Књижевне новине

sEMDNO PUTO

AN.JE

U SREDIŠTE MITA

(Tomas Man: „Legende“, Omladina, Beograd 1958)

Kakav je Manov odnos prema mitskom, legendarnom? Jedna kratka paralela između Hesea i Tomasa Mana daće nam ono što je za taj odnos najbitnije. Očigledno, za Mana mit nije opojna droga kao za Hesea. On ne može to da bude već i zbog toga što ne izvire iz duboke psihološke nužde kao kod Hesea. Heseu je mit neophodno sredstvo neurotičkog rasterećenja, putovanje u mitsko za njega je tehnika psihološkog rešenja. Drukčije ili čak suprotno kod Mana: na početku i na završetku njegovog putovanja u mitsko i legendarno stoji ironija, ironija kao tehnika mitskog uobličenja. Ako mu ne prilazi sa heseovskom patetikom i ako ne govori iz njegovog središta, sa njim stopljen, kao Hese, to opet ne znači da Man negira mit o jednoj od njegovih osnovnih funkcija: u funkciji koncentrisane životne mudrosti i psihološkog iskustva.

Ali dok je Heseu mitsko sredstvo

'da iz njega samog, tj. mitskog, stvori

istinu, istinu samog mitskog kao pradrevnog ljudskog iskustva koga se domoglo individualno saznanje, i dok ga pokretački i određujući mehanizmi mitskog nastanka i mitske kristalizacije uopšte ne interesuju, najmanje na način kako oni zanimaju jednog Mana, Man kroz mitsko i praiskonsko otkriva ne samo svoju, manovsku, individualnu istinu, već i istinu mitskog kao tehnike nastanka i oruđa kojim se ono služi. Moglo bi se reći da on deziluzionira mit pokazujući egzaktnu materijalnu i psihološku pozadinu na kojoj on izrasta.

* To je, međutim, moguće zato što Manovo mitsko zadire u sferu legendarno »čudesnog«, što to čudesno sa kojim se Man susreće samo nameće jednom takvom piscu kao Manu, koji ga je izabrao za materiju, jedan u osnovi racionalan proces, te imamo utisak kao da je pisac stavio sebi u zadatak da tom legendarnom i mitski »čudesnom« skine obrazinu čuda podarivši mu jedino moguću realnu dimenziju. anov mitski nihilizam je rafinovano čovekoljublje, potsmeh žoveku iz nepatetičnog čovekoljublja. Pod udar tog čovekoljubivog ironisanja pada sve, i božansko i ljudsko, i upravo paradoksalni fenomen tog čovekoljublja koje se igra i potsmeva sViiu'ljuddškom“'jeste u tome što se iza svega, iwibožanski i čovečanski

apsolutiZovanog, mitom i legendom,

obogotvorenog, otkriva Manovom ironijom večno prisustvo ljudskog, čovečanskog koje se, preobraženo samo“ ironijom, večno igra u potsmehu samom sebi i u toj igri sa samim sobom nalazi, van sfere bogova i iluzija, svoje potpuno zadovoljenje. Na taj je način "Tomas Man osamostalio ljudsku egzistenciju da pogleda svojoj krhkoj istini u oči. |

U prvoj pripoveci, »Zamenjene glave«, između dva mlada čoveka postoji odnos dublje zavisnosti i uzajamne dopune: jedan je sav prefinjen i istančan duh, drugi kosmata, kozasta čulnost. Jedan bez drugog ne mogu, tek uzeti zajedno, oni sačinjavaju celovitu ličnost. Ovde dakle dolazi do izražaja, toliko puta varirana, iVlanova teza o totalitetu ličnosti, o harmoniji suprotnih i isključivih, krajnosti koje se prirodno upotpunjuju. Man se pritom ne trudi da realno psihološki i egzaktno obrazloži svoju tezu, on je uzima kao apstraktno tvrđenje. Doduše, on varira tu nemogućnost razdvajanja duha i tela, podeljenost njihovog savršenstva, ali ta varijacija je apstraktnog karaktera, ona nije na tlu neposredne psihološke analize. A to nije slučajno: umesto da je dokazuje, pisac Je samo pokazuje kao univerzalnu aksiomatičnu istinu o ličnosti; univerzal nom Rkarakteru sveopšte apstraktne važnosti tog tvrđenja• tačno odgovara apstraktni karakter njenog tretiranja. Kao što duhovne potencje i čulnost treba da su u potpunom skladu, tako je i u samom delu. koje se bavi tim problemom ostvaren sklad između forme i materije. |

No ovo je samo glavna ideja priče sa kojom se susreću i upliću i druge intencije, kao što je to kod Mana često slučaj. Tako on i ovde, makar samo uzgred i sa posebnim senčenjem, nije mogao da mimoiđe svoju omiljenu tezu o odnosu kulture i vitalnosti. Zato se od smrtne ljubavne boljke razboleo Sridaman, oličenje duha i kulture, a ne Nanda, oličenje lizičke snage i čulnosti. Duh, kontemplativna istančanost. prirode, duhovni habitus — to je mesto bolno ranjivo u ličnosti, ne njena čulnost. Isto tako, ovde su vidljivo na delu šopenhauerovski uticaji. Stanje željenja pomra“ čeno je varljivošću želja, zadovolje-

KNJIŽEVNE NOVINE

njem sa kojim sve prestaje. Razočarenje je neminovno, varljivost čula i čulne naslade ne može se mimoići. Problem odnosa duha i čula neminovno skreće u šopenhauerovske vode. Ipak, Man se tu ne zaustavlja. Njemu je Šopenhauerova konćepcija samo polazna osnova za, njegov pojam otuđenosti, otuđenje počinje time i tada kad se domogneš predmeta želje, dakle ukidanjem stanja željenja. Staina aktivna napetost Žželjnosti brana je protiv otuđenja. Ovaj problem, ali drukčije osenčen, dodirnuće Tomas Man i u »Izabraniku«.

Priča »Zakon« je još rečitija ılustracija za Manovo sekularizovanje legendarno čudesnog, dok je suština sadržaja stvaralačko ·uobličavanje.

Ali.zar je Manu' umetnost samo jed- ·

nom bila predmet obrade?

Za roman »Izabranik« naročito Je karakteristična čulna sladostrasnost, koje ni sam pisac ne može da se uzdrži. Ona je, čini se, ne samo poznata odlika pisca, nego i neophodno umetničko sredstvo za njegov tretman incesta. Problem incesta Man nije usko shvatio ni kao čulnu degeneraciju, ni kao počinjenost u neznanju, niti kao puku čulnu prepotentnost. On nad ovim problemom otvara aspekt moralnog i socijalnog, kao što pušta da čitav problem izraste u nerešiv sukob prirodnosti i moralnosti. Za pisca kao da je prirodnost čulne strasti i naslade iznad svega, ona je nepovrediva svojina čovekova: kad Mojsija napadnu zbog suložništva sa crnkinjom, sama priroda mu pritiče u pomoć stavljajući u pokret svoje vulkanske “sile: a u »Izabraniku« višestruko skrnavljenje puti oprošteno je i nagrađeno papskim dostojanstvom tako da sam pisac mora da skreće pažnju čitaocima da se ne povedu za »nagrađenim prestupom«. Taj »prestup« na kraju trijumfuje.

Dve stvari međutim treba razlikovati: čulnost, koja je kao najprirodnija manifestacija života potpuno van moralnih kategorija, i prestup kao društvenu pojavu, kao negaciju čoveka, ljudskosti. Man nikada ne brka te dve stvari. Možemo se složiti ili ne složiti sa njegovim razbludnim slavljem čulnosti, dekadence, propasti, smrti i života, ali on nikada nije slavio nasilje nad drugim, tiraniju, ugrožavanje i ostale oblike obezlju-

| divanja. Jedno je slobodan izbor u „životu, izbor koji ne zadire u tuđi

integritet, a drugo je učešće u organizovanom nasilju jednih nad drugima. On se kao pisac nikad nije ogrešio o ovo drugo, čak ni u svojoj nacionalističkoj fazi. Čulima je dopušteno sve kad su upravljena na same sebe, kad su svoj vlastiti predmet, kad ne zadiru i ukoliko mogu da ne zadiru u drugu sferu. To je interna stvar čula i prirodna pojava bez obzira na sve moguće sukobe sa moralnim pojmovima i navikama. Čulnost je kao sredstvo prirode i njen izraz »s one strane dobra i zla«, njoj je u njenoj sferi, u sferi čulnog iživljavanja sve dopušteno. Nedozvoljenost počinje okrnjivanjem tuđeg interesa,

prava, života. Čulnost, zatvorena u

sebe, u čulnu uzajamnost objekata, ;

nije ni moralna ni nemoralna. Ona nije ni za moralno prosuđivanje. Ona je seksualni fenomen, a prestup je moralna i socijalna pojava. Tu dodira nema.

Ali čulnost kao greh i kažnjivost, u socijalnom i moralnom smislu, požinje tek onda kad se čulna zaslepljenost manifestuje i u drugim svojim dimenzijama koje su tek u stanju da od nje načine moralno i socijalno biće. Tek onda kad se čulni prestupnici osveste i otkriju da je »oholosi« njihov greh, to »što na vascelom svetu« nisu hteli da znaju »ni za kog drugog do za sebe, izuzetnu decu«, tek u tom slučaju čulno dobija dimenziju prestupa, i ukoliko je takvo, svesno ili nesvesno, bilo od početka, ono od početka mora da je bremenito grehom, prestupništvom. Sama ta isključivost, potpuna kastinska zatvorenost u svoje sopstveno krvno stablo, jeste prestup, greh, zločin. Ali zar svaka čulnost nije jednim svojim delom i isključivost» Da li ona može da bude isključivost i čulna zatvorenost a da ne podeli grešnost te isključivosti po sebi? Moralni aspekt incesta menja se u svakom slučaju: grešnost i prestup je u isključivosti koja je, međutim, čisto „moralna i socijalna kategorija, prestup protiv društva, kao učaurenost, kastinska zatvorenost u sebe, svoje prerogative, a ne kao puka manifestacija grešnosti. Upravo, slobodno se može reći da je Man dao incestu moralnu i socijalnu boju, Sama grešnost u krvi za njega ne postoji, deca

'ralnim samomučenjem

rođena u incestuoznim odnosima sasvim su normalna, sem što su u fizičkoj i duhovnoj prednosti daleko nad ostalim ljudima. Pošto je izvučena moralna i socijalna dimenzija incesta,

-i subjektivno svesna reakcija na incest

kao saznani prestup nosi karakter moralne i socijalne motivacije kao ispašlanja i otkupljenja za prestup: prestupnici ispaštaju za incest ili moili rekreaira-

——

so ..: % OI njem sebe kao socijalnog bića, tj. službom drugima, upravo onom anonimnom čoveku koji je incestom bio potpuno negiran.

Sam incest kao incest, kao praktika zatvorene čulnosti, nije za pisca nikakav predmet osude, već obrnuto: on je predmet amoralnog i ironičnog igranja. Time, razume se, pisac može da dovede i obično dovodi do zaslepljujućeg gneva i besa sve takozvane moralne. »čistunce« koji u »patologiji« krvi vide prestup, a ne u građanskoj samoživosti i potpunoj lišenosti socijalnog smisla. Problem je, mećčđutim, mnogo složeniji nego što izgleda na prvi pogled, i sam pisac ima moralnu obavezu da ga formuliše u svoj njegovoj nerešivosti:

• ..

»On je bio muškarac, a ona Žena, i tako su mogli postati muž i Žena, jer prirode se sve ostalo ništa ne tiče. Moj duh ne ume da se snađe u prirodi, on joj se opire. Od đavola je ona, jer njena ravnodušnost kao da nema dna. Želeo bih da zatražim računa nje i da je upitam kako li joj to polazi za rukom i kako se može prelomiti da u ovakvom slučaju prema jednom pristojnom mladiću dela i postupa sasvim kao i inače, da mu dozvoljava da se kao budala raduje grudima koje su sa dojile, i da ga razmetljivo ovlasu

da poseti utrobu koja ga je ro“ dila«. Čim se incest uzme kao čista i isključiva čulnost, lišena svoje moralne i socijalne dimenzije, duh se bespomoćno zapliće u nerešivu prolivurečnost prirode i moralnosti. Jer mo-· ralnost počinje kao socijalna kategorija, te i incest samo kao moralna pojava u sleri socijalnog može «da se podvrgne moralnim merilima, inače van toga on neotstupno spada u oblast čisto čulnog, što će reći prirodnog, tj. amoralnog. A u toj oblasti, osnažen snagom mehaničkog slepila prirode, on se ruga svim našim poku· šajima da ga podvedemo pod ma kakvu moralnu normu. Otuda se telo kao čista čulnost odupire našim moralnim nazorima o grehu, i otuda pisac ističe ono za hrišćansku askezu i nauku o grehu nerešivo protivurečje između grešnosti, »bede tela i njegove ponositosti«: »Ako je ono izopačeno i prokleto, kako ·onda može slobodno i smelo gledati i drznuti se da tako plemenito hoda da to ispunjava gordošću čak i onoga ko ga samo posmatra? Duhu je poznata naša nedostojnost, ali priroda, ne hajući za to njegovo znanje, priroda čuva svoje dostojanstvo«. Ove reči upućuju na polaznu antihrišćansku i „8antiasketsku koncepciju čulnosti. U tom smislu Manova teza o incestu samo je specifično manovsko

razvijanje jednog stava čulnosti su-\,

protstavljenog asketskom negiranju čula, jedna koncepcija dakle, koja se oslanja na bogatu tradiciju poznatog Geteovog, Hajneovog i Ničeovog stava prema čulnosti kao središnom rascvetavanju životnih moći. U tom slučaju čitava Manova ironična igrarija i apsurdan završetak u nerešivosti protivurečja između prirode i moralnosti samo je nadmoćno igranje askezom i osudom putenosti, putene grešnosti, apsurdno dovedeno do bezizlaznosti i nerešivosti problema, jer ta apsurdna situacija nerešivosti i praktična moralna nemoć pred incestom nisu ništa drugo do neminovna i automatska funkcija svake apriorne

osude putenosti i svakog pokušaja da se ona izolovano shvati kao mitska ukletost krvi.

Zoran GLUŠČEVIĆ

Pen

Skoro u svim pripovetkama Leonida Leonova, najvažnija je ideja savremenosti, zapravo sukob između

(oceve eg prošlosti i sadašnjosti, odnosno buda-

'Ćnosti, sukob sna i realnosti i pripa-

danje toj realnosti: šta je još prošlost u čoveku, gde ona prestaje i gde počinje budućnost» Prošlost sa svim .svojim atributima. i obeležjima lagano

'iščezava pod pritiskom novih snaga'i

novog vremena, Na istorisku pozornicu ' Rusije: stupa nova klasa. »koja je svakim danom pripadnik a jednim delom i već. stanovnik budućnosti.

-Oni koji nestaju sa društvene pozor-

nice, koji su »gumuti u provalije« ili u sleđene osamljeničke tišine, prepušteni su sami sebi i neumitnoj. sili nove klase i nove generacije, koja ih polako i uporno razjeda i unišlav3. Upečatljivo inteligentno, literarno živo i reljefno, Leonov je taj svet obli-

LEONID LEONOV

kovao u prilično skladne umetničke celine, koje se, uglavnom, ne zaboravljaju. Najbolje stranice svakako su one gde Leonov »u lajtmotivnom obrascu idejnog opredeljenja« sugestivno i lirski rafinovano dočarava atmosferu života klase koja nestaje a koja se grčevito drži tradicije i starih »dobrih vremena«. U tom opoj-

Vizije crvenog ruskog oktobra

(Leonid Leonov: „Bela noć“, pripovetke, _ Nolit, Beograd)

nom i širokom mirisu ruske zemlje i ruske istorije naslućuju se i osluškuju odjeci revolucije, koja neumoljivo dolazi, glasna i sigurna, samosvojna.

Život malograđana i seljaka, »klasa koje su izgubile revoluciju«, to su, po teoriskim shemama, osnovni saGržaji u Leonovljevim pripovetkama. Prve dve pripovetke »Odlazak Hamov« i » uatamur« na granicama su lirskih vizija, u kojima se realnost graniči sa mitom i velom tajne čiji su zraci od iskona, od prapočetka. Izvesna romantičnost u »literarnoj naobrazbi« ove pripovetke čini jednostranim. Pripovetka »PĐrolom u Petušihi« obojena je velom starine, u temi i sadržaju, ali je literarno moderna, sa retrospekcijama, sa introverzijama.

»Neobične priče o seljacima«, drugi — manji deo knjige, u znaku je Leonovljevog literarnog proseka. Jedna Rusija koja nestaje i druga, koja se rađa; skoro feudalne prilike na selu i boljševičke crvene slobode i zastave, to su teme ovih priča.

Najvažnije u knjizi i najzrelije pripovetke su: »Događaj u provinciji«, »Bela noć« i »Smrt malog čoveka«. Te tri povesti dolaze u red boljeg i najboljeg što je Leonov napisao. Govoriću, ukratko, o tim povestima, interpretirajući ih slobodno, i ostajući pritom u relacijama tipičnim za kritički realizam.

Ne tugujte za Rusijom, nje više nema, ona je u nama koji se rušimo, ona je u tmurnim čudnim i zloslutnim siluetama koje kao aveti kruže po noćima, »zbunjujući mesečine, vetar i oluju« — to je patetično geslo posrnulih i umirućih | malograđana, koji se ne snalaze i ne nalaze posle revolucije i u njoj, koji u svojoj mepodeljenoj slovenskoj ruskoj tuzi melanholičnonežno i sentimentalnoprljavo vapiju nad godinama koje su prohujale u nepovrat, i uzalud dozivaju »jedino odgovorne za Žživot« velike trenutke ljubavi i lepota, najcelovitije doživljaje mladosti, · i koji pod neminovnom društvenom revolucionarnom silom napuštaju istorisku pozornicu. To je geslo malograđana, koji se raspadaju u jalovim i tužnim 'atmosferama promašenosti i totalne apatije, prinuđeni su da se racionalno priklone jedinom realnom zaključku: da preziru i prošlost i budućnost, a prihvataju sadašnjost koja ih davi i

Nastavak na 4 strani _„,„,. {U |

Rade VOJVODIĆ,

ČOVJBKOLJUBLJE NA DELU

(Albert Švajcer:

„U ·ovom tužnom vremenu, kakvo je naše, evo velikog čovjeka“. (Ajnštajn o Šuajceru)

Već preko četiri strašne, toliko sudbonosne, decenije, u kojima je toliko puta bio doveđen u pitanje sveopšti opstanak života, dieluje na ovoj razjedenoj, toliko puta uzdrma noj, do ivice ambisa dđovedđenoj, planeti, jedan skromni, tihi, aktivni misionar humanosti, jeđan istrajni privrženik bratstva „među narođima, koji u nenačetoj — zapravo: samo njim načetoj — prašumi Centralne Afrike liječi brojne bolove i patnje naše zaostale crne braće.

Na jeziku Galoa, jednog od tih zapuštenih urođeničkih „prašumskih plemena, Velikog. Doktora zovu Oganga, vrač, — to sa simpatijom bilježi sam Švajcer, — jer im, bez zahvale i naknađe, iscjeljuje zgomilane rane tijela i duše, jer su sve

do njegove pionirske pojave bili u'

vlasti magije, te stoga i njega smatraju za magičara. “Taj plemeniti „Oganga“ je, žrtvujući sebe misiji najpozitivn;jih tekovina evropske civilizacije i humanosti, dosnio me=đu njih, ostavljene dotle da ranjenički vijaju kroz prašumu bez ikakve nade na spasenje, da bi sam krčio neraspletenu džunglu i tamo podizao drvene barake za ljuđsku bolnicu, da bi u taj tamni, najtamniji pređio ove nerasvijetljene kugle unio sveg sebe i rasprostro ga širinom od pet stotina kilometara, na zaparloženom terenu prašume, gdje on samoprijegorno, nesebično, podvižnički pruža svoju blagotvornu pomoć, liječeći garavu djecu surove prirođe od gube, raznih vrsta čireva, malar:je, spavajuće bolesti, srčanih oboljenja, osteomielita, elefan tiaz:sa, amebijaze, šuge i svakakvih naslaga muka i oboljenja, u prokletoj tropskoj baruštini koja davljenički proždire svoja čeda i u kojoj ima, za uzvrat pakleni, i takvih bolesnika koji od glađi jeđu —u što je još gore — svoju vrelu, crnu zemlju. i : Švajcerov Lambarene, to naselje koje je svojim rukama on sagra-

dio, taj svjetionik u zažarenom Okeanu Afrike, otud je postao ne samo jeđan postojan, eklatantan primjer humanosti u priličnom dehuman:zovanom savremenom svijetu, nego i jedno moralno herojstvo više u ljubavi i predanosti prema ljudima i, upravo stoga, i odvažan nosilac, svijetleća buktinja mira među narodima. U našem svijetu, danas, doduše, postoje društva „Prijatelja Lambarenea“, kao dokaz veličine podviga doktora Alberta Švajcera, i savremeni svijet se, istina, koliko-toliko ođužuje ovom izuzetnom čovjeku, dđodjeljujući mu najveća priznanja i počasti, Nobelovu nagrađu za mir, Geteovu nagrađu za književnost, doktorate Oksfordskog Edinburškog i Praškog univerziteta, članstvo u akađemijama nauka i još niz drugih priznanja i nagrada. ali iznad svega toga, svih tih zvučnih etiketa i kompenzacija, stoji čist lik i rad ovog živog, neustrašivog heroja humanosti, ovog predvodn:;ka najpotrebnije, najnasušnije bitke protiv patnje i bola, ovog novog ratnika u bijelom mantilu koji se sav posvetio rastegljivom frontu života. Cilj svom životu on je odavno bio postavio, još onda kad se spremao za Lambarene: nije to bila ni nauka, ni umjetnost, nego — biti čovjek. I, shodno tom cilju, podvrgao je sebe službi za život čovjeka. Ne jednog. Svih onih kojima život počiva na bolu i mukama. A takvih ima, po tragičnoj traci egzistencije, svud na ovoj izranavljenoj lopti. Albert Švajcer ne pripađa sebi: on je pripadnik ovog svijeta i ovog vremena, biljeg njihov, ma koliko oni bili umorni : sumorni.

„Ali ja ipak hrabro nastavljam zbog bijeđe koju sam vidio svojim očima. Moje povjerenje je nepokolebljivo, jer vjerujem u čovječan-

- stvo. Vjerujem da ću naći ljude ko-

ji će, i sami spaseni bolova : patnji, htjeti da pokažu svoju zahvalnost đajući priloge za one koji pate. Neka uskoro buđe što više ljekara, "koje, će zajednica onih kojima je patnja utisnula isti pečat, razaslati na sve četiri strane svijeta“,

»Na ivici prašume&«, Srpska književna zadruga,

Ovaj. veliki čovjek je, u rijetkim trenucima predaha, u razmacima između ljekarskih intervencija, pisao i knjige. O svom plodnom životu, O svom neprekidnom Wnađu, objavio je više spisa, među kojima i ove koji se sada, nešto skraćeni, pojavljuju kođ nas: „Na ivici prašume“ i „Pisma iz Lambarenea“. To su, ustvari, njegova živa sjećanja, njegove neprekinute uspomene, njegova istrajna razmišljanja u vezi sa rađom i životom u prašumi.

Sve što je tu rečeno — rečeno je čistim, ničim natrunjenim, tonom izlaganja, bez ikakvih pretenzija da se išta više kaže osim onog što je iziskivala sama neophodnost. Nema tu ni velikih fraza, ni traženih efekata, ni podignutih tirađa; ljekareve zabilješke lišene su svake kićenosti i stilske kaćipernosti; ukrasi su mu sam: po sebi dolazili pod pero. Život je tu hvatan otvorenim očima i raskritim srcem. Topla pređanost ljudima pisala je ređove ninovih knjiga.

Na međi dva svijeta, wa granicı civilizacije i zaostalosti, na vici gdje se one takoreći susreću, on je, u Lambareneu, upalio fitilj humanosti. Tamo je sam vidio mnogostranu ljudsku bijedu i odvažno pregao da joj stane na put. „Jadna. Afrika“, kako je on sa' iskrenim bolom: naziva, crni; ljudi prašume kojima je patnja urezala svoj žig, do njegove pojave prepušteni žalosnoj sudbini, našli su u njemu svog spasioca. Bilo je među tim crnim domorocima i onih koji su strahovali „đa če ga doktor zaklati i pojesti“, i onih koji su smatrali da „on najprije ubija bolesnike, zatim ih liječi, pa ih vaskrsava“, i onih koji su skupljali novčiće da „plate doktoru skupi konac kojim zašiva stomak“, i onih koji vjeruju da je „najgori ujed leoparda, još gori je ujed zmije otrovnice, još je gori ujed majmu– na, ali najgori odđ svih je ujed čovjeka“, — ali svi su oni u svom „Ogangi“, kojemu je uklanjanje patnje izgledalo kao najviša milost, imali onog sigurnog čuvara od smrti, od njena nezajažljiva plijena. I ništa uzvišenije ne osvjetljava ogromni čin koji je Svajcer sproveo u pu-

Beograd 1958)

stinji, od, onog potresnog ljudskog izraza radosti, kada bolesnik dođe k sebi, kad se rastereti bola i kad začuđen, još ne vjerujući, baca poglede oko sebe i ponavlja: „Ništa me ne boli!“ Švajcer će tada zapisati jednu rečenicu koja će kazati više od svega što bi se inače moglo reći:

„Njegova crna ruka traži moju i više je ne napušta“.

U tome se krije i sav rezultat njegova truđa i zanosa.

Dosljedan svom etičkom uvjere-. nju, koje prelazi sve nacionalne i vjerske okvire, Švajcer je smatrao za svoju svetu dužnost da se bori protiv užasne nadmoći bola, protiv hegemonije bolesti u udaljenim afričkim krajevima, jer, kako sam kaže, bol je svirepiji tiranin i od same smrti, a crnc; osjećaju bolove isto kao i mi, pošto svako ljudsko biće podleže surovoj moći gospođarenja patnje. Neotstupno braneći život, oslobađaiući čovjeka od bola i muka, apelujući na civilizaciju da ispravi grehove koje je DoO-

činila prema afričkim narođima svojim primjerom pokazujući put čovjekoljublja prema svima koji

nose bol i patnju, — doktor Albert Svajcer pronosi najširu i najintenzivniju humanost za koju zna boljereći: još dovolino ne zna ovaj zahuktali, ratnički vijek.

„Mi, civilizovani narodi, imamo jednu obavezu. Nemamo šta da biramo hoćemo li ili ne da pomogne= mo obbojenim marođima. Mi im moramo pomeći. Naša pomoć nije milosrđe, već naknađa za učinjeno zlo.

Pa i kada učinimo sve što možemo, iskupili smo samo neznatan dio učinjenih "rehova. Na

tome treba da zasniva čitavo naše čovjekoljublje u dalekim zemljama.“ Švajcerovo djelo je blas humano sti u vrijeme kađ je humanc ćutala. Ono je izraz 'odane ljubavi prema čovjeku prije nego sto se ta 5 nametnula kao opšta dužnost

Sva!

” Mihailo RAŽNATOVIĆ

NJ PR OR