljavanja, sa očiglednim osećanjem za burnu dramatiku emocionalnih kontrasta Milojkovićevi junaci igraju, ili su odigrali, svoju životnu igru pod vlašću Opsesivnog imperativa „sve ili ništa“. A pisca su zanimali baš oni koji su odigrali na „ništa“, koji sU, sticajem okolnosti, od svog ljudskog lika načinili grotesknu masku. Noekiput je ta maska toliko surovo tragična, da se pitamo nije li pisac i suviše insistirao na samo jednom viđu životnog ispoljavanja.

Ođ prve do poslednje stranice Milojkovićeve knjige sve je zakovitlano kao na nekom „vašaru iz“ gubljenih snova“, gde se, kojiput, od silne emocionalne zahuktalosti ne vide jasne konture onoga što se zbilo u prošlosti ili onoga što se zbiva u trenutku sađašnjeg vremena. Ali je Milojković uspeo .đa tokom cele knjige održi jedinstveni ton atmosfere i konzekventnu akciju dramatičnih zbivanja.

Zato je autor ostvario jednu ve= oma „čitljivu“ i neobično zanimljivu knjigu. Jer ona deluje kao svedočanstvo o nečem Što se, recimo, juče događalo oko nas, a što je pisac darovito uočio, pozivajući čitaoce da i sami postanu svedoci, I baš u tome „aktiviranju“ čitala= ca leži posebna draž knjige Mirka Milojkovića. Čitalac od prve postaje svestan da ovđe nema apstraktnoindiferentnog odnosa prema činjenicama životne stvarnosti. Dobija se utisak đa pripoveđač govori u ime jedne moralne obaveze koju duguje svemu onome što je kao čovek preživeo. Po Milojkovićevoj pripovedačkoj koncepciji, svaka životna situacija ima pravo na svoj umetnički opstanak, jer ona nastaje kao proizvođ neke grčevite painje, nekog očaja, ili obrnuto.

Tako Milojković šteđro ređa događaj, za događajem, jeđan život za drugim, stvarajući pravu panoramu neizbežnih i brutalnih život“ niH činjenica. Njega, pre svega, interesuje akcija, delatnost opisanih ličnosti. Zato je on pokušao da ostane ti okvirima čistog pripove-= danja, zanemarujući svaku ap“ straktniju eksplikaciju ili izvestan poetski predah. Tek na pojeđinim mestima oseti se po koji lirski pa čak i sentimentalni ton.

Svoju literarnu objektivnost MiTlojković je postigao zahvaljujući skoro asketski jednostavnom odnosu prema Opisanim događajima. Osećamo napor da se neki određeni đogađaj svede na suštinsku meru svoje višestruke delotvornosti u sklopu čitavog niza zbivanja. Zbog toga Milojković ne postavlja pitanje zašto se to i to dogodiio,\ nego samo kako se to dogodilo,

želeći da čitalac, uveđen u suštinsku dramatiku psiholoških sukoba, sam bez ikakve nametljive pomoći,

"odgovori na prvo pitanje. Znači,

nije u pitanju „bezrazložni čin“, već jedna široka skala najintimnijih ljudskih osećanja. -

U ovih deset Milojkovićevih pripoveđaka opisani su ljudi koje je tok društvenog razvoja bacio u stranu. Svi su oni zaustavljeni na prekretnici istoriskih zbivanja, i Dsuđeni suda jalovo traže opravdanje svoga postojanja. Milojković se nije mnogo bavio društvenim smislom njihovih postupaka, nego je želeo da prikaže psihološka reagovanja svojih junaka. Sa ironi= jom, a nekiput i sa sarkastičnim osmehom, pratio je komeđiju „pro= mašenih života“, ali nikađa nije za= boravio na trageđiju ljudske pat“ nje. To je lako uočljivo čak i u pripovetkama sa izrazito ciničnom intonacijom, kao što su pripovetke „Neđokučivi su putevi njegovi“ i „Igra“. _ | _ Milojkovića posebno interesuju iznenadni, patetični trenuci čovekovog' života. Pripovetka „Marina“ pretstavlja takav jedan trenutak, kome nesrećna žena sagleđava, sa surovom jasnošću, čitav svoj jadni život. Pripovetke „Gde je moja ulica* i „Zatvorena kuća“ komponovane su ođ niza fakvih trenuta« ka koji stvaraju uzbudljivu i mračnu atmosferu propađanja. :

Pisac ove mođerne knjige pripoveđaka smelo se uhvatio u koštac sa tematikom savremenog života. Svaki je detalj autentično doživljen, a pripovetke su literarno uobličene bez ikakvih primesa knjiške konvencionalnosti.

_ _Pređrag S. PEROVIĆ

· Slobodan BERBERSKI

USPRAVNOST

Busen je uvek ispod trava vetar Sstraši nad vlatovima

uho tek prozuklost zna

Šta izraste wd slomijenoj ljasci dva grča

svejedno je danu i mrazu nestanku svagdašnjem na

Uspravnost je samo zvUul semenke i korena

međi

svom najintimnijem pesničkom na= gonu začetom u muladosti, o pe= sniku čija mladalačka i blaga me= lanholija na jednoj strani njegovih stihova i intimni optimizam n& drugoj ostaju kao trajne komponente u nerazumljivom proticanju vremena koje je samo povremeno dovodilo pesnika na ponor očaja, strepnje, bola, i to možda samo u jednom delu pesama napisanih za vreme rata. Tada iz trohejskog 8leksandrinca izbija pobuna i psovka i bezumlje. I ne samo to: čitav metrički poredak, strogo for= malistički od cezure do rime, ru= ši se kao kula od karata pred naletom srdžbe, kao da već i tom či njenicom pesnik hoće da ilustruje jedno anarhično vreme muteža i crnih slutnji.

Pa ipak, gledajući u celini, po-

etski identitet Desimira Blagojevića otkriva se, pre svega, u do“ minantno ispoljenom fenomenu pris rode, i niko u jugoslovenskoj lis rici, sem možđa Nazora, nije se vis še zadužio tom blagorodnom. po smatračkom daru. Gotovo sve Blagojevićeve pesničke preolupncije dobijaju švoj pravi oblik tek u trenucima kada se inspirišu Prirodom, kada pesnik kao „čudesni vrač sa razrogačenim okom otkriva njena iajanstva u metafizičkim pokretima vetra i zvezda, sluša: glasove iz tamnih šuma, i oseća „mirise što livadama jesenjim putuju”. Na taj način D. Blagojević donosi u našu savremenu poeziju toplo prisustvo arhaičnih poetskih vizija; jednu Himoeru epa i legen= de. Noć, trave, zvezde, šuma,. voetar, sunce, mirne obale — glavni BU rekviziti ove lirike tihih unu= tarnjih stanja: blagih nemira, spo= kojstva i iskrene osećajnosti. Kag Kleove slike Blagojevićeva poezija sadrži ,u sebi vizije sveta, fanasmagoričnu pretstavu pređela i oba« veznu misao, ali često neđorečenu, nerazumijivu škrtu, i zato su teme njegove lirike prevashodno {i gotovo samo pesničke, Sudeći na osnovu Knjige „Ptic& nemilice”, i to ne samo po pređratnim več i poratnim pesmama te zbirke, Blagojević je „poslednji Mo hikanać” naše stare pesničke Škole. Dostojanstven i hladan „poput Dučića, s kojim je u dosta bliskom pesničkom „srodstvu i po raskoSnom metričkom poretku unutar velikog broja pesama, on je iz jedne faze našeg pesništva ušao u drugu, dosledan i nepomućen primamljivim pesničkim anahronizmima našeg vremena. Često je sklon da se opija „formom i sonornim osobinama reči i tada pod tvrđu orahovu ljusku sakriva naj bolje plodove svoje pesničke imaginacije. Tada gde gde pravi male arabeske („Dolazak međ reke polajnice”), 'ili svoju finu pesničku rafiniranost dovodi do besmisla, ili afektira rečima, ili pribegava apostrofima da bi zadovoljio stope i cozure stiha (imo, pev'o, sanj', poš'o, siroma” itd.), ili neukusnim arhaičnim promenama #teči (mrtvaca — mrca) itd. To bi bile sa= mo formalne ali vrlo ozbiljne za merke poezije Desimira Blagojevi= ća, Međutim, ono što ga čini pesnikom u pravom smislu te roči, pesnikom koji možđa još nije do< bio zasluženo mesto u našoj lito= vaturi, pre svoga je topla pesnič< ka osećajnost i prijateljsko raspoloženje prema «prirodi i njenim metamorfozama. Ta značajna Oso< bina njegovog pesništva najbolje se ogleda U ciklusu „Bezumni i muđri pred licem mora”.

'Vladimir BUNJAC

a 3