Књижевне новине

| principe i k

KRITERIJUMI OC

Nastavak sa 1 strane

Tek valjani argumenti, čvrstina i sigurnost estetskih merila od kojih se polazi, mogu da daju stvarnu društve

' nu težinu jednom sudu, mogu da nas wbede da jednom delu ireba priznati ili osporiti stvarnu umetničku — a to

znači i Šire društvenu — ·3vredmost.

Bez jedne celovite i dosledne estetižke komcepcije, kao uostalom i bez solidne umetničke kulture, ne vredi se laćati kritičarskog pera i izricali utoritativne sudove.

· Razume se, ne treba se zavaravati da se estetikom može propisati umetnicima kako da stvaraju, kao što ni učenje logike neće mnogo pomoći talentovanim naučnim istraživačima da vrše naučna otkrića. U procesu samog stvaranja više se ide nedokučivim intuitivnim putevima koji su otvoreni samo istinskim talentima, nego što se ide mirvenim stazama opštih principa i pravila (koja uostalom svako može naučiti). Međutim, estetika, kao na jednom drugom polju i logika, daje pouzdane kriterijume za osmišljavanje i ocenu vrednosti onog što je već stvoreno. U tome je, čini mi se, uopžie osnovna funkcija savremene filozolije, i posebno estetike kao specijalne filozofske discipline okrenute umetnosti. Da li, međutim, apstrahujući izvestan broj nesumnjivo valjanih i stu-

dioznih radova, sve ono što kod nas prolazi kao estetika zaista obavlja tu funkciju? U vezi s tim srećemo se s jednom drugom stranom pojave otpora prema estetici. Taj otpor nije samo izraz prenaglašenog subjektivizma i iracionalizma u prilaženju umetnosti, a katkad i neznanja, neshvatanja ili namernog njenog zaobilažemja da bi se lakše postigao neki pragmatički ideološki cilj. On je i izraz lošeg iskustva koje se često s njom imalo. Naime, estetičari su, nažalost, vrlo često nametali umetnosti izmišljene; nerealne kanone i potpuno neprimenjive norme, umesto da osnovne primcipe koji konstituišu estetske kriterijume izvode iz same umetnosti analizom onog što se u svetskim i

našim nacionalnim razmerama već a-

firmiralo kao nesumnjiva vrednost.

Ja ta ne mislim samo na već ozlo-.

glašene teorije »lakirovke« i »beskonfliktnosti« kojih se danas odriču, bar na rečima, i oni koji su ih izmislili. Mislim na takve pojave kao što su: bavljenje estetikom iako se umetnost ne poznaje miti se s njom održava kontakt, nametanje umelnosti nekih saznajnih funkcija koje obavlja nauka, pritpisivanje umetnosti uopšte onog što u majboljem slučaju važi samo za književnost (dok na muziku, naprimer, uopšte ne može da se primeni), pridavanje književmosti u celini onog

IOCENE BEZ KRITERIJ

Funkcija ectetike

što važi samo za pojedine faze u razvitku književnosti (bilo da se na takav način apsolutizuju estetske vrednosti primitivne crnačke lirike ili kla-

sičnog realizma ili moderne francuske

poezije početkom ovog veka). Mislim, najzad i na takvu pojavu kao što je pragmatličko ideologiziranje o umetnosti, takvo teoretisanje o njoj koje nema prvenstveno za cilj' da reši njene stvarne probleme, već da je podredi nekoj praktičnoj potrebi dnevne politike ili usko shvaćene ideološke borbe.

Prirodno je što ovakve pojave iritiraju sve one koji duboko vole wmelnost zbog nje same i koji žele da se o njoj govori s istom onakvom ozbiljnošću s kojom se govori o svim drugim velikim stvarima u životu. Pa ipak treba biti strpljiv. Odbacivati zbog ovakvih pojava estetiku kao disciplinu imalo bi taman toliko smisla koliko i ignorisati umetnost samo zato

što je veliki deo onog što se štampa,

izlaže i komponuje —- netalentovano, neminovno osuđeno da bude prega> ženo vremenom.

S druge strane, prihvatanje estetike kao nauke povlači sobom potrebu an-

gažovanja u idejnoj borbi ne samo”

protiv suprotnih estetičkih koncepcija, nego i protiv svih onih pokušaja koji pretenduju da se postave kao estetika,

"a to zapravo nisu jer ne ispunjavaju neke od osnovnih, opšte prihvaćenih

uslova svakog teoriskog rada.

O jasnoći i estetičkim besmislicama

Prvi među takvim uslovima Je jasnost. Umetnik u tom pogledu može sebi dozvoliti velike slobode jer se služi simbolima koji imaju, pre svega, afektivno značenje. Njegov cilj nikad nije da onaj koji njegovo delo interpretira stvori precizne' pojmove o onom što on želi da kaže. Čak i kad ima za cilj da saopšti ideju, poruku intelektualnog karaktera, on je izražava jezikom slika i obraća se jednoj posebnoj formi saznanja — intuitivnom, nediskurzivnom mišljenju. Medutim, prvenstveno on teži da izrazi svoje emocije i raspoloženja, da uzbudi i druge. Zato njegovi simboli, čak i kad su saznajno besmisleni, mogu imati bogato emotivno. značenje. Pritom nije uopšte. važno da li će onaj koji delo prima doživeti isto kao i onaj koji ga je stvorio. Sloboda interpretacije je u umetnosti

neograničena. Drukčiji

pred estetičara. On

mišlja o njenim teoriskim problemima, K; uivrdi neke zakonitosti, da formuliše izvesne opšte riterijume. Svaka dvosmislenost ili neodrekonfuziju. Zato estetičar mora dan tačno određen pojam, iza svake njegove rečenice — ijedna razgovelna me sme pribeći jednom slikovitijem, esejističkom stilu, punom strasti i Međutim, ovakva mesta se moraju meriti svojim posebnim metrom, ona su ipak samo umetnički ukrasi jednog teoriskog to Što najviše vredi u

„dlenost značenja stvara uziju. Ž ·težiti da iza svake njegove reči stoji Je da on nika

misao. To ne znači

mašte, duhovitih obrta i,

raspravljanja. Ako su ona jednom tekstu, već u umelničku prozu. da nešto objasni i dokaže, onda postići tekst hoće da kaže, Š

Za primerima nejasnosti, me mora mnogo: tiragali. nista« nalazi se, naprimer, pod slovom »Pomračeni n daje ovakvo objašnjenje umelnosti:

»lako je umetnost bila njime obeležena, u svojim

cije, kada između stvaraoca i ćutanja, periodi mučne stanke ispruženim, ksxsd | strahotno ır u trenucima SVOS rađanja, ona je zapravo i borba i nemoći, borba “a O pot Jmetnost je politika. nist«, 20. 8. 1959 god.).

Dakle, reči... reči... reč...

umetnutih trinaest redova o »tHihoj a be rastanju

Kakva je logička određenosti umetnosti i tvrdnje du naših moći i nemoći? Zar tnost da je-·borba za potvrdu ne može li-se to co: i za {i i zid, i za nauku ı za OEM i za ljudsku GS izad, šta to znači ka Oi PO BORIM kontinuiteta! ju neko emotivno zna“ je saznajno, teorisko mislim, 'i to

vulzivnoj osami inspiracije«, o »IZ tanja između stvaraoca i hartije« itd. veza izmedu vremenske da je ona borba izme je to specilično za ume ljudskog kontinuiteta ljubav, i za piramide i Rhin mjtove i religije, i za spirihzam. i za još mnogo šla a se kaže da je umetnost politika? Ne znam da li ove rečenice ima) čenje, ali. je savršeno jasno da im

se zahtevi postavljaju h tom pogledu raspravlja o umetnosti, glasno Taz-

metafora.

onda ga nećemo ni ubrajati Ako je pak njegova svrha se ta svrha može ' samo ako se tačno može interpretirati šta taj dakle ako je on jasan.

katkad totalne, uopšte se . U poslednjem broju >Komujedan članak Pavla Broza horizonti« i u njemu se

uvek čedo svoga vremena, najsubjektivnijim trenucima, ihoj j ivnoj i svoje inspirau tihoj a beskrajno konvulzivnoj osami S az i hartije izrasta bedem s rukama nemoćno mozak prividno miruje a upravo neizrecivo teškog između naših moći dakako, ne samo Za sebe, nego i “du ljudskog kontinuiteta uopšte. Politika kontinuiteta.«

Čemu služi onih beskrajnoj kon-

trudi se da

u estetiku

(»Komu-

bedema ću-

da se

| UMBERTO MASTROJANI: ZANOS

(deklarativno), već i u interpretaciji, u značenjima koja im se pridaju, svaki estetički spor se može rešiti diskusijom. Naravno, ta diskusija će biti utoliko uspešnija ukoliko se oponenti budu manje zaklanjali iza pojedinih istrgnutih citata, a više izvodili svoja gle-

MARKOVIC *

života. 'Ta generacija je zaista herojska, besmrtna. Međutim, javlja se odmah pitanje: da li je stvarno pisac, čak i da je namerno hteo, mogao da izriče opšte sudove o celoj jednoj generaciji? Je li on umetnik" ili naučnik, istoričar? Može li umetnik, po samoj prirodi umetničkom stvaranja, obuhvatiti više od nekoliko pojedinačnih sudbina, i, u najboljem slučaju, kroz njih dati nekoliko izrazitih društvenih tipova? Može li njihova tipičnost značiti sveopštost? Može li ijedan knjiŽevnik naslikati opšti tip učesnika naše revolucije, 4 da to bude nešto što liči na stvarnu literaturu? Ili

' možda postoji samo niz posebnih tipova različitih s

obzirom na klasno poreklo, ideološku svest, kulturu, karakter, životna iskustva, nacionalnu pripadnost itd.» Zar nismo već davno ostavili za sobom vremena kad

. je ceo stalež inženjera smatrao da je na njega bačena

ljaga time što je u nekom {ilmu jedan inženjer prikazan kao saboter?

Dakle, vrednost Brozovog argumenta zavisi od tačnosti njegove prećuine pretpostavke da ono što je u jednom literamom delu dato kao individualno treba interpretirati kao sveopšte. Međutim, ja sumnjam da je on spreman da tu pretpostavku eksplicitno prihvati, jer svakako zna da je tipično samo posebno, dakle specifikovano opšte, karakteristično za jednu vrstu unular nekog roda. Samim tim pada i njegov argument.

Drugi Brozov argument: osnovna piščeva misao je porazna, dešperaterska: »Od mene su otkinute moje najlepše 'godine, ja sam ih proćerdao u ratnim idiotlucima«. Ova mžšsao je zaista dešperaterska. Pitanje je samo čija je to misao: piščeva ili neke ličnosti iz njegovog romana. Ovde opet vrednost celog argumenta zavisi od prećutne pretpostavke da se stav pisća svodi

na to šta izgovaraju njegovi junaci. Međutim, ja opet

ne verujem da je drug Broz spreman da ovu pretpostavku usvoji kao princip: estetske analize, jer on, nema sumnje, zna da se stav pisca, pre svega, ogleda u tome kako je oblikovao svoje karaklere i šta je 5

njima učivio, kakva se poruka krije u načinu na koji je prikazao sudbine svojih junaka.

Slično stvar stoji i sa svim preostalim argumentima

druga Broza. On stavlja u usta autora' bukvalno sve što govore njegove ličnosti. Naprimer on tvrdi da nam

o ~ :e značenje ravno nuli. Jasno je, misli ao progresivna shvatanja ne mogu braniti ovakvim

i jezikom. Rozlozi i razlozi

i · · ”. dodrugi bitan uslov koji mora Za «ki obrazloženost, doda ozbiljno

Pored IO i O Oi iehte volj i svaki teorISKI je Oea To znači 5 a nije SR LAJE uzima jednu »estetičku« teorju 1 \ | s rodnztidm na objektivnost cije ay OSLMAZAJONV proizvoljno, ad boc, po potrebi, nekog o. Oe too „čaja, bez dovoljne argumentaci]e, OC s:dNk tivurečeći jedna drugoj. Razume, se, Ye: ze a izvesti deovihi principa koji će nemaju vile iz ČeBA ar. jer je sve drugo što se tiče umetnosti TEC etičkog Ti osnovni principi varira}u aa OB dočtena Hod pravca do dr ra aka Mealina koje sledu na svet, u osnovnim humanistić | i o. adobfbia neko prihvata ili odbacuje. OJ YEN, ANI Koža? zanimljiv problem ( kojim se VI te ooo talg: viti), kako se mogu rešavati cstetiČii _sP or in oy? čajevima kad se oponenti razlikuju ča ia 5 PuGOM Miše nim principima i kad, prema tome, jedan KdPei. Za ne mogu ništa dokazati (u striktnom sm!5 reč SeeBB nas' je ovde trenulno aktuelno pitanje, BR dravaij ljudima koji idejno 1 filozofski pripadaju is VON Ako se oni slažu u osnovnim principima a Žil da se slažu ne same u njihovo} verbainoj. ujaci

književnu kritiku

dišta iz principa — u tome se zapravo i sastoji Zahtev obrazloženosti. Pri tom protivurečenje samom sebi nesumnjivo diskredituje jedan stav. Jedno teorisko gledište od vrednosti mora pretstavljati skladnu, kohereninu celinu. | i :

Meć sam rekao da se kodsnas često objavljuju neobrazložena gledišta i sudovi. Međutim, kod onih za koje to na sreću ne važi ima razloga i razloga. U već pomenutom članku druga Hroza veoma je pozitivno to što je on, čini mi se, jedini od svih koji su u poslednje vreme napadali ili branili Oljačin roman »Molitya za moju braću« — dao detaljnu argumentaciju svog stava. Nažalost, metoda te argumentacije je polpuno neodrživa ı diskredituje svrhu koja se htela postići. i rei;

Teza koju on hoće da dokaže jeste da delo o kome sudi »pripada više prošlosti nego budućnosti«, i da »inauguriše subjektivistička, neprihvatljiva shvatanja, gledišta strana kako duhu našeg vremena, tako ı.opštem humanističkom smislu našeg kretanja«.

Prvi argument kojim on obrazlaže tu svoju tezu,

jeste konstatacija d4 je pisac pogrešno prelstavio celu jednu generaciju — onu koja je na svojim plećima iznela revoluciju — kao žrtvovanu. Čovek je odmah spreman da se složi s Brozom u svemu što on govori o ioj generaciji: da je ona, uopšte govoreći, i pored svih žrtava i lišavanja imala veliku i bogatu mladost jer.se svesno-borila-za, humane-sadržaje:-svog::budućeg

pisac »bez mnogo sustezanja prezentira jednu golicavo infantilnu sliku budućnosti« i zatim citira reči glavnog junaka, koji je polazeći u borbu zamišljao da slari ratnici posle rata neće raditi ništa, drugi će »rintati« za njih, a oni neće imati nikakvih društvenih obaveza i sve će im biti dozvoljeno putovanja, zabave, igranke, gozbe, provod sa ženama (jer su tu najviše oštećeni), itd. Ova slika nije samo infantilna, već i nešto mnogo gore od toga. Samo, treba mnogo naivnosti da bi se pretpostavilo da bi ijedan pisac na sveki na ovakav način izrazio svoju viziju! budućnosti.

Poenta cele ove kritike (po kojoj je dat i naslov) jeste da nas »autor ostavlja u zatvorenom krugu« jer »smrt junakova je tu više nego logična. Nema perspektive, svi horizonti su konačno pomračeni. Tamo gde iraži IDraško Jaruga — ništa se više nč može naći«.

Kritičar izgleda nije ni svestan toga da se ovaj najglavniji njegov argument okreće protiv njega samog. Jer, iz njegovih sopstvenih reči izlazi da je pisac svog negalivnog junaka dov=o do konačne proDasli, i na kraju do smrli (n i sam kaže da je ta smrt logična. I najzad. elekat koji je na njega ostavila sudbina Draška Jaruge: »Iamo gde on iraži ništa više se ne može naći. Život srećom nikad nije tako siromašan, tako teško duhovno osakaćen. On je

daleko..bogatiji.i daleko celovitiji«.

_ Miko je to stvarno efekat Oljačine knjige na ČE taoca, onda to me samo da nije argumenat za „kriti žarevu lezn, nego 5oj upravo protivareči. U konačnom sumiranju vrednosti i slabosti jednog „dela, piscu se može pripisati samo u zaslugu ako je jednu nega tivnu ličnost doveo, do nužne propasti, zatvorio 39 sve perspektive i zamračio joj sve horizonte. (Zar e trebalo da ih ostavi svetle?!).

Ja ovde, naravno, ne ulazim u ocenu te spornč knjige, jer se ne bavim književnom kritikom, već los gičkom analizom jedne metode argumeritacije. Sem toga, samim pobijanjem argumenata ne pobija se i teza koju oni treba da dokažu — ona samo ostaje nćobrazložena. Što se tiče Oljačine knjige, ako sw je mnogi razumeli kao drug Pavle Broz polazeći sa sličnih estetskih pozicija (verujući da pojedine ličnosti u književnim delima personifikuju čitave klase i generacije i da se stav pisca svodi na verbalne iskaze nje= govih junaka) ja ni najmanje ne sumnjam da je ona mogla izazvati veliku zabunu i čak imati politički ne gativno” dejstvo na neke ljude. Politički je zanimljivo pitanje: kako izbeći ovakve nesporazume, kako neutralisati njihove negativne posledice. Međutim, to pitanje je nezavisno od pitanja O stvarnoj, pozitivnoj ili negativnoj, idejnoj i estetskoj vrednosti ovakvih dela, koja se može utvrditi samo neuporedivo solidnijom argumentacijom od one koju smo analizirali n našem primeru. .

o Primeniivosti estetičkih brinciba

Možda najvažniji i najsadržajniji od svih uslova

koje jedan teoriski rad treba da zadovolji jeste nje-

gova primenjivost na odgovarajućem području. U slučaju estetike, njeni principi moraju biti primenjivi na umetnost. To, drugim rečima znači da mora postojat izvesna usklađenost između odlika onih dela koja su faktički već izborila sebi rang umetnosti i onih icoriskih iskaza koji pretenduju na to da izriču opšte tvrdnje o umčinosti,

Razume se, estetski principi imaju i normativni karakter, oni izražavaju izvesne zahteve, govore o tome koje uslove jedno književno, muzičko ili likovno delo treba da ispunjava da bi moglo biti ocenjeno kao umetničko.

· Upravo tu, u načinu shvatanja normi nalaze se koreni neprimenjivosti mnogih estetičkih teorija. .

Neko te norme prosto dedukuje iz svog meta{i« zičkog sistema, zanemarujući pritom potpuno analizu umetnosti. Tipičan je primer ovakvog postupka ·Hajdegerova estetika, koja je nedavno postala pristupačne i na našem jeziku i koja je, usled Hajdegerovog ignorisanja umetnosti, totalno neprimenjiva. .

Neko. estetske norme izvodi iz političke ideolgije.

Neko ih izvodi iz glave ili samo iz sopstvene umetničke prakse (to može biti i njegbva lična estetika koja će izraziti norme koje važe samo za njegovo lično stvaralaštvo). Neko se s nekim posvađa oko ocene nekog dela pa napravi estetiku koja će a posleriori dokazati da je on bio u pravu, itd. itd.

Svi ovi momenti mogu uticati i manje više utiče na formiranje jedne estetičke koncepcije. Svako društvo ima svoje potrebe, svoje ciljeve, pa mu nije svejedno ni kojim će se putevima razvijati umetnost,

Pa ipak, ovim Je određen samo opšti pravac kretanja.“ Kakve će konkretno izgledati estetske norme i kriteripmmi ocenjivanja mora zavisiti od svestrane amalize velikih ostvarenja u svim osnovnim umetnič-

| kim granama. Oni se ne mogu spolja propisivati i nametati. Ako ima dela koja su nesumnjivo umetnička, a protivreče nekim estetskim principima, ovi se moraju revidirati. Činjenice uvek imaju primat nad teorijama. Jedan izrazito neprimenjiv estetski princip postavio je nedavno drug Risto Tošović u članku »U iskrivljenom ogledalu« (»Politika« od 26.7 i 2.8 1959 god.). Osnovna teza tog članka, koji je inače,;ppzitivan po svom naporu da da. principijelan, karakter

jednom sporu koji nije obećavao ništa dobro, jeste da ispravan književni postupak treba da »obuhvati život u svoj organskoj povezanosti njegovih nužnih protivrečnostić, »u svoj složenosti pojava i njihovih uzroka«. Drug Tošović varira tu tezu i na razne druge načine, naprimer; »Budućnost pripada delima koja na umetnički način odražavaju dijalektičku totalnost društveno-individualnog karaktera čoveka naše stvarnosli«.

_ Zatim on zahteva da nam pisci pružaju »univerzalne

likove čiji život ı čije sudbine sažimaju celokupnost onih protivrečnih tendencija koje određuju objektivnu realnost društva«. On se poziva na Lenjina i na njegove stavove o pojavi i suštini i o saznanju istine da bi njima podupro svoj zahtev da nam jedno umetničko delo pruži celovitu istinu o stvarnosti.

Mene ne bi iznenađivalo kad bi ovu tezu izmislio jedan profesionalno deformisani filozof. Međutim, čudi me kad ena poliče iz pera jednog pesnika, jer, nema sumnje, on se prvi u svom stvaralaštvu nikad nije nje držao niti će ikad uspeti da u skladu s njom napiše i jedan jedini stih. I to neće biti njegova krivica jer je taj princip totaliteta odražayanja totalno neprimenjiv na umetnost. Ja se ne mogu setiti nijednog književnog dela, da ne govorimo o muzici ili slikarstvu, koje bi davalo takvu celu istinu o. stvarnosti uzetoj u svoj kompleksnosti njenih protivrečnih tendencija. Može se eventualno govoriti o tome da li celokupni opus jednog velikog pisca ili celokupna literatura jedne epohe uspeva da zadovolji taj zahtev. Međutim, prvo, može biti reči samo o „približavanju takvom totalitetn odražavanja. I drugo, veliko je pitanje da li će tim momentom biti odlučujuće određena njihova estetska vrednost. Čitamo li mi Sofokla da bismo saznali nešto o Grcima? Uzbuduju li nas Karamazovi ili ona dva fascinirajuća ženska lika iz »Idiota«: Nastasja Fili povna i Aglaja Jepančina zato što u njima nalazimo odražen totalitet života stare pravoslavne. Rusije? Zar Je suština umetnosli u ovako vulgarno shvaćenoj i hipostaziranoj njenoj saznajnoj funkciji»

Tu se očigledno radi o jednom velikom nesporazumu u shvatanju najfundamentalnijih pitanja umetnosti. Meni se čini da se ovakyim tezama od umetnosti zahteva ono što je ustvari posao nauke: da što objektivnije, svestranije, celovitije saznaje istinu o društvenoj stvarnosti jednog vremena, da otkriva uzroke pojava itd. Čitava terminologija druga 'Tošovića je takva kao da je reč o naučnoj metodologiji a ne o estetici. Takvog karaktera su i Lenjinovi citati koji se ustvari odnose na probleme teorije saznanja.

i * |

Meni je do nedavno izgledalo da su neke zablude u Vezi sa umetnošću definitivno prevaziđene, da su neke stvari kod nas u estetici konačno prečišćene i neosporne. Naprimer, da je. umetnost ne samo odraz objektivnog sveta, već i subjektivni izraz, i to ne samo izraz individualne senzibilnosti i misli umetnika, već i izvesnih opšteljudskih emotivnih konstanta, da, prema tome, ona pored saznajne ima i ekspresivnu funkciju, a ona svojim temama ne ostaje samo u okvirima stvar nosti, već pre svega slobodno sivara neiscrpno bogatstvo mogućih oblika života i ljudske egzistencije, mogućih svetova; da se ona me bavi oPštim odnosima (uzrocima, sušlinama, itd.) već individualnim likovima i tipovima, da u umetničkom delu nije od presudnog značaja tema, već način na koji je ona data, da idej-

nost jednog dela ne može biti ocenjivana | nezavisno od estetske vrednosti već je u. nju uključena, itd. itd.

Ali izgleda da je sve još, uvek sporno i da prelstoje diskusije čak i o najelementarnijim problemima

estetike, S

—