Књижевне новине
\ \
POEZIJA SUZDRŽANIH | ___EMOCIJA
wan V, Lalić: i e pr | ( Nolit o »Melisa«, Lykos, Zagreb, 1959; Jovan Hristić: »Pesme« ı Beograd, 1959; Borislav Radović: »Ostale' poetečnosti«,
/ Slučajnim sticajem ove tri knjige pesama našle su se istovremeno na mome stolu i izvesnim svjim zajedničkim osobinama uklopile su se u jedno razmišljanje o tendencijama u savremenoj našoj poeziji, čime su se, automatski tri nezavisne i nezavisno pisane skice, ili, bolje rečeno zabeleške
IVAN V. LALIĆ
mestu. lako svestan da
na marginama, na „ovome našle „zajedno. sva tri pesnika „ponaosob zaslužuju, ustvari, više pažnje i jedno potpun;je interesovanje, a svaka ko, jednu svestraniju kritičku ana lizu — pre svega zbog osobenosti, kojom svaki od njih raspolaže, a, zatim, i zbog nesumnjivih kvaliteta. kojim se, u svojoj vrsti dođuše, nji hova poezija odlikuje — odlučujem se da, u cvome trenutku, neke zajedničke ı opšte osobine poezije Ivana V. Lalića, Jovana Hristića i Borislava Radovića pretpostavim njihovim individualnim stvaralačkim karakteristikama i dometima, pošto se, danas, njihovo pesništvo, okupljeno u ovim knjigama, javlja kao najizrazitiji izdanak jedne tendencije u našoj književnosti. Mene, dakle, on; sada i ovde zanimaju i-
_ sključivo kao nosioci određenog sta va i kao pretstavnici ođređenog vi
da savremenog našeg pesništva, i me!me'njihovi intelektualni i stvara lački kvaliteti, zbog prirode ovoga i ovakvotj iriteresovanja ostavljeni na stranu, ni najmanje ne dovođe u sumnju, već, naprotiv, pr:znaju i uzimaju kao uslov bez koga uopšte ne bi vredelo ni govoriti.
U glatkim, korektnim i koketnim stihovima ove trojice pesnika skrivaju se elementi jedngg poetskog manira, koji se,u poslednje vreme naročito, može da zapazi kod sve većeg broja mlađih i najmlađih pisaca. Taj manirizam se ogleda u uzđržanoj, gotovo aristokratskoj ot menost:, u dopadljivosti i gradskoj, inteligentskoj bledunjavosti, u čistu nstvu, uglađenosti, lepom Književnom vaspitanju, maksimalnom osećanju mere i takta, u većoj, sli ma njoj hermetičnosti njihovih stihova i stilizovanoj apstraktnost;, u jednom intelektualnom pesničkom den dizmu, da tako kažem, koji toj i takvoj poezij: daje pečat nečega artificcjemog i salonskog. Ono Što te pesnike sjeđinjuje to je, ako mogu da kažem, duh njihove poezije, stav koji se javlja kao izuzetnost, postajući čitava jedna (velika il; mala, svejedno) tendemcija, koju je, akc ništa drugo, bar zasad, vredno konstatovati.
· Savršeno je nevažno, zato, u OVO me trenutku, da li je i koliko ta artificijelna. poezija nekim (debljim ili tanjim) krvnim vezama u srodstvusa đduhom i karakterom našeg pesništva uopšte, ili je, što je naj verovatn;je, posledica spontanog i razumljivog nezadovoljstva mlađih pisaca-intelektualaca sa poštenim ali elementarnim lirskim glagoljenjem neoplemenjen:;h i prirodnih talenata, koji ni pedeset godina posle gašenja romantizma kao literarne škole nisu uspel: da se oslobode romantičarskih okvira i senzacija. Nevažno je čak i to da li je ta savremena intelektualistička pesnička struja samon:ik la na tlu naše književnosti, ili je klica ranije bačenog (našeg ili tuđeg) semena. Kao pojava, ta poezi ja nagoveštava jedan racionalni stva ralački postupak, u kome intelektualno gotovo sasvim preovladava nad emotivnim. ·
Zanimljivo je da tu i takvu tendenciju donose i razvijaju nesumnjivi i talentovani pesnici. „Melisa“ Ivana V. Lalića, koji se do le poslednje svoje knjige nije tako dosledno opredeljivao za čistu intelektualnu poeziju, možda najnedvo smislenije ukazuje na mogućnost da taj racionalni stvaralački postupak, ako se njime bave obdareni stvarao ci i prom:cljivi znalci, dovede do stvarnog proširavanja pesničkih okvira i đo razbijanja mnogih poetskih i literarnih stereotipnosti, s ko jima se svakoga gana suočavamo.
KNJIŽEVNE NOVINE
okolnosti, “ U · „Melisi“
stihotvoraca
Nolit, Beograd, 1959)
M 'se prožimaju ·siloviti, senzibilni lirski akcenti sa tvrdim i neumitnim intelektualističkim refleksijama i tose prožimaju na jedan takollizrazitii neočekivan način da.je gotovo nemoguće odrediti šta je u toj poeziji dominantno: emocija, koja se svojevoljno, ali samo eksplic:;tno, podređuje racionalnom, ili ideja, _koja se izražava kroz lirki doživljaj. Duboka i svestrana pre spitivanja sebe, svojih nagona, nemira, sklonosti, slabosti, i sveta ko ji pesnika okružava, to fanatično uđubljivanje u samoga sebe i zalaženje u sve kutove svoga bića, razotkrivanje pred samim sobom i svođenje na jedam praiskonski ljud ski nem;r, — sve to, doista, izve-
JOVAN HRISTIĆ
| snim smislom. oplođuje Lalićevu „Melisu“, koja ipak, uprkos svemu tome, uprkos mnogim lepim stihovima, snažnim simbolima i dalekose žnim „idejama, čak i uprkos tome smislu, ostaje nepristupačna, jer je njen svet izveštačen u svojoj veštačkoj knjiškosti ı nasilnoj hermetičnosti. .
Kod Hristića, koji je kao krit:čar intelektualac „engleskog tipa, hlađan. ; eruditivan, ta suzdržanost nem:ra i emocija je još uočljivija. Kada bi se grubo pojednostavljavalo, moglo bi se reći da je njemu neko raspoloženje, recimo lutalačko, ulisovsko, samo povod da pronađe i
razvije ideje o ljudskoj otuđenosti” i Večitoj šamoći. Ono što bi jedan
starinski dakle donekle i izanđali, pojam pesnik mogao da obuhva t:, to u Hristiću uvek poklekne pred misliocem i filozofom i zato se samo u odbljescima, lakim i dalekim, u njegovim: pesmama može da nađe, da nazre, skrivena, ututkana, osećanja slovenska duša, romantičnog melanholika. U eksplacijama, on je uvek misaon, trezven, zamišljen.
'Katkad i namišljen. U svojoj prozi
strahujući od svake emocije kojoj bi se njegova poezija mogla pribl:žiti,, zazirući od trađicionalnog našeg pesničkog jadanja i tuženja, u težnji za intelektualnim, Hristić je okovao voj semzibilitet, stvor:vši tako jednu nasilno misaonu poeziju, racionamu više nego inspirisanu. Borislav Radović se nalazi negde nasredokraći između Lalića i Hristića. Neposredniji, on ne usmerava sasvim đa prikr:je svoj nerv, svoju živost, komunikativnost i toplinu, On kao da polazi od senzacija, doživljava ih i savladava u sebi i samo ruhom, formom, školovanom fra zom i pozom intelektualnog pesn:ka, uspeva da se spase raspevanosti i lirskog gugutanja. U njegovim pesmama nema toliko misl;, koliko ih ima kođ Lalića i Hristića, rema toliko utkanih ideja, koliko ima nečega Kkrasnorečivog, kultiviisanog, iz
brušenog, neke naknadne i nasilne stilizacije. Nije neobuzdan; kada je i najvozneseniji,, on zadržava jed nu meru odnegovanog ukusa podno seći lakše prigovor da je vazdušast i kao čipkast, nego robustan i silovit. U njegovoj poeziji se pominju fauni. Svet mu je od magle, od mir;sa i naslućivanja.
U tome susprezanju, a tome intelektualističkom pesničkom maniru, u kome, razume se, nipošto nisu usamljeni, ova tri pesnika pokušavaju da razbiju mnoge naše pesnič ke okvire i stereotipnosti, kojima još uvek u masama podležemo, ali, još više, nastoje da iziđu iz uskog i zatvorenog. kruga današnje pesnič ke nivelacije, u kojoj ima daleko vi še talentovanih pesnika nego dobre poezije. Već duže vremena u našem pesništvu nema moćnih prodora ka višem i smislenijem; kao da se sve obrće u krugu istih senzacija i dometa, kao da se pevaju iste pesme i tabaju iste staze. Pokušaji đa se na bilo koji način probije taj nivo talentovane prosečnosti, simpatični su i vredni pažnje, ali je veoma neizvesno đa li se taj prodor može ostvariti pesničkim izveštačenost:ma, koje, u dobroj meri, poeziju liša vaju njene životnosti.
Predrag: PALAVESTRA
BORISLAV RADOVIĆ
0
\“ bj
ty
· Izvanredno pesničko. blago sakup ljeno je ovde, u ovoj „Antologiji hrvatskih pjesama u prozi“ koju su uredili Dragutin Tadijanović i Zlatko Tomič;ć. Lirizmi neslućenih intenziteta i jarkih boja; kontempla cije đuboke, „nemirne, sudbinske. Ima, naravno, dosta apstraktnih tuga, vođenih suza, nestvarnih zanosa i leporekih, milozvučnih poetizovanih tirađa. To je neizbežno. Al; u ovoj suptilnoj ı bogatoj antologiji uzbuđuje nešto drugo: impozantan broj snažnih umetničkih ličnosti koje su stvorile i negovale, hrvatsku pesmu u prozi, raskošno obilje motiva i načina na koj: su iskazani i istinitost pesama koja je uvek ravna njihovoj lepoti. Uopšteno posmatrana, tematika hrvatske pesme u prozi je kritičkopatriotska i naglašeno subjektivna; unutar toga raspona ima bezbroj va rijacija i tematskih novina — i u
Antolopgi pjesama U prozi
Gligor:ć je od onih stvaralaca koji svoje mane i slabosti tako dobro zaklanjaju brojnim ili jednom sveobuhvatnom vrlinom. Poštenje kad je u pitanju osjetlj:va estetska alternativa „za ili protiv“, upornost koja ga čini aktivnim : „poslije sko ro četrđeset godina rada, akribija koja njegovim kritikama daje onu ubjedljivu snagu i blagu neopozivost, građanska i književna hrabrost bez koje se može jedino životar;ti na književnim poljanama sve su to odlike koje su već davno i atributivno vezane za ime Velibora Gl;gorića. Izvan ovih pozitivnih svojstava, Gligorić se da sagledati ; drugojače — kao kritičar koji, strože uzeto, ima i svojih manjkavosti, kao što međalja i:ma i svoje naličje. ·
Najnovija njegova knjiga dobila je ambicioznu i nedvosm:islenu formulu „Ogledi i studije“, ali to je za poznavaoce Gligorićeve kr:itičarske reči sasvim slučajno: u želji da i nominalno izdvoji svoje radove o međuratni:m piscima od svoje ranije i bogatije serije „Srpski realisti“, autor je bio prinuđen da Uuzme novo ime koje diferemcira. Usto, posve u duhu svojih najnov:jih rađova, koje pored ostalog karakte riše i zapostavljanje istine da i kritika mora biti umjetnički satelit literature, Gligorić ne daje svoje aspekte:'o pojedinim piscima ili njihovim djelima, već generalne zan-. hvate u panorami: umjesto sintetična naslova, tu su poređana mena i prezimena živih i minulih građa na koji su ume trajanja svoga i u ime čovjeka odbacivali popodnevno (malograđansko) . dremuckanje. Ali o disharmoniji između umjetn:čkog u djelu i njegova ekvivalentna u kri tici Velibora Gligorića — biće govora kasnije i više.
Gligorić svojim dugogodišnjim ra dom na literaturi jasno ilustruje po malo jeretičku misao da je svaka pobjeda na :zvjestan način. tužna, da sablja polako dobija uništitelja
7?
VJ
a
tome je, eto, bogatstvo i vrednost ove antologije. Patriotsko osećanje nikad nije egzaltacija i slavopojka, već trezvenim, kritičkim okom sagledano: od Frana Mažuranića do Petra Šegedina; nevolja i bol domovine u tim pesmama je i bol čoveka i bol sveta. Pran Mažuranić s gorkim gnevom kaže: „Još Hrvatska nij' propala — al propada, propađa!...“; i zatim na drugom mestu: „Tražim ljuđe, koji ne sramote imena ljudskog, i Boga, u kojega bih mogao vjerovati!“ U pesmi Petra Šegedina „Žrnovo“, u svega dva desetak redova, data je građa za čitav jedan romam:o hrvatskom čo veku koji iz daleke tuđine svome domu, noseći ga uvek u srcu („Živila Hrvaska*), ne zaboravljajuĆći pritom svoje sitne lične muke i jade („ono što san bi napisa na putu daste kurba ti i anka jasan to samo zanju napisa... sutraću poć
hrvatskih
piše:
" doleti zrakoplovom od
u rđanju sopstvenih kanija. Gligorić je taj put označio dijagramom koj: iako. ne okreće uvjek naniže, 'svakako pokazuje izmjenu kvalitetnih svojstava sopstvene kritičarske riječi: od poletnog, ostvorenog i prodornog detroniziranja Bogdana Popovića, kađa je mladi kritičar bio borac, stižemo na punkt koji na „savremenikovskom“ položaju označava katkad samo uspjelo. prepr.:čavanje radnje jednog romana. Uzmi mo dva primjera — jedan iz knjige „Kritike“ koja se pojavila 1945 gođine i koja je znač;jla odbir iz bo gatog predratnog delovanja našeg kritičara i drugi iz knjige koja je predmet ovog prikaza.
1926: „Bogdan Popović je sebe vaspitavao za ocenjivača slikarstva. Po nevolji došao je i za kritičara književnosti gde mu je ugled stečen više od onoga Što nije napisao nego od onoga što je napisao. On je misteriozni kritičar, o njegovim mi slima se nagađa, jer ih vrlo retko
formuliše. A. kad ih napiše, njegovi.
privrženici kažu da on stvarno više vredi od onog što je napisao. Od tog viška živela je njegova ličnost...“ 1959: „Kasaba nema samo svoje tragične dane, mađa su oni najviše zastupljeni u temama Andrićeve pro ze. Ona ima i zabavne dane, bolje reći zabavne noći, noćne pijanke sa iživljavanjima tipičnim za njenu za puštenost i zaparloženost. Sa jedne stihijno pijane zabave dospeo je na višegradski most i Čorkan. Ćorkan njje pregoreo svoju nesrećnu ljubav prema Švabici, igračici u cirkusu. Dokonim ljudima u kasabi služi još uvek .njegova ljubav za šalu. Čorkan nosi u sebi, u svome srcu i mašti san koji je u biti tragičan... (Esej o Ivi Andriću).
Naravno, odabrana je najopštija odlika krit:čara Gligorića, ali ne i najbitnija, „najkonkretnija. Pored pomemutih vrlina, koje su sve u krajnjoj instanc; prevashodno mo-
KeYS8{4jWe
ME. 20 RC
(Matica hrvatska, Zagreb, |959)
ugrad pakću ti štogod donit“); u toj pesmi nalazi se i slika zavičajnog predela, i opor, - sumoran komentar pesnikov: „kako je ovdje sve staro, pa čak i djeca!“ Ali ta starina nas je stvorila ; ona bi nas proklela ako je ne bismo voleli. Voleći je na svoj način, Petar Šegedin joj je posvetio ovu svoju nezaboravnu pesmu, legenđu i bajku satkanu od tvrde životne istine. Antun Gustav Matoš viđeo je svet zastrt ogromnom svuđaprisut nom senkom: „Sjena je veća od svijetla, kao moja sjena što je Uuveče veća od oranice mog djeda. Pšenično i zrmo, čovjekovo klije u sjeni i gine u sjeni. Život se diže iz sjene, luta u sjeni, iščezava u sjeni“. Tin Ujević doneo je ogromnu pregršt svojih nemira, istina i sanjarija. „Teško je sebe držati na okupu“! „Volim škrtu i ružnu stvar nost nego najzanosnije sne. Volim grdnu zbilju“; “Elđorado, Kalifornija i Florida jesu na jugu“. Stanislav Šimić saopštava atmosfere okupacije („Sve je manje žalostiju. Ginu srca iz kojih bi izvirale“) i bolesti koja se bori sa žudnjom pro leća („nadomjestak za svetove daleke, od groba uđaljene, kao igra, i ljubav, i traženje smisla, kamo se zdravlja“) — afor:stički oblikovanim, „gustim lirizmom. Nikola Šop priča svoja čarobna i mudra „Predavanja o di movima“. Nema tih reči kojima bi se mogla prepričati svetla i čista
- nostalg:;ja Dragutina Tadijanovića u
lirskoj prozi „R:iječi izgubljenog sina“ koja ima boju krepkog zelenila i vredmost starog zlata („U moje tužne oči naviru suze. Tko će da ih zaustavi? Možda moja daleka mati, koja sađa u Rastušju nosi s bunara pun kabao vođe? Sama je vođu gra bila. I sjetila se mene, svoga prvog sina, koji ođavna nije bio u rodnoj KUĆI. ..“).
Ta ozarena, zabrinuta, ta bodra i prkosna pesnička reč traje do Slav
' ka Mihalića i Zlatka Tomičića čijim
se tekstovima završava ova antologija. Ta pesnička reč koja živi i kojom će živeti i trajati : ova dra gocena antologija,
Miloš IL. BANDIČ
XP
(Velibor Gligorić: „Ogledi i studije“, Prosveta, Beograd 1959)
ralni činioci u sklopu njegova“ opusa, Gligorić je kritičar bez dovoljno reda u svojim stvarima, bez:kom· pozicije, najčešće bez jedinstyene koncepcije. Ako se tako može ·reći — Gligorić u kritici odgovara Glišiću u prozi — sa svim značenji ma koja ova komparacija 'nosi.: On je narativni kritičar, opširah, govorljiv, počinje svoje radove odakle stigne — biografskim pođatkom koji · nije presudan, pričom li pjesmom koja nije simbolična po jedno književno delo, uskoči u sredinu, pođe · od kraja — baš kao u klasičnim: ro manima i filmovima. On se oko pisca okreće u nekom krugu "koji
· ima za cilj potpuno sagledavanje,
al; se tu odlazi u izvjesna ponavljanja, u izvjesnu zamršenu jasnoću.. Svaka Gligorićeva rečenica doliva. nešto novo -o jednom piscu, ali je ona sasvim slučajno dobila komšiluk drugih. Gligorić traži odmah od čitaoca kredit i veres:ju — da mu ·. se oprosti što ne iznalazi one mno
gobrojne finese koje čitaoca vežu
za krit:čki napis jednako kao đeta=
lji za roman. Gligorićev stil je rit-
mičan, poletan, to je đugačka kom
pozicija koja se ne zaustavlja, - ali
katkad prelazi i nepotrebne kilomet
re: „U drugim pesmama nagove~
štava se Andrićev buđući subjektiv
n; odnos prema životu, njegova tra
ženja smisla života, smisla i znače
nja živothog puta čovekovog. (Po?
vukao B. B.). J
Vratimo se na opasku o dishar~·. moniji. Ako je Gl:gorićev stil i na-
čin prilaženja piscima imaou „Sıp
skim real:stima“ adekvatan odzvon
u odnosu na naše stare realističke
tekstove, onda se to ne može. reći
za ovu knjigu. Pisci koji su našoj
književnosti između dva rata dal;
ton i miris istraživanja novih pro-
stori, ne mogu se razmatrakži · nači-
· nom koji sugeriše Glišićeva Miona-i
njena dirljiva, ali već „ugrobljena
prva brazda! Jeđan „Crnjansk:, ili
Isiđora Sekulića, jedan Andrić, Tin
Ujev:ć i Rasko Petrović obavezuju kritičara da :m priđe redom i nači-
nom posve drugim od onoga koji
je i dobar i adekvatan kađa jer pitanju Jaša Ignjatović. Tun se;{Shi»; gorić oglušuje o čitavo jedno. raz-
doblje naše kritike koju je Skerlić
moćno: kanasilao u pravcu umjet-
ničkog rezonatora na umjetnička
treperenja u prozi i stihu.
Možda je Gligorića odvela u širinu i kateđarska atmosfera predavača koji pred sobom ima studente, tek inficirane strašdu čitanja i proučavanja. Njima je bilo potrebno dati sve, čak i ono Što zamalo zamjenjuje čitanje knjige. Savremeni kritičar se obraća čitaocima koji to nijesu samo u svojoj deklarativnosti, već su zavjerenici litera ture — on je u tom slučaju književni kompas da se ne zaluta, da se vrijednosti ne pobrkaju, da se Milo van Viđakov:ć ne stavi pored Laze Lazarevića, a„Mušicki pored Brank Rađičevića, a nikako da se prepričaju „Ljubomir. u, "Jeligijumu“ ·. 4 „Švabica“.
- Gligorić zaslužuje iscrpnu' studiju on je zahvalna tema; on je veliki napor,i veliki rezultat koji, nažalost, zbog nekih često sporednih činilaca nije zablistao kol:;ko je mogao i morao. Uporno korigujući Skerlića koj: je vatreno zapađao čak i u zabluđe, Gligorić se oglušio o mnoge njegove poruke,koje su, očigledno, abecedarijum za svakoga ko tuđe knjige ne čita rad: slatka · sna, već radi toga da im buđe. tumač — koliko može bolji i potreb- · niji vremenu : ljudima.
? Božo BULATOVIĆ
DANAS ~
Danas se nigde
ne vodi bitka
velika kao u meni, jer volim i prezirem...
DA NE BI
Zgazi i najlepši cvet da ne bi se sagnuo i ruku pružio...
A čičak mu ne smela kad se sam za njega uhvati...
PRETVORI ME, U SEBE
Tako te osećam | Na kao da u tebi"
gorim, sunce.
Ne sagori me
pretvori me u sebe.
Milica STANOJEVIĆ RIR MM UR OON a AUF 27 t
3