Књижевне новине
Satir
Uzaludna svetačka esma |
i parodije
.
Zašto šumori ocean
Za me koji, po ovom i na ovom svetu, kao mi ja, nemaju sreće
Ova pesma nema nameru da nešto kaže, ovo su reči izgovorene tek u vetar i etar, a govor bespomoćnog nikom ne pomaže me mogu vas pustiti u raj, nisam ja Sveti Petar.
a govor bespomoćnog nikom ne pomaže, ne mogu vas pustiti u raj, nisam ja Sveti Petar. A videh ste ne bi vredelo i da sam od onih sa nebi ja samo bešpomoćno slušam vaš zov, | verujte i meni najviše pomoći treba, žja sam vebki velikomučenik Jov.
Aleksije MARJANOVIĆ
__NALIVPERAS
Kraj trpeze je, pripravan vazda, a đakonije ne sme da takne.
Na mig što bude dao mu gazda svakog rivala mora da smakne.
Osobe:
SU, tihooceanski otočamim GU. njegova buđuća udovutca RU, radoznalac u prolazu
Me mogu vas odvesti u željeni kraj — preko leto a neće vam ama baš ništa pomoći
alo natovarite na mene brige celog Sveta
jer ostaće vam onda prazni dani i prazne noći.
pestijar (detali tapiserije)
O kosi
Ova kosa, netaknuta zupcem češlja, uzaludno grgurava, Doplovi na ostrvo glave iz mesećevog srebra krton, Da posle siđe u prah. I nad njom će siva il plava Lebdeti košulja u snopu veša razastrtog.
Ova kosa, nikad ljuta, što češljana nije na razdeljak,
1 druge kose, vrane, smeđe, riđe i bele, | Pašće u tišinu nestanka, neme kao zarasli puteljak,
I uz njih stabla kika, zalisci i gipsane ćele.
ŠU: Noć je duga, Gu,
GU: Da. Noć.
ŠU: Ali sad je podne. Zašto Sumori ocean?
GU: Ne znam. Pitaj bambus.
SU: Hoće li odgovoriti?
GU: Pitaj kamenje da li će bambus dati odgovor.
ŠU: Kad god mislim na kamenje, osjećam kamen u bubregu.
GU: A kad misliš na mene? .
ŠU: Osjećam ga ipak. Kamen, U, Bubregu.
(Nakon stravične šutnje).
GU: Onda me smatraj svojom udovicom. ŠU: (umirući od griže savesti): Ako se ne varam, ovaj razgovor D šumoru oceana došao mi je glave.
(Dolazi RU, šireći miris .razmišljanja} e
RU: Tko će mi objasniti zašto šumori ocean?
GU: Ne pitaj. Još ove noći će biti sahrana jednoga koji je pitao, Imao je zvanje muža moga.
RU: Noć je duga.
Znam, sanjate plaže, na pesku ona, gotovo gola, ali i ja sam dole, nisam. gore, ;
ne mogu đa vas odvedem na more ;
nisam ja pokrovitelj vođa, nisam ja Sveti Nikolas
ı mam imate vi pik na vašeg šefa,
jedna osvetica bila bi vam najmilija,
ali ne mogu verujte ništa protiv njegovog ćefa me grmim ja, nisam ja Sveti ilija.
On guta knedie za vreme pira,
đok poglavice naginju pljosku,
ali kad žrtvu perom skalpira dobiće gutljaj i svoju kosku.,
Pogreb
U tuge milosti nema
Od razmišljanja pršti vam čelo, puca glava nešto bi lepo trebalo da vas leči
ali nisam ja veliki isceljitelj Sveti Sava weće vas isceliti moje reči.
Mamnoto vam je tvrdite niz nepravđi. adi najbolje zaboravite sve Što je bilo,
i smo Šta može da se rađi | we delim ja pravdu, nisam ja Arhangel Gavro,
Ova kosa se kvasila u modrom zalivu uteha, Ili se rasturala. kroz vratofomne nesne, Ti je ronila u oluke od pleha i greha,
Kad sahranjuju milog i dragon Ili se dizala možda pred gorkim plamenom pesme.
ožalošćeni bezđušno izgaze sve tuđe humke i tuđa srca
A nekad je, govore, ljudima najveće blagodeti iduči po svetu donosio Isus Hristos, | a moj dolazak ne bi vam mogao ništa doneti lako bih i ja dobrovoljno išao oke zemlje go i bos.
Temmšljeno je bezbroj svetaca i dvanaest apostola za tJodine koje imaju svega dvanaest meseci ali jstina je mepobitna i gola : :me mogu vam pomoći ni ja ni apostoli, ni sveci,
Ova kosa će nestati sa dimom zamišljenog odžaka,
Pokošena da ne romori kao vlati kraj mulja, e Među kosama punim skromnog cveća i traka
] onima što se sjaje od orahova ulja. |
Ova kosa što je nekad zaklaćena prašuma bila,
I vetar jurišao na nju, misleći da je perika,
Postaće nepostojeća. Sa glavom na kojoj se vila.
GU: Noč. Da. Sa čelom niz koje survava se pramen bez Krika.
i ova. pesma Tema Otac Ga SO KEŠ Mile STANKOVIČ RU: Ali ocean Šumori ipak. Za- 7 Stevan RAIČKOVIĆ ewo Bu reči izgovorene S što? O O O O | —_
JB O me ~ dd ylur=ain GU: Jesi li pitao bambus? 94. — 100?
O RU: Ne govorim sa njim. ||
I čim izgovore
nek ti je laka zemlja
svima odjednom lakne
samo ne onima koji su živeli od pokojnikovih osmeha
i pokojnikove plate
GU: Pomirite se. On je dobar. On SŠušti.
Pisaći sto o kome je reč bio je ma izgled sasvim običan, sa jedmom dužom f{ijokom u sredini i sa šest bočnih, odnosno levokrilnih i desnokrilnih fioka. Prema kazivanju služitelja Krste, prednji desni ugao stola bio je, nažalost, malo oštećen. Ali, na još veću žalost, pomenuti Krsta, koji je Šmaćče bio rodom iz Obrenovca, nerado se upuštao u razgovor O UZroku tog oštećenja. Tako da se i mehotice dolazi na pomisao da mu je taj uzrok bio prilično nejasan.
Proučavaoci astalskog “pitanja swakako ne bi obratili naročitu pažnju na ovaj sto, utoliko pre što še mjegova tabla pod uticajem wwemena postala ako ne rapava 8 mo pomalo tamna, bez sjaja i posebne privlačnosti. O poreklu stole mema iscrpnijh pođataka, ali Wrsta navodi đa je sto bio nači-
Onesvešćeni vijadukti
njen od prave hrastovine. 1 da om, Krsta, nikad nije u to posumnjao, nijednog trenutka.
Što se pak tiče fioka, najjače je škripala prilikom otvaranja i zatvaranja ona srednja, a pod kojim je uglom stajao sto prema vratima — to Krsta nije znao da kaže, pošto je u njegovim pojmovima o uglovima vladala prilična nesređenost, najblaže rečeno. Štaviše, ostaje nejasno da li je sto bio u Umetničkom odeljenju ili u Odeljenju za f{ermentaciju duvana Uprave monbpola. Stvar je u~tome što je Krsta negde oko 1924 godine prešao sa službom iz Umetničkog u Ođeljenie za fermentaciju, ier je mnogo i rađo pušio. Pb Ali ukoliko se sto ipak nalazio u | Umetničkom „odeljenju, niije sasvim isključeno da je to bio sto Bore Stankovića.
Siniša PAUNOVIĆ
Plitki tanjic se meškolji sa znojem po koži
vilim Svečnjak: Figura
Stih u
RU: Šuštao bih i ja đa ne učestvujem u dijalogu.
GU: Ako nećeš to, obrati se kamenu, RU: Kamen nema pojma.
(Revoltiran ovakvim mišljenjem, jedan kamen se survava sa obližnjeg brđa i ubija Rua).
GU: Ne brini! Ja ću te sahraniti pored svoga muža.
RU: I pravo je. Obojica smo žrtve istog nesretnog dramskog slučaja: Ivan RAOS
O VGEMEC ax. owo
kubatilu
Na noćnom krovu mjesečinom modrom sapunam stih.
Pod hlađnim tušem sjene stih kupam svoj u kadama zviježđa.
Neka je mokar, njime pjevam svemir sa okolinom, Saših ALIĆ
Koliko bi gođina imao naš veliki komedđiograf Branislav Nušić da je još živ?
Prema raspoloživim pođacima, on je rođen 1864 godine, i u tome se slažu svi autori, počev od Veljka Petrovića, koji je pisao o Nušiću u Enciklopediji Stanoja Stanojevića (tom treći, str. 157—158), pa do Božiđara Kovačevića čiji je kritičkobiografski napis objavljen u poslednjem tomu sabranih Nušićevih dela. Istog mišljenja o godini rođenja Branislava Nušića pridržava se i leksikon... „Sveznanje” · (str. 15654). Nayođenje:”drugih tekstova i izđanja ne bi unelo nikakvu raznovrsnost u razmatranje ovog pitanja. Što je glavno, ne bi bilo ni razmatranja, ni samog pitanja da nije...
. da nije zagrebački „Vjesnik” objavio 11 septembra informaciju, „Premijera u čast Nušića", a ta informacija počinje rečenicom: „Povođom 100-godišnjice rođenja i 20-godišnjice smrti najpopularnijeg jugoslavenskog komediografa Branislava Nušića, Hrvatsko narodno kazalište izvest će premijeri njegove komedije „Sumnjivo lice...“
... da nije zagrebački „Večernji vjesnik” doneo 12 septembra vest slične sadržine, kao i napis „Nuši-
godina, već pre devedeset i Četiri. 1 pored sveg poštovauja koje se duguje okruglim ciframa, ne može se ispustiti iz viđa skromna brojka 6 koja nikako ne dozvoljava brojki 94 da se pretvori u 100.
Razume se, stogodišnjica rođenja Branislava Nušića biće proslavljena kao datum od krupnog značaja za našu Književnost i pozorište, ali tek 1964 godine. |
Novo izvođenje „Sumnjivog lica” na zagrebačkoj sceni, u režiji Kalmana Mesarića/"'\h· sa .dobrinšiglu« mačkim snagama, svedoči o pot“ puno :;opravdanom“ interesovdnju za. jedno od najboljih scenskih dela proslavljenog pisca. Ali „Sumnjivom licu” svakako nije potrebna pratnja u viđu sumnjive (ili, tačnije, nesumnjivo pogrešne) brojke.
M
-
„KOME, SE. SMEJAO ZOŠČENKO?~
U članku Lava Zaharova „Kome se smejao Zoščenko?“, objavljenom u „Knjževnim novinama“, broj 75 od 12 septembra, jedns štamparska greška (kao pretstavnik umesto kao pretstavnmiku) izmenila
U vagon-restoranu, okruglo poklopljem bečkom,
ı maše lokomotiva zađimijenom cvećkom, I kalodont suštine na zubima se množi. Za prozorima jato tunela se taloži,
Promaja ma vratima mrvi grubom. plećkom,
A pisak nađ njom odjekuje zvečkom, Da putničkim profilima vožnju obrazloži. Već se onesvešćuju opori vijađukti,
Od stola do stola plovi siva čija
Pođ mesečinom, ćutke zaglsdanom u majonEze.
Ogrlica vegetacije oko vagona bukti, Dok ne naiđe perona tamna linija S nosačima što vuku kofere pune jeze.
Miođvag PAVLOVIČ
Žetelac kasni bio je
Al sad se već smrklo. Prolazi djevojka
Sa cvijstom u kosi i sa „zdravo“ na Uusn:, A on i ne Čuje, samo žamje klasje,
Još brže on žanje, sasvim hit žamje... On ne zna da djevojka već daleko ode,
Pa će se udati i roditi dvojke,
Možđa i trojke čak. Tek tada, prekasno, Cvijeta u kosi.
(Parođirao L. Z.}
U zakašnjenju
sa nadđnaslovom
žetelac rami - i smrti velikog
grafa...”
A on će Nušića...”
sjetiti se njenom
ćeva tri „ja“ (inače vrlo zanimljiv) „U povođu 100godišnjice rođenja srpskog komeđio-
•.. da nije isti list 15 septembra uneo u rubriku „Kulturna kronika” vest u kojoj se ponovo pominje „100-gođišnjica rođenja Branislava
Ako je matematika zaista pre' _ cizna nauka — a u tom pogledu Dragutin TADIJANOVIĆ ona đosad nije izazivala sumnje,
je smisao rečenice koja počinje u osmom ređu četvrtog stupca, Ta rečenica treba da glasi:
„Ne smeje se Zoščenko malograđaninu samo zato Što malograđanin pogrešno reaguje, malo zna i, do krajnosti samoživ, vidi U Cć- , loj stvarnosti isključivo sebe sama, već mu se prvenstveno smeje kao pretstavniku malograđanskih „iđe» ja“ u čijem uskom i tamnom krugu promiču sitna osećanja, majušno težnje bez krila, ružni ođrazi još ružnijih wnutarnjih svetova“,
i 20-godišnjice
— onda Nušić nije rođen pre sto
MALI LETNJI ZAPISI
"Kajuz ŠKumuskos eveta
O leto, kađa prepoznajem neprimeine šumove tišine, oštre i blage uzdahe planinske vode, lelujenje pšenice i ječma, šuštanje suvog kestena, pisak guštera i zmije. O boje sunčanih linija i dalekih nepoznatih provalija gde moje misli odlaze. Tu sam evo, gde i noć, među crvenobelim cvečem, malen, manji od raženog sina. Slušam glas nepomat i zov visina. Neko me čeka na jugu ljubavi,
meko me he čeka. Brežuljak jedan sličan zvezđanoj kruni pod srce moje, gle, nastanjuje se. O ko mi to dolazi u pohod? Tako tuđ, a umiljat kao wečernji suton kome je potrebna moja reč pred odlazak? \ ;
Da sam gora, sad bih ovce klao po torovima mvojih stričeva. Da sam reka, uz brđa bi pokušao kamenje da valjam“ Ali nisam ni jedno, ni drugo. Čovek sam samo bez sreće, ali zato snažan, istina malo ružan. Rođaci me zaboravili, drugovi napu-
- stili, a devojke nisam ni imao. Privoleo sam se najzad evo hrastovoj porođici i šumskom bogu. Kuća, mi je Šupalj. ružičast kamen, stolica bukov iver, s Ježište twmov. cvet. Suseđi mi vuk i jela, Prijatelji sa one strane zla, Lutam da bih zaboravio zavičaj i siromaštvo deđovo, U ruci mi je nož i torba, a to Je dovoljno da me prepoznaju moji Bosani. Sakupljač sam junskih jagoda i ivandanjskih jabuka. Neobrijan i neošišan zanoćivam u blizini čobanskih
2
vatara, po praznim kacama., Kad me vide deca, onđa čuvam glavu među rukama. Stidim se kad:
viđim ženu koja ima lepo telo i tanak struk Koji se može obuhvatiti šakama. Pomislim tada kako bi bilo dobro da sam i ja lep, rumen, jablanu sličan, pa da priđem ženi sa najboljim namerama. No, šta sad mogu.
Ja sam lutalica, Ja sam šumski. čovek. Zubi su mi od kamenčića, usne drenovo meso. Hodam već gođinama ovakav iz Bosne u Srbiju. Iz Srbije u Bosnu. Družim se sa Starinom Novakom i,Ljuticom Bogdanom. Zovem se Kakohoćete.
ODMOR
Dobri i dragi letnji odmor. Odmor koji tražim, koji priželjkujem i koji je neophodno potreban mom jnače nežnom zdravlju. Odmor u sebi nosi nevidljive snage, tananu svetlost avgusta. Moj odmor je u zelenkastim pređelima šuma, pod sunčanom lepotom neba, uz tihe obale reka ij među hladnim ljubičicama, ay
O odmori, sva vaša čar je tamo gde je more. planina. sunce. Tamo gde odjekuje glas devojke. Tamo gde. cvrči. puši. qori.
Evo me u srcu jednog osvetljenog predela, o
odmori. Reka penuša, čamac se začas izvrće i veliki kikot plave devojke u žutom kostimu. |
Ležim na vrelom pesku, Igram se' sa jeptirom. Hvatam jednu sunčanu nit koja mi prođire izmedu nogu. U podne, pod zaglušnim suncem dan za-
pali šumu, a reka kao da je nešto nevidljivo za-
· ustavlja, sporo, sve sporije teče. Ulazim u nju da viđim. ribu, zlašni kamenčić i nebo, ali ne ostajem dugo, Posle kratkog vremena opet izlazim ~ na obalu. Tamo me čeka devojka, osmeh, o odmori. Drveta, trava, grožđjice. ji Na reci ostajem do noći, do pojave one prve velike zvezde. A onđa uz brežuljak tiho se prikradamo nekoj zvezdanoj poljani, gde takođe Ostajem dugo. Tu ljubim devojku u travi, o odmori. O moji časovi pumi bilja, raznovrsnih mirisa i ćutljive beline. Tu se pretvaram u ogroman žuti ljiljan. Između mene i mene daljina. U vazduhu ptica. Kraj mene: zaspali plamen žene. Vidim kako puteyi zgrčeni pod koracima mraka pomeraju drvorede. 1 dok to traje, mi smo usamljen bor na ovoj poljani, pod ogromnom planinom „zvezđa. Čutimo, a čutanje je kažu najveći praznik mesečine. O odmori. O žarko leto, kad sam na reci, u šumi, pored seljanke, a > tako pun voćnjaka i avgusta. .|
O NOĆI
Noć, na proplanku šta vidim, šta čujem, šta sanjam. Vidim zreli voćnjak neba. Slatke vlašiće i krv u uglu ponoći. Najzađ viđim' šaremu kravu i bika bez ponosa. | i Po
Čujem hiljadu glasova dole u domovini. Pesmu dO
aaa
· konja. Nekađa izvan svoje kože.
vredne seljanke. Lavež susednih pasa. Čujem još i dah svetlosti koja drveću daje oštre obrise.
Sanjam bogove noći, anđele slobode,
Otvaraš i četvrti prozor svoje sobe da bi ti moć ova ušla cela u sobu. Kakav si ti čovek. Hteo bi saznati tajnu dalekih zvezđa. Zagonetke daljina hteo bi da rešiš, E dragi moj, ne može to tako. Noć je zajednički praznik svih nas, kao { onih iz planine, iza! mora. ,
O MORU
Danas prvi put viđim more. More, probuđen prozor. More, zaklana vrata, naoružano brđo. More je kao moja rođena ruka. Nekađa ravno kao leđa
I nikad mirno more. , : _ Ti, more, prvi put nosiš mi telo. Prvi put razjedaš mi usne. Prvi put pretvaraš me u Ko uglja. Nekađa samo u snu viđeno, ti more potse= ćaš me na deset očevih ovaca. Na petnaest stabala mojih ramena. Na trista i trideset očiju neke noći.
Vidim kako životinje hođaju obalom i pasu. More, jesi li to ti u njihovoj rici? Čuljem puževo
kako dišu pod teretom peska. More, bacaš li to ti
raku u njihov san? O moje more uvek uznemireno. Uvek privlačno. Uvek kao moja krv. U dokolici stavljam glavu pod tvoje sjajnu ploču. Pod tvoja ravna ogledala. Odvezujem kožu sa svog trbuha da bih je prostro po tvojoj površini. Danas ja SVE puštam u tvoje sobe. Jer šta drugo i mogu. U tvo . joj divnoj prisutnosti, pređ tvojim crvenim biljem, ja uživam. O more, gle, još trenutak i sunqae će mi pasti na glavu. )o i | Dragan KOLUNDŽMA
.
KNJIŽEVNE NOVIMEB