Књижевне новине

A OMETNOST

Ovogodišnje stranice imaginarnog muzeja

Među Marloovim delima koja O buhvataju ili zadiru u područje likovnih umetnosti, „Imaginarni mu zej" ima najviše stalnih čitalaca. To su oni koji i dalje, bez pisca a potstaknuti njime, sklapaju i rasklapaju taj zamišljeni muzej, uživajući što im za tako veliku svetkovinu mašte sva umetnička dela, i ona vrememski udaljena vekovima, a prostorno razdvojena hemisferama, stoje na dohvatu ruke. Bezbrojno bogatstvo varijacija pruža njihovo kombinovanje, a mnoštvo nepoznatih zvuka građe akordi što ih proizvođe umetnička dela maštom zbližena. |

Listajući Marloovu knjigu nameće se misao o jednoj drugoj, mnogo skromnijoj, mnogo ostvarljivijoj izatomnogo bližoj — O jednoj kojoj bi tema bila muzej naše mođerne umetnosti, Za nas je on zaista — i nažalost — još uvek samo imaginaran pa otuda još mašti puna slobođa da građi i kombinuje, da. promalazi i dopunjava, da ispreda fizionomije pojedinaca i godina. Pola veka je od Nađeždmih početaka, a potsetimo li se reči kojima ju je tada đočekala kritika — „Zar Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti no impresionističke rađove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih ı ieulhih mozgova? — daljina predenog puta postaje vrlo osetna. ,

Svakako bi sazvučja Nađeždinih bojemih akorđa snažno markitala ulammar dvoranu našeg imaginarnog muzeja, samo — malo je kao njenjh, Govršenih „sala“, U većini treba memjati eksponate, dodavati nove elemente, tražiti akcente, beležiti uspone; njihovo komponovanje još nastaje, kao i delo umetmika Što još raste. Otuđa i čar Ovakve igre u kojoj se postojeće peepliće sa maštom,

Šta u sklopu jednog takvog imaginaenog muzeja našć savremene znače beogradske izložbe ove Protekle 1958 godine? Hoće li dopuniti ili izmeniti postojeće, ispisati možđa koju novu stranicu?

Sezona je bila bogata domaćim i stranim izložbama, grupnim i Ssamostalnim, među kojima je bile i nekoliko „prvih“, a bilo je i jubilarnih. = MijFafhorpočeti od poslednjih, jer još i suviše snažno odzvamjaju plotuni s nedavno izloženih Konjovićevih platna. Bac desetinu onih u kojima je kreščendo njegove palete obgrlio predmete što kao simboli asociraju njegovu Bačku, bar desetinu slika i sa ove izložbe, trebalo bi dđođati onom o njemu u mašti komponovanom delu muzeja. I sa Milunovićeve bi izložbe trebalo uzeti „Jarebice u kavezu“, „Smo kve u jesen“, „Srđelice u korpi" da dođaju još jeđan akcenat Milovom majstotstvu. Za odeljenje naših slikara koji su na tradđiciji impresiomizma građili svoj opus, bilo bi nekoliko novih slika sa Aralicine jubilarme izložbe, onih sa Širim površinama boja, što novim načinom obrađuju varijaciju na Aralicinu omiljemu iemu figure 2za stolom. Seljanka Što seđi na podu i veliki stojeći akt,.još bi jače podržali zvučnost. „sale“ Zore Petrović, dok bi „Sova“ i ljubičasta „Mrtva priroda s posuđom" ili „Dve ptice“ na beloj dđraperiji, obeležile dalji razwoj Markove svetle faze.

Na većini ostalih izložbi, ova je godđina još jače istakla nagao zaOkret ka apstraktnoj umetnosti, natočito forsiran kod mladih. Izuzeci samo potvrđuju pravilo, pa se dobija utisak da ma kako se mlađi i wajmlađi paštili đa što pre utonu U svetove apstraktnih likovnih kombinacija, činjenica kao da ipak Ostaje, da posmatranma na širokoj platformi likovnog stvaranja u Srbiji — čista apstrakcija samo” u retkim slučajevima „leži“ mentalitetu našeg umetnika. Slovenci, a još više Hrvati, lakše u njoj postižu zaista Kvalitetne rezultate; u Srbiji, međutim, oma kao da je u većini slučajeva zabluda čiju praznminu i beziđejnost nikakva spretnost ne može da zakrije. Misleći nharošito ma nekoliko ovogodišnjih „prvih“ izložbi, nameće se Upormo ono poznato pitanje: čemu još pre nego Što se zanat iskovao i daleko pre nego što komcepcćija sazri, čemu potiskivati urođenu naklonost za predmet, Čemu prisiljavati sebe na apstrakciju po svaku cenu, kad ona pretstavlja samo jedam od savremenjh načina likovnih izražavanja i kad vrednost slike ne čini njena stilska pripadnost nego njen umetnički kvalitet?

U sklopu ovakvih vazmišljanja, markantan izuzetak čini slikarstvo, Njegova apstrakcija, intenzivno koloristična i čulna, duguje svoje poreklo emotivnim. i ekspresionističkim slikarevim đoživljajima koji su u boji i njenoj izražajmoj moći našli svoju punu likovnu afirmaciju. Ova čkspresio nistička crta uz izvesno naq}ašenu istvaralačku egzaltaciju, ustvari loGično i komtimuirano spaja pojedine faze Bajićevog slikarstva. Vitalnost

, '

Bajićevo

i istinitost kojom tako ubedljivo odišu neke od Bajićevih poslednjih kompozicija plod su dugotrajnog velikog napora u savlađivanju slikarske materije kao slobodnog mediuma umetnikovog . stvaralačkog uzbuđenja, Bajić kao da je neumorno rio po nebrušenim kristalima hromatskih mogućnosti, osećao im rast, težinu i toplotu, prematao ih dugo po rukama, ispitivao sa svih strana i nosio, nosio dugo U sebi, dok ih nije potpuno asimilirao. Tađa su njihove boje, struktura i odnosi postali elementi izražavanja | umetnikove osetljivosti kojima on gradi dinamičan ritam jednog života protkanog lirskim akcentima. Otuđa fovistički zvučni odnosi Bajićevih teških crvenih, zelenih i crmih, nose duboku snagu i vitalnost jednog izrazito čulnog. odnosa prema materiji i ŽiVOtu, tumačeći duboku istinu doživljaja. Na sadašnjcj izložbi, najbolje Bajićeve kompozicije: „Varijacije u tamnom“, „Slobodni oblici“, „Dinamizam“ znače kod nas u svojoj vrsti možda najzrelije likovno rešenje, a u sklopu našeg razmatranja beleže izuzetno uspele stranice.

Domen koji Zoran Petrović već duže vremena likovno obrađuje, po svojoj i tematskoj i stilskoj pripadnosti nov je u našoj umetnosti. Samim tim što se njegov svet kreće' ćudljivom ivicom u kojoj se sustiče nađrealizam i apstrakcija, Što je jedini slučaj u našoj savremenoj umetnosti, otvorio je on svojom 0Ovogođišnjom samostalnom izložbom jedno novo poglavlje našeg imagi-

nartnog muzeja, a izvanrednim pik-

turalnim vrednostima svojih mneobičnih hromatskih kompozicija zabeležio u tom novom poglavlju izuzetno mesto.

Bilo je u nizu izložbi ove gođine i nekoliko koje su morale ne samo da iznenade nego i da obrađuju. Takva je izložba Joze Jande. Njegove slike „Pokret“, „Mrtva priFoda s ribama“ i „Krommja“, zaista su neočekivan list naše knjige. Njemu

i „fi

»Letobis Matice srpske« br. |2

Pet pesama Oskara Daviča, bet sirasnih, uzbuđujućih. rečitativa što prođiru do srži, pet Davičovih bpledoajea za očovečenja, i obimni finale pripovetke Žike Lazića »Mira«, to su prilozi decembarske sveske, pbilozi koji čitaoca ođmah privlače i koji ovu Svesku zaista potpuno izdvajaju od »bezbojnosti« i b»beskrviosti« o kojoj se može čuti kada se govori o »Letopisu Matice srpske«. Ovi Dayxičovi stihovi mogu da se označe i kao autentični dokazi njegove bpesnićke moći što se sama prevazilazi u svome obnavljanju, životu, trajanju; to samoprevazilaženje pesnika, neumitno izricanje odbrane čovečno-

sti, — jeste i traganje za viđovima .

jednog ponosiijeg življenja: »Govovim iz zakona napuštanja sebe«, ili: >»... 8sutra Će sinovi o svoju večnost ljudskije nebo sunca ukresatis, Ove Davičove poruke, pre svega, u sUštini svojoj boruke etičkog značaja, u znaku su onih pesnikovih preokupacija koje su viđovi bitke za potenciranje Života našeg današnjeg. Tinale pripovetke »Mira«, Zike I.azića uverava nas da je ovo jeđan od majpotpunijih dometa ovog Wmlađog priboveđača, domet ravan najboljim ostvarenjima, recimo, Miođraga Bulatovića i Momčila Milankova.

* *% *

»Prisutnosti« br. 10

Zagrebačka wniverzitetska revija za kulturu i umetnost (Urednici: Mladen MWMlenjak, Lujo Lozica i JOVO Popović) izlazi pred čitalačku publiku sa šest brojeva godišnje. Možda je i neveliki broj mesečnih svezaka u Jednoj godini, jedan od razloga Što se ova revija, iako puna sadržajnih priloga, nije uspela 'da »natuvi« Čitaocima? Qvu svesku beležimo bre svega zato što ćemo u njoj naći, u prevodu Ivana Tohta, ciklus aforlstičkih proznih odlomaka Franca Kafke pod naslovom »Kavez +uraži pticu«. Zaftim, u ovom broju su i meobjavljene pesme PFrana Alfivevića i članak Rikarda Simeona, redaktora Al{irevićeve ostavštine, Ovim prilozima pridružuje se i prevod teksta nemačkog mislioca Ernsta Bloha »Hegelova filozofija umetnostis«. Ali, u ovom časopisu možemo pročitati i tekst Bruma Popovića »Anđeo bola« u Wome se suočavamo sa deklaracijom da pte Kyvanjičevićevih besama »u našoj su književnosti o pozivu pjesnika vladale pređodžbe ograničene — ili rodoljubivo svrsishodne, ili Vu]garno idealističke — uske i nimalo duboke«. Bruna , Popovića, naravno, moguće je uveriti da je samo dđelimično u pravu i đa generaliziranje

IZLOG

treba pridružiti i rezultate Čya gra{ičara; Bogdana Kršića i Radomira Stevića-Rasa.

Još se jedna sasvim nova stranica otvorila: na njoj je Vojislav Stanić zapisao svoje dečje priče za odrasle, svoje neobične snove o ljubavi, ratu, željama i pri tom svaku marginu oduševljeno ispuni mnoštvom malih predmeta čiji anegdotski elementi vrlo sigurno urastaju u likovne. ;

Malo je bilo skulpture ove godine. Ni ona sitne plastike, ni ona monumentalna u parkovima nije dala svoju punu meru. Bez Soldatovićeve izložbe u „Ateljeu 212“ i prye izložbe Vide Jocić — zanimljivo da su oboje ekspresioniste! ostao bi naš imaginarni muzej bez novih skulptorskih akvizicija.

Pre nego Što za danas sklopimo ovu živu knjigu, daće nam OVOgođišnje stranicć i neke opšte podatke. Stariji, s vrlo malim, izuzetkom, ostaju na svojim stalnim pozicijama, ili ih razvijaju ne prelazeći im već dugo ustaljene okvire. Srednja, posleratna gemeracija, ona danas najaktivnija, čije su samostalne izložbe poslednjih godina dograđile hitre lestvice ka fizionomiji naše savremene —o sada daje svoje prve zrele rezultate. Mladi, međutim, ne koriste 'svoje pravo da sve mogu i sve smeju, nego često koračaju već utrtim putem, zadovoljavajući se lako postignutim efektima katkad i po cenu očiglednih pozajmica. Pa ako prelistamo još jednom ovogodišnje stranice našeg izmaštanog muzeja, postaje očiqledno da ma kako vrilo u našoj košnici — osim skulptorskih Ogledanja Zorana Petrovića i komziciskih rešenja Stojana Ćelića nekih smelijih · eksperimentalnih pokušaja, neobuzdane stvaralačke rađoznalosti, ispitivanja novih mogućnosti u smislu avangardizma ova godina nije donela.

Samo, glavna je čar ovakve knjige što svakodnevno mehja svoj lik...

Dr Kalarina AMBROZIĆČ

jedne istine nije, niti može biti, istianje celovitosti istine i nijienog značaja, u ovom slučaju, po pitanju geneze shvatanja uloge i poziva bpe'snika kodđ nas, ?

* # %*

»Pregled« br. 10

Sarajevski časopis za društvena pltanja »Pregled« u oktobarskoj svesci objavljuje »Postskriptum« Đerđa Lukača svojoj kraćoj autobiografiji koju je ovaj veliki mislilac pripremao za jedmo japansko izdanje svojih estetičkih studija. Zaista je u pravu Georg Štajner koji, kako navodi redakcija »Pregleđa«, piše o Lukaču: »Lukač je pružio dokaz da marksizam može razbiti okove ortođoksije i stvoriti estetiku najvišeg ranga“. Ovaj Lukačev iekst za svakoga ko rado čita i želi da upozna Lukačevo delo, ko shvata i životnu dramu jednog od najbrilijantnijih marksističkih mislilaca, biće više nego interesantan podatak o Lukačevom saznavanju svojih zabluda o Staljinu, o procesu »otrežnjenja« i konsekvencama, onim dubljim, suštinskim, Lukačeve emancipacije od staljinističke ·'Pomenimo još znalački »Uloga

dogmatike. napisan tekst Ivana ohta estetike u Hegelovom sistemu« i Veoma bWtecizam, informativan osvrt Svetozara Stojanovića o jeziku i me-

todama antijugoslovenske kampanje.

RADENKO MIŠEVIĆ: MRTVA PRIRODA

ZORI

Zutve liubavi ši ~

Rauijenizaazı

Na rastanku s devwojkom, jedan čovek, pomalo (reklo bi se) bolećiv i sentimentalan, ljubi železničku šinu iza voza kojim je ona otišla. Sedeći u polumraku dvorane sarajevskog Malog pozorišta, toplog, intimnog, prisnog kutka, i gledajući dramu Pavela Kohouta „Slučaj Lide Matis”, mislio sam o tome šta sve ljudima pada na pamet i kakvi sve jazovi i mutnoće u njima čekaju čas da se samomučilački, bolno ili pakleno prikažu,

Kohoutova drama izgrađena je na sukobu ljubavi i karijerizma u kome je prećutni bedni pobednik karijera. „Slučaj Lide Matis” (ili, prema originalu, „Takva je ljubav”) psihološka je drama inspirisana, Očigledno, tekstovima Pirandela i Salaktuna; scenski prilično spretno i vešto sačinjena (Kohout je bio glumac), sa čestim retrospekcijama i intermecima, ona je, literarno, bez veće umetničke vrednosti: pisan uglađenim i dotceranim žurnalistič-

ASOPIS

»Stvaranje« br. 10

Odlomak iz. romana. Boža Bulatovića i ciklus pesama Žarka Đurovića, to su ohi prilozi oktobarske sveske „Stvaranja« koji imprcsivno deluju, koji kazuju nove moći ova dva mlada pisca. Dok je Bulatovićeva proza, kao fragmenat veće celine, ustvari nagoveštaj da će njegovo prvo veće prozno delo biti realizacija još i ranije afirmjsane težnje ka čvrstoj, čak i oporoj a homogenoj organizaciji živoine materije, — (dotle stihovi Žarka Đurovića, puni Mpečatljiih spregova reči, pred čitaoce posštavljaju čitav niz ambivalenitnih, nemirnih osećanja i misli, jedan snmažan. pesnički otpor gubljenju sebe, otpor samoći i nestajianju. I Ono što je tu bitno, — to je Đurovićevo fino, izdiferencirano osećanje za savrememu lirsku sliku sveta, koja, nikako nije »slatka« miti je u pođručju nižerazumske sentimentalnosti.

* *% »

»Mogućnosti« br. ||

Veoma obiman, koje zauzima, drugim prilozima nesrazmeran je prilog Živka Jeličića, ustvari, odlomak iz romana »Vojvoda«. O ovom odlomku čiji ćemo sVTšetak pročitati u naednom broju časopisa, — moguće je, bar delimično, dati jednu ocenu fek kađa se ova dva fragmenta budu pročitala

MILUN MITROVIĆ: RUMUNSKA

RAPSODIJA

kim stilom, „Slučaj Lide Matis” je zanimljiva i napeta reportaza na sceni, efektna i na momente veoma sugestivna. Za današnju češku knji ževnost Kohoutova drama je, kažu, smeo i nesvakiđašnji događaj po htenju da se, koliko-toliko, ide u korak sa savremenom evropskom avangardističkom dramom; ili, bolje rečeno, za jednim — starijim vidom avangardističke dcame. Jer, pozorišni pisci najnovije orijentacije oslobađaju svoje tekstove svake spoljne atraktivnosti: oni su jednostavni, bez mnogo buke, ponekad čak „realistički”, i u toj „realističnosti” u svome sadržaju simbolični, mitski, puni tvrđe ljudske patnje i gorkog (ne)snalaženja u svetu. Samjuećl Beket, IEžen Jonesko, Džon Osborn i drugi čine pravu da-

našhju pozorišnu avahgardđu. [9], manje misli na formu i eksperiment, a više na sadržaj, poruku,

iako je ta poruka često porazna i mračna. Otuđa je i Kohoutova dra-

” i.

"kao -jedna- celina” izdvojena” iz Jeli\čičevog "romana. Ali ono Što će. u

ovom broju pretstavljati majkvalitetnije priloge, — to su pesme Srećka Diane, ciklus »Vlaga sunca«, i Ččetii pesme Mila Biskupljanina. Kao đa ovim ciklusom Diana a{lirmiše sve svoje mogućnosti pevanja koje nosi dah: Međiterana,. đah pesnika zabilnutog pređ vidovima nestanka i zagledđanog u smrt koja »umjesto

zvjezda u naš san udđe«.

Pomenimo još stuđiozan esej doktora Ljudđevita Jonkea, o satiri Jaroslava MHašeka. Ako se bpotsetimo šta je sve kod nas pisano o Hašeku i njegovom »Dobrom vojniku Švejku« — lako ćemo uvideti đa je ovaj ešej doktora Jonkea kod nas najpotpunija i najcelovitija slika MHašekove ahtiratne satire, slika mjegovogš Svejka koga doktor Jonke objašnjava kao »tip i pojam“, što se priđružuje: Don Kihotu, 'artifu, Oblomovu, Sančo Pansi,..

* * #*

po broju strana

»Naša stvarnost« br, ||

Veoma sađižajna sveska: četiri teksta koji rešavaju vrlo bitne probleme sadašnjeg trenutka političke i fi-

lozofske problematike marksizma -—-

to zaista nije malo: Puniša Perović: »Moskovska deklaracija dvanaest partija u svetlosti jednogodišnjeg iskustva« Janez Stanovnik: »Marksizam u borbi sa Sstaljinizmom i laburizmom«; dr. Dušan Neđeljković: »Neki primeri fragmatističkog odstupanja od materijalizma i dijalekiikeć«, dr. Mihailo Popović: »Razlike u mišljenjima i diskusija između mavksista i »marksista««. Mavedimo jeđan od pronicljivih zaključaka iz analize Puniše Perovića: »Rafali ovih vattemih antirevizionističkih automala po pravilu promašuju pravi teoretski i praktični revizionizam, a sprečavaju da se otkriju stvarni pyoblemi daljeg razvitka socijalizma. Janez Stanov-

nik ostvario je jeđnu preglednu sli- ~·

ku nemoći napađa britamskih staljinista na Program SKJ. Njegov tekst obiluie i uzgredmim uopštavanjima koja imaju svoju važnost, i van plrigodnosti same teme koju je obrađivao. Članak dr. Dušana MedđeljkoviĆa, ustvari, potemički je uperen protiv članka I. T. Gricenka, »O bOonOvljivosti u procesu razvitka koji ić objavljen u osmom broju sovjetskog časopisa »Pitanja filozotije«. Ocenjen ao celina — Jjeđanaesti broj časepisa Naša stvarmost« jedMa je od ajsa+ dvžajnijih svežaka za nekoliko mesoci. Branko PEIĆ

se dogodilo: Petar Petrus,

ma, formalno, u he baš malom za“ kašnjenju. WRPRSTONCA U čemu je njena | Već sam spomenuo ca koji ma rastanku 8 devojkom ljubi žeiezničku šinu. Reći „čete: kakva O” qgeomna ljubav! Ali' ne, nikako: ka-" kva ogromna laž! Čovek koji je U stanju da se spusti do takvć naivne i glupe- zaljubljeničke besmišliće, kadar je da isto tako brzopleto i sebično tu ljubav baci pod noge i izneveri. U Kohoutovoj drami io jedno ođ glavnih lica U dram:, oženjen ali bez oduševljenja, javni radnik pred kojim stoji ugodna perspoktiva uspeha, iznenađa susreće SVOju staru ljubav, studentkinju Liđu Matis, obnavlja s njom nekađašnji odnos, i kađa se čini da ih više nikađ i ništa nećć tazdvojiti, taj Petar Petrus, pod pretnjom weviđljive ruke javnosti i skandala, i potajno 'strahujući za svoju karijeru, za pretstojeće putovanje U Kinu (što bi trebalo da bude kao neki časni hadžiluk u novu zemlju Oobećanu), ostavlja Liđu Matis Pprepu* štajuć; je očajanju i samoubištvu. Ko je kriv za to? Samoživi pojedinci? Društveni aparat? Kobne,

poruka , čovbka

(„SLUČAJ LIDE MATIS" PAVELA KOHOUTA U SARAJEVSKOM MALOM POZORIŠTU)

nestećne okolnosti? — Kohout 4 stavlja da gledaoci sami odgovoPE na to pitanje. }

Osuđa banalnog i uskogrudnod karijerizma u Kohoutovoj drami nedvosmislena je. „Zar misliš da živimo u Srednjem veku?" — 10% čenica je koju možemo nekoliko puta čuti u drami, kao nimalo la» skay i prijatan komentar O jednoj” sredini i danas još spvemnoj da podlegne srednjovekovnim shvata» njima i sredstvima „ubeđivanja” da bi onemogućila sporazum i vezu čoveka i žene koji bi hteli da zdru> » svoje sudbine, „...Odlučno mobi lišite sve snage za odbranu svOjČ ličnosti”, poručuje pisac, ~~ budi+ te ljudi a ne robovi konvencija i predrasuđa! Izdaja jo, uprkos ta me, počinjena, 8 Lida Matis nepov vratno izgubljena i mrtva među točkovima noćnog ckspresa.

Ansambl sarajevskog Male bod zorišta izveo. je ovu dramu sa dov

sta požrtvovanja i uspeha, Režija ,

Jurislava Korenića bila je dinamič« na, živa, savesno, znalački i 6 me“ rom vođena. Među glumćima pe žnju je najviše privukao Rudolf Alvađ u ulozi Gospoda u aBa koji. je u. Kohoutovoj dami pokre“ (8 i regulator pda, Rofhehitiv tor, glas razuma i pravde, Alvađ je · u tome pomalo misterioznom gospodinu otkrio i pokazao niz ni« jansi ironije, oporosti, neumoljivo sti i brižne ljudske osetljivosti. of. ne „glumi”, već .gra, intenzivno Živ vi na sceni, U njogovoj pojavi stavu ima „nečega od sigurnosti i čvrstine Mate Miloševića; na pomolu je nesumnjivo jedna značaj-' na i snažna glumačka ličnost.

Izgubljene zaljubljenike Lidđu Matis i Petra Petrusa igrali su Mitjana Vuković i Zvonko Marković: ma momente qubeći tle pod nogama u patetici, oni su, u celini, a naročito u monolozima u drugom delu drame, uspešho prikazali svoje glumačke mogućnosti. Uostalom, i Kohoutov tekst ima tu natprosečne književne kvalitete; to je lirika građa, utbanizovanog čoveka, kao u ovom odlomku monologa YLidđe Matis: „Bilo je toliko kišnih dama, a te noći nema nad poljem stajala je Kasiopeja — pokazao mi ju je Petar još u Brenu na prvom našem sastanku. Onda smo razgovarali, a na stanici su zviždale manevayke i ja sam pomislila: kad još sodan puta zazvižđe, uzećemo se: | zviždale su sedam buta, ni više mi manje, znam pouzdano, zato jer

sam napinjala uši da čujem. 600

što tako očajno nisam htela da čujem. A još sam uvrtela u glavu: nećemo se rastati dok ne počnu da raznose mleko... naoko ludosti, ali ja sam vođena u gradu, mene nisu budili petli, pod mojim prozorom bila je mlekara, jutro je počinjalo bubnjanjem kanti za mleko, i od onda je za mene mleko novi đan”.,

— Vera Pregarac u ulozi Petruševe ”

žene sugestivno je delovala &vojom SRNA otuđenošću koja bi htela da to He bude, sa čistom i sigurmom dikcijom (kojom se odlikuje još samo BR, Alvađ). Ostali članovi ansambla — Rina Nikolić, Olivera Kostić, Dragan Poezelj, Borislav, Pavlić, Saša Vojtov i Marim Cyijović — u manjim i epigodnim Ulogama dobro su obavili svoj zađatak. fr. : OKOM aC lako bi Malo pozorište. moglo da u svoj repertoar uvpsti i drugd, vređnija đela no Što ie drama Pa vela Kohouta, neće biti loše ni #U= višno da se gledalac i s njom M pozna: „Slučaj Tide Matis" otkmiva delić života koji nam — phata> doksalno! — dosad nije bio mnog poznat: život koji pokušava du sej izvuče iz lakovanih, herojskih oli ra i voštačkog sjaja kojim ga pos jedini tvudbenici per8 „obasjavaju, i da pokačć svoje normalno, ljads sko, neslužbeno lice, bi

Miloš I, BANDIĆ