Књижевне новине

Četrđeset neravnomernih, burnih godina prošlo je od rane jeseni 1918 godine, kad su dve armije srpskih vojnika, zajedno sa saveznicima, u-– zele lavovski deo učešća u probijanju učvršćenog Solunskog fronta. Prošle nedelje ovaj događaj je bio proslavljen, na način dostojan jednog slobodnog društva koje zna i mora poštovati sve one mnogobrojne klice slobođe i slobođarstva koje su mu prethodile. Međutim, nijeđan jubilej nije pošteđen iskustva i boje vremena u kome se slavi, pa tako ni ovaj. Nema mnogo preživelih učesnika ove grandiozne bitke; pitanje je koliko smo u mogućnosti da rekrejiramo sjaj njihove pobede, smisao njihovih tadašnjih želja... Ali, prohujalih petnaest hiljada dana učinili su svoje; to je ogromna olakšica za određivanje naših relacija prema podvigu u planinama Makedonije i Grčke.

I kao Što je sarajevski hitac bio alarman za rat, tako je i pobeđa 140 hiljada srpskih i crnogorskih vojnika bila jedan od najvažnijih znakova njegovog okončanja. Bespredmetno je ovde ponovo isticati

Izveštaj ratnog dopisnika Ju-

goslovenske divizije „Save Drinčića, poslat Vrhovnoj komanđi neposredno posle bitke. i

Svakog jutra osviću kod nas čitava brda nove municije. Već dva meseca đovlače se novi i golemi topovi, kakve dotie nismo vidđeli. Pa najnoviji merzeri sa čudovišnim i trorepim bombama od 107 kilograma... Neprijatelji gledaju ozgo, u teme, a mi? Toliko smo sigurni i jaki, đa više ništa i ne krijemo...! Na dva kilometra pozađi moje zemunice su baterije teške artiljerije. Vrše se probe usred dana, kao na strelištu! Kađ opali samo jeđan top, strese se zemunica i ono malo crepa poleti sa nje. Šta li će biti kađ grune cela baterija?! Pa — kad se provali planina?...

Govori se javno: kođ nas će započeti proboj. Tu, između Kravice i „Sokola, na liniji zvanoj Dobro Polje. Baš tu, gde je neprijatelj izjavio da je najjače utvrđen. I mi to znamo, ali za nas više nema u-– tvrđenja. Imamo nadmoćno oružje, a pomisao da ćemo skoro kućama, da ćemo stići sa slobodom, nagoni suze na oči koje se nisu okvasile ni u đanima najsvirepijeg iskušenja u Albaniji. ·

Jednog predvečerja „zaplavi se Moglena. Stižu: Seđamnaesta kolonijalna, i Sto dvađeset druga, dve francuske divizije. One će nas, premorene smeniti, pa će sa Drincima, Šumadincima i Timočanima primiti prvu čast. Ni u smrti Francuska ne ustupa nikome prvenstvo... A kađ se provali, mi ćemo goniti. Niko tako krilato i bezđušno ne može goniti neprijatelja. Niko na svetu nije brži u naletu od nas, Srba...

Poslednji dani avgusta. Ne krije se više ni čas napada. Počeće se 1 septembra u 7 časova ujutru. Na te. planine izručićemo sav bol i bes trogođišnjeg stradanja, svu strahotu osvete za popaljenu i porobljenu zemlju. i

Od zore su u mojoj zemunici tri francuska oficira: poručnik Rene, jedan intendant i moj dragi Dival, pariski mladi advokat, naš snabdevač municijom, koji se zarekao.da će se oženiti Srpkinjom i za uvek ostati s nama u Beograđu. (I — održao je reč!..)j S nama je i nesrećni Kosta Miličević, ratni slikar. Zgleđamo se· i čekamo... Već 8 časova, a još ničega!... Da nije opet odložena ofanziva?! To bi nas ubilo... Ledimo se i od pomisli na tako što.

Kraj prozora promače moj posilni, posrćući. Nasloni se na zid, da ne padne i teturajući potrča. Da nije ranjen? Pojurih napolje a moji prijatelji za mnom. Posrtoh i ja. Brzo se ispravih i viknuh. Ali vojnik ne ču. Skotrlja se kao pijan niza stranu, a ja i ne primetih ništa

. drugo, do da sam na staklenim no-

gama! Viknuh ponovo i zaprepastih se. Ne ćujem svoj glas! Osvrtoh se. Za mnom posrću i moji drugovi. Šta je to? Digoh oči uz položaj.

A-ha! Pa to gori!... Gori planina!... Od Sokola pa do Kravice ključa planinskis venac i baca pod oblake živi oganj. Na,liniji rovova otvorio se vulkan i propinje se u nebo!... ~ | “|

Mašem rukama, dovikujem prijatelje, vidim da i oni meni mašu i svi posrćemo. Svi smo izgubili glas, valjđa od iznenađenja?... Upinjem se, vičem. — Uraaa! Pa fo je poginuo zUuk našeg oružja!... Plamti Dobro Polie a oko nas jeziva tišina. Kao ana slici. Erijatelji da li

tsa

oslobodilački, „aodbranbeni | karakter te vojne: slučaj Srbije u analima Prvog svetskog rata i dalje je najsvetliji. Ti vrli seljaci-ratnici, posle neizmerne ratne odiseje, pobeda i poraza, umiranja i gladovanja, udvostručili su poslednje snage da prodru u svoju zemlju, da se vrate sebi, svojoj zemlji, da vrate sebi svoju otadžbinu. Oni su bili jeđini osvajači svoje slobode i utemeljivači prvih opipljivih početaka jugoslovenstva, koje je kao iđeja već tada bilo staro pedeset i više godina. Vraćajući se iz tuđine, oni su još jednom svojoj maloj domovini vraćali njeno dostojanstvo, život i snagu. Pesme koje su tada pevane još su u nama: ljubav i strahopoštovanje koje osečamo kad se nađemo pređ. nekom od onih spomen ploča (ima ih na česma ma, u parkovima i po crkvama Srbije) žive u nama bez znakova da Će ikađa prestati. Sumnjam da se i u jednoj zemlji preživeli borci neke bitke tako duboko poštuju kao heroji sa Kajmakčalana. Čestitija i upotpunjenija starost doista se ne da zamisliti.

Kaj

Heroje je oduvek čekalo zasluženo slavlje i veličanje, te zato nije nimalo čudno što se njihova slava sačuvala do dana današnjega, i što će živeti dok bude bilo istorije srpske nacije.

Međutim, u jednom periođu bliže prošlosti, ratni trofeji srpskih vojnika bili su vešto zloupotrebljavani od onih koji su došli na gotovo, ispečeno i servirano, i kojima je neg dašnji divni, oslobođilački žar srpskih seljaka poslužio kao jedan od oslonaca u njihovim šovinističkim, hegemonističkim planovima. Još jednom je primitivistički utilitarizam zasenio ono najlepše, najplemenitije i najneprolaznije. Iz činjenice da je Srbija, tragičnim sticajem okolnosti, izašla kao heroj iz jednog teškog rata, malverzanti su izvlačili „pravo“ na svoj prioritet u upravljanju sudbinom jugoslovenskih narođa. Kao da svaka nacija nema svoju kulminativnost sunca, svoju tišinu meseca, „svoje krute mrazne godine, vreme cvetanja i vreme uzrevanja plodova... Te zato današnie slavlje ima drugi, novi smisao. Ono je nešto obazrivije ea

akčalana

go Što bi trebalo da bude, zbog zloupotreba koje su neđavno činjene. Svečandsti koje su se odvijale po našim gradovima i na samom

terenu Solunskog fronta čiste su i.

čestite kao i srca onih koji su tađa izvojevali otsudnu, značajnu bitku. Vraćajući smisao i sjaj tom događaju, i sami se umivamo i prečišća– vamo, i sami bivamo jasniji i smisleniji. U svetlosti ovog jesenjeg sunca, koje nam je utoliko dragocenije Što dani počinju da bivaju kraći, lako prepoznajemo isto tako svetlu, dragu, „sve dražu starost preživelih solunskih veterana. Četrđeset godina koje su prošle učinile su sve Što su mogle, i više od toga, da se istorija sedimentiše i iskristalizira, ta tekuće istine nađu svoje pravo mesto, svoje opšte važenje. Ne, nije to nikakvo „novo svetlo“ u kome danas gledamo solunsku epopeju. Ona je ođuvek bila Uto što jeste. Očišćena od velikosrpske (koja se u jednom trenutku pokazala antisrpskom) tendencioznosti i pretencioznosti, još lepša u svojoj plemenitoj suštini, još heroj skija u svojoj poslovičnoj hrabrosti

pov hitac jugoslovenstva bi

— ta epopeja je đanas i smisaonija, celishodnija u složnoj zajednici jugoslovenskih naroda. Ne treba nikako smetnuti s uma da je Principoče- tak tog rata, a pobeda dvaju srpskih armija finale tog hica. Sve ovo, i još mnogo toga što leži u prirodi stvari, određuje radost našeg jubileja. Našeg, hoću reći srpskog, prviput bez busanja u grudi prioriteta: samo su hohštapleri u stanju da tragičnu svetlost i slobođarstvo jed nog naroda upotrebe za ograničavanje slobođe i dostojanstva drugog naroda. ·

Slobodarski žar solunskih heroja otežao je svoje značenje mnogim novim smislovima, obogatio se JOS značajnim kvalitetima, usput se Oslobodivši one razumljive doze „5Olunaštva“, bez koje nisu ni neki događaji iz NOB-a. Vreme i ljudi ne zaboravljaju zaista značajne datume svog postojanja; ti datumi se ređovno obogaćuju, neguju, Oosmlšljavaju novim pregnućima, dakle i ovima koje danas činimo. Ponos je neadekvatan izraz za današnje osećanje solunske pobede; više od toga, to je divljenje pred jednom sunčanom vertikalom koja je pla nula iznađ Kajmakčalana. Vertikalom koja je obasjala celu rodnu Srbiju, i, strelovitim vrhom svog putokaza, prviput naslutila jedno šire nebo, nebo Jugoslavije. To je bio srpski prilog slobođi i jugosloven·stvu: svaki od ostalih naših naro-

da ga je, shodno uslovima u koji-

ma je živeo, neštedimice dao.

Oči ovog trenutka su tople

mi još postojimo, ili nas je neka granata preselila već u carstvo duhova?!... Ako je tresnula po zemunici dok smo u njoj... Nije! Zemunica se još drži, ali klanja kao hodža...

Dajte mi najveće slovo koje je ikad zamislio čovek, da zapišem ovaj dan!

Posrćemo i trčimo uz planinu. Pred nama se otvara vidik. Plamti i propinje se strahovit požar, kao zmija. Pod nama ječi zemlja, to sad razaznajemo. Oko nas huji čudan okean...

Oko baterija vrve vojnici, đođaju municiju, posrću i padaju. Nisu pogođeni. „Neprijatelj ne odgovara. Padaju od brzine i od umora. Prskaju usijane cevi i kose oko sebe... Pet stotina i pedeset teških oruđa bljuju oganj na rovovsku liniju od dve hiljade i dvesta metara! Svaka cev izbacuje po 22 metka u jednom minutu! Svaki kvadratni metar neprijateljskog rova u isto vreme pokriven je eksplozijom! Zapovest glasi: s malim popuštanjem tako drzati 22 časa! Pamet staje!...

U zoru 2—15 septembra francuske i naše divizije pošle su na juTSS Danas je treći septembar, dva po'

podne. Gazim sam po strahovitom razbojištu kakvo nije nikađ videla krvava zemlja Balkana...

... Jezovito zjape dva novoprođerana i široka rečna korita. Nisu tuda protekle plahovite planinske reke, već crveni oganj iz naših topova. Topilo se gvožđe, kamen se pretvarao u kreč! Ta suva i pusta korita, to je jeđini pstatak utvrđene neprijateljske linije na Dobrom Polju!... I — ničega više, sem crnog, gvozdđenog građa kojim je svirepo nasejan ceo ovaj prevrnuti teren. Sve što je zahvatila, spržila je ljuta vatra, a eksploziv je digao u vazduh prašne ostatke. Vazduh je ovde postao grobnicom.

Na sređini rovovske linije jedna džinovska stena, visoka preko de-

set metara, služila je neprijatelju

kao najsigurnija osmatračnica, a njene prosečne prsi, — kao najidealnije mitraljesko gnezdo. Penjem se i zavirujem. Previjen preko svoga mitraljeza spava nemački podoficir. Ni šrapnel, ni kuršum nisu mogli prodreti do njega. Tresak strahovitih eksplozija uspavao ga je za uvek u prsima debele stene,

DOBRO POLJE

ievXaL DUSGWE UDOLYO, SCJDVUUNIUAG

u času krvavog posla!... Njegovi su drugovi, kad su prošli naši zaljuljani živi vali, okretali im mitraljeze u leđa! I borili se, dok ih jugoslovenski bajoneti nisu razneli, — Klanjam ti se neznani viteže iz daleke Saksonske ili Pruske; čast pripada tvojoj uspomeni. Kamo sreće da smo se ovakvi sreli na drugom, na kulturnom poslu...

Oko toga grdnog kamena čitave provale od eksplozija! Na prednjoj,

kamenoj ivici čuči neupaljena, tro-'

repa i čudovišna bomba, skoro čovečije veličine!

Desno, u jaruzi, više je tragova od strahovite bitke, jer je manje vatre prošlo. Prekjuče je tu poslednji put osvanula divna, mlada šuma koju smo gledali tri godine. A juče u zoru iz nje je izvršen juriš, posle 22 časa strašne artiljeriske poplave koja je išla iznad nje, zrakom. Zatim je nestalo i zelene šume... Još poneko izrešetano i oderano stablo strči u vis, prelomljeno ili pregorelo. Poneki trupac leži na prerivenoj zemlji ili kamenu.

Na početku jaruge šest francuskih i jedan srpski vojnik. I tu su potvrdili bratstvo. Oko njih rupe od eksplozija; kola s volovima mogu se okrenuti u svakoj!.... Na seđam koraka odatle, u jednom džinovskom busenu, istrgnutom od jednog Udarca, đubi seđam muladih drveta, svako kao mladić u stasu! Sa svog

' visokog busena zaprepašćeno traže

tu neviđenu silu, koja ih, skoro zagrljene, preseli tako daleko!

U potoku, za kamenom, leži čovečji trbuh s nogama u plavim čakširama. Glave i grudi nigde nema. Ceo leš jednog drugog borca stoji na ramenima, kao prikovan za stablo jedne pocepane bukve. Raspet — mrtav!... Tresak vazduha ovde je izvršio ulogu dželata.. Jedan mlađić pao nakriške, ali još Čvrsto drži svoju brzometku. U njegovim očima još nije ugašena Kkruma mekog drveta koga mema nigde u okolini!

Što dublje u jarugu sve više pocepanog odela i razbacane spreme. I mrtvi sve češći. To su naši prijatelji iz Francuske i Afrike. Kađ su krenuli na juriš, zahvatio ih je neprijateljski šrapnel, ili mitraljeski snop. Svi su licem okrenuti Srbiji.

Eno jednog dečka na izgorelom kamenu, s rancem na leđima. Kao prispao... Sve mi se čini da će se

trgnuti, skočiti i pojuriti za drugo-

io ROdILUG

vima, da ne ostane sam u toj strašnoj, oderanoj šumi... Tako je svež i lep, a još juče u zoru morao je

2 (15) septembra

i i ——

1918 godine

ovde zaspati... Jedna osa odnekud zalutala i pala mu ma usnu. I sisa...

Ispod njega red Senegalaca, sa pocepanim prsima i šlemovima, a ispred njih — istrgnuta i sama ruka s galonima, pokazuje put ka mo= joj Otadžbini!... Ispod, jedne klade viri grančica isprskana krvlju i mozgom. I opet ranci, šlemovi, polomljeno oružje...

A tamo gore, iza Bugarskih linija — ničega!... Širok vatreni pojas koji se krenuo sa naših linija, spržio je sve do močari. Tek iza nje, svi prolazi zasejani leševima. Tu je bila neprijateljska rezerva, izginula od naših granata koje su prebacivale. Sqv užas od onih slučajnih!... Jer, kad krenu u ređu, iza njih ne ostaje ništa. Bjje strava s tih pečenih i ugljenisanih lica... Nesrečna bračo maša, da Ti će doči dam, kad" čemo se razumeti i zagrliti u živofu, kao sad u smrti? Ima mesta na Balkanu za obe maše kuće; svega ima, samo sreće i pameti nema!..

Nikola TRAJKOVIĆ

IZ BITOLJA NA KAJMAFKĆALAN

Na kraju bitoljske ravnice, od mosta na Crnoj

Na jeđnoj ratnoi osmatračnici

od divljenja i poštovanja. A to su i oči istorije koja je oduvek volela svoje početke, svoje prelome, svoje trijumfe. I svoju hrabrost da izmeni "mu sebe.

Milovon DANOJLIĆ

Pre dvađeset časova užas bitke ovuda je protekao. Pred njim ide požar. Pršte borove šume, planine se oblače u oganj, koji besni i Širi se. Pokazuje mi dokle je stigla naša borbena linija. Juri vatra i slama goru, goni nesrečnu našu braću. Tek se zađrže, on im se pojavi za leđima. Skriveni magacini s mu-– nicijom odleću u nebo i priređuju najveličanstvenije vatromete...

Sunce pobledelo i palo po planini,

Odjednom zazujaše u rojevima usijane i ogromne čelične ptice kapetana Rajčevića, preleteše preko mene i svoj strašni teret stovariše na Kozjak. Jauknu planina i poče da gori.... n

Tek kad su ručnim bombama i leševima zaravnjeni rovovi, provaljena je i druga bugarska odbranbena linija. I započelo je svirepo gonjenje...

ŽŽ .

A ovđe, na Dobrom Polju, opet . mir. Kao pre tri godine, kad sma došli. Ali je ovaj mir leđen i pun strave... Ni ptice u vazduhu, ni zvera u pećini... Pečena zemlja, kamen pretvoren u kreč, a sve zavejano crno-rumenim već žarđalim a gradom koji iz daleka pruža Slikif širokog i zajedničkog, ratnog po=krova... 5 (16) septembra 1918 Na dobropoljskom razbojištu.

Mladen St. ĐURIČIĆ

Bilo je još đaleko od svanuća kađ smo ustali

Reci, gde su, po rečima neprijatelja, imale biti sahranjene sve nade Srbijine, i od mesta gde počinje niz crnih, najsurovijih i najdivljijih granitnih čuka i stena, krenuli smo nekada lepim drumom u planine, prve ogranke Kajmakčalana. Pre pet godina, tu su vođene najogorčenije borbe, bila su ogromna vojna slagališta, i ovim drumovima brujao najživlji saobraćaj vojnih kamiona, kola, ljudi; a danas, ovđe skakuću i brste stada riđih koza. One se hitro veru po crnom stenju, koje se alpijski, vratolomno nadnosi i ogleda u ovoj nemirnoj vodi. ,

Pastirska i teška noč, presićena mirisom trave, plovila je preko planina i krovova naših koliba. Kao onaj provansalski pastir iz Dodđeovih priča, i mi smo imali isti utisak da je na ovoj visini od preko dve hiljađe metara nebo prostranije i zvezde veće no gledano, naprimer, svake noći iz Beograda. Sve je odisalo na' dubok, ničim nepomućeni mir, jer udaljeni lavež ovčarskih pasa kao da je klizio po zemlji, nemajući snage đa se uzdigne u visinu, u svetlucavo nebo. A one ogromne planinske grbine razbacane oko nas, vireći fantastično na avetinjskoj mesečini iz crne magle, koja se pružala oko nas u đubini, činile su se manje grube, manje kamene, praiskonske, i njihove konture težile su žudno u bezđan zvezđani. |

Ležali smo u niskim kolibama, ututkani vrelim vunenim pokrivačima. Kolibe su odišale na mleko, sirovu vunu i na planinsku travu. Pa ipak, san nam je bio težak i nemiran, jer nas je zamorilo putovanje kamionima nad provalijama, po lošem i zapuštenom putu. Pa uzbuđenje ođ mnogih slika viđenih u toku dana. Rasturena groblja, tragovi užasne borbe na život i smrt; rasturene ljudske kosti, rđavo zakopane ili uopšte nesahranjene; razbacane granate, gvozđeni i zarđali šlemovi, ostaci odela, opreme, kajiševa, kutija od konzervi; utapkana, nagorela, podzidana strma mesta gde se logorovalo, lepe česme podignute u dokolici od raznih pionirskih i bolničkih četa. Kako natpis nad takvom lulom koja sipa hladnu planinsku vođu dirne danas putnika, i potseti ga sa koliko se čežnje urezivalo u kamen ime majke, sestre, žene koja se volela, Pa one silne spržene šume mlađih drveta, zbrisane ili teško osakaćene art:ljeriskom vatnom, od kojih danas još samo strče patrljci stabala i oko njih nešto malo mlađih, kržljavih

izdanaka *——= podmladak onih starih predratnih

šuma,

i stresli se od planinske jeze koja je na ovoj visini, iako u mesecu julu, oštra kao što je u Beograđu valjda oko Bogojavljenja. Bio je još mrak, ali prozračan kao da smo na dnu neke vode čija je površina obasjana jakomni svetlošću. Ubrzo su se mogli nazreti krovovi i najđaljih koliba rasejanih oko nas, Cas' docnije nije bilo više tame, već samo magla koja je bežala oštricama grebena.

Sat docnije izlazak sunca i igra njegovih zrakova sa ovim grebenima, zaslepila nam je još sane oči. A veđar dan na ovim vrhovima lepši je od najlepše pesme. .

Pošli smo najzad na najteži deo našega puta, na dugu etapu od dvanaest kilometara, preko stena i urvina, gđe se imao gaziti zaostali sneg i mnogi brzi planinski potoci. Bilo je istina ostataka od nekih staza, za vreme rata dobrih, ali sada zapuštenih; one su nepotrebne, jer ko bi sađa osim nas, hodočasnika na ovu svetu planinu, prolazio ovuda. A na ovakvim visinama vreme snažno reže svojim neumornim dletom, oštrim kao i ovo stenje.

U dugačkom ređu, jedan po jeđan, išli smo uskim i neravnim stenama koje su se neprestano pele na više. Poštapajući se, sa malo hrane u torbicama, koračali smo po oštrom zelenom stenju, još vlažnom od jutarnje rose. Duboka senka od stena nad nama zaklanjala nas je od sunca, koje je već uveliko počelo da peče. I ukoliko nas je prvi zamor počeo da savlađuje, unama se sve više javljalo sećanje na nekađašnje povlačenje kroz Albaniju. Ali Čakor, Rožaj, Prokletija i druge planine nisu bile toliko surove kao Kajmakčalan.

Ubrzo smo naišli na ivicu grebena, kojim se jedino moglo prići vrhu. Kozja staza kojom smo koračali bila je urezana u samu stenu, sa tek mestimice malo zemlje obrasle gustom opojnom travom. Nad nama su se svakoga časa nadnosile stene u najneverovatnijim oblicima, često naslagane iz više komada, od kojih se najviši, napukao i nakostrešen, čas crn, čas ružičast, isturio napred nad bezdđan i izgleđa kao da će se strmoglaviti na nas. Čas je staza vijugala tako da smo ostajali na samom grebenu planinskom i pred nama pucao vidik i iza druge strane grebena kojim smo išli, pa nagio obasjani vrelim sunčevim zracima gledali nove ogranke Kajmakčalana, Soko planinu sa bezbrojnim rovovima, novim vrhovima, gtebenima, stenama nekadašnjeg bojišta. Tada bi se. naše senke, džinovski uveličane, nešto pognute, otiskivale u dubinu, prebacivale na suprotne grebene,

KNJIŽEVNE NOVINE