Књижевне новине
VAN)
|
LIST ZA KNJIŽEVNOST UMETNOST,
al
Godina X. Nova serija, br. 92.
Prustu i oko Drusta
Brojni čitaoci i manje brojni mnalci Prustovog monumentalnog dela „u traganju za izgubljenim vremenom” doživeli su, 1951 i1954, dwa velika iznenađenja: tada su se u knjižarskim izlozima pojavila dva dotada nepoznata Prustova deha, roman „Žan Santej” i d“#•sej „Protiv Sent Beva”, čije je rukopise u Prustovoj zaostavštini pronašao, a zatim priredio za štammu jedan onda skoro nepoznat mladi Kkmjiževni poslenik, Bernar de Baloa. lako je sasvim izvesno da Prustov konačni odgovor na sva
* pitanja Života, Smrti i Umetnosti f#reba tražiti u onom čudesnom deka koje se zove „U traganju za izgubljenim vremenom”, jpak „Žan Santej” i „Pmotiv Sent Beva” imaŠu neocenjivu vređnost da čitaocu boji je upomao Prustov metod Književnog stvavanja i donekle amsimilovao njegovu krajnje složenu i prebogatu mjsao, otkrivaju ranmiJe etape Književnog razvoja OVOga jedinstvenog pisca. Objavljivamje ovih dela pretstavljalo je značajan doprinos izučavanju Prusta, pa sam, smatrajući da će čitaoce „Književnih novina” zanimati da saznaju neke pojedinosti o njima, zamolio Bemara de Faloa koji sada sprema obiman rad „Geneza dela Marsela Prusta”, za razgOvoF „O Prustu i oko Prusta”.
PITANJE: Kako ste otkrili ru-
· kopise „Zama Samteja” i „Protiv
+ Semt Bevca”, i na koji mačin ste ih pripremili za štampu?
ODGOVOR: Svi istraživači-prustolozi smatrali su da je delo kao što je „U traganju za izgubljenim vremenom” moralo imati šire i čvršće temelje nego što su Prustovi radovi iz mladosti. Trebalo je sa mnogo strpljenja nzajsavesnije pregledati svu Prustovu zaostavštinu čiji je danas vlasnik Prusto-
* va.nećaka gđa Žerar Mant-Prust. Kada se dobro upoznaju svi sačuvani Prustovi rukopisi, stiče se utisak da je Prut sačuvao skoro sve Što je napisao, i da su gubici, ukoliko ih je i bilo, sasvim neznatni. Rukopisi bi se mogli podeliti u četiri grupe: 1. Dvadeset svezaka obeleženih od od I do XX koje pretstavljaju rukopis romana „U traganju za izgubljenim vremenom”. 2. Seđamdeset dve sveske s konceptima; 5. Četiri male beležnice, i 4. Odvojeni listovi. (Da bi se dobila pretstava o kvantitativnoj strani tih rukopisa, dovoljno je reći da prekucami tekst. četvrte grupe iznosi čitavih tri hiljade stanica.) Prilikom razvrstavanja i sređivanja ovih rukopisa od neocenjive koristi bio mi je jedan mali potsetnik koji bi se skoro mogao smatrati kao neka vrsta Prustovog radnog dnevnika. Prustove beleške u njemu, neke jedva čitljive, a druge veoma eliptične i teško shvatljive, omogućile su hronološko razvrstavanje Prustovih rukopisa i praćenje glavnih etapa Prustovog književnog stvaranja.
Rukopis romana „Žan Santej” Fini izvestan broj kratkih poglavlja u kojima se uvek javlja ista ličnost — Žan Santej. Izvesno je đa je ovaj veliki romam od hiljađu stranica Prust napisao bez ikakvog plama i bez ikakve određene ideje o njegovoj kompoziciji. Kako listovi ovoga rukopisa nisu bili označeni, problem je bio u tome kako prirediti za štampu de-
} | dt ___GE
lo koje nema svoj oblik. Najlogičnije mi je izgledalo da se. poglavlja hronološki stvrstaju u izvesnoj progresiji i tako sam i · postupio kada sam pripremao ovaj Prustov rukopis za štampu: |
Izvestan broj odvojenih listova i prve od sedamdeset dve sveske koncepata pretstavljaju rukopis eseja „Protiv Sent Beva”.. Za razliku od „Žana Santeja” esej „Protiv Sent'Beva” je sa kompozicione strane veoma brižljivo: napisan, pa priređivanje njegovog rukopisa nije zahtevalo neke veće napore.
PITANJE: Kakav je, po Vašem mišljenju, značaj ova dva dela za proučavanje Prusta?
ODGOVOR: „U traganju za izgubljenim vremenom” stoji na takvoj visini od koje su druga Prustoya. dela vrlo daleko. Ta dela
BEOGRAD, 8 MAJ 1959
Razgovor sa Bernarom de Faloa
su ustvari skice i građa za veliki roman ·koji tek treba da bude napisan i koji će doći kao rezultat jedinstvenog stvaralačkog napora. Proučivši ih, dobijamo znatno potpuniju i jasniju pretstavu o Prustovom duhovnom sazrevanju i njegovom književnom razvoju. - PITANJE: Kako ie književna Kritika: reagovala prilikom objavljiuanja „Žana Santeja” i „Protiv Sent Beva”?
ODGOVOR: «Kritika je pokazala
znatan interes; bilo je i hvale i
' prekora. Zadržaću se na kritičkim
primedbama akademika i književ-
„nog kritičara „Monda” Emila Anri-
oa, kao i profesora Sorbone Antoana Adama. Amrio' je izrazio mišljenje da je, kada je u pitanju jedan. veliki pisac, bolje izdati nje-
MARSEL PRUST
RIJEC 1 VRIJEME
Uvijek postoje skrajne granice, zid pred kojim za časak odla-
žemo naš umor,
dio našeg života za novi predah koji nas ne vodi u
ravnodušnost jer osluškujemo uzhuktali ritam vremena, a vrijeme je,
kako znamo, u nama stalno prisutno.
Vrijeme i život. Možemo li se
povratiti u vrijeme prošlo? „Odgovor mora uvijek biti niječan, jer vrijeme pripada vremenu budućem. Onaj koji potraži drugo rješenje upasti će i sam u proturječnost: Drugi izlaz ne postoji.
Riječ, živa ljudska Riječ koja je ušla u književnost kao sastavni dio života, potvrđuje stoičkom upornošću svoju funkciju za onaj vid
ljudskosti koji nazivamo humahiz, nju. Ako u Riječi tražimo faktogra
am u širem, sveobuhvatnijem značefsku sliku naših raspoloženja u crno-
bijeloj boji, književnost kao takova poprimit će drugi vid: ogoljelu, nedoživljenu stvarnost za koju se nijedan pisac ne bori, jer je i suviše štora, iskonstruirana, bez snage i životnih sokova, a Riječ u književno-
gove tekstove onakve kakve je pisac ostavio za sobom, nego vršiti bilo kakva „doterivanja”,; pored toga, ozbiljno mi je zamerio Zbog „mog” agresivnog naslova „Protiv Sent Beva” koji, po njemu, navodi čitaoce na pogrešnu ideju o samome delu. Što se prve zamerke tiče, mislim da je jasno da izdavač mora — kad je u pitanju takav rukopis kao što je rukopis Žana Santeja — da se odluči za izvestan raspored teksta i izvesno „doterivanje”; kako bi izgledale Paskalove „Misli” da su objavljene onakve kakve ih je Paskal ostavio? U pogledu druge “amerke dovoljno je pregledati Prustova pisma njegovim prijateljima Rejnaldu Hanu i Lorisu u kojima se sreće Prustoo naslov „Protiv Sent Beva”, -
Poznati stručnjak za francusku književnost „sedamnaestog veka, profesor Sorbone, Antoan Adam, koji se bavi i Prustom, napisao je jedan dug članak protiv objavljivanja „Žana Santeja”. Po njemu, ja sam veštački stopio tekstove koji međusobno nemaju nikakve veze, Njegova teza o „tekstovima koji .međusobno nemaju nikakve veze” neodrživa je, jer se ličnost Žana Santeja pojavljuje u svim epizođama romanima.
Izdanje „Žana Santeja” koje sam priredio nije Kritičko izdanje sa varijantšma, već izdanje za Široku publiku. Kasnije će svakako doći red i na kritičko izdanje.
PITANJE: Kakva je danas situ-
iu svetu? ·
ODGOVOR: Prušt je prorekao da će njegovo delo „U traganju za izgubljenim vremenom” doživeti uspeh kroz pedeset godina. Broj prevoda njegovog romana stalno raste — jedan od poslednjih je japanski prevod. Prustov roman je danas jedino francusko književno delo dvadesetog veka koje se smatra klasičnim. Jako ima ogroman broj pristalica i ljubitelja, Prust
ima i strogih kritičara; „njegov glavni kritičar u Francuskoj danas je Sartr koji ga napada, kao
što je Volter napadao Paskala, kao najznamenitijeg pretstavnika izvesnih pogrešnih shvatanja.
PITANJE: Ima li sada radova koji u movoj svetlosti prikazuju Prustovo delo? |
ODGOVOR: Stalno se javljaju radovi koji su nmeospormo korisni, ali samo Prustovo delo zrači takvim sjajem da ga je teško obasjati svetlošću sa strane,
PITANJE: Ima li savremenih francuskih pisaca koji slede Prusta? ODGOVOR: -U Francuskoj, danas, Prusta neposredno niko ne sledi; posredno ga slede svi,
PITANJE: Koji su, po Vašem mišljenju, „majznačajniji „savremeni francuski pisci?
ODGOVOR: Kami, Sartr, Monterlan, Žiono, Žuando, Eme, Simenon. Kami je svakako najznačajniji među piscima koji su postali poznati posle rata.
Nastavak na 2» Strani Bronko JELIĆ
sti Iraži da bude viši, neposšredniji i snažniji objekt umjelničkog doživljaja. Riječ prema tome u književnom djelu postaje dakle ona bit u kojoj oblik i funkcija treba da se sjedine, i oplođena akcijom svog. umjetničkog doživljaja Riječ se oslobađa svoje dnevne ljudske primjene, a jsiodobno ulazi u.nova područja koja transformiraju vrijeme, u novu sadržinu čiji tok u poeziji dolazi do najsenzibilnije elementarnosti, u prozi do svojih najširih dimenzija.
~: Drugi izlaz za oblik Riječi nema, jer je ona istodobno i Vrijeme i Čovjek. Negiramo li Riječ mi istodobno negiramo i ostale komponente koje su vezane uz Riječ kao objekt našeg života, kao suštinu svih naših preokupacija. Psac stoga i ponire s tim elementom kroz najfire otvore u objekt koji se zove Stvarnost.
Dakle, nalazimo se na početku velikog puta
gdje istodobno
otkrivamo samo one trenutke u kojima živimo.
Skrajne granice, o kojima je riječ, treba svakog dana pomaknuti za jedan korak naprijed, jer inače budućeg vremena nemamo.
Riješ i Vrijeme treba objediniti.
Srećko DINA
Slobodan MARKOVIĆ
acija Prustovog dela u: Francuskoj
Cena 30 din
|IZ-2NI 'A\[e0]e STRANCA«
Rim je u predvečerje kupola i ludilo zvona. Kupamje u zlatu.
Sapat ornata.
To još uvek fascinira Agrikolu koji sa malom korpom darova, na trgu,
pred drevnim crkvama očekuje blagoslov.
Večni grad sa apostolima, koji ne otkrivaju svoje rumene tajne
ni crne uspehe.
Papa je grđosija, ali Papina dela su ništavna u odnosu na
uličnog fotografa koji zaustavlja siromašne ljubavnike.
Nezaposlene prostitutke ranjeni mesec nose na nosilima.
Kaplje iz njegove rane krv na kamen svetog naselja. I sve
ono što se inače nije videlo, sad blista iz neuglednih uglova.
U pansionu nižeg ranga, nepoznati, umorni putnici, braća, koja
se nikada nisu videla duvaju jedan drugom u lice.
Za to vreme u belim smokinzima bogati sinovi oduševljenih
roditelja smišljaju bahanalije.
Uzalud na stanici Termini neka starica uzima valerijan i čeka
voz na Jug.
Kad pomisli da će od Napulja morati brodom,
učini joj se kako neće nikada stići.
I nju ranjeni mesec osvetli pogledom sa jednog krova.
I tada ona liči na Indijanku koja zna da idući dan neće dočekati.
Baš u to vreme jedan mladić koji ima samo jedno odelo
uzalud okreće broj telefona neke praonice. Ceo svet je po
.njegovom mišljenju neljubazan.
I ja, kome se sve ovo u Rimu čini tako ordinarno moram. da se
ogledam u tamnom ogledalu.
Kad to učinim, čujem iz njegove tamne dubine pitanje:
— Šta ćeš ti tu, uzmi svoju torbu i vrati se kući. U Kalabriji
će te obesiti jer sumnjivo izgledaš. Još u Napulju, zabraniće ti
pristup na brod
Ko ti je samo dozvolio da Rim ismejavaš.
Popijem „Lambrusko”. Možda čak i tuđe. Toliko sam zbunjen
ovim udesom.
Zvona su prestala...
Mesec je kao zlatnik i,popeo se iznenada...
Sam u Svetom gradu spremam se da počnem propoved
nezoznatim alkoholičarimia svrstanim u nekoliko redova pred
šankom nedaleko od „KAIRA”.
Neka prostitutka koju je starost oplemenila i dala joj
dobre: majke miluje me po kosi kao da sam bolestan.
Rim, decembra, 1958.
izgled
* .**
U prolazu se raspadaju ostaci nedovršenog. Plazi se sunce. Magarcu daju pažnju, a invalidu sitan novac. Na Ciriškom jezeru (iznenađenje). jedan slepi čovek svakog dana svira na harmonici. U njegov šešir padaju santimi sažaljenja. Retko kad Franak razumevanja. Ali, zrno po zrno... Iza njega je kuća od aluminijuma. Svet ide da je pipa i konstatuje da je laka, Temelji su joj u bazenu koji je uvek pun vode. Ogromna skazaljka, koja u prečniku ima sedam metara zadrhti nad građom u noćni sat., Tada se lepotica od aluminijuma ogleda u svome temelju. Ma da je lepo ime kuća, crep gubi vremenom stari značaj. Uskoro neće biti ni odžaka. Jednom će ljudi oblačiti metalna odela pre nego pođu na počinak. Oseća se snaga civilizacije, jer, tako se jasno vidi kako se raspadaju ostaci nedovršenog.
Zurich, marta 1959.
Umreti, a ne videti voljeni grad. Tu nema poređenja. Svakog dana pre nego ulice dobiju ljubičaste pege, ceo vidik staje u okvir zelenog prozora. I tada pritajen i obuzet ljubavlju i uznemiren mekim delovima običnog srca, koje u ovom slučaju znači dušu bez komplikovanog komentara, osetim rađanje večeri, dolazak pepeljaste devojke u srebrnoj haljini. Osećam grad od Ššapata, razgovora i koraka koji ne žure. Osećam grad od zelenog ušća. Od krika sa keja. Od Aleksandrije u snu lađara. Osetim ga u krilu noćne ptice iznad periferije. U žutoj lampi iza prozora. | Ljubim ga u pokidanom zmaju koji se koprca nemoćno ~) u mreži telefonskih žica. Krećem se kao marioneta po taktu koji dopire sa neke kante crnog orkestra na Dušanovcu., Ginem od uzbuđenja kad u Zelenoj kafani otvori bure piva stari šankoš. Postajem zrikav, jer mi je nemoguće sve to da vidim odjednom. Čubura se ukazuje sa niskim kućama koje liče na kulise kao zemlja koju posećuju samo hodočasnici. Bačene karanfile po ulici ljube usne meseca. O, večeras je samo jedna usna iznad krovova pošla na radne-vu. Umreti, i ne viđeti voljeni grad. Tu zaista nema poređenja. Makar i u crna kola da uđem. Ali samo prema njemu neka krenu ozbiljni, pogrebni konji. A umesto Betovenovog marša neka zasvira povečerje, zlabna” truba iz široke kasarne. Pa posle, neka Se sve pogasi.
Bolnica „Burgholsli”, aprila, 1959.