Књижевне новине

a 0=

7 n \

Dnevnib za sećanje

Svi oni koje interesuje problem pamćenja izučavaju ovaj psihički kvalitet upoznavajući tekovine naučnika koji su \sistematizovali i uopštili svoja iskustva i svoje eksperimente. Nekoliko škola sa istom merom ubedljivosti i sličnim medostaikom konačne istine brane svoje zakone, ako ih tako možemo nazvati, istavljaju ih kao najsigurnije rezultate ne samo za početak istraživanja, već i kao stecište svih konačnih traganja po. našoj svesti koja se produžava dimenzijom prošlosti. Na' kraju, najradije Ćemo se zadržati kod frojdista, jer njihove hipoteze, ne samo da su jednostavno najprihvatljivije za optimistički susret sa onim što je prošlo, već neposredno nam idu na ruku da se oslobodđimo straha od apsurda na koji nas navodi stalno prisutna zaboravnost. Oni jednostavno tvrde da je pamćenje neuništivo, da je večno isto onoliko

. koliko je večan jedan ljudski vek,

i đa ne treba strahovati da će nešto nestati ako je već ostavilo nekakvog traga na moždanoj Ssup-

stanci. Kako je utešno prihvatiti'

ovaj divan i detinjast način mišljenja. Već posle prvog nestrpljivog traženja dokaza frojdista će SUperiorno navesti trenutke, pred smrt. Svakako, ta smrt nije ostvarena đo kraja, jer niko nc bi ostao da nam o tim „trenucima nešto kaže, ali sve činjenice su bile prisutne do trenutka gašenja života, i sve su one vodile, naizgled, neumoljivo u tom pravcu. U momentima raskidanja sa Svetom, u toj sekumdi lucidnosti pređ streljanjem, ili drugom vrstom ekshumacije, ceo život je u jednom toku slika i misli prolazio pred očima čoveka, pojavljivale su sei one sitnice, za koje pamćenje odavno nije imao mesta u svome prostoru. Ponovni život je još jednom doživljen, a posle toga dolazila je smrt, gde prestaje svako iskustvo i svaki napor da se do njega đođe. Samo ta smrt nije bila u nekim slučajevima krajnji rezultat umiranja, nego je nekakvim sluš#ajem odgođena i ostalo je jedno dragoceno iskustvo za psihologiju i čoveka. Ostao je jeđan đokaz neuništivosti pamćenja, na kome polaže jedan od svojih temelja jednaka najuticajnija psihološka Škola našeg vremena. ,

No, ostavimo psiholozima neka traže „i. pronalaze put do pamćenja. Nas u ovom. trenutku intercsuje jedan drugi slučaj. Šta jednom Uumetniku, konkretno kKnjiževhniku, pomaže da otkrije u syome pamtčenju oslonac za početak stvaranja, za kreaciju koja se ne samo neće razlikovati od res*stičkog fakta, nego će čitavom jednom životu dati takav smisao da čemc u njemu prepoznati mnogo više večnosti i uzvišenosti, nego prolaznosti i bede. Kakvim putem i kakvim naporom će on u svojoj prošlosti pronaći pravi početak za uzlet i rezultat. Tomas Vulf se nije mnodo kolebao oko toga šta je pravo, važno, ako hočemo i tipično, a šta lažno, nevažno, prolazno. On je sagorevao, sećajući se u divovskom romanu „Pogledaj dom svoj, anđele”, vaskrsao no samo svoje detinjstvo i svoje najbliže, već svom vremenu Oobezb9dio mesto U Vočnosti, u onoj večnosti koju čuva umetnost, koliko to može, od smrti. Kada su mu prebacivali da je njegovo delo autobiografsko, oh se branio lucidno, navođeći da su sva prava dola autobiografska, i da niko nije tako pisao o sebi kao Svift. Posle prve zbunjenosti dolazi radosno podržayanje ovog malo čudnog i nclogičnog tyrđenja. Makoliko pled'rsli za nekakav objektivizam u literaturi, ostaje jednostav-

na činjenica da pisac me može da iziđe iz svoje kože. On će da kopa po svom pamćenju, obezbediće jedan kutak iz realne prošlosti u

kome će vršiti pripremanje za svo~ '

je uzletanje, za svako ponovljeno uzletanje „ka nemogućem, ka savršenom i definitivnom. Svaki neuspeh tražiće da se ponovi napor a maliciozni kritičar, nalik usedelici, tražiće po zakonu kompleksa kiselog grožđa razlog da se namršti i kaže nešto neprijatno. U ovom slučaju, pisac nije nikakav bogomdani stvaralac koji će iz ma-

log ili velikog prsta .sisati mudrost

za scbe i druge, već jedan nemiran i malo luckast prolaznik, koji nešto užagrenije i rasejanije posmatra pojave oko sebe, ali baš zato ne propušta da primeti i zadrži ono što je važno, što je sutrašnjica života za današnje ljude.

Dakle, pisac ne može da napu-

sti svoju individualnu „postojbinu

koja u krajnjoj liniji ne prevazilazi njegovu kuću. Sve što je on i SUD će nastati od njega začeće sec lu, na nekom možda sitnom detalju, koji ne bi nikad bio ni primećen da nije našao vreme i tle za svoje produženje. Da li u takvom slučaju pisac sme da. se. OSsloni na čisto pamćenje? Sme li da prenebregne svako sredstvo mnemotehnike i drugu vrstu obeležavanja i usmeravanja svoga života ?

Svaki pisac će činiti ono što misli da je najbolje za njega. A misli će onako kako je sazdan da misli, pre svega, i kako Su gua naučili njegovi učitelji, ljuđi jima više veruje nego drugima, čije iskustvo uzima. da bi se oslobodio gubljenja Vremena u sticanju sopstvenog. Nisam nikada bio sklon da verujem u blagotvormi uticaj nekakvog klasičnog dnevnika u kome se piše sve i svašta i koji je prevasnodno dobar ızgovor za mnoge šiparice i promašene grandoma– mne da opravđaju „Svoju nesnosnu izuzetnost u sređini kojoj bespravno nameću svoju sbntimentalnu ili robustnu ličnost. Ali ima jedna vrsta hvatanja vremena koja se mnogo ne razlikuje od takvog dnevnika, Potrebno je malo discipline i vere u ono Što je danas bilo nevažno a Što će sutra biti veoma važno. Samo, da bismo znali vreme ji trenutak takvog utiska potrebno je da nam Stalno bude pri ruci. Moramo da ga savlađamo za svoje potrebe. Ne dolazimo li do zaključka, do zajedničkog rezžultata da je najbolje ako jedna rečenica ili jedan pasus bude zabeležen u neku našu sveščiću, na marginama knjige ili bilo na kakvom mestu gdđe se može nešto zabeležiti. Pitanje je šta ćemo izdvojiti iz dana i da li smo odabrali ono pravo i istinito. Ali to je u ovom trenutku nemoguće rešiti. Niti će to ikad biti rešeno. U svakom slučaju treba ostaviti malo poverenja umetničkom instinktu koji nas upućuje u pravcu esencije i suštine. Sutra je Opet dan — patetičan naslov, koji nije samo zvučan već i dvosmisleno mudar. Sutra je dan koji će ponoviti današnji, jučerašnji koznakadašnji, ihi sutra je opet dan, posle ove noći koja nije to. Ali svaki dan ima svoj lik, kao što svaki čovek ima svoj neponovljiv život od rođenja đo smrti. U milijardi dana prošlih i budućih nijedan neće biti istovetan, kao što ne postoje među dve i po milijarde ljudi dva identična otiska kažiprsta. ! kada jednog dana, prolazeći ulicom viđimo kako tri mala dečaka miluju psa na Uglu ulice, možda će u nama zaigrati jedno osećanje — ambivalentno, nejasno, toplo, tužno i nesvesni tog toplog bola prepoznaćemo

u musavom šsmeđokosom dečaku, koji namešta ogrlicu „malom psu, neki pokret koji smo mi načinili u detinjstvu baš tako, ili sa istim osećanjem, & kojim on to čini. a —_. će a VI „i mo~

a ćemo maglu još koji put pomisliti na prizor, a posle toga, stidđeći se sopstvene razne ženosti, želećemo sve to da zaboravimo u korist nekakvih važnijih poslova. Mislim đa će jedan pisac, ako to već nije bio dovoljan povod da ga pokrene u stvaranju, uveče, posle svega, nagnut nad praznom hartijom, bez ikakvot puta da prodre do nečega, jeđnostavno zapisati: Danas u pola devet video sam tri dečaka okupljena oko malog psa koji se radovao. Smeđokosi đe-

čak nameštao je pšu ogrlicu. Osetio sam nešto nejasne, u srcu, ali nisam, imao Svog Ure a da mi-

slim šta je to. Posle toga mirno može da sklopi svesku i da nešto čita ili da legne i spava. Detalj će sačekati svoj dan da ga podigne na noge i da mu otkrije jedan emotivan Spektakl iz detinjstva. TO nije dnevnik, niti je nasilno beleženje svežih i doživljenih utisaka. To je početak, to je slikovito da se izrazim, aerodrom za buduće uzletanje. Danas sem pred komisix onhom radmjom. sreo prijateljicu M. Gledala je u raznobojme marame vrlo pazljivo, Prošao stam, u kole-

»Mogućnosti« broj 3

Odmah ireba reći, da splitske Mogućnošti izlaze redovno i da, češće, u njima nalazimo priličan broj Kknjiževnih priloga koji su i značajni i interesanini. U prošlom broju pre svega nas je privlačila proza Mihaila Lalića, odlomak iz novog romana, Međutim, Mogućnosti br. 3, ničim nas ne uzbuđuju, još manje privlače. Pre svega, tri pesnikinje — Vesna Parun, Florika Štefan i Nada Iveljić — sve o draganju i suzama, daljini i rečim8, o moru i zaboravu, Sve na granicama banalnmog, poetizacija reči i nekakovih »ošsećanja« Dve /srednje proze potpisuje Miroslav Slavko Mađer i Krsto Špoljat. U prihazima knjiga, po neozbiljinosti i potpunom otsustvu kritičarskog čula i ogseta, izdva+ ja se Milivoje Marković sa svojim prikazom Knjige koju su izvesni Kkritičavi proglasili za roman »izlet u nebo«.

»Stvaranje« br. 4

U četvrtom broju na uvodnom mestu objavljena je priča Branka ĆČopića »Povratak rainika«. Čini se da je po Ssređi nesporazum: možda je ovu priču trebalo đa objavi književni časopis za decu »Zmaj«. Sasvim sivu prozu objavio je i Marko Đonović. Prozom je zastupljen i Mihailo Ražnatović. »Poezije« ima breviše. Najviše stihova objavio je Sreten Perović. Ove pesme su ispod proseka do sadašnjeg mjegovog lirskog Kkaeziv&nja. Još jeđan susret sa pesmama Bogdana Čiplića, mnogo stihova, ma10 poezije. Sa dosta pažnje čita se Savo K. Brković sa svojim interesantnim prilogom »Iz dnevnika 19821944 godine«.' Dosta podataka, pisano čitko i pismeno. »Stvaranje« u ovom broju nema eseja. U književnom pregledu Žarh:o Đurović piše o pesmama Velimira Lukića i Blaža Šćepanovića., Đurović prepričava pesme i impresivho, skoro romantičarski, doživljava ih. Pokušavajući da stvori neke

Radonja VEŠOVIĆ ——-—-- _-__—___—–7[–%01H———

Žamori večernja ozeblost grana.

kao ova, starom, iskusnom drijenu

cvjetove bajki i gusala,

svjetla i sjenki. Linije čile

kao glasovi u daljini.

Proći a ne čuti svoje korake. Kao da sam tek sada progledao, zbunjuje grana, kamen, šum vode..

Kao poslednji pogled kroz prozor na neke staze jasno ucrtane

imalo šta da pogleda.

— hijeroglife sa svilenog svijutka koji se sam odmotava.

KNJIŽEVNE NOVINE

Potok natruni list. Miomir davno spepeljenog.

Na vodi igraju nepomenice djetinjstva,

vrbe i nage djevojčice sa kojima se davno okupah m ovim plićacima. Jedna jesen lažnog proljeća

prije vremena opet mami pupoljak. Tu i tamo sumrak

tek upaljena gašnjača ili voštanica. U prisirancima svijetla otvaraju djetinje trepavice,

u toplom iza brvana. Vrane po garevini, vrapci na vrljikama — predvečernja oštra igra

na mom čelu, po dlanovima i oko očiju. Neiscrpna već pomalo sijeda to je priča

sve je zapisivalo, samo da bi poslije tridesete

Čitam sad, čilam, ali očima s potiljka

Svaki znak traži

ubode

u tim pelenama.

Poći gladan od ovog stola.

Ići a ne čuti svoje korake

novo immačenje,

Sumrak vočnjacima pokapan.

Zemlja mi bježi iz zagrljaja kao žena.

Idem, a ne čujem svoje korake drugim zaglušen. Već odlaže drvenu kašiku.

Ići, i govoriti, govoriti. Trideset godina ici, Jesti očima, jesti tuđim ustima,

a ne vidjeti onoga koji gleda iz tebe,

(niti ono što gledaš) već nekog koga više i nema

O pun sam, pun. Mogao bih roditi i ubiti.

Mogao bih od ove,noći kolibu ili drumski han sagraditi. Na njenom bridu mogao bih

| pitomu koprivu svog grla presjeći. Svoje mrtve korake, ispod lule kazanske srčem još topao Noć miriše na slobodu, na neku dosa

djetela. Strpljivo

to su ova slova.

na najvišu, u meni slobodu.

Kipim, a ne žurim da to zaćttam u ploču kraj puta, ili u mladu koru.

Raznizane selice negdje u dubini neba

II ———

Sav neslućenu slobodu,

________ _____________-_-_-, | — —--———-__——-—_|_—_————- __—-- _ ,———ı

banju da li da joj se javim ši ne. Pozdravio sam je kad sam bio već udaljen nekoliko koraka. Ona se zbunjeno okrenula i pogledala za mnom. Mahnuo sam joj rukom i produžio još brže. Nešto se zbilo u tom tremutku, jer sam ošetio stid zbog izraza na njenom licu. Zašto? Svesku možemo ponovo da sklopimo, jer smo jedan dan izdvojili slučajnim susretom u kome se nešto zbilo. Zbilo se u nama i nije bilo potpuno jasno, ali će to biti dovoljno da nam pokaže put ka definitivnom umetničkom rezultatu. ;

Ne bih nikada porekao postojanje dugog pamćenja koje se proteže daleko u prošlost mašu i naših predaka. Takvo pamćenje po seduju umetnici, ali ono nije Sve i ne sme da buđe sve. Tu je i naš život svakodnovni, koji ne smemo samo da primamo čulima \i ostavlja– mo duboko u sebi. Neka naše prazne hartije budu išarane naizgled usamljenim i besmislenim rečenicama, crtežima, notama, neka umetnost klija u detaljima koji su promakli mimo nas u prolazu. Tu ćemo ih uvek nači kađa nam bude nejasan ritam muzike nalagao da nešto kažemo. Sa takvih mesta brže i ušpešnije će uzleteti svaka misao isva-– ka umetnička namera.

Žika LAZIĆ

O Prustu

oko Prusta

NMaštavak sa 1 strame PIfANJE: Stalno se govori o krizi savremene francuske Kknjiževmosti; mislite H da je to Opravdano? ODGOVOR: Mislim da se ne može govoriti o nekoj posebnoj krizi; mađa to možda paradoksalno zvuči, književnost je uvek bila i ostaće u stalmoj krizi u tom smlslu što se u njoj neprekidno vodi borba protiv stereotipiziranja, protiv prevlasti jednog pravca, jedne škole, jednog stila koji, pošto sU dali đela od vrednosti, pokušavaju da se nametnu kao konačni. Tako shvaćena „kriza” pre je znak vitalnosti nego slabosti jedne knji“ ževnosti. No ipak, treba priznati da savremena francuska književnost izgleda vrlo bleda u poređenju sa književnošću recimo iz razdoblja 1900—1914. (Žid, Valeri, Klođel, Pegi, Apoliner); uzroke bi trebalo

tražiti u dđuhovnoj krizi Francuske i Zapađa od 1940 godine naovamo. Ali to je neiscrpna tema, 1 tome razgovoru nikada ne bi bilo kraja.

Razgovor. je bio završen, jer se Bemar de PFaloa žurio na SsVOj

. OLIVERA GALOVIĆ: BUDVA

zaključke ili stavove, Đurović pravi nesmišlene i prazne rečenice i objaŠnjenja; ovđe nema dovoljno proštora da se citiraju „mnoge besmislice iz ovih prikaza, ali ipak, malo da citiramo: »Lukićč iživljava svoje intelektualno-emotivne trenutke ma taj način što izvesni tematski objekt uđalji ođ osnove inspirativnog začeća, pa pošto je on daleko uzvitian, putem magnetne sile fantazije vraća ga u svoje lirsko ležište«. O Blažu Sćcpanoviću Ovo: »Njegova poceziia je vezana za kamen, ij., seoski ambijent (?!)•, Đurović pledira vulgarno: »Kad se doživljaj »baca« na hartiju, onđa predmete treba pretvarati u reči, a ne spoticati se o tvrdo Nhamenje praznog intelektualncg# naklapanja«. Nećemo da pominjemo meko kamenje, ali svi koji su čitali Šćepanovićevu poeziju znaju da jE potpuno lišena svakog: intelektualnog naklapanja, i znaju još: da je to emotivna poezija sazdđana od simbola i vizija,

•

»Susreti« br. 4

Na uvodnom mestu objavljene su pesme Blaža Šćepanovića. Neke od njih na nivou su pesama iz Knjige »Ivicom zemlje zmija« neđavno izišle, a neke ispod tog nivoa, naprimer — Bljesak, Potaja, Novembar. Pripovetka Žike Lazića »Osveta« površna je i sva u znaku autorove (a ne naše pripovedačke) osrednjosti. Nove pesme Ivana Cekovića mnogo su bolje od onih u knjizi »Ratu umjesto psovRee (nedavno objavljene); a neke od njih (Galije, Skica za Dijanin portret, TI dalje tražim, Vjera) dolaze u red najboljeg što je ovaj mlađi crnoOgorski pesnik lirski ostvario. »Susreti«ć objavili su i esej (preveden) Pjera Darmanža o Antoniju Maćadu (Svedok š&voga vremena). Taj esej može se uzeti za primer — kako ne treba pisati eseje. Gospodin Pjer Darmanž citira gomilu stihova i iza toga napiše po jednu rečenicu, koja objašnjava i interpretira stihove, a zatim — prepričava pesme. Proza Mila Kralja »„Obalom — bez vođe« sva je u znaku mladalačkih zaleta i literarnog počinjanja, a Kali se već nekoliko gOdina talo pretstavlja. Zrelija od dru-

pih proza u ovom broju »Susretae

je pripovetka Vladimira Ličine »Ga-–

špar putuje sam«, sva jednolinijska, na granici proseka, »Stihovi na putoRkazima« — to je prikaz Bože Bulatovića na »Knjigu drugova« U rubrici »Svjedočanstva revolucije« Savo Brković objavljuje »Iz partizanski dana 1942—1944« Od prikazivača, ističe se Miroslav Bertoša, koji piše o knjizi Višnje Stahuljak »Zmijska koža«. ?

»Filmska kultura« br. 9

Pođ naslovom »Četrđeset godina« Vjekoslav Kaleb impresivno piše o 'godišnjici SKJ, o ohome što se desilo, koliko smo ostvarili, o juče. Žorž Sadu zanimljivo i pregledno raspravlja o francuskom filmu u 1958 godini. Profesor Slavko MVorkapić nastavlja svoje »Beleške o filmskom zanatu«, pisane profesorsko-zanatski. U ovom broju naročito ističe se članak Milutina Čolića »Podela uloga«. Čolić piše, uglavnom, e domaćem filmu, glumcima — o nesporazumima, ređiteljskim, kađa je reč o podeli uloga. Precizno i vrlo dobro Čolić uočava koji naši glumci i »glumci« nisu odgovarali svojim ulogama — tj. — onom

što su te uloge trebale zapravo da”

pretstavljaju. Članci, kao ovaj Čolićev, neophodni su kad je reč o doma-– ćem filmu i njegovoj buđućnosti, o domaćim glumcima i režiserima. »Od Diznija do Gcpa« (Mala revolucija u crtanom filmu) to je tema na koju piše Fadil Hadžić. O Četvrtom međunarodnom festivalu kratkometražnog

filma u Tursu piše Ruđoif Sremec.

Prenesen iz revije »Ars 37« objavljen je stuđiozno napis Bratka Krefta »Film i kultura« O filmovima pišu

— »Mis Ston«, »Gospođa ministarka« — Arsa Stefanović, o »Aleksi Dundđićue Miša Milošević, »Tri koraka u prazno« — Rudolf Sremec i o filmu »Kala« Mira Boglić.

«Filmska kultura« br. ||]

Pre svega ireba istaći napis Vicka Raspora »O eksperimentalnom centru kod nas«. Sa posebnim interesovanjem čita se članak Nenada Turkalja »Opera na ekranu«. Možda tom napisu 'smeta ncka jednostranost u tumače-

redovni posao — predavanja iz sa. vremene francuske književnosti na Visokoj školi za profesore frahncuskog jezika u inostranstvu. Nje. gov veoma simpatični auditorijum čine mlađi prolesori francuskog je. zika sa sve četiri stranc sveta koji u Parizu, na samom izvoru, Sti. ču nova znanja o francuskoj civis lizaciji. Godine predavača i gođin njegovih slušalaca su U potpunome . sklađu i ima neke lepe simboliki ti tom susretu mladosti na plod. nom tlu francuke književnosti,

Branko BON,

nju pitanja shvatanja filmske opena, O4d ostalih članaka izdvaja se članaM Zike Bogdanovića »Pojava Mlling ke medija«. O Ajzenštajnu pišu Y. Peek nar, B. D. Garga i R. Sremec. Napisi o Ajzenštajnu čitaju se sa posebi nom pažnjom, a naročito rubfika »„Kinoteka filmske kulture« ~ Članak Rudolfa Sremeca o Ajzenštajnovom · filmu (nedovršenom i propalom) »Qu i viva Mexico«. Vladimir Petrić piše na temu »Montaža estetika nemo filma«s. To je jedam od boljih napisa Vlađimira Petrića. Takođe, zanimljiva je rubrika »Roman na filmu

»Delo« br. 5

Ovaj broj »Dela« posvećen: je Će Li trđesetogodišnjici Partije 1 SKOJ-a, "Tako, preštampani su'ranije objavljeni tekstovi Aleksandra Vuča i Dušana Matića, Oskara Daviča, Marka Mistića, Koče Racina, Jovana Popovića, Rista Ratkovića i drugih. Izdvaja se rubrika »Sa pramca« u Kojoj se po javljuju mapisi Miroslava MKrleže: Moša S. Pijade, Marka hRistića: Na, dan dvogodišnjice smrti Veselina Masleše, Jelene Masleše: Sećanje na Vesu Maslešu, dva pisma Veselina Masleše, Đorđa Jovanovića: Borbe i idđeje, Aleksandra Vuča: Jevremova. 92a, Oskara Daviča: Ezopov jezik. Po• red poznatih vrednosti mnogih iekstova koji su objavljeni (ponovo) či• talac se još jednom susreće sa »Tur• pitudom« Marka Histića. I Marko Ri• stić nas još jednom uverava da 00 i poezija nisu miukakvom srodstvu. Rubrika »Partiji srce i slovo« pret stavlja mlade beogradske pisce, MUharem Pervić piše na temu »Nš , pramcu«, o komunističkoj partiji i Marksovim rečima, o ratu i radnici. ma u '"'rbovlju, o borbi za jednu 16 alnu vremensku stvarnost. Od peša ma, naročito se ističe prvi deo pesmt Branka Miljkovića »Tito« taj Dprvi deo svakako dolazi u ono najboljt što se danas piše i Krsti imenom patriotska poezija. Takođe, dobra je i pesma Blaža Šćepanovića »Smrt pje: snikova«. Pod naslovom »Čovek pal tije, čovek poezije« Milosav Mirković nadareno i mladenački oduševljeni interpretira poeziju Oskara Daviča. Od prikazivača ističe se Danilo Ki koji piše odmereno i precizno (ali pomalo i površno) o csejima Miođra· ga Pavlovića.

»Književnost& br. 2

Na uvodnom mestu Miloš N. ĐU rić piše »O satirskoj drami«, narav“ no u Heladi. Pesme Jovana Hrističa »Odisejeva putovanja« dolaze u red

. najboljeg što je ovaj mlađi pisač

stvorio u poeziji. Proga Božidara Kovačevića staromodna i dosadna. Međutim, peropširan esej objavio je Svetozar Koljević »Moral Želje kođ modernih yomansijera«. Kolje“ vić prepričava i interpretira neke

engleske Kritičare koji su pokušavali da osmisle »Moral žclje« (Mark Ram" pion) u romanima Hakslija, Žida i Lorenša. Verujem da se ovaj esej ne bi mogao objaviti ni u engleskoj provinciji, ali mi još uvek svi nč znamo engleski, i to nije lepo od naš Raško Jovanović u pozorišnom Dre" Bledu piše o Ivu Vojnoviću na beo" gradskoj sceni. O knjigama piše G3?

vrilo Vučković, a o filmu Bora Ćosić e nade VOJVODIĆ