Књижевне новине
EPousta zemilia uz Masi Siveru
Nijedan pesnik dvadesetog veka
ne može se pohvaliti ni četvrtinom onog uticaja koji je na svoje savre menike vršio T. S. Eliot. Za mene je bila i čast i iznenađenje da sedim u njegovoj. majušnoj kancelariji, i da posmatram bpisca „Puste zemlje“ kako se blago znoji iza svo jih pomalo zvaničnih naočara. Iznenađenje, zbog toga što Eliot nikada ne daje nikakve intervjue štampi, i sigurno da himalo ne voli televizisku mrežu u kojoj ja zarađujem za svoj skromni život. Čast, zbog toga što je Eliot pesnik koji je oslobodio poeziju svih ukrasa jednog prezrelog klasicizma, ja sam bio rođen u post-Eliotovsko doba, i nasledio sam slobodu da pišem onako kako sam osećao da me sama pesma nagoni da pišem. _ Za čoveka koji je poeziju oslobodio njene geometrije, Eliot izgleđa nalik na profesora matematike. Visok, glatkog i ozbiljnog lica, sedeo je za svojim prepunim stolom smešeći mi se kao što se direktor jedne banke smeši nekom skromnom klijentu, lupkajući nogama po nec isuviše čistom linoleuomu. Sve me je to potsećalo na atmosferu računskih knjiga i tabli ispisanih diferencijalima i integralima, |
Rekao mi je da jedan pesnik nema izgleda da zarađuje za život piŠući poeziju na engleskom. „Kada mali časopisi iscede iz njega sve vredne pesme, pesnik engleskog jezika može da se nada sinekuri u nekoj izdavačkoj kući ili u nekoj kancelariji rađio-mreže. Ali vreme za pisanje stihova bilo je njegovim savremenicima neplaćeno, i danas nema nikakvog znaka promene u tome. Objavljuje se i suviše malo poezije. Isto tako ne postoji skoro nijedan ozbiljan književni časopis koji bi mladom pesniku mogao da osigura honorar i koliko-toliko redovno objavljivanje. B. B. C. ne želi više da bude pokrovitelj pesnika, a on sam nije uspeo da ubedi svoje kolege u potrebu češćeg izdavanja stihova. Ne, on već ođavno ne čita ništa od poezije koju njegova kuća izdaje — to je prepustio mlađima. . Ipak, tragedija nije onoliko velika koliko izgleda. Danas se u Engleskoj piše malo, ili skoro nimalo, vredne poezije — a nju sigurno ne pišu mladi ljudi koji se „bave“ poezijom. Možđa su B. B. C. i Britanski sav#t krivi što su te mlade ljude ohrabrili da sebe nazivaju pesnicima i da veruju da su pesnici. U Americi, čuo je, situacija je
vremenike, ali ne zna mnogo o mladoj generaciji. Žao mu je što oni uživaju da sebe nazivaju „Divljom qeneracijom“ isto onako kao Što njihovi manje talentovani savremenici u Engleskoj uživaju da sebe nazivaju „gnevnim mladim ljudima“. Kad je on bio mlad, „nikada nije imao vremena za kafanske histerije — izgledalo je da ima isuviše stvari koje treba učiniti. Umesto da peru šolje i pritom čitaju „Dajdžest“, ti mlađi ljudi bi trebalo da krenu među ljude, i da se onda povuku kako bi pisali.
Eliot veruje da je najbolji način egzistencije za jednog pesnika mesto u nekoj kancelariskoj mašini banci, osiguravajućem društvu. Ne u nekoj maloj firmi gde je radno vreme dugo, napredovanje sporo, a atmosfera lažna i „poslovna“. On ne veMuje da je dobro živeti u jednom malom svetu prepunom pesnika, i gubiti vreme čitajući dela svojih savremenika. Samom Eliotu savremenici nisu pružili ništa, osim ponekog slučajnog argumenta koji je stavljao u pokret tok njegovih misli. Klasično obrazovan pesnik koji ume da posmatra svet oko sebe, nema potrebe za stimulacijama iz druge ruke. Kada sam ga upitao zašto je on jedini od svojih savremenika dobio počasna zvanja od skoro svih literarnih i akademskih institucija u svetu, odgovorio mi je da to, doduše, nije nezasluženo, ali da se radi o slučaju koji se mogao dogoditi svakome od njih, koji su svi podjednako zaslužni.
Utisak koji čovek ima posle nekog
nešto bolja. On poznaje svoje sa- vremena provedenog u razgovoru sa
1945 —1958 Aušvic-Beograd
„i tražim koren od korena
i vičem ustima jama
a oči ispale
bele se slepilom beonjačom školjki i mnogo slepila na
isećenoj obal dlana,“
Vida
PREŽžIVELI
Otpuži nasmejan po naoru ozdravljenja završena je parada ljudoždera
nisu ti oderali kožu to je očigledno nisu te spalili oslanjaš se na štake
ne nisu ne nisu ne nisu
kolono vlati iz pakla pakao je prestao da guta kolono priviđenja svet mlake ljubavi tepa
dim se ne kaje on mutav on samosvestan on putnik satane se ne kaju satane koje spavaju koje dremaju
savest je konfeta savest je pepeo savest je dim kljunovi straha razvejani su na sve strane u ukočenim kostima onih koji su ponovo prohodaH. '
NA
6 2
ŽIĆI
žici ne na žici smeha žici nade na žici lahora ne na žici spokoja
i na žici nemara na bodljikavoj žici suženosti žici gnjeva na bodljikavoj žici surovosti
jedan na žici koji je pošao naivno nevin u svet iza žice jedan koji je verovao đa mora da pođe po sućut
u svet koji lomi žice u svet koji slobodno očajava
AUTOPORTRE
Pretražuješ nemotinju
pozivaš pregladnele dotučene razvejane qušaš se sa strahom i ulaziš u badrljice rebar.
tešiš "zaustavljene
/
veruješ u njih koji su znali da uludo tonu na stranu smešna sloboda izbora patnje tužna borba golih ruku sa kolotečinom oluje niz nepostojanje bezumlja paćenika
ako naiđu naićiće bez mržnje i
preziraće sažaljenja
ako naiđu biće ponovo nedovoljni da spreče otimače
Vlodislav TIŠMA
ra :. ~
Elliotom jeste da je on čovek Koji je protiv svoje volje postao javna ličnost. Možđa je to osobina svih umnih Amerikanaca, došla kao reakcija na „publicizam“ koji vlada u društvenim grupama kojima oni ne žele da pripadaju. Njihovi životi pokazuju „skromno dostojanstvo“ jedne kultivisane manjine koja živi ostavljena na milost i nemilost jedne isuviše civilizovane većine. Možda su njegove drame „Ubistvo u katedrali" i „Društvo na koktelu“ bile pokušaj približavanja dvema institucijama koje su ga dotad ignorisale — katoličkoj crkvi i društvu. Ono što je došlo posle objavljivanja tih drama nije moglo da mu izgleda neukusno — on nije nimalo pometeen time što njegova poslednja žena zahteva od. njega da nosi o vratu svoj Orden za zasluge* kada se pojavljuje u javnosti.
Eliot veruje đa je jedna od osnov nih stvari za svakog pesnika dobro poznavanje bar jednog stranog jezika; pesnik-ksenofob biće, po svoj prilici, rđav pesnik. Pesnik koji nije upoznat sa različitim oblicima poezije teško da će ikađa biti u stanju da napiše dobre stihove. Već gođinama, to nije istakao nijedan engleski kritičar, iz čega se može zaključiti da oni nisu dovoljno upoznati sa književnošću drugih zemalja. Uopšte, Eliot veruje da engleska kritika danas opada i kvantitativno, i kvalitativno.
Eliot odbija da čita svoje stihove na rađiju ili televiziji ne zbog toga što smatra da poeziju ne treba primati sluhom. Naprotiv, on je mišljenja da poeziju treba na prvom mestu sluhom primati, pa tek onda okom. Ali on sam više voli da ostavi štampanoj strani da govori umesto njega, kada se jednom uverio da su njegovi stihovi slušno razumljivi.
Rođen 1888. u Misuriju, Eliot je došao u Englesku i nastanio se 1915. Rekao mi je da ga je privuklo to što je Engleska tada bila centar sveta koji govori engleski. Sad, kada je ta kulturna nadmoć opala zajedno sa političkom i ekonomskom, on nastavlja da živi u Engleskoj „po navici“. Njegov raniji život nije bio mnogo uznemiravan siromaštvom iz Oksforda je otišao u jednu banku, posle jednog perioda profesorovanja („to je samo po sebi jedan poziv, i nije dobro za pesnika“), a zatim je postao jeđan od direktora izdavačke kuće koja izdaje njegova dela.
Ostavio sam ga sa njegovim slabim osmehom iza gomile hartija na stolu.
10 juli 1958. Roj MAK GREGOR-HESTI
*) Orden of Merit, najviše britansko civilno odlikovanje.
*) Na Rasl Skveru u Lonđonu nalazi se izdavačka kuća „Faber & Fa ber“ čiji je literarni direktor T. S. Eliot. (prim. prev.) '
Sreten Stojanović: Moja žena \
U osvrtima na kraju sezone Većina njujorških pozorišnih Kritičara ističe da je proteklu pozorišnu Sezonu na Brođveju karakterisao niz visokih umetničkih ostvarenja. Protekla sezona je podbacila samo u pogledu broja izvedenih premijera u odnosu na prethodnu jer je prikazano samo 77 novih komađa prema 83 komada u sezoni 1956—57 godine. Naročit uspeh postigle su dramatizacija Tomas Vulfovog romana »Pogleđaj dom svoj anđele«, kao i drame v. Indža »Mrak na vrhu stfepeništa«, Ž. Anuja »Vreme Koje se pamti« M. Višngrejdđa »Igrači na konopcu« i v. Sarojana »Stanovnici pećine«. Pulicerovu nagrađu i Nagradu dramske kritike dobio je Vulfov »Pogleđaj dom svoj anđele« koju pretstavu Writičari jednođušno ocenjuju kao najveći uspeh sezone.
Jeđino novo ime koje je zasvetlelo na Brodveju wu ovoj jeste Morton Višngrejd, nisac koji je do
sezoni
ISTINITA
O SVETOJ TERESI
„Milsticizam nije ništa drugo do senzualnost obuzdama vrlinom i bedđom. Dajte mi senzualnog, strastvemog, poročnog i pokvarenog čoveka; usadimo mu bolno, hrišćansko osećanje života, ali tako da prezre Život i odvoji se od njega: eto celog celcatog mističara...“. Tako je mističare okarakterisao španski mislilac Anhel Ganivet.
Drugi jeđan španski filozof, Miguel de Unamuno, govoni o agoniji hrišćanstva, i kaže da agonija znači borbu, i da se u agoniji nalazi onaj koji se živeći bori protiv samog života, a i protiv smrti, A to je i moto u molitvama svete Terese Isusove, koja kaže svom Isusu: „Umirem zato što ne umirem“. Za mističare je ljubav put koji vođi ka saznanju istine o čoveku. Huan đe la Krus, savremenik svete Terese, kaže:
„Ako znati baš hoćete: nauka ova najviša
na osečćanju počiva božanske suštine čiste.“
T zato suštinu filozofije misticizma en izražava sledećim stihom:
„Nađoh se ni sam ne znam gde. I ostah, i ne znajući sva znanja prevazilazeći.“
Mističarsko saznanje „ide dalje“ od racionalsaznanja; „čista duša“ mističara pod žarom „božanske ljubavi“ pokušava da'dokuči vanljudsku
i svetlost... Ali · mističari ne mogu da se oslobode neposrednih ljubavnih izraza i reči koje se Upotrebljavaju i u običnoj, nemističarskoj, svakodnev-
i noj čulnoj ljudskoj ljubavi. Isus i duša. kođ njih se zovu: suprug i supruga, ljubljeni i ljubljena... Otud i sličnost između verske i ljubavne poezije, a +
! potvrđa da je najsavršemija religija ustvari najličnija, najsebičnija i najegocentričnija forma be-
i žanja od stvarnog, ovozemaljskog sveta.
Sveta Teresa je, pored Huana de la Krusa, najtipičnijji pretstavnik mističara. Evo nekoliko njenih
; stihova:
nog
„Žiyim ne živeći u sebi, I tako uzvišen život očekujem Da umirem zato što ne umirem
| A ova božanska veza ljubavi
| S kojom ja živim
ı Od boga čini mog roba,
i A srce moje slobodnim:
; svog roba,
i izaziva,
; što ne umirem.
Al viđevši boga Tol'ku mi strast Da umirem zato
' Jao, kako li je đug taj život! Kako duga ta prongonstva!
Ovaj zatvor i ovi lanci
i U kojima se duša nalazi!
I samo to čekanje na izlazak „Tako divlji bol mi zadaje
Da umirem zato što ne umirem.
Jao, kakvog li života gorkog, Kad u Gospodu ne uživam!
lako je slatka ljubav ta,
; Čekanje na nju nije takvo?
1 Skini mi, bože, ovaj teret
Teži od svakog okova,
Jer umirem zato što ne umirem.“
Početkom Šesnaestog veka Španija je postigla | svoje }eritorijalno jedinstvo. Mavri i Jevreji su ! isterani iz zemlje. Španske galije su plovile svim ! morima sveta. Ali u Španiji, kraljevi i cricva osećaju | da je potrebno stvoriti i versko jedinstvo da bi i sačuvali tekovine svojih osvajanja. Takvo jedinstvo žele postići i u celom svetu. Borba protiv rađajućeg protestantizma postaje sve oštrija. Spanci ! počinju reformu nekih crkvenih redova. Nasilno i krste Arape, uništavaju arapske knjige. U Islanu vide opasnost za katoličku crkvu koja sve više znači političko, moralno i versko ugnjetavanje. | Islam i Jevreji u Španiji rađaju jeresi. Tako mi| sli katolička crkva, i tada počinju strahote Inkvi| zicije. Španska inkvizicija okreće oštricu i protiv Evrope u kojoj se već rodila protestantska reforma. llji Španiji je počelo raspadanje nekih verskih redova. Sudovi Inkvizicije funkcionišu punom. snagom. Inkvizicija ne samo da spaljuje na lomači jeretike, nego i unosi svoj red u crkvene i kaluđerske redove, Sveta Teresa piše đa su tada ženski kohventi „više ličili ma javme kuće nego na što drugo“. Vrše se pripreme za Trentski Koncil, U celoj katoličkoj crkvi vri. Pristupa se reformi običaja. U Španiji se tada javljaju mistički .pisci, Luis de Granada, Luis de Leon, Sveta Teresa i Huan de la Krus. 5
Talas pesimizma na Brodveju ~
ISTORIJA
Sveta Teresa se ističe među mjima svojom Jedinstvenom strašću, svojim stihovima pumim culne akcije. Njeni stihovi su glagoli, radnja, pokret, ne=
strpljenje...
„Dušo, u meni treba sebe đa tražiš, A mene u sebi đa tražiš.“
Bodler je negde rekao da Španci unose u rehgiju snagu ljubavi. To je tačno, ali strast svete Terese nije strast Španaca. To je njena” strast, strast do vrhunca izvitoperene ljubavi. Njeni stihovi ne mogu da se objasne teologijom. Tako su neki mističari postali sveci katoličke crkve, modetmmoj pSihologiji nije teško da otkrije vezu između njih i sekte takozvanih „iluminados ' osvetljenih, koji su neposredno, čulnu ljubav stavljali u cemtar svake religije. Mističar se u ljubavi izjednačuje s bogom. On sam Je bog, pretpostaivka boga. Filozof Lajbnic je pokušao da u španskim mi~
' stičarima nađe potvrđu za svoju filozofiju, i go-
voreći o njima izvodi zaključak da za mističare reči „ja sam“ znači što i „bog je“.
Osvetljeni su takođe mističari, ali okrenuti neposredno zađovoljavanju seksualnih nagona, I oni u veri nalaze opravđanje za svoje postupke. U tome skoro i nema teološke granice između jednih i drugih. Ekstaza mističara se javlja u kontaktu sa bogom, a kod osvetljenih u kontaktu sa drugim polom. Polazna tačka im je ista. To smo već viđeli na primeru Don Žuana. Kod njega samo fizička, telesna strana, pol, izaziva seksualni apetit. Mističari doživljuju to isto kroz erotična uzbuđenja. Njihova emotivnost je psihička, oni se zaljubljuju. Za svetu Teresu Isus je, ustvari, predmet i sadržaj njene erotike.
U svojoj autobiografiji ona priča o bezbrojnim seksualnim iskušenjima kroz koja je prolazila, o potisnutom nagonu, koji je najzađ dobio svoj krajnji izraz u njenoj ekstazi pred Isusom. Ova njena pesma to možda najbolje ilustruje:
„Sto te volim, moji bože, HR...
Nije zbog neba koje si mi obećao,
A ni zbog straha od onog strašnog pakla, Što te nisam dosad uvredđila.
'Ti me privlačiš, moj. bože,
Privlačiš me ti, na krstu raspet, Privlači me to tvoje telo ranjeno, Privlači me smrti tvoje tegoba, Privlači me, najzad, ljubav prema tebi,
Pa i kad ne bi bilo neba, Ja bih te volela,
Pa i kad ne bi bilo pakla, Ja bih te se bojala.
Ništa ne treba đa m: daš
Zato Sto te volim,
Jer i kađ ne bih čekala
Ono što očekujem,
Isto tako bih te volela MTI Kao što te sađa volim.“
Taj Isusov lik, kako ga doživljuje sveta Teresa, za nju je jedini objekt ljubavi, i ona time postiže i trajnost svoje ljubavi. Njeno obraćanje tome objektu izaziva sve stupnjeve erotičnog i seksualnog. Zato nije slučajno što je i ta svetica „katoličke crkve dugo godina bila veoma sumnjiva inkvizitorima. Ona sama priča da je u svojoj dđvanaestoj godini, posle smrti svoje majke, okusila ludost života, zatim ju je otac zatvorio u manastir gde je ostala do svoje dvadeset i četvrte godine, a onda izišla. u svet i živela „životom ludosti“ đo svoje četrdeset i četvrte godine, kada se ponovo vratila u manastirski život. Njen život, kako ga ona opisuje, bio je stalan sukob između jasno ocrtanih, zrelih nagona normalne žeme i niza društvenih i verskih pređrasuda. Ali on je bio u nemogućnosti da u kon= kretnom, čulnom svetu iz koga je bežala, nađe potpuni erotični cilj, to je bila nemogućnost da do kraja, potpuno, spoji u sebi erotično sa. seksualnim. Njen normalni seksualni nagon je bio nečim potisnut. Ona je u ljubavi prema Isusu, u mističkoj ljubavi, našla nadoknadu za nedostatak stvarne ljubavi. Što je to njeno rešenje bilo baš takvo ima da se pripiše ambijentu u kome je živela.
Da je u ono vreme bilo psihoanalitičara, vero> vatno bi od nje postala normalna, zđrava žena. Ovako smo dobili jednu vanrednu pesnikinju koja vrši prilično velik uticaj na generacije pesnika u katoličkim zemljama, a naročito na one koji, u nemogućnosti istinskog saznanja o sebi i o čoveku svoga vremena, lutaju putevima racionalnog, ili apsolutno realnog i univerzalnog viđenog u sebi samome, završavajući na kraju u filozofiji egzistencije i apsolutnog anarhizma.
: Rade NIKOLIČ
jeste i oblika u drugim ljudima.
Mao talasi na vođi kađ se u nju baci kamen širi se talas nesimizma i pisci na širokom frontu prihvataju verovanje o apsurdnosti života, NO
kome se ukazuje
s
ove gođine Pisao isključivo za televiziju. Kao zanimljivu okolnost „kritičari ističu preorijentaciju malih brodvejskih pozorišta sa igranja klasičnih Šekspirovih ili Ibzenovih drama na komađe mođernih pisaca. U ovim pozorištima velik uspeh su doživeli Beketov »Kraj partije«, Vilijamsov »Baštenski Kvart« i adapta-– cija Džojsovog »Ulisa«. Od stranih komada najbolje su primljena dela Džona Osborna »Osvrni se u Bnevu« i Fridriha Direnmata »Poseta stare gospođe«. Osbornova drama je doživela 313 pretstava i tako postala najviše prikađivan komađ u ovoj sezoni, Kritičari dalje ističu da je osnovni, preovlađujući ton sezone 1957—58 gBOdine bio gorak i mračan. To se u prvom ređu odnosi na komađe koji su došli iz Evrope. Direnmatovu »Posetu stare gospođe« Kritičari ocenjuju, uprkos piščevog istančanog smisla za groteskan humor, kao poraznu
po jeđan viđ građanskog mobhala., U Beketovom »MKraju partije« viđe zlokobnu viziju savremenog sveta, dok za Anujev komađ »Vreme koje se pamti« kažu da je išaran „tugom, Sve ove primedbe važe i za oba Osborhova komada »Osvrni se u gBnevu«“ i »Zabavljač« Ni američki pisci ne insistiraju na vedrijim stranama žŽivota, kažu Kritičari, i teško bi se moglo reći đa deluju ohrabrujuće i optimistički Vilijamsova delikatno napisana drama »Baštenski kvart« ili Višngreiđovi »Igrači na Kkonopcu«. Naičudnije je što je na Brodveju zapostavljena prava Klasična komedija. Jeđini takav komađ u ovoj sezoni bila je komeđija Piter Ustinova »Romanov i Julija«, u kojoj je na veđar način nagovešten besmislen jaz između onog što čovek zamišlja da
začudo, primećuje Kritika, retki su poklici protiv ovakvog shvatanja i čini se đa je većina gleđalaca zadO" voljna kao i da prihvata gorak ton savremenih Kkomađa. Dobija se utisak da je čak i američka publika preko noći sazrela i da više ne traži da je pisci narkotiziraju raznolikim opsenama. Umesto toga ona prihvata mračnu franskripciju života Kakvu joj nuđe dramski pisci današnjice. Tome je možda krivo naše doba, kažu Kritičari: otrovan i ogorčen isečak istorije koji uništava svaku si” gurnost i međusobno poverenje. »NO u svakom slučaju«, zaključuje svoj uvodnik u »Njujork tajmsu« čuveni kritičar Bruks ikinson, »gleđalac ima jednu utehu: ova mrašaa slika života otkriva mam merila onih koji bi hteli đa ostvare san o jednom ne” mogućem plemenitom Život, kao što je rekao dits«.
ENJIŽEVNE NOVINE