Књижевне новине

LJUBOMIR, SIMOVIĆ:

„Slovenske elegije“

Evidentne „vrednosti Simovićeve lirike zaslužne su za to da belu tanku „>birku „»Slovćnske 8elegije« shvatimo kao uslov toga da je ovo izdanje van pođručja početničke, provincijalne anonimnosti. Upravo u ovoj lirici nećemo naći podatke koji bi mogli da potvrđe razloge neđovoljne afirmisanosti pesnika Ljubomira Simovića. Od prvog do poslednjeg stiha — čitamo jednu neprikosnovenu, savremenim lirskim izrazom stilizovanu želju 'za životom, prođubljen uvid u oblike stvari i humanu, dubliu sadržinu „transponovanu u lirsku objektivnost. Akcenti ove lirike wu znaku su pesnikovog traganja: »Kako đa nađem reč koja se isparava, iz koje — do skeleta opran — isplivam ko iz mora, koja me usisava u sebe ko ona vera garava, od koje na telu ostajie trag ko ođ lovranskih zora...« — i akcenti ove Tirike đokazi su osmišljene pesnikove evokacije svoga sveta. Ono što ovoj lirici đaje sjaj posebnog, autentičnog

Barma, — to je zrela, „neočekivano nova, i u leksičkom smislu bogata metafora koja nije, ovđe, Izvesno,

samo spreg »poetičnosti« već jedno naporno, do bola zamorno, a u Sebi uvek obnavljujuće tragalačko ispitivwanie, i u višem smislu te reči optimističko pronalaženje novih sadržaja koji su odveć daleko od jednog čipkastog oslobađanja lirizma koji možemo sresti svaki dan i svaki čas. Ciklusi »Epitafi« |I »Smisao pesme«, kao i prvi ciklus »L,ceto«. delovi su skladne i homogene umet-

ničke celine iznad Koje se svojom sugestivnošću izdižu pesme: »Trašenje rečić«, »Povratak „zavičaju«,

»EFpitaf za neđonošče« (neminovne su asocijacije na Rilkeovu »Pesmu o

iđiotu«, pre svega zbog gnomske, u sebe zatvorenc jeze), »Panomska pesma«, »Moj brat govori golubovi-

ma«, »Elegija«, »Dis«. »Slovenske clegije« Ljubomira Simovića u punom sivilu svoje anonimnosti kao izdanja koje je teško naći u izlozima Knjižara — jednom će se pomenuti, siguran sam, kao lepi đobri datum, istinitog i potpunijeg otkrivanja pesnika sasvim ncanonimnih Kvaliteta Ljubomira Bimovića.

B. P. x

DRAGUTIN VUJANOVIC:

4: „Sunca kap

Ime pesnika Dragutina Vujanovića često se moglo sresti na stranicama

časopisa »Stvaranje« i »Susreti« i, manje, u drugoj našoj Književnoj periođici, On pripada nizu savre-

crnogorskih pesnika, iznad regionalnih,

menih mladih koji su se izdigli užih Klasifikacija svoje lirike, a to su Žarko Đurović, Breten Perović, Ivan Ceković, Nenađ Tomić i Blažo Šćepanović.

Knjiga lirike »Sunca kap« preistav \ja eviđentan dokaz Vujanovićevih poetskih „intencija ka ·sublimnom lirskom dđoživljavanju sveta oko Sc” be; ova knjiga je potvrđa Vujanowićevih lirskih mogućnosti, i, izvesno, može da buđe predmet jedne opširnije analitičke ocenc. Međutim, mw ovoj zbirci kao da je neminovno suočavanje sa jednom njenom vidmom osobenošću: to je neujednačecnost Mwaliteta; Vujanović, čini mi swe, nije želeo da učini jeđam uži izbor svojih najboljih „ostvarenja, weć je, primetno, težio tome da u zbirku unese i ona ostvarenja koja, iako poetski sugestivna, nisu delovi one lirske modulacije koja je autentična slika njegove poetske moći; »meki štimunzi« i znana lirska ispoveđanja nalaze se pored izrazito mođernih, dubokih i stvarno noeforsiranih đometa Vujanovićeve poetske ekspresije.

Možemo pročitati, npr. ove stihove: »Naše ćutanje se Kkruni poljupcima kao zreli Kklas«, ili: »U plavoj sjeni kamenja rodila se ljubav«, ili: U mene je prodrla ljubav kao more u Kameni jaz«. Mereći ove poetske deklaracije pravom merom Vujanovićeve poetske lucidnosti, a ona nije

nimalo sumnjiva, zaključujemo da brza, neumoljiva „ekstravertiranost, u ovom slučaju, pesniku, kojiput,

smeta da se vine do Kkompleksnih _ poetsko-misaonih, „pojmovnih }đafirmacija svojih svelova.

No to su zaista uzgredne napomene

'TASA RUZMARIN: VINJETA

za svakoga Kko se dotakne Vujanovićevih pesmi »Alke mojih buđenja«, »Jesenji nokturno«, »Evo sada jedna

pjesma, »Pospana ptica« »Osunčai svoje oči« i »Daleko ođ sljepoće Vi“ đda« A ove pesme m Kojima ima mnogo dokaza izbistrene „pesnikove formiranosti, zrelosti, mjegovog bogatstva u krepkim, jednostavnim ali luciđnim metaforama, — dokazuju đa je Vujanović samo sticajem okolnosti m našim Književnim. (ne)prilikama po strani ođ centralnih matica našeg poetskog života.

Ako bi učinili kvalitativne poredbene analize između npr, ove lirike i stihova koje čitamo u zbirci Dušana Kostića »Zaboravljeni snjegovi«, — onđa bi mogli da kažemo da bi primat dobio Dragutin Vujanović, pesnik čija reč, izvesno, nije drugo do sublimnost jednog lirski osmišljenog interpretiranja prirođe, preokupacija odnosa: ja prema sebi i ljubavi, samoći, gubljenju svojih snaga i saznavanju rastrzanih umora i plima rezignacije. I pošto ova lNrika, po svim svoMim Kvalitetima jeste kompaktan dokaz jedne poetske invencije, — njen znamen je mođerna, poetski oplemenjena čulnost koja će, nesumnjivo, biti trajnija od mnogog eksperimenta ili nižerazumskog lirskog ispovedanja, u prvom licu jeđnine, obično...

B. P.

TASA RUZMARIN: VINJETA

SLAVOMIR NASTASIJEVIC:

Hanibal ante portas

Istoriski roman je u našoj novijoj

književnosti prilično negovan, Za razliku od tema ostalih naših istoriskih pisaca, Slavomir Nastasijević

se okrenuo dalekim ali uzbudljivim danima stvaranja velike Rimske imperije. On je svoj roman počeo od trenutka koji je značio kraj romana njegovog velikog prethodnika Gustava Flobera. Kraj čuvene »Salambe« i događaja oko velike pobune na jamnika u staroj Kartagini su Dpočetni akordi istoriskog romana našeg

pisca. Tako u gorostasnoj Floberovoj

senci, roman „Slavomira „Nastasijevića »Hanibal ante portas« ostaje dobra literatura ne samo za omladi-

nu, pojavie, nego i za svakog kome je draga takozvana klasična prošlost čovečanstva. Istoričar po struci i dobar pomnavalac naroda i običaja Koji su vlađali za vreme stvaranja i širenja Slavomir Nastasi-

u čijoj se biblioteci i

Rimske imperije, jević je uspeo đa ličnostima i događajima svoga romana Wđahne život i đa ih sasvim približi savremenom čitaocu. Roman nije samo dobra ilustracija odgovarajućeg istoriskog materijala i njegova popularizacija nego ima sopstvenu fabulu koja se prepliće sa autfentičnim istoriskim zbivanjima, ali koja ima svoj nezavisan “ok i razvitak. |

Držeći se istoriskog okvira kada šu bile u pitanju istoriske ličnosti i događaji, Slavoljub Nastasijević je

zato kod epizodnih zbivanja i karaktera dao svojoj pripoveđačkoj mašti

· punu slobodu i napravio interesantno

delo, puno avanturističkog đuha koji tako lako pleni pažnju naročito mlađog čitaoca. Dalje on pleđira za mladu Himsku državu koja je mneminovno morala đa na Mediteranu zameni već prilično iživelu Kartaginsku državu, čiji je vek bio produžen jeđino genijalnim sposobnostima njenog velikog vojskovođe Hanibala, To je bio čovek, koji je najveću državu starog sveta u njenom mlađalačkom naponu snage doveo do sloma iz koga se spasla jer Kartagima nije imala još jeđnog „HMHanibala političara na svom tlu. Slavomir Nastasijević nam i prikazuje takvog jednog MHanibala, koji je kao i svaki čovek pun sumnji u uspeh svoje misije, jer se njegova najamnička vojska sreće sa Rimljanima .čiji je jeđini izlaz odbraniti prag svoje kuće ili umreti na njemu. To je i slomilo Manibala koji ie do kraja ostao nmepomirljiv meprijatelj Rima. Ličnost Hanibala u romanu Nastasijevića pati zbog prizora strahovitih razaranja i ljudskih žrtava, koje je njegov pohod izazvao i postavlja samom sečbi staro pitanje da li to sve ima nekog smisla i ako ga ima đa li je za to plaćena isuviše velika cena, Zbog svih ovih Mwaliteta, ranije već DOtvrđenih istoriskim romanom »GvVapos, ovo novo delo Slavomira Nastasijevića zaslužuje dužnu pažnju. A. Kostić

RANKO PETKOVIĆ:

Sastanak u ponoć

Svet lopova je oduvek privlačio pisce kao bizaran ambijent u kome egzistiraju ljudi čija životna putanja i životna, {filozofija pretstavljaju pođ-

jednako interesantno „građivo za književno wuobličavanje. „Vremenski i literarno-metodološki raspon ođ

Lesaža do Foknera pokazuje da su 5e na toj temi uspešno mogli graditi i roman akcije (ua svim svojim wvarijantama) i psihološki roman. Ako insistiranje na dramatici same fabule biva potiskivano kao literarni postupak (ali i neopravđano Kkvalifikovano kao svojstvo i obeležje isključivo tzv. detektivske literature), težište” neposrednog interesovanja pisaca sve se više pomera Kka ispitanim i neispitanim pređelima čovekove psihe.

U ovoj evoluciji sađržano je i jedno ođ osnovnih merila za „ocenu vrednosti ođređenog Književnog đela: približavanje psihološkom romanu postaje sve očiglednije literarno preimućstvo, Sagleđan iz tog aspekta roman Ranka Petkovića »Sastanak u ponoć« pretstavlja sintezu romana akcije i psihološkog romana, Ne zanemarujući mogućnosti koje jedna uzbudljiva materija pruža za ostvayenje đinamičnog toka radnje i vešto gradeći kompoziciju romana wu cilju postizanja što veće interesantnosti, autor je ipak prevashodno nastojao da psihološki raščlani i razjasni htenja i đelovanja ličnosti svog romana. Akcija grupe provalnika, koja leži u centru radnje nije sama sebi cilj; ona samo pruža splet ođređenih situacija u kojima autor ispituie psihološke predispozicije i reagovanja liuđi koji se nalaze u konstantnom sukobu sa moralom i ciljevima društva. Ranko Petković nije pritom apriori diskvalifikovao svoje junake uime jedne apstraktne moralne Šeme, nego je u skladu s jednim autentičnijim humanizmom tražio i nalazio ono što u određenom stepenu prefstavlja „rehabilitaciju ljudskog u ljuđima koji su se izdvojili iz društva (once treba zaboraviti da su i lopovi ljudi; svaka senka je, naposletku, i dete svetla«), U tom smislu naročito dobro su dati likovi Pegave i Goronje (prostitutke i lopova tek izašlog iz zatvora), čija neobična ali doista i realna ljubav pretstavlja upravo lirsku temu koja teče naporedo sa glavnom „femom romana. Među najimpresivnije stranice đolaze svakako i one koje osvetljavaju psihološku · krizu Sokola (možđa glavnog junaka ove knjige) kada odlučuje da izneveri svoje prijatelje.

Pisan jednim svežim i dopadljivim stilom i ovaj roman Ranka Petkovića će, svakako, naići na dobar prijem kod čitalaca, kao i njegova prethodna dva romana, čija su prva izđdanja za vrlo kratko vreme bila rasprođata. Tome će besumnje đoprineti i soliđna (iako nc baš sasvim ukusna) oprema ove knjige.

A. M. A. X-

ENGELS-LAFARG:

„Nepoznata prepiska“

Kađa se uđubimo u Siroku, raznovrsnu i intimnu tematiku prepiske Engels-Lafarg, — necospormno je da ćemo osetiti u kojoj je meri ova knjiga dragocen prilog upoznavaniu Engelsove ličnosti i ne manje Lafargovih poveravanja četrđeset SO” đina najbližem Marksovom saradniku, I kao što većina pisama nije Disana wu cilju publikovanja, tako i ova pisma nose pečat jedne intimmosti, neposrednog uvida u političke, ocene situacije i određenog trenutka koji je uslovio jeđan ovakav ili onakav potez buržoaskih vlasti i reformističkih strujanja. Pošebno su interesantna ona poglavlja iz pisama koja prikazuju Engelsova i Lafargova shvatanja o razvojnim putevima kapitalizma, „agresije, monopolizma i taktike radničke Klase. Ne manje eviđentni su Engelsovi napori i njegovo mesebično žrtvovanje, uprkos bolesti, na „dokraičenju Marksoveć naučno-literarne ostaVštine i njegov napor pri rešavanju svih organizaciskih pitanja bitnih po dalji razvitak radničkog pokreta putem klasne borbe i materijalističke ocene poteza revizionističko-reformističkih struja ili pak buržoaski privremenih ustupaka ili energičnih istupanja na liniji zakonitog prerastanja kapitalizma, u imperijalizam. Otvorenost, neposrednost izlaganja misli u ovoj prepisci, posebno Engelsov stav revolucionarne doslednosti to su komponente TMingelsovog intenzivnog ispravlianja i Kritikovanja nacionalističkih zastranjiivanja Stetnih po

načine borbe proletarijata, U ovim pismima, „dakle, upoznaćcemo, još jednom, šta znači životno, antiđdog-

matsko primenjivanje đijalektičkomaterjjalističke analize na stvarnu političku situaciju. U celini »Nepoznata prepiska«e Engels-Lafarg nije manje nego potrebna zbirka duhovitih, često stilski savršćnjih, u foTmuhe jarmn precPn”h i bimo nnučnih analiza političkog karaktera, i, isio-

vremeno, jeđam gotovo potresan dokument o humanim, nekom ljuđskom brigom i toplinom ispunjenim prijateljskim odnosima Generala, a to je bio KEngelsov nadimak dat mu od Lafargovih, i Pola Lafarga, briljantnog erudite i strastvenog revolucio» nara i KLaure koja je tananost obra" zovane i požrtvovane Žene tako iskreno mogla da utka u smisao borbe Dproletarijata za svoje oslobođenje. Zmalački komentar i odličan prevođ dao je Mile Joka, Ovu kKnjigu pisama potrebno je, korisno i veoma prijatno posedovati.

DRAGOLJUB OBUCĆINA-LEKA:

„Na napuklom ledu“

(Piščevo izdanje, Čačak, 1958)

Pojavila se, i doprla i đo nas, jedna knjiga skromnih i plemenitih pre» tenzija, kakve su uglavnom i svih onih koji sami izđaju svoje pesme i o njoj treba progovoriti nekoliko reči ne samo Zbog toga. der, ono Što nam svojom tankom kKnjižicom do” „nosi ovaj, nekađašnji nastavnik i sađa novinar iz Čačka, ima i svoju ođređenu, iako ne baš žarku i čistu boju, i određenu, iako ne baš uvek đovršenu fizionomiju, To su pesme

jednog osobenog života i.napora đa se savlađa onaj palanački mentalitet koji nažalost još uvek ponegde

_ traje u nešto izmenjenim oblicima,

ali ipak traje. Osnovna boja koju nosi ova knji-

žica je boja usamljenosti i jeđne težnje da se Što više obogati svoja ličnost, đa ona dobije puni sadržaj i svoje pravo mesto, U toj težnji pesnik veoma često zalazi u pređele očaja, ali nikađa ne takvog da poriče vrednost života i puni i pravi smisao egzistencije. On 5ec opire tom očaju. U većini slučajeva to je usamljenost koja prelazi u naviku. Dosta često to su fina, oštroumna gapažanja ljudđi i sređine, građa Uu kome pesnik živi. Ali sve to ne prelazi granice čovekoljublja, već naprotiv uvek se oseća neka težnja da se buđe uz čoveka i da se sa njim živi. Možđa samo na jedan određen, i svoj način. Ali zar i to nije Kvalitet ako je izražen poetski.

Mnoge su pesme neđorađenč, ve; i mnoge izgubile od svoje lepote aljkavim odnosom autora prema ritmu. Ponegđe ima i banalnosti. Ali, ipak iza svake pesme Živi jeđna određena ličnost.

D..G.

siro-

PETRONIJE ARBITER:

„JGozba Trimalhionova“

Od poznate »Knjige satira«, za koju se pretpostavlja da ju je sastavio Petronije, dvorjanin NeronoV, dosađa je najbolje sačuvan ođeljak »GOozba Trimalhionova« Upravo taj odlomak objavilo je izdđavačko pređu-

zeće »Nolit« u svojoj eđiciji Mala, njiga«. Time je savremenom čitao» cu pruženo jedno veoma interesante no delo iz rimske prošlošti. — »Go„ zba 'Trimalhionova« opisuje život oslobođenih robova za Vreme Neronove Vlađe, koji su se, kada su do. bili slobodu, predali trci za materi. jalnim bogatstvima i slađostrasnim uživanjima. OVO poglavlje »Knjige satira««, u formi pričanja Enkolpija, inače jedne vrlo problematične lič. nosti, pruža sliku jedne raskošne gozbe kod bogatog Trimalhiona, nekadđašnjeg roba, koji se, pošto je stekao slobođu, osamostalio i obogatio. Pored uspelih opisa ceremonije oko stola ovde imamo prikazan u pravoj svetlosti čitav jedan društveni sloj: »oslobođenici«, pored nastojanja da se materijalno obogate, Žele đa pokažu ı svoje znanje i kulturu pa se, kao i snobovi naših đana, razmeću svojim »znanjem« iz oblasti

· istorije, književnosti i umetnosti. Tu

je naročito došla do izražaja Petronijeva satira. Isto tako, autor bez okolišenja, Slika moral toga društva, Nekađašnje robove i njihove prijatelje — građanstvo starog Rima nije razjedalo samo slađostrašće i sklonost ka piću. Voleli su ti oslobođeni robovi pored ženh i svoje mlade robove i to pisac ne prećutkuje. U tome i jeste vrednost OVOR dela: go» tovo sve negativnosti svoga vremena Petronije je u ovoj satiri izvrgao

ruglu. »Gozbu Trimalhionovu« preveo je pBožiđar Kovačević, koji je napisao

i informativni pogovor. Prevođilac je, zajedno sa Dr Milošem Đuricem potrebne napomene uz

Raško Jovanović

napisao i tekst,

SOS ; IZLOG ČASOPISA y

„Izraz“ br. 10

Uvodni fekst oktobarske sveske časopisa »Izraz«e je esej »Sima Pandurović« Zorana Gavrilovića. Zoran Gavrilović konstatuje da se treba složiti sa jednim savremenim kritičarem, da »Panđurović je bio dekadent, pravi, originalni i potpuni, samo što i pojam dekadencije, u istoriskim relacijama, ima ne samo punog opravdanja nego Kod pravih umetnika dobija i svoju sumornu, gorku lepotu od najteže vrste: lepotu samoće«, Jelena Nenadović u članku »Umetnost i zabava« pledira za điferenciranje „dve „grane „muzičke prakse u društvu i konstatuje jednu odveć evidđdentnu činjenicu: »Mnoge priredbe, muzičke večeri koje se u štampi oglašuju kao kulturno-umefničke manifestacije nisu ni kultura ni umetnost, već naprosto večeri Yazonode i zabave«. Jelena Nenađović opominje da »demokratizacija. muzičke umetnosti je posao. Posao na kome se ne može zaraditi, koji ne unosi a donosi rađa, obaveza i tek malo uspeha«. "O svakom slučaju, ovaj tekst veoma mnogo kazuje o neskladu i neharmoničnosti diferenciranja umetnosti od zabave u našoj svakiđašnjoj praksi. Ivo Viđan daje vanredno savestan, solidan analitički tekst povođom „pojave „DžojsovogE »Uliks«-a pred našim čitaocem u prevodu Zlatka Gorjana, dajući analizu sadržaja Knjige, likova, paralelu između Džojsovog dela i »Odiseje«, pišući o unutrašnjoj organizaciji đeia i preplitanju motiva, o ocenjivanju ovog dela u istoriji svetske kritike, o odnosu prema savremenoj knmjiževnosti, stilskim problemima, prenošenju smisaonih vrednosti, prenošenju glasovnih vredno= sti i o suštini Gorjanovog prevodilačkog podviga. Ivan Font objavljuje drugi deo svoga teksta »Seđimayrova dijagnoza«. Veoma je zanimljiva, i u svom najvišem značenju impresivna, za ljubitelja slikarstva Otona Glihe naročito, analiza Grge Gamulina pod naslovom »Gromače Otona Glihe«. Uzgred, napomenimo, da je ovaj broj ilustrovan sa nekoliko reprodukcija ovog briljantnog našeg slikara. Pođ naslovom «»izdateljsaka

pitanja« Mithadđ Begić u rubrici osvrta objavljuje svoje marginalije uz

Skerlićčeve »Pisce i knjige«. O novim”

knjigama pišu Risto Trifković, H. Tahmiščić, Slavko Leovac, Miodrag Bogićević, Miroslav Karaulac, a Uu rubrici »Vidici« Vitomir Marinović (»Milan Begović i naša moderna« povodom #«Đđ„desete godišnjice „njegove smrti) i Miroslav Šicel (povodom diskusije o savremenom proznom izrazu u poljskoj književnoj Kritici).

B.TP. x „Naša stvarnost“ br.9

I ovaj broj časopisa »Naša stvarnoste donosi niz veoma kvalitetnih, savesno i temeljito napisanih, studioznih napisa koji raspravljaju niz aktuelnih problema našeg vremena.

Pre svega pomenimo tekst Kira Hadži – Vasileva «Značajan prilog marksističkoj teoriji nacije« (povo-

dom II izđanja »Razvoja slovenačko nacionalnog pitanja«). Janez Stanovnik piše tekst pod naslovom »Drštvena stvarnost savremene Ametike, a Aleksandar Veselinović u tekstu »Samoupravlianie kao činilac fovmiranja novih shvatanja« raspravlja mogučnosti samoupravljanja kao uslova formiranja novih etičkih kategorija i kategoriia svesti. N(ajđan) P(ašić) piše o planu ada Instituta društvenih nauka, a Miloš Macura

objavljuje »Još jednom o mestu statistike u sociološkim istraživanjima«. U rubrici »Međunarodni pregleđ« B. Acić objavljuje tekst »Na putu likvidiranja kolonijalizma«, a Ljubomir Paligorić komentariše društvenopolitičku situaciju u Čileu uoči izbora. Interesantan je, i sa osnovom poznavanja problema i napisan, Živo i literarno napisan, tekst »Zašto Drozđov još uvek živi?« od Pavla Broza. U ovom tekstu Pavao Brož komentariše stanje u sovjetskoj književnosti, viđove borbe protiv biro-

'kratije i pri kraju teksta Kkonsta-

tuje: »Drozdovi se ponovo smeju, na svim sektorima oni ponovo likuju, Ali situacija više nije ona nekadaŠšnja. Mi znamo: ne samo u litera= turi, nego i u životu deluju ljuđi čista srca kao istraživač Lopatkin, kao Martinov, Dolgušin i mnogi drugi, žive nepomirljivi borci, oni koji su protiv zla ustali u ime jedne humanosti, socijalizma«. MDogađaje u Iraku pod naslovom »Prirodan put yazvitka« komentariše Dragan Stojiljković, Niz osvrta čitamo u rubrici

' prikaza.

TASA RUZMARIN: VINJETA

„Letopis Matice

srpske“ br. 10

Ma početku oktobarske sveske, čitamo dva impresivna eseja o Zmaju iz pera Veljka Petrovića, Od priloga poezije ističu se dve pesme Boška Petrovića, »Marš« i »Kruženja«. To su pesme znatnih kvaliteta i pretstavljaju, čini nam se, uvod u jednu novu, u višu fazu pesnikovog sivaranja. Momčilo Milankov objavljuje pripovetku »Julski dan bez neba«, potvrđujući svoje kvalitete i pripoveđačke mogućnosti. Impresivno i sa jednom neposrednošću u izrazu napisan je tekst Aleksandra Tišme »Sa Tođorom Manojlovićem u Zrenjaninu«. Pavle Stefanović objavljujie svoj kratki putopis iz Holandije U ovom broju čitamo stihove Feđerika Garsije Lorke u prevođu Zvonimira Goloba, koji se, u poslednje vreme, kod nas, afirmisao kao jiedan od najboljih prevodilaca sa španskog. Dr Milan T. Kostić daje tekst iz kulturne istorije pod naslovom »Poslednje brige Koste 'Trifkovića«, a dr Krešimir Georgijević piše o romantizmu kod Hrvata. U rubrici prikaza i beležaka o novim knjigama čitamo niz kraćih osvrta od Draška Redžepa, Predraga Protića, 'Tomislava Sabljaka i Petra Šarčevića, U celini. oktobarska sveska »Letopisa Matice srpske« za čitaoca može da bude interesantna.

„Delo“ br. 10

Uwvodnik ovog broJa časopisa »Delow pod naslovom »Hoće li Ahil ikađa stići kornjaču«, odmah možemo da pretpostavimo, i nismo pogrešili —= piše Jovan Hristić. Problem Zenonovih aporija on diskutuje sa stanovi* šta modernih naučnih i žilozofskihm argumentacija i tekst zaključuje rečima: »Zato smo mi danas sasvim u pravu kađa tvrdimo da Ahil ni» kada ne može da stigne kornjaču, samo — trči li on za njom uopšte u tako složeno konstruisanim prostorima matematike?« Pesme objavs* 1juju Rađoslav Vojvodić, Husein Tah= miščić, Slobodan Berberski, Vladimir, Stojišin i Milorađ Đurić. Najkvalitetniji poetski prilozi u ovom broju su stihovi Huseina Tahmiščića i Vojs vodićeve »Momčilovske elegije«. Veoma je interesantan tekst Mihovila Pansinija: »Linija i pokret, prostor i vrijeme, tekst koji nam može pomoći da učimo kako treba gledati, kako treba shvatiti vižuelni 'pokret, problem dimenzionalnosti, odnos linija—vremenski pokret itd. Vlađimir Petrić objavljuje tekst »Psihologija i akcijać, vanredno zanimljiv, informativan esej koji, ustvari, pretstavlja razmatranje odnosa akcije i psihologije u filmu; Petrić piše: »Mi smo namerno analizirali žanrove trilera i ratnih filmova jer su u njima najočitije izražene sve one promene

'o kojima smo ovđe govorili«. I dalje:

»Bez toga i najveća eksterijerna jure mjava i fizički pokreti postaju na ekranu »iromi i dosadni«. Dakle, bež »dinamike spoljašnje, statičnosti ne kog zbivanja« koja se može »objektivirati unutarnjom dinamikom«. Pripovetka Slobođana Selenićča »Ko ie stranac?« dokazuje njegove pripovedačke kvalitete u domenu savreme~

ne prozne interpretacije aktuelnih problema odnosa među ljuđima. Slo“ bođan Selenić u ovom broju objavljuje, takođe, vrlo interesantan tekst »O Jonesku, povodom Joneska«. Sva kako treba pročitati tekst Đorđa Trifunovića »Pripoveđanje i simboli srednjovekovne naše umetničke pro” ze«, tekst u kome daje niz veoma korisnih eksplikacija za bolje razu” mevanje suštine problematike naše srednjovekovne proze i njene »mo* dernosti«. U. rubrici »Zapisi« objav“ ljen je tekst Dragana Babića »Kurjake, a »Letopis« donosi »Uzgredne zapise starih naših prepisivača i či“ Ttalaca« pored teksta Đorđa Sp, Ra” dojičića »Tragovi našeg svakodnevnog života XIII-—-X9VIII veka« »UZgredni dokazuju ispravnost uzgređ nabačenog mišljenja jednos pisca koji je ove zapise čitao i spontano izrekao svoje mišljenje: »Iz O” voga se da videti šta smo izgubili, gubljenjem- ovog jezika. ..«

Napis M. M, o knjizi poezije Čedomira Minderovića nije u vezi sa književnom Kritikom i, ukoliko se njegova pojava u »Delu« tretira, to Di trebalo obaviti Redakciji »Dela« takvi napisi ne služe na čast, kao nijednoj drugoj redakciji, uostalom. Ne razlikuju se mnogo ni egzibicije kađa je reč O Dušanu Kostiću, Desimiru Blagojeviću, Desanki Maksimović i V. Živojinoviću, Uopšte, M. M. (što je isto kao i kađa bi se reklo X. Y.) svoj »kritičarski« debi počinje na karakterističan način — karakterističan za, najblaže rečeno. potknjiževne pre-

zapisi«

ma drugom mestu.

tenziie

KNJIŽEVNE NOVINE