Књижевне новине

Ba przy Jedan prilog istoriji nemačke književnosti ·

Paul Rajman: »Glavne

Ova knjiga je pokušaj da se izvuče progresivna fizionomija jednom značajnom razdoblju nemačke literature (od polovine 18 do polovine 19 veka), što, u neku ruku, i nije teško izvesti s obzirom na to da je ovo razdoblje, u bitnim literarno značajnim svojim pretstavnicima, progresivno okrenuto pozitivnom istoriskom razvitku i duhovnoj evoluciji. Ne treba zaboraviti da je to relativno i apsolutno najplodniji i najvredniji periođ u razvitku nemačke literature, one literature koja je svetu dala jeđnog Lesinga i Herđera, jednog Novalisa ili Helđerlina, jednog Getea da pomenemo samo ova imena koja nikako ne iscrpljuju i ne isključuju onu dugu listu pisaca koji su na razne načine, od apstraktne i simbolične forme do čisto publicističkog zahvata, bili aktivno prisutni u svome vremenu, počinjući od Lesinga, koji opet na wvoj način nastavlja pozitivne tradicije jednog Mošeroša i Grimelshauzena, odnosno, još dalje, Branta, Fišarta i Mans Saksa, pa preko Vilanđa, Fosa, Birgera, Klingera, Šilera, Žan Paula, Klajsta, Hofmana, Šamisa, Imermana i Bihnera sve do Hajnea i Georga Verta, kome je niko manji đo Engels napisao hvalospew u jednom članku u „Novim rajnskim novinama“,

__ Naizgled, zadatak Paula Rajmana kao da nije bio težak ili komplikovan. Pobrojani pisci kao da govore sami za sebe. I da se zadržao samo na tome da ih pusti da govore svojim sopstvenim jezikom, zadatak bi verovatno bio uspešno rešen. Umesto toga, Rajman je preuzeo na sebe ulogu svojevoljnog tumača, ne objektivnog interpretatora koji svojom intervencijom treba čitaocu samo đa olakša put do stvaraoca. On je u osnovu interpretacije stavio svoju subjektivnu, šablonski skučenu, programski osiromašenu, publicistički ogoljenu viziju epohe u kontinuitetu društvene evolucije, potčinjavajući joj neumoljivo sve ostalo, krešući i potkresavajući u živom literarnom tkivu pisaca sve što ne može u nju da stane, sve što je prevazilazi, prerasta ili bilo na koji način negira. Ni kod Gri= melshauzena ovaj metodđ ne može sve da objasni niti da ispuni okvir ličnosti, a kod romantičara i Getea, dve u izvesnom, ne malom i ne beznačajnom smislu, potpuno antipodne literarne pojave, on je morao da završi potpunim promašajem, nemilosrdnim uprošćavanjem, čak i činjeničkim izneveravanjem osnovnog tekstualnog značenja.

_ Rađi se o tome da se kako jedan literarni razvoj tako i svaka ličnost ponaosob ne mogu negirati u totalitetu svoje literarne egzistencije zato đa bi se dosledno i kompaktno izvukla linija njihove progresivhe orijentacije. .

Rajmanova se misao kreće u isključivim krajnostima, ili — ili, on nije u stanju da shvati i doživi lič« nost i njenu kreaciju kao ova= ploćenje mnogostruke životne protivurečnosti, već kao mehaničko kretanje po šablonskoj liniji jednog publicističkog aktualiteta, Romantika je, po njemu, kao pokret i program, skoro „sva“ nazadna, od početka do kraja. Jeđino što u njoj nešto vređi to su njene zaslu= ge za — nemački jezik! Gete je skoro „sav“ i mal' te ne u svemu napredan, kao da ga aristokratska dvorska sređina u kojoj je proživeo najveći deo svog života ničim ije mogla okrznuti! }

Razume se, to sve ne znači đe wi ovoj knjizi nema i tačnih, potpunih suđova. Po prirodi svoje koncepcije, Rajman je najbolje prošao sa piscima koji su u svojoj osnovi veliki prosvetitelji, racionalisti i pu-

· blicisti, kao što su Lesing, Herder,

osobito u „kultu genija“, »

Šiler itd. itd. On je, dalje, dao Kneblu mesto koje mu stvarno pripađa; ukazao na onaj udeo i uticaj Herđerov u Geteovim shvatanjima koji se obično prećutkuje; naslikao, živim bojama, đokumentovanu sliku društvenih i političkih prilika iz kojih je nastao razvoj nemačke literature ovog razdoblja; upotpunio, mađa možda preoštro naglasio protivurečan karakter odnosa Geteromantika, ostavljajući neđođirnutu i drugu stranu odnosa: roman= tičari-Gete, sem plitko protumačenog Novalisovog stava prema +Vi helmu Majsteru“; izneo na viđelo humanističku suštinu srednjevekovne narodne legenđe 0 doktoru Faustu. ) Međutim, ovaj suvi i hladni Pa cionalistički duh nije U štanju: a oseti dublje bilo literature. U. 0001 smislu karakterističan je njrO27 stav prema „Šturm Drangu rema romantici. | i : „Idealističke crte Sturm i Dran

> ; ij se ga“, kaže Rajman, „ispoljile „velikih

KNJIŽEVNE NOVINE

Istočna Nemačka

ljudi“... „Kult genija" Šturm i Dranga nije bio ništa slučajno. Individualizam je bio u najužoj vezi sa njegovim karakterom kao građanskim pokretom, on je bio osobita forma socijalnog protesta uslovljena zaostalošđu nemačkih odnosa." Kao što se vidi, Rajman se zadovoljava da istakne i podvuče samo · političko-socijalni aspekt, dok umetnički za njega uopšte i ne postoji! Veličanje genija u Šturm i

Drangu nije samo forma socijalnog

protesta već i mlađalački izraz potrebe i nagona za delanjem, strasne i neobuzdane žudnje za slobodom akcije, prodor nagomilane osećajnosti i unutrašnjeg intenziteta, za šta je spoljni znak i simbol mit o „geniju“. Ta šturm-unđ-drangovska pobuna protiv svake stege i tiranije bila je podjednako neophodna ne samo „spolja“ nego i „iznutra“ radi potpunog oslobođenja stvaralačke ličnosti na putu u romantičko slavlje stvaralačke „anarhije“, kojom je kreativna ličnost prviput prigrabila neobuzdano i neograničeno pravo na svoj SsOpstveni doživljaj, na unutarnji svet, na alirmaciju subjektivnog elementa u procesu kreacije.

. Rajman posmatra pojave izolovano, nepovezano, kao da se literatura potpuno iscrpljuje u sdmoj pojavi nastanka, a ne i u kontinuitetu, kao da inđividualizam Šturm i Dranga, i pored svih nesumnjivih razlika, nema i bitnih veza sa romantičarskim subjektivizmom, koji je na svoj način, između ostalog i u fihteovskom subjektivizmu, dovršio šturm-und-drangovski bunt ličnosti.

Ali da bi to shvatio, on bi morao istovremeno da ima đublje razume= vanje za samu romantiku i njen značaj, a kađ već to nema, onđa bi bar trebalo da je tačno, objektivno i bez iskrivljavanja interpretira, Na

žalost, on je daleko od toga. Jer,

po njemu, romantika se pojavila na prekretnici 18 u 19 vek sa jednim jedinim, skroz naskroz reak-= cionarnim ciljem i programom, sa direktnim zahtevom za vaskrsom feudalnog Srednjeg veka, obnavlja-

njem stare moći katoličke ćrkve i

svih ostalih političkih i socijalnih atributa feuđalnog doba. Romantika se, dakle, .javila kao opozicija građanstvu, klasičnom humanitetu i pozitivnim iđealima novog .društva koje je najavila Francuska Revolucija. A glavni pretstavnici te reakcionarne romantičarske ideologije jesu Vakenroder i Novalis: „Izlive srca jednog sabrata koji voli umetnost“ Rajman pretstavlja kao čistu apologiju reakcionarne religioznosti, dok Novalisov fragment „Hrišćanstvo ili Evropa“ tumači tako da se o njegovom autoru dobija utisak najcrnje reakcionarnosti. Pogledajmo, međutim, istini u oči. Niko ne može osporiti da su se u krilu romantike javile i reakcionarne tendencije, ali Rajman nije napravio đobar izbor. Šta su ustvari „izlivi srca“ i šta se krije iza njihove religiozne forme? Religiozno je ovđe ne samo konkretan ekstatički već i umetnički doživljaj, još i više: simbol za najviši apstraktni pojam lepote, čija se nedokučivost i meiskazivost kroz reči plastično prikazuje kao pojam i pretstava boga. Ja bih u ovoj neizrazivosti i neizrecivosti pojma lepog koji se simbolično pokriva pojmom . boga

{

ak je taj isti Novalis do kraja ošŠlao neodđlučan, kolebljiv, raspinju“ ći se između republike i monarhije, revolucije i legitimiteta: „Pravo republikanstvo“; „Opšte učešće svih u poslovima države, prisan dodir i harmonija „svih udova države“; „Nema kralja bez republike“, „Reprezentativna demokratija“ itd. itd, Ne priđajući ovim rečima veći značaj nego što ga mogu imati, ovom prilikom hoću samo jedno da istaknem: Novalis nije bio poklonik re-

- akciomarne pruske feudđalne monar~

struje nemačke literature. 1750—1848«, Berlin,

pre bio sklon đa vidim začetaki nagoveštaj romantičarskog mita o „čežnji“, koju je Fihte filosofski obrazložio i zasnovao, a ostali romantičari na različite načine za sebe otkrivali, od mekog nejasnog zova u daljinu (Ajhendorf) do neostvarljivog pojma apstraktne lepote (Hofman), negoli zlonamerni religiozni atak na klasike humanizma! „Baš nasuprot Rajmanovom tvrđenju, ovde nalazimo zahtev za univerzalnim humanizmom, težnju đa se u svim vremenima i kod svih narođa otkrije i doživi ljudsko.

Novalis je pretstavljen kao kompletan, „nepokolebljiv reakcionar, Ni pomena, ni nagoveštaja o složenom karakteru njegove ličnosti, o protivurečnim stavovima prema raz nim pitanjima. Umesto toga dolazi tvrda, kruta, isključiva i neoboriva tvrdnja koja ne zna za kolebanja ličnosti, za njene polustavove, nijanse i prelive. Ali taj isti Novalis, mal' te ne žigosan od Rajmana kao novi krstaš, taj propovednik hrišćanstva i zagrobnog života, ovako je definisao svoj religiozni pojam večnosti u fragmentarnoj zbirci „Blitenstaub“: „Dubinu našeg duha mi ne poznajemo. Ka unutrašnjem ide tajanstveni put. U nama je, ili nigđe, večnost sa svojim svetovima“. Ovaj pesnik, neosporni mistik, tražio ie dimenziju zagrobnog u sebi, ne u realnoj lokaciji prostora, kako je poznaje vulgarna hrišćanska pretstava.

Odnos Novalisov prema državi je mnogo složeniji i protivurečniji nego što proizilazi iz Rajmanovog tretmana i što se nameće kao njegov zaključak. Svakako, što Rajman i ne pominje, Novalis je đavao reakcionarne „izjave ovakvog tipa: „Vera i ljubav ili kralj i kraljica“, pri čemu misli na Fridriha Vilhelma III i njegovu ženu Luizu. Sama publikacija gde su se fragmenti pojavili rečito govori: GODIŠNJAK PRUSKE MONARHIJE, 17906. Ali

hije, što bi bezuslovno morao biti prema onome kako ga pretstavlja Rajman; štaviše, on je bio njen izraziti protivnik: ulogu države shvatao je i kao sredstvo vaspitanja i Kulturnog razvitka pojedinaca; ona za njega nije bila pruski mehanizam nasilja i eksploatacije, već društveni regulator odnosa i nosilac opštih interesa, u čiju se korist pojedinac ima da odrekne čak i svojih privatnih prihoda (Einkunfte), i čiji je konačni cilj univerzalni humanizam i kosmopolitizam. Ovo je nespojivo sa pojmom pruske feuđalno-junkerske iđeologije.

Isto je tako netačna i Rajmanova interpretacija Novalisovog religioziteta, jer to nije bilo veličanje rimokatoličke crkve, za koju.je nedvosmisleno utvrdio: „...staro pap stvo leži u grobu, a Rim je po drugi put postao ruina“, niti čisto hrišćanstvo, jer je ono u drugom delu „Hajnriha fon Ofterđingena“ pot puno prevaziđeno maestralnom pan teističkom. vizijom u kojoj se sav ljudski rod, sav biljni i životinjski svet, sve živo i mrtvo. na zemlji doživljava kao jedna jedinstvena, bratska zajednica, što je u punom sklađu sa univerzalnim kosmopolitizmom Novalisovim i na čisto ljud'skom planu, gđe je dao ovakvu definiciju pojma nemačkog: „Nemstvo je kosmopolitizam spojen sa najsnažnijim indiviđualitetom“. „Za svakog poznavaoca jasno je da se ovđe radi o prirodnom produžetku herđerovsko-geteovskih shvatanja, koja nemaju nikakve veze sa reakcionarnom ideologijom prusko-junkerske monarhije.

Prema tome, ako je Novalis, kako kaže Rajman, slavio srednjevekovno hrišćanstvo kao „narođsko“, onda je on to stvarno činio u onom panteističkom i svehumanom smislu kako je ono ' ponegde i postojalo, ako nigde drugde, a ono sigurno u panteističkom religiozitetu Franje Asiškog, koji je zađao jedan od prvih udara ortodoksnom hrišćanstvu

i feudalizmu. Zoran GLUŠČEVIĆ

0 OBE

ROMAN

Tžems Džons .

U jednom intervjuu sa Normanom Majlerom pomenut je Bodler i zbir ka „Cveće zla“. Majler pisac romana „Goli i mrtvi“ koji se s pravom, mislim, naziva „Ratom:' i mirom“ Drugog svetskog rata, na pitanje đa li je čitao Bodlerove pesme, odgovorio je, kažu novinari, nestrpljivo, gotovo nervozno: „Ne, ja ne znam za tog pisca, nikađa za njega nisam čuo; dok ste ga vi čitali ja za to nisam imao vremena; dotle sam se borio na Filipinima, a pre toga za održavanje gole egzistencije“. Čini mi se da ove reči izražavaju nešto što je zajedničko generaciji američkih pisaca kojoj pripadaju Nor man Majler, Irvin Šo, pisac „Mlađih lavova“, i pisac romana o kome će govoriti ovaj osvrt, Džems Džons. To je generacija koja se srela oči u oči sa obezvređenim životom, Okrnjenim za onaj smisao koji ga čini dostojnim življenja. Takozvane „sitne rađosti“ izuzete su iz života te generacije koja se pohrvala sa onim što joj je nametnuto burnim maticama življenja. Pečat tih potpuno neliterarnih života u onom kabinetskom smislu literarnog življenja — nose i njihova dela, izrazito

ZVREDENOM sw Džems Džons: »Od sada do 7 večnosti, izdanje»Zora«, Zagreb

ovaj roman; zaista, za Bodlera nijs bilo vremena!

Masivne gromađe najelementar= nijeg, stvarnog suočavanja sa Ži“ votom kao lavine su srušene na ovu generaciju koju ne pretstavljaju, naravno, samo imena Džonsa, Majlera i Šoa; to su bile grom«de sukoba onih mladih Amerikamaca sa stvarnošću, mladih ljuđi koji nisu imali nijedan, vid građanskog Života niti su, često, život posedovali u jednom lagodnom smislu te reči i čiji životi nisu išli kolotečinama jed nog tihog, uglavnom postepenog razvoja mlađog čoveka. Upravo ova okolnost daje naročiti šarm i ovom romanu Džemsa Džonsa, -toj drami

* obezvređenog življenja. On je tu

dramu bio vičan da shvati: Džons je znalac i analitičar svetova one generacije mlađih američkih nebojša koje su gođine ekonomske krize gurnule u naručje potpisivanja ugovora o triđesetogodišnjoj službi u vojsci SAD!

| Na likovima ovog romana gotovo đa nam je moguće da sa matema= tičkom preciznošću analiziramo složene, izbrazđane, beznađežne pute= ve otuđenja čoveka od sama sebe pod permanentnim uđarima okolno= sti koje nameće trajanje čoveka, kontinuitet življenja uopšte.

Kao junaci Majlerovog romana „Goli i mrtvi“ i Šoovih' „Mladih lavo va“ — i glavni junak ovog romana, vojnik Previt, zvani Prev —. odlazi putem nenalaženja sebe i to nena= laženje sebe traje do časa kađa je smrću okončano, neopozivo zaustav ljeno. Postavlja se pitanje: da li pravo na nađenog sebe mogu da polažu oni koji su sve drugo pre samo ne konformisti, dakle, oni pomireni sa „drill--om i besmislicom hipertrofiranih hijerarhiskih odno= sa. Ali ne pomislimo đa „Prev ne voli vojsku, tu ustanovu u kojoj su mu pruženi primeri nesebičnog dru garstva; ali, više od toga, na terenu šefilđdskog garnizona na Havajima, rekoh, dosta više od vojničkog drugarstva đata su mu bila i surova iskušenja. Kao da sa svake stranice nekako prazno odzvanjaju Kiplingovi stihovi iz „Barrack-room Bal=

Nastavak na 4 strani

Branko PEIČ

POHVALA »GLAVNOM UMU •

F. M. Dostojevski: »Idiote, roman, izdanje »Rad« Beograd, 1958

Kada je 1868 godine počeo u ruskom glasniku da izlazi roman Dostojevskog „Idiot“, autor je izjavio da se u njemu pozabavio temom bogatijom od svih koje je dotle obrađivao. Međutim, piščeva pažnja i u tom delu bila je usredsređena na problem koji ga je čitavog Žživota zaokupljao * kome je posvetio mnoge stranice, a to je pitanje da se samom logikom i deđukcijom me može prodreti u ogromnu tajnu koju pretstavlja suština života. Spoljn» manifestacija imaju toliko zamršene razloge da je čist razum suviše krut da bi mogao da ih pro-

\zre. Za to je potrebna razvijena

osećajnost, izoštrena intuicija, moć naslućivanja, pogađanja, nekakva viša vrsta imteligencije, koja stoji iznad cerebralnost. Takva inteligencija, ne samo da nije opterećena aritmetičkim zbirom materijalnih podataka, već je suvereno uzdignuta iznad njih. Ona ne uzima u obzir samo maten:jalni fakt, već

ga prevazilazi đa bi se dovinula do spiritužlnog; bazira se na vori a ne ograničava se na skeptičkom proveravanju. To je neka vrsta vidovitosti, a me samo sposcbnost da se apsorbuje znanje.

Ovakvu vrstu inteligencije jedna ličnost u romanu „Idiot“ naziva „glavnim umom“ 3 pripisuje je knezu Miškinu. Ona njega, baš zato što takav um poseduje, pretpostavlja svojim poznanicima. Jer oni su nesumnjivo obrazovani, pametni, razložni, ali je njihov um onaj „ne glavni“, ogran:čen ovozemaljskim zakonima logik». Za razliku od Aglajinih prijatelja, Miškin „nije sistematski učio“; njžgovo školsko obrazovanje je. oskudno, neđostaje mu stečeno znanje, knj ška učenost, obaveštenost, pa čak i dubokoumnost, ali u njemu postoje izvesni nezamenljivi instinktivni imperativi koji nisu sputani kauzalnošću i zakonima ustaljenog morala. On poseduje nešto što se

NW e ly gp dBiagi n" Bina znam ar e

ne može naučiti, a to je moć fenomenalnog proziranja pojedinačnog, nepogreš:vi smisao za lepo, intuiciju estete. Nj?govo objašnjenj» sveta je poetsko, a ne naučno, racionalno; on je pesnička ličnost iako nije intelektualac, otprilike onako kako primštivac tli đete, čija psiha nije dodirnuta saznanjem, mogu biti umetnici, jer umeju da naslute i otkriju ono neizrecivo što najsjajniji um, nedopunjen senžibilnošću, ne može da dokuči. Miškin je darovit, ali ne i učen; on ne mora sve da razume, pošto ima sposobhosti đa sve oseti. Pri prvom susretu s generalom Jepančinom, fspoljava izvanređan dar krasnopisca, rekreatora starih rukopisa, jako zbunjuje n»znanjiem. ME ino= stramstva se u Rusiju morao da vrati prerano, njegov um još nije sasvim izlečen., U petrogradskom višem društvu smatraju ga još Uuvek „idiotom“ jer on i,mlje „nor“ malan“, kao ostali razumni svet, al wpravo «zapanjuje svojom moći pogađanja, U salonu Jepančinih, po sle kraćeg razgovora, bez ikakvih pođakaka o sabesednicima, čita ka= raktere generalov:h kćeri, —- „sa lica“. Pri tome postavlja pitanje: „Jesam li dobar pogađač?“ Nastasija F:lipovna se prilikom njihovog prvog susreta čudi: „Po čemu st» me poznali?“, a on joj odgovara: „Po slici * još po tomb što sam vas baš takvu i zamišljao...“ Prila·zeći Rogožinovoj Kući, koju nikad do tađ nije video „na sto mitara pogađa koja je“. On ume đa primeti skriven pogled kojim. ga je Rogožin „ostrag pogleđao“. „Vi opažate i ono što drugi nikađ ne bi opazio“, — kaže mu Ganja.

U svetu zatvorenih ljudi, koj: se često prikazuju više zlim no što jesu zato što su ozlojeđeni, osvetoljubivi, bolno wsetljivi, Miškinov nepogrešivi instinkt ne mogu da zavaraju spoljne, namemo naglašene reakcije. On za njih, bolj reči, uprkos njih, naslućuje prava lica ljudi. „Ja zaista nisam takva kakva se prikazujem, on je to dobro rekao“, — priznaje Nastasija. Pritom, njegova saznanja ne proističu iz sumnjičavog proveravanja šturih činjenica, njegova. pažnja ne ostaje slepo prikovana na spoljnjem, prividnom, prema tome ma-– nje važnom; naprotiv, pošto ume da nasluti bit stvari, on može da.sei

usud đa poveruje # bez racionalnotj dokaznog postupka. Neverni Toma, nije posedovao Miškinovu širinu o< setljivog čula, finiju pronicljivost, pa je morao da pribegne nižim, fi= zičkim dokaznim sr»dstvima: opi= pao je prstima Hristove rane da bi poverovao”” Ipolit o Miškinu tvrdč protivno: „Vi morate prstom opis pati da biste mogli ne verovati“, Miškinova vera j» pravi melem na izmučene duše ponšžavanih. Magičs ni šarm njegove ličnosti leži baš u tome što je on veliki pogađač, pa nema potrebe da ljuđe kinji pi4 tanjima.

_ Među strasnima, sujetnima, ta vređenima, Miškin neče moći da sa održi. Izložen zavisti, neverici, vrea4 đanju, Unesrećen „njihovog bol radi“, ponovo će pomeriti pameću, Njega su jzždino deca, njegovi pri= jatelji još tamo u inostranstvu, bis la kadra da prime bez ograđe : đa ga razumeju, jer njihova su srca čista. Za nj:h je pisano da j? „njis hovo carstvo nebesko“, zato jeđino ona poseduju unutarnje bla= ženstvo bezazlenih, nezlobivost, mi „siromašnih duhom“. Te osobina čine ih srođnim s Miškinom; otu4 da i prisnost među nj:ma. Ali i pos ređ razdđražljivih bezvernika, nećd uzalud proči Miškinov poetski lik. Obasjan oreolom spokojstva, koja je odraz duševne harmonije krota kih, uzđignut iznad ovozemaljsk'h strasti, ne kažnjavajuči, već blago= siljajući razumevanjsm, .on' će ih neprestano oplemenjavati. Miškim će humanizirati život, zato što jet Sstrasnik:», u ljuđe ove zemlje, nes pokolebljivo verovao, ne slepom, već viđovitom, retko inteligentnom verom, koju su oni, baš zato što su uzalud i nestrpljivo za njom žu=deli, negirali, čako je. ona i onim najokorelijim nadasve bila po trebna. | ,

„Idiot“ Je knjiga Koja je još jeđ= nom odrazila strah Dostojevskod đa će racionalnost, što zajedno S civilizacijom dopire sa Zapađa, zas gušiti „rusku“ emocionahnost i spontanost od koj» je bio sazđan i njegov Miškin, a koju je pisac toliko cenio đa je baš zato njega i izabrao za glavno lice jednog od svojih najznačajnijih romana.

, Jugana STOJANOVIĆ