Књижевне новине
TERJE. VESOS:
. | bb Napolju pada teška oktobarska kiša; ovde, u sveže
opranoj voda za kupanje ključa na štednjaku.
Devojčice živahno podignu oči.
Koraci se čuju na ulazu.
Najzad, evo je!
Pre no što su se vrata potpuno otvorila, one Uuz-
viknuše:
— Hoćemo 1i se uskoro...
Ali, ne govore više ništa, jer u otvoru otškrinutih vrata jedna ruka se pojavljuje i privlači sebi prazno vedro koje stoji na podu. Viđi se samo ta ruka brze, i vešta, gola do lakta. A zatim, vrata se ponovo Zatvaraju i ništa se nije dogodilo. ·
— Šta je to?
Tata ođgovori rasejano:
— Jedno vedro! Budite mirne! — dodaje, dok se prepušta slatkom osećanju zasluženog odinora.
Sama mamina ruka je ušla...
— Nije nas čak ni videla! — reče Ana.
Beri viče, jedino iz puste želje da viče:
— Mamina ruka je ušla sasvim sama. :
— Jeste li čule šta sam vam rekao? Ona će se vratiti, čim završi posao...
Sama, mamina ruka je ušla, misli otac; dok vođa ključa u bačvi; dok pada kiša, ledena; dok je kuhi-
| nja topla i lepo oprana, jer je subota veče. Takve misli mu prolaze kroz glavu. Ta ruka obla i hitra ušla je u ođaju »Mi je svi poznajemo. Za svakoga od nas ona znači posebnu uspomenu«.
Posle toga ponovo je tišina.
Zatim Ana pita:
— Šta slušaš, tata?
U tome trenutku zaškripe vrata. Beri i Ana se skoro strmoglave napplje...
— Šta radite to? Hoćete 1i se vratiti natrag?
wWrata se ponovo zatvaraju.
— Ah! — reče otac, — otišle su! One trče tako brzo đa će se isprskati od pete do glave!
Zatim zaćuti. Njegova kuća mu govori: »Mi smo zidovi tvoje kuće, koji ti govore. Mi smo toplota OEnjišta, para koja se diže iz čabra. Mi smo radost tvoje dece, koju život čudi, Mi smo sve što te okružuje. . .« ;
Dve devojčice žurno prelaze dvorište đok kiša lije.
— Žuri se, Beri, inače će nas vratiti natrag!
— Ne vuci me tako jako!
Ana primećuje svetlost:
— Tavan je osvetljen; hajđemo tamo! Mama će doći kađ buđe išla po seno. }
kuhinji,
•
Majka ulazi na tavan. 3
Nikada njihovi krici nisu biti strašniji.
Majka otskoči, i sama poče da viče:
— Ho! Ho! Ho! )
— Kako je čudan njen. krik, Ana! — reče Beri...
Ana sva preplašena kaže:
— Šta je, mama?
Dve „devojčice, tako spremne da se raduju igri, sada su uplašene onim što vide. Sva njihova radost nestaje dok gleđaju lice svoje majke. To lice ima izraz' koji one ne razumeju, uznemiren izraz koji ih
'sbunjuje. Mamino lice je zgrčeno, zastrašene oči ko-
lutaju u dupljama. Sve traje samo jeđan trenutak, zatim je mama opet slična sebi. Ponovo ima svoje pravo Ice. Ali
| Ana i Beri to ne primećuju. One beže glavom bez-
obzirce. Mama ih zove: — Ana! Beri!
Ana ne odgovara. Ona je uhvatila Beri za ruke bi je što pre odvukla.
— Ne vuci me toliko!
— Moramo se spasti brzo, brzo — kaže Ana i dalje vuče svoju sestru. “
One trče pod kosom kišom, prelaze dvorište crno od blata.
Beri, sva zadihana, kaže:
— Ali šta je bilo mami? joj je bilo tako ružno.
Mama ih još uvek viče:
— Ana! Beri! Odmah se vratite!
Ali, one ne slušaju, žure ocu u toplu kuhinju. On sedi kraj štednjaka. Strah devojčica ga pogađa kao munja čim ih je ugledao. y
— Šta se desilo?
Ana jedva uspeva da kaže:
— Mama!
— Gde je mama?
— Na tavanu. Mi smo bile tamo i tako smo viknule.., On ne čeka da sazna šta će mu one ispričati i ne misleći više na svoj umor, ustaje.
— Budite pametne i ne približujte se Ključaloj vodi.
Izašao je napolje. Trči po pljusku đugim 'koracima. »Da li sam izgubio Sigrid?« misli izvan sebe od straha. Ponavlja bez prestanka: »Da li sam izgubio Sigrid? Da li sam...«
Stigao je do tavana, vidi je kako stoji usred sena. Kakvo olakšanje!
da
Nije se smejala, : lice
M UVECE
— Sigrid! j
— Aj! Ne steži me tako jako! Ti mirišeš na šumu, Knut! Nosiš u sebi dobar miris šume. Uplašila sam ih, Knut! Njhova mama ih je uplašila,
— Hajde, ne govori gluposti! Ti ih ne možeš uplašiti.
— Znaš, bila sam u velikom poslu, a one su se ustremile na mene da bi se igrale plašeći me, puštajući strašne krike. A. ja, smešno je to kako sam se uznemirila. |
Čovek ćuti. Ona digne pogled ka njemu kao da mu prkosi.
— Jesi li videla kako je tata istrčao? — reče Ana u kuhinji, pokušavajući najbolje što ume da sebi priđa važan izraz. Š
— Šta li je bilo mami?
— Ne znam!
— Hoće li je tata dovesti?
— Da, sigurno!.
Beri baci ispitivački pogled na Anu.
— Šta ti je, Ana? .
— To je zbog mame .— reče Ana.
Ona više ne želi đa bude važna. U tišini koja je zavladala čuje se tiho romorenje, zavodljivo i opasno: »ŠS8... ŠŠ...!«
— Čuješ 1i lonag: »Šš... Šš...!«
— Nemoj, kaže Ana — nemoj... s
— To nisam ja — odgovara Beri tajanstvenim gla“ som — već lonac. Slušaj: »S8... Šš... v
” JNAaleb i tj
i to 'um smrti?...
Najednom, Ana viče užasnuta:
— Spasi se, Beri! Pašćeš...
— Pusti me!
Ali Ana je sva uzrujanat — ri si luđa! Mogla si pasti unutra! — Nije potrebno da me tako vučeš — kaže Beri
koju njena sestra svom snagom odvlači daleko od
lonca.
Na mirisnom tavanu odjednom on skače, postaje ponovo otac. boravio je na njega!
— Čabar! Devojčice! Bogzna šta će im pasti na Moram da otrčim tamo. Dođi što pre kod nas,
vođa ključa. Je 1
čovek je zaboravio vreme, Čabar! Za-
pamet! Sigrid!
— Ne znam đa 1i ću se sobu. Ali ti požuri.
— Trčim kući...
već je napolju, pod pljuskom. Njegovi koraci odjekuju na blatnom lu. Ćuju se između rafala kiše, Kao da se nešto miče u mraku; nešto ili neko.
— Ko je tamo? — pita otac.
Čini mu se da čuje:
— Govoriš li meni?
Šta se dešava? Mrak ga sprečava da vidi. Zar izgleda da mu neko odgovara: -
— Saznaćeš to dosta rano.
On otvara vrata sa žestinom:
— Deco moja!
One odgovaraju u horu:
— Tu smo, fata!
One su daleko od štednjaka, toliko daleko koliko dozvoljava veličina kuhinje.
— Kađ čovek pomisli da ste mogle... Ali, ne! Niste ništa učinile; bile ste dobre što ste ostale daleko od „čabra.
— Da, tata! — reče Ana.
— Ne udaraj. me nogom!
— Jesi li našao mamu?
— Naravno đa sam je našao. Biće ovde za Koji trenutak. Završila je posao.
Ana je uznemirena. Ona pita:
— Kako joj je sađa?
— Ništa joj nije. Jednostavno je bila uplašena. Vidđećeš dđa će se vratiti.
— Ali njeno lice je izgleđalo strašno!
—1 čabar je, tata, isto tako bio strašan — kaže Beri koja hoće da se umeša u razgovor.
— Beri!
— Da! Znam đa ne želiš da govorim...
Otac kaže samo:
— Treba biti daleko od vođe koja ključa, Beri. Ana je dobro učinila što je pazila na tebe. Čabar bi
usuditi da ođem u njihovu
ne
— kaže Beri.
' te zgrabio bez opomene, budi siguma u to!
— Oh! Ona me nije tako dobro čuvala!
Beri je htela da ispriča šta se' đesilo, ali u istom trenutku otvaraju se vrata i mama najzad ulazi. Svi kažu:
— Evo mame!
I odjednom, potpuna je tišina. Svi su neodlučni: šta sad treba reći i učiniti.
— Šta je — kaže Beri Ani šapatom.
— Dobro! Ali ne vuci me!
— Po ovakvom vremenu mora se trčati.
uđi! Ovamo! Ovamo! Sakrićemo se
One su na suvom tavanu. Kiša Tavanom se širi miris sena; uglova. Beri se priseća nekadašnje
— Tako ćemo uplašiti mamu da
— Nije baš sigurno!
možemo je zastrašiti! — Da! Bu! Ut — Ćuti! One nastavljaju đa šapuću: =NE buđi na svetlosti! Sakri
Ona će uskoro doći. Tako je mračno da nas ne može
videti.
— Da, ali ja ću je uplašiti! — kaže Beri. — Ne, ja! Ja ću prva viknuti. Ja znam da pustim
strašan krik kad hoću. Znam da
HU! HUU! A ti možeš viknuti posle mene.
— Da. — Pst! Evo mame! Slušaj!
VERONIKA ALEKSANDROV:
·»Bila sam narkoman«
»Rad«, 1958
U trenutku kađa se u Kknjižarskim izlozima pojavila ova knjiga — ispowest jeđme narkomanke, u sudskoj | hronici dnevnih listova mogla se pro · čitati vest o nastavljaniu suđenja izvesnoj Vojislavi Dojković zbog nedozvoljenog nabavljanja i uživanja | opojnih droga. Ova hotimična ili slu. čajna koinciđencija, koja otkriva prawi identitet Veronike Aleksandrov, pretstavlja nesvakiđašnju okolnost u našim Književnim i Knjižarskim pri. likama i sa svoje strane će, svakako, „doprineti povećanom interesovanju · čitalaca za ovu knjigu, a, time i njenom boljem komercijalnom plasmanu.
Međutim, ovđe nije reč samo o .jednoj interesantnosti, već i o po.datku veoma značajnom za čitaoca „ispovesti Veronike Aleksandrov. Knjiga »Bila sam narkoman« ne pretstavlja umetničku transformaciju jeđnog doživljenog ili izmišljenog do„Življaja ili stanja. Ona je, očigledno, pisana sa pretenzijom da budđe dokument, ispovest, autobiografija. „Kao i u svim delima ove vrste, vređ·nost je u ođređenoj proporciji sa verođostojnošću. Koinciđencija koju smo pomenuli, kao i veoma laka _iđentifikacija ličnosti iz ove Knjige posle upoznavanja sa generalijama ljuđi koji su se našli na optuženičkoj Kklupi, pokazuju da je ispovest Weronike Aleksandrov u osnovnim linijama ođista autentična. Po: mnogo čemu to bi bila i najveća vredđDOost ove Knjige.
Sudbina i Životne stranputice Veweonike Aleksanđrov u istoj su meri izuzetne kao i okolnosti u kojima su 'Kiveli njeni preci, truli vojvođanski bogataši i plemići, koje takođe nije teško dešifrovati. Završavajući svoju ikorojevićku karijeru u ludnicama i
osekturama, oni sm Veroniki AlekMandrov ostavili u nasleđe i jednu #asvim eviđeninu pređispoziciju za poroke ove ili one vrste. Njen put od ampula ·morfijuma do optilužoCmičke Klupe i nervne klinike, prolame -in Toroz lavirint koji nosi mnoge
na tavanu ima tamnih
Možđa ovoga večera neće imati vremena da zađrhti — odgovori Ana. — Ali,
Ali, primećuje da se ona ne bavi svojim poslom.
Hajde u jeđan ugao, dobuje po krovu.
— Sigrid!
igre: će zadrhtati! se povredila!
— Ne.
Naslonjena je na zid tavana.
Hvata je za rame i okreće k sebi. — Da! — odgovori ona. — Bože moj! Kako je dobro što te čujem! Jesi li
— Tako sam se uplašio da me noge nisu držale.
Male su se sjurile u kuću sasvim zastrašene, govoOreći da ti se nešto desilo.
Sigrid, čije je čelo bilo naslonjeno na zid, skriva lice u kockastu košulju svoga muža.
se u ovaj ugao.
— Da, sirote male! — kaže sasvim tiho, — Bila sam glupa, prestrašila sam ih.
— Ne razumem. Šta se desilo?
— Oh!
napravim užasno
Ništa, ustvari.
Lice čoveka se smrači, ali on zađrža oporu reč koja mu se mogla omaći.
— Moralo se nešto desiti — odgovori on. — Tre-
balo je da viđiš u kakvom su se stanju vratile.
Ona ćuti.
IZLOG KNJIG —~M
oznake podzemlja. To ispovest Veronike Aleksanđrov čini zanimljivim štivom, koje može da pleni pažnju kao dobar kriminalni roman, ali sa raznim digresijama do kojih đovodi razuđava onu poeniu koju je ono moglo da ima kao hronika jedne morfinistkinje, odnosno jedne degenerisane porodice.
Ponekad isuviše mnametljivo iskre= na, čime često postiže suprotan efekat, stilski mestimično neujednačena i opterećena naturalističkim opisima, ova knjiga ima i dosta impresivnih stranica koje deluju i kao upečatljiv događaj i kao literatura. Ali, Osnov” na vređnost ostaje u granicama koje određuje stepen uverljivosti i peđagoškog dejstva ove autentične ispovesti jedne narkomanke.
Ranko Pettović
*
MIGUEL A. ASTURIJAS:
»Uragan«
»Nolit«, 1958
Dominikanac Bartolomeo de Las Kasas uzbuđio je pre pet vekova Evropu knjigom zapisa o zločinima španskih osvajača nad domorocima Centralne Amerike. Besumnje, Španci su, kađ su stupili ma tle nOVOotkrivene zemlje, bili svirepi prema staroseđeocima. Međutim, izvesno je da je u tim surovim došljacima živeo heustrašivi avanturistički duh kog nije potsticala samo pohlepa za zlatom, već i žeđ za novim horizontima. Sa strašću, u kojoj je bilo i nečeg plemenitog, zato što je bila protkana maštom, ti stranci šu se hvatali u koštac s đivljim podne= biljem jarkih boja, u isto vreme OSećajući da ono odgovara njihovim plahovitim đuhovima. Današnji plantažeri iz romana Miguela Asturijasa razlikuju se od svojih đavnih pređaka. Bedni robovi slepe mehanizacije, oni se, u kraju gde je Život tropski raspojasan i bujan, osećaju pritešnjeni njegovom silovitošću. Sukob između prirodnog života i onog nasilno nametnutog, pod žarkim nebom Gvatemale, damas je izgubio dramatičnost koju je imao u vreme
kađ je pisao Las Kasas, ali to mne znači da oprečnosti nisu još dublje i ozbiljnije. U njihovoj osnovi danas leži nesporazum između dva duha. Prirođnom obilju instinktivnog Života u punoj snazi, ofslikanom mračnom i tajnovitom strašću s Kkojom je Ruso slikao prašume, suprotstavljen je hladni, računski mentalitet administratora plantaže. Ova dva đuha su ustvari jeđina glavna lica Asturijasovog »Uragana« koji je pravi roman atmosfere. U mašti pisca ta atmosfera se reflektovala kao snažna pesnička halucinacija, koja se ne može slikati Monvencionalno, Kroz geometriski čistu kompoziciju. Usleđ foga, ovaj roman nije ostvaren kao
precizna i skladna literarna tvore-
vina koja poštuje zakonitosti forme, propisane za ovu vrstu proze. Naprotiv, pisac nas na neuobičajeni način poziva. đa uđemo m njegov svet: pređ našim očima Živo smenjuje raznorođne, gotovo oprečne epizođe. U taj uskomešani svet mi možemo da uđemo samo ako smo se približili duhu pisca i njegovog Kkraja. Nađahnuti njime, osetićemo i sami đa se može najviše zapaziti kađ se pogled ne zađržava na nečem namerno istaknutom, već kađ se njime slobodno luta po čitavoj pregršti šarenih događaja i đa se tek onda u najvećoj meri približavamo spontanom doživljavanju života u pohvalu kojeg je Asturijasova Knjiga i na-
·pisana,
Jugana Stojanović
ILUSTRACIJA SLAVOLJUBA BOGOJ. EVIĆA
DR. VIRTOR NOVAK:
»Eranjo Rački«
»Nolit«, 1958 Pisac ove Knjige viđi u Račkome najvećeg jugoslovenskog istoričara, i jeđnog od najznačajnijih iđeologa jugoslovenske misli. > jedno i drugo delovanje Franje Račkog najbolje je došlo do izražaja u njegovom radu u Jugoslavenskoj akademiji. Tu Rački deluje i kao naučnik, kao jeđan od ivoraca istoriske nauke kao nauke kođ nas, i kao propovednik bratstva i saradnje Južnih Slovena. Za Račkog su jugoslovenski narođi samo različita plemena jeđne velike narođnosne grane i istoriska je neminovnost đa oni jednoga dana ostvare državno jedinstvo i da se stope u jeđan narod. Ali svi ti narođi imaju svoju prošlost, svoju tradiciju, pripađaju raznim kulturnim 1 duhovnim sferama, i, poređ sve srodnosti, dosta se razlikuju jedni od drugih. Da bi došlo do političkog zbliženja neophodno je da prethodno dođe do kulturnog zbliženja. Ako je za Hrvate važila deviza: »Prosvetom Kk slobođi« za Južne Slovene će važiti načelo: »Prosvetom Kk jeđinstvu«. U tom pravcu Rački je usmerio sav svoj rađ i kao istoričar i kao političar i najviše kao pretsednik Jugoslavenske akademije.
Politički članci Franje Račkog zbog svoje obimne naučne argumentacije pretstavljali su male istoriske studije. Zbog ideologije koja je dolazila đo izražaja u njegovim istoriskim rađovima ti rađovi su-imali, pored naučnog, i politički značaj. Kao istoričar Rački je bio pozitivist Ranke ove škole koji je praktična znanja stekao u rimskim palaografskim zavođima. On se držao načela, koje je danas opšte primljeno u istoriskoj nauci đa se naučno pokretanje i re-
Obaveštenje pretplatnicima i revizorima
„KNJIŽEVNE NOVINE” OBAVEŠTAVAJU PRETPLATNIKE I REVIZORE DA IMAJU NOVI ŽIRO RAČUN BROJ 101-707-1-208.
OBNOVITE PRETPLATU ZA 1959 GODINU.
CENA OVOME DVOBROJU 40 DINARA.
ostvarenja
Ali mama se pribrala. Ona uzviknu veselim glasom, koji razbija opštu napetost:
— Dobro veče, devojčice! Jeste li se svukle? Prijatno je ovđe, vođa vas čeka!
(Prevela: Miza RADENKOVIČ)
BELEŠKA: O PISCU
Terje Vesos je rođen 1897-me godine u Talemarku (pokrajina u Norveškoj). Počeo je da piše još 1923-će godine i dela su mu obojena lirizmom i mistikom. Napisao je nekoliko romana i zbirki priča. »Ljudska deca«, zatim »Tetralogija — očevo'pu> tovanje«, »Nepoznati ljuđi« »Srce čuje zvukove« i tako dalje. Njegov ratni roman »Kuća u mraku« je jedno od najboljih savremenih Norveške. međunarodnu literarnu nagrađu u Veneciji za zbirku pripoveđaka »Vetar đuva kako hoće«, Terje Vesos je danas jeđan od najizrazitijih
Najpoznatije „&u.u mu:
1953-će gođine dobio je
pretstavnika savremene norveške književnosti.
šavanje mekog istoriskog problema može izvesti samo savesnim prouča» vanjem istoriskih izvora. Zbog toga pored brojnih rasprava i studđija koje je napisao Rački organizuje i sistematsko izđavanje izvora i dokumenata za istoriju jugoslovenskih narođa. Kao pretsednik Jugoslavenske akađemije Rački je dolazio u dođir sa mnogim našim i stranim naučnim rađnicima. Dr. Novak je sa uspehom prikazao veze Franje Račkog sa srpskim · naučnicima, i književnicima. Naučna saradnja Račkog i Daničića pretvorila se ubrzo u čvrsto lično prijateljstvo. Sa Stojanom Novakovićem on je prisno sarađivao i tu je njihovo naučno i političko prijateljstvo uslovilo đa postanu i lični prijatelji. Zanimljivo su prikazani i ođnosi između Račkog i Ruvarca.
Knjiga dr. Viktora Novaka bi svakako, po problemima, kojih se dotiče, kao i po tome kako ih tretira, zasluživala đuži komentar.
Predrag Protić
*
JAKUP KADRI RARAOSMANOGLU:
»Kuća pod najam«
»Svjetlost«, 1958
Poređ ranije preveđenog romana »PUĐINAC«, »WUCA POD NAJAM« je svakako najznačajnije delo Karaosmanogluovo. Opisujući carigradsku sređinu u vreme Prvog svetskog rata, Karaosmanoglu je dao duboku psihološku analizu vlađajuće Klase
tadašnje Turske, bivše aristokratije '
i novih, ratnih, bogataša,
U romanu se naročito ističe lik Senihe, emancipovane unuke Naimefenđijine. Ona je u centru zbivanja; Zbog nje propađaju i Naim-efendija i pesnik Haki-Dželis, jedini Dozitivan pretstavnik mlađeg «„naraštaja. Ali sama Seniha nije kriva za to; nije kriva ni za svoje 'propađanje, koje pisac tek nagoveštava na kraju romana. Jeđan od uzroka je društvena sredina, a drugi, u romanu jedva nešto manje istaknut, njena priroda. *
Prevođ Nedima Filipovića spad. među naše bolje prevođe sa turskog Prevodilac je napisao i opširan veoma objektivan predgovor.
Ivan Šop
Cr iman erna auu rana ru im uZan Ona Paun ami aiiluu bc roaani air rare ira sz ru rare sro ereearer e.
ISPRAVKA
w prošlom broju, u članku Božidara Kovačevića, »Boš dve Disove ne poznate pesme«, prilikom „prelomi: ispala je ova rečenica, koja je u rukopisu bila treća ođozdo:
»Izđajući svoje zbirke »Utopljen' duše« i »Mi čekamo cara«, Dis nij. uneo sve svoje pesme koje je dotad. objavio, Sem toga, nekoliko njegovi! pesama izišlo je posle izlaska ovih zbirki u vremenu od 1910 do” 191 godine, a i posle njegove smrti objavljeno je nešto očevidno nedđorađenih stih0vac,
Uredništvo
| KNJIŽEVNE. NOVINE
List za književnost, umetnost 1 društvena pitanja Ređakcioni odbor:
Miloš I, Bandić, Bora Ćosić,
Slavko Janevski, dr. Mihailo
· Marković, Peđa Milosavljević,
Branko . Miljković, Tanasije
Mlađenović, Mladen Oljača,
Milorad Panić-Surep, Vladimir
Petrić, Đuza Radović, Izet Sa-
rajlić, Vladimir Stamenković.
Urednici:
CEDOMIR MINDEROVIC PREDRAG PALAVESTRA
Direktor: TANASIJE MLADENOVIC
List izdaje Novinsko-izđavačko pređuzeće »Književne novine«, Beograd, Prancuska 7. Redakcija: Francuska #“, tel. 21-000,. tek. račun: 101-%07-1-208 List izlazi svakog drugog petka. Pojedini broj Din. 30. Godišnja pretplata Din. 600, prluBodišnja Din. 300, za inmostranstvo dvostruko,
Tehničko-umetnička oprema: DRAGOMIR DIMITRIJEVIĆ Odgovorni urednik: CEDOMIR MINDEROVIĆ
„Stampa »GLAS•«, Beograd Vlajkovićeva 8