Књижевне новине

}

Reminiscencije ne Zoranićeve Fterarne uzora su velike: Dante, Oviđije, Boccaccio, Petrarca, A ipak prvoanstveno Jacopo Sannazara., Id:lički pastirski roman ovog vedrog Napuljca, oduševio je Zoranića i on je bio jedan ođ prvih njegovih sljedbenika. Za čudo kako su se u to vrijeme „modernističk:“ oblici i ideje brzo prenosile! „Planine“ gube svoju originalnost i vještinu pred uzorom, koji je bio više plod artizma, nego iskomskog stvaralaštva. No zato nimalo manje popularan. Oblik ovog prvog našeg proznog beletrističkog djela govori o oponašanju. No kao Šiško Menčetić, Džore Držić, a svakako i splitski začinjavac Marko Marulić, |, ć Zoranić je u posuđenu formu uspio utkati i otjeloviti svoju riječ. „Duplikati duha wu književnosti suvišn: su“ (St. Simić). Zoranićevo djelo ne pokazuje se tako. i

Jedna mala, a važna, vlastitost Spasava đa ovu Knjižicu proze i njenog autora ne svrstamo u blijedu povorku mnogobrojnih ep:gona. Pa čak u jednom momentu sta-

vit ćemo učenika ispred učitelja..

Sklonosti da se utjecaji talijanske renesansne Kknjiževnosti precjenjuju, pogubne su. Goveriti tako o današnjoj literaturi, značilo bi mnogo toga likvidirati. I u prošlosti svijet, iako veći i udaljeniji međusobno, bio j: pak u umjetničkom pogledu noedjeljiv. Takve sklonosti n:giraju osjećanja i doživljavanja sv:jeta svoje okoline. Pravi umjetnik svoju stvarnost nikad ne mimoilazi, On do nje dolazi lakše ili teže i različitim načinima. Sannazaro je svoju „Arkadiju“ smjestio u idilični svijet grčkih nimfi i pastira onako kako su šh uljepšano zamišljali ljudi renesanse, a ŽZoranić mučen strahovanjem od potpune likviđacije svoje zemlje, ostao je u svom miljeu. TI Sannazarova i Zoramićeva obala imala je sličnu klimu i more gotovo iste modr:ine. Pozadine tih dvaju poluotoka govorile su sasvim različito. Ako početak „Planina“ duguje jadnoj literarno ishitrenoj trubadurskoj ljubavi, onda. svoj daljnji opstanak ovo djelo zahvaljuje: autorovom patržotskom „wsjećanju, iznošenju jeđnog stvarnog pejzaža i maru za „jezik narodni“. TI možđa je baš ta nesigurna pozadina na čijem se kamenju tri vijeka nisu smirivale čarke s Turcima, ta stalna neizvjesnost, djelovala pokretački ne samo na Zoranića, već ranije i na Marulića, da u oprobane vetse humanističkog pjesništva, unesu nešto od. svoje svakiđašnjice. Lakoća

LJUDI I CODINE

ZORANIĆ — PIONIR RVATSKOG ROMANA

400-GODIŠNJICU ROĐEMJA i

Samnazarovog djela i njegova zanatska vještina plod su jadnog neupor?divo mirn:jeg života. U gradovima koji su više nalikovali utvrdama, Marulić i Zoranić pisali su tvrđe i nezgrapnije. Vatre 8 požari bili su na blizu vidiku. Tako je u posuđene oblike upadala poput nekog zakona u odlomcima stvarnost zbiljskog života. Između te idilične konstrukcije i mehaničkog prenošenja scena iz literature svojih uzora, čuo se uznemireni glas našeg čovjeka. To se otkriva u momentu, kad Zoranić govori o svom kraju („milujuć bašćinu“), kao što je vjekovima kasnije tako toplo uznemireno Matoš, s mnogo više lucidnosti, kroz naše krajave pronalazio i naša ljude.

. Idilično carstvo pastira i pastiTica s remesamsnih goblena me zavodi Zoran:ća do kraja. On će možda malo deklarativno i naivno iznijeti sliku zemlje koja je „od neprijateljskoga česta plinjenja i robljena“ — gotovo opustjela, ali u jednom pitanju pronać: ćemo stvarnu pokretačku srž Zoran'ćeva Umjetničkog angažiranja, iako on to u potpunosti možda nije ni naslućivao. Kad pita vile zašto ne pobjegnu iz ovog kraja, gdje se „vuci i strašni psi razdiru“ — sigurno je pitao i sebe i kroz njih odmah davao i sebi odgovor: „mi bismo odovuđd pobigli, đali nas slatkost bašćine uzdrži“. Utilitarnost, tako prasudna kod Marulića, pokleknula je u Zoranićevom odušyivljenju pred pejzažom. On je, za današnje pojmove isuviše pomodno ljubak, ali u biti nije ishitren. No nije se klonio n pred tamnim v'zijama. Njegov život literarna historija gotovo ne bilježi. Nepoznat je kao čovjek. No zna se, đa je bio sudac i vojnik. Oba zvanja poznavala su mučnu ljudsku tegobu. Koliko ona paklena vrata podsjećaju na Dantea, toliko su š slika njegovog kraja. Ono što je ugledao u paklenoj jam, zar nije za Zoranića u jednoj alegoriji značilo krv. i suze, kojž je vojujući đobro upoznao. iImaginacija P:itra Zoranića nije se samo kretala po literaturi, Posuđeni oblik javlja se kao važna mogučnost da pisac uglađen'je i ljepše, u stilu svog vremena, kaže kroz tu čipkastu ljušturu svoju skromnu riječ. Literatura je kao i uvijek širila vid:ke. U ovom slučaju oslobađala srednjevjekovne religiozne šablone. To oslobađanje javlja!o se također u shemi. Alt ova je bila vedrija s mnogo više sunca. Ljudskija. Zoranićevu umjstničku riječ te-

ško se pronalazi, ali ona postoji i ona osigurava postojanje. Svoj cilj, kojeg opisujs u razgovoru vile Hrvatice, Zoranić je za svoje vrijeme uspio ostvariti. Želio je da domaći pisci pišu svojim jezikom, Čč da taj jezik obogati novim izrazima. Kao što je Kavanjinov ep jeđan bogati jezični rezervoar, tako to možemo reć: i za Zoranićeve „Planine“ jedino njegovo sačuvano djelo. Ako gleđamo u jednoj historijskoj perspektivi unazad, priznat ćemo Zo- M raniću uspjeh. Glasovi hrvatskog pjesništva već u njegovo vrijeme nisu bili tako rijetki. Tu je pisac u svojoj kritici prztjerao. Pokazao se kao strog sudac.

Korije i života jedne literature nalikuju korćjenju stabala. Duboko su u zomlji i često se ne viđe. Pototovo ono žilje — sitno i tanko.

Krsto ŠPOLJAR

Sava Šumanović: Stara trešnja

SVETLOSTI KLA.

Desilo se to mnogo puta: prolazili ste vozom kroz ravnicu ili brda, pored reke ili ne„kog običnog i zabačenog puteljka, i onđa se neke nepoznate, dečačke ruke dignu uvis kao u pozdrav tom putovanju, kao vama u Dpozdrav. Zabrinuti ili veseli, ili prazni i obični, umorni ili radoznali, kako kad, često ste stajali naslonjeni na prozor “vagona i tada se desilo da neka kapa poleti uvis i da se neka cćupava glava osmehne kao da je rađosna, kao da je srećna što je tuda prohujala mašina, što je to lepo uprkos svojoj običnosti, što hiljade kao vi prolaze, što vi onđe prolazite, I takođe biva često da putnik, zagledan u 'sebe ili ko zna gde, tako nešto i ne primeti, ali i :•o da se putnikovo, da se vaše lice za trenutak promeni, da i vi takođe podignete ruku uvis, na pozdrav, da mahnete njome; da pri tom mahanju nastane nešto što obogati onaj cas.

Šta je to što te dečačke i dečije glave i ruke, dečake te, goni na onaj pokret, na onaj osmeh, na to da ponekad razdragano i naoko besmisleno skoče kao da ih je ono prolaženje potsetilo na neku igru, na nešto učutano i neprobuđeno u hjima samima? Da li je to zbog toga što mlađa i zamezgrala krv, nesvesna svoje snage i sebe same! onoga što je u njoj njeno, uvek traži jedan posoban i, često, neorganizovan vid ispoljavanja sa mutnom i neodređenom svrhom da učini pokret, samo to? Da ii je, dakle, to

obična igra detinjstva, mladosti koja nasta-

je, koja se buđi, koja u tim velikim i praznim prostorima koji je okružuju, ne može dugo da stoji nepokretna i usamljena, bez reči, bez zvuka, bez dodira, ili je to i nešto drugo, više od toga? Možda je to zbog toga: što su dečake i devojčice te, njihovi učitelji i roditelji, komšije i stariji drugovi, i braća i sestre, već izrana učili da gdegod stetnu čoveka podignu ruku uvis i skinu kapu, i naklone se i osmehnu uime one opštosti koja vezuje ljude, uime uljudnosti, uime simpatije koja dolazi sa rođenjem ali koja mora da se kalemi, da bi bila ono što jeste — đa su ih učili tako i oni sad to na svoj način čine? Ili se pak radi o radoznalosti koja pupolji, koja se rascvetava i koja. u, tome nalazi jedno svoje ispunjenje, jedan nov potstrek za svoje rastenje i cvetanje, jednog novog sve= doka da bi mogla baš onako a ne drugačije da pokaže da je tu, da postoji, da joj je 1eza Što postoji? Ili su ti mali i neizrasli, čisti ljudi, te biljke koje se kreću, te semke budućih ljudi, u tim trenucima samo neobično i nesvesno srećne što ljudi putuju i što se stvari onako moćno kreću, Što je sve oko njih u tome času još više pokret i zamah, i zvuk, što se njihov mali svet za tren obogatio nečim nepoznatim, jednom daljinom više; što im se ta daljina približila, što ih je

i. ž. — II —=— -

PUTEVA

dodirmula, što im je rekla đa će i oni jednog dana tako odlaziti, i prolaziti, i dolaziti, da treba tražiti nepoznato i daleko, da su lepe glad i čežnja za tim? Da to, taj pokret, tej pozdrav, to mahanje, nije možda jeđini način, tađa, đa ti budući ljudi na svoj način, igrom koja je prapočetak čovekovog govora, njegovog opštenja sa cnim do sebe, kažu rudiment onog osećanja koje se kasnije raz– vija u svest o vrednosti i snazi zajednice koju sačinjavaju ljudi, o vrednosti one ukup= nosti koja se zove čovek?

Ja to zaista ne znam. Možda je.sve to, možda je nešto od toga, možda nije ništa od toga. Možda, kad se govori o ovome, uopšte i ne treba upotrebljavati reči koje su upotrebljene. Možda je samo trebalo reći da ima mnogo takvih devojčica i dečaka duž puteva kojim prolaze vozovi, kojim prolaze ljudi, i da su ti dečaci i devojčice. samo deca, ono što su, ništa drugo. I da se pri onom mahanju ruku, i onim pozdravima. i otpozdravima, u onoj igri, ponekad odista stvori i začne nešto Što često oboji pejzaž, da mu dušu, da je to lepo i da se katkad

pamti... Slobodan DŽUNIČ

LAZIĆ

Veče je bio ispred mifie i ja sam mu pfilazio na prstima. Nije se moglo mimo njega, mada me je Obuzimao strah od te promene, jer vreme od podne đo prvog sumraka prošlo je brže nego što je trajao moj put od drveta do drveta. Video sam i plamsanje krupne večernjače i lepršanje kokošaka, koje su se uz račvastu motku penjale na sedalo, i video sam jednog zeca kako bezbrižno skakuće preko pokošene deteline, pa sam se malo smirio, jer su svi ti znaci oko mene bili toplo sećanje na nešto u meni; mislio sam da još nije kasno da prevalim poslednji deo puta i stignem u selo pre ponoći, negde u vreme drugih petlova i prvog laveža. Skoro sam već bio u svom kraju, nije mi bio nepoznat miris te zemlje, niti mi je bila tuđa slika pređela, ali je pogled tih ljudi iz DE krajka bio divalj i pun mržnje, a njihove kuće,

male i neokrečene, ograđene povijenim plotovima,

i i zelenilu, nisu ličile na ljudska Uutoišta eo uBd budem morao đa pričekam jutro, onda ću to učiniti u polju, u nekom naviljku sena, ili na tavanu neke napuštene kolibe zajedno sa buljinama, kojih se odavno nisam plašio, a nikako u nekoj od ovih kuća. Sve kuće su bile tako same preko dana i teško je bilo približiti im se, pa mi se činilo na se one noću, kada se pogase „svetlosti petrolejki, izjednače sa noći, nestanu POLOVA ljudima koji su u njima. Zato ću Ići SVĆ ]

dem mogao. brda sa koluta čudna slika. Vidi se

Iznad samog . \ jedan krajičak crvenog sunca. Ostali deo ja pod oblakom, obojen jarkim bojama po ivici, dok je

·ednii deo taman i nepokretan. Njegov oblik se obula menja, ali uvek dBtajB 2800 CRO o oko, koje traži u toj slici poznate figure. Sva ai oblaku može da vidi ono što želi, a ja YGCI sa a jedan zalazak iza ONA Bota a završava: lepo, bez buke sova, : i aaa BUG Ceo dan je bio vedar i RUSO: 056 jedan oblačak nije se ni za EEU ao o horizontu, a sada je sunce svoju pos Š i a lost ovog dana kriju o čistog dana, oblak Nije to bilo prvi pu i g di

ONSNJ Bala Samo, ponovo Se čudim ONI tome, jer znam da će se i OovaJ oblak aj li M Mr nestati čim se zalazak okonča. Biće ča ue a vremena pred samu noć da sva POT a m stane čista. Tada će plavo nebo s.ći O Ra a gore će zadrhtati zvezđe i biće : Sila, ŠP Oe u kojoj će neko umreti mnogo la 2. aa OD živeo. Kraj tela koje se najzad iBO0ia ! mirom ljudi će nevešto oplakivati Sebe.

LE PP eš magao i nikoq neću Ali ja ću ići.sve dok pudem O ep Što BABI

pitati ne bi li putnika u dom pri

KNJIŽEV-NE NOVINE

ON 1

bio umorniji, sve sam se teže odlučivao d# sednem i pređahnem, tako je bro i hgogmotro .prošao dan. Od podneva sam pešačio i osećao sam kako su mi noge otekie, pune umora i Krvi. Sada, u ovom predvečerju, kad sam počinjao da se kolebam između želje da nastavim putovanje i straha da ću u mraku izgubiti put, najbolje bi bilo sssti i razmisliti, Razmisliti o svemu. Odmarao sam se dvaput. Pušio sam i pio vođu. Kraj mene su prolazili seljaci na kolima, ali me niko nije pozvao đa se popnem i povezem. Gleđali su me, prolazili kraj mene i ostavljali na putu, zatežući dizgine.

Možda sađa kraj nekog tela koje se sad spojilo sa večnim mirom stoje ljudi i nevešto oplakuju sebe. A veče je lepo, pa mi se čini đa sam i ja lep u ovoj večeri. Jecanje i ridanje, zapevka i nabrajanje okružiće mrtvaca, mađa će svi znati da je sve to uzalud, jer već posle nekoliko sati počeće glad svoje prisustvo, počeće umor svoj rad, a negde će se podići smeh. Onaj ko treba najviše da žali naješće se u potaji, a kad ga budu ponudili reći će da ništa ne može,da okusi, oborivši oči zbog stida, a zatim će mucavo produžiti svoj lažni govor da bi se najradije sahranio sa mrtvacem. Neprijatno je praviti jednom lešu parađu, ali se u ovom kraju ona pravi poslednjih hiljadu godina na isti način, i nema nikakvih izgleđa đa će se nešto promeniti dok buđe ove zemlje, ovakve zemlje, i ovih ovakvih ljuđi, čija me zloba goni da sve brže idem, da žurim, da se satirem i da se užasnem od pomisli đa ću još noćas, možđa, zatražiti njihovu pomoć, jer noć je sve bliže i traži da joj se pokorim zajedno sa drugima.

Gleđali su me i prolazili su pored mene, zatežući dizgine. Gonili su svoju kljusad da brže ide, jer su se, valjda, bojali da ih ne zamolim da me povezu. O, dobro sam poznavao njihovu sebičnost, jer nisam mogao da zaboravim nijednu kap leda koja je kanula iz njihovih očiju na moje detinjstvo, nijedan podmukli udarac kojim su me dočekivali i ispraćali, a kamo li ono zlobno cerekanje iz mraka. Čim buđem ušao u kuću svojih stričeva, reći ću: „Došao sam po svoje!“ Reći ću hladno kao sudbina, ne vađeći iz ugla usana upaljenu cigaretu i ako buđu pokušali, oni, ili njihovi sinovi, da zapodenu razgovor bilo o čemu, okrehuću im leđa i neću ni reči saslušati. „Došao sam po svoje!“ biće jedini pozđrav njihovim prljavim, neobrijanim licima, ali neću uživati, jer su njihova tela prljava, zapuštena, osećaću smrađ ljudskog raspadanja, jer oni nisu imali volje ni za šta što je bilo ljudsko. Podvaljivali su mi sve vreme dok sam se potucao po gradovima, ali sam ja za njih spremio jednu

rečenicu koja će ih razoriti. „Došao sam po svoje!“, svako ima pravo na svoje, ako je hrabay, ako zaista postoji to njegovo, a ja sam imao to svoje i dolazio sam po njega, neumoljiv kao suđbina. Ne samo imanje, nego i pravo da kažnjavam, jer sam dolazio po svoje, po ono što nisu mogli đa ponesu u grob moji poniženi roditelji. I zato se nisam obazirao na njihova blesava zijanja u mene, ni na zatezanje dizgina, čim bi osetili da bih mogao da ih zamolim za jednu uslugu. Ja sam dobro znao svoj put i odlazio sam dalje.

. Uskoro će moć iražiti da joj se povinujem. Moraću da usporim putovanje, da bauljam po mraku u stalnom strahu da ne izgubim put. Ili da negde pronađem pronoćište? U nekom napuštenom kutu, punom paučine, okružen pacovima, da legnem na slamu i čekam san? Budiće me iz sna noćni krici ptica, ili ću se trzati iz sna, s pitanjem gde sam i ko sam.

Kraj puta sam ugledao krčmu. Ona je pevala ususret noći i zvala me. Dok sam joj se približavao, borio sam se sa željom koja me je vukla da navratim u taj dom lutalica, da sednem za prljav sto, da slušam kako oko mene galame i glasno pljuju ti ljudi koji ispijaju čokančiće rakije. Zar i ja da se pridružim toj sirovoj dokolici, sa svom neizvesnošću putnika? Ne! Zašto ne? Zar ne bi bilo najbolje svratiti onde gde je svratište i činiti ono što svi čine? Gladan sam i mogao bih da se založim hlebom i sirom, ili bilo čime. Dve-tri rakije bi probudile nove misli i novu hrabrost u meni za noćno putovanje. Već sam bio ispred krčme i mijslio sam ako u tom trenutku ne skrenem putem prema njoj, ako je u tom momentu ostavim za sobom, da se više neću ni osvrnuti, a kamo li vratiti se. Gledao sam kroz prozor tupa lica kako čekaju nešto. Ta lica su me plašila i ja sam ubrzao korak. Prošao sam pored krčme, ostavivši u očima tih ljudi sliku jednog stranca koga bi oni dočekali svom svojom poniznošću, u kojoj bi jedan neiskusan putnik video gostoprimstvo i ljudsku toplinu. Ali ja sam znao i ono Što se Krilo ispod toga i bilo mnogo jače. Zavist i zloba je bila u tim ljudi-

' ma zato što sam obrijan i čist, što nisam pocepan

i prljav, što mogu da pušim kadgod mi se prohte, ne strepeći đa će neko, ko sedi pored mene, zatražiti pola cigarete ili ostatak da halapljivo popuši. Zato sam i prošao, ne svrativši. Bilo je lepše putovati sam i zabavljati se onim što nije čovek. Ispređ mene je bila šuma, koja je označavala početak brda.

Ja sam dobro znao svoj put i odlazio sam dalje. Skrenuo sam sa puta u šumu. Čim se budem po-

peo ha brdo, ugledaću Ss ome strane selo u Koje putujem. Ako bih nastavio putem, onda bih morao da obilazim, put bi se udvostručio. Vidđeću u đaljini kuće i beli mlin koji se diže biće mi putokaz: U šumi mi se činilo da sam plav. Ušao sam u senke, u čijem je podnožju već počinjao mrak. Šuma je bila mala. Brzo ću proći kroz nju i izbiti opet na čistinu.

Iz polja su se vraćala kola u kojima su bili upregnuti volovi, zatim stađa ovaca, praćena UroOđeničkim klicanjem čobana. Sve se đizalo ususret prvim zvezđama i sve me je to pratilo kao opomena, ali mene nije bilo strah ođ tih pretnji, već od te neumoljive noći kojoj i ja moram da se pokorim, iako nemam vremena da se odmorim u nekom skloništu koje nije za čoveka. Najbolje bi bilo stići u selo noću i, zaklonjen mrakom, odmah reći: „Došao sam po svoje“. Ili ne, doći noću i sa ćutanjem leći u krevet, a tek ujutru reći cili đolaska.

U šumi je bilo tiho i najbolje bi bilo đa se tu odmorim. Ali sam teško podnosio te proređene krošnje iznad sebe i taj mrak u šumi. Jurio sam da što pre stignem na obasjano brdo, na kome ću predahnuti. Umor me je saplitao, sputavao, ispunjavao nervozom i sumnjom u mogućnost. da još ove noći stignem, ali znao sam da ću se posle odmora osećati drukčije. J

Laki šuštanj dopro je iz lišća i ja sam stag. Gleđale su me pitome oči košute. Hteo sam da 5 pomilujem po glavi. Ali, odlazio sam dalje, sa tužnim smeškom, zadovoljan ipak što je životinja ostala mirna, što me je pogledala pitomo i toplo.

Najzad sam izišao iz šume i širokim, prokopanim putem penjao se na breg. Oko mene je mnogo više svetlosti. Jesen je lepa i kada bi samo ona bila oko mene, onda bih bio ispunjen zađovoljstvom. Ovako, to povremeno prijatno uzimanje svetlosti i lišća razbijale su pomisli na kraj moga puta. Viđeo sam kako se u jednoj livađi, neđaleko dizao hrast. On je bio malo pognut i ličio je u sumraku na diva koji se nagnuo nad cvetom u' travi. Možda je želeo samo da pogleda, a onđa je poželeo da ga ubere, pa se zatim sažalio i ostao tako nagnut da se nagleda njegovog usamljenog plamsanja.

. Umoran sam bio, ali još uvek sam u očima no-

sio pogled košute i pitao se zašto me je posmatrala onako pitomo i toplo. Nije pobegla, niti je pokazala najmanje straha, i možđa je trebalo da joj priđem i da je pomilujem. I životinje imaju trenutke pravog poverenja, i verujem da bi ostala mirna, jer miris moje želje je bio đa joj ne učinim zlo. i

Iza mene je ostao nagnut hrast, ostala je šuma, I krčma je ostala da jauče ususret noći. Ja sam se penjao na brdo brzo, već sam bio zadihan' i osećao sam kako me kvasi znoj ali nisam mogao

. da usporim koračanje, nekmoli da se zaustavini,

Mrh me je mamio,