Књижевне новине

Otkako je Baumgarten 1750 god. u svom delu „Aesthetica“ postavio ovu nauku o čulmom saznanju (neposrednom viđenju istine) | postavio je uz bok logici kao razumskom saznanju (saznanju istine mišljenjem), od tada estetika nikako ne može da se oslobodi te racionalističke predrasude. Ako je estetika nauka o čulnom saznanju istine, ako je umetnost čulno saznanie istine, onda se postavljaju dva pitanja. | Prvo je, kakva je prirođa toga čulnog, neposrednog saznanja ·'(ili intuicije, viđenja)?

Drugo pitanje je: Šta to, kakvu, istinu saznajemo intuicijom? Da li se to Što saznajemo intuicijom razlikuje od onog što saznajemo razumom ili apstraktnim mišljenjem.

Na prvo pitanje odgovaraju oni koji u estetici pre svega proučavaju odmos gledaoca :li kritičara prema delu, koji proučavaju sam estetski sud, utisak koji delo oštavlja na nas. ;

· Na drugo pitanje odgovaraju oni koje pre svega interesuje objektivna sadržina umetničkog dela bez obzira na to da li smo je mi osetili: ili ne.

Začetnik prvih u modernoj estetici je Kant.

Začetnik drugih u modernoj estetici je Hegel.

Pored toga log:čkog pečata (da je estetika „ nauka o saznanju), bolje reći pored toga gnoseološkog pečata koji je estetici udario Nemac Baumgarten, u estetici se od njega. ao danas, prckv ricgeia dO euZIiSie,Icijaliste Hajđegera, vuče jedna tvrdnja da je umetnost i uživanje u Uulmoetnousuıiliza Visua SaZnailja, JF je Čulno saznanje (neka vrsta neposrednog sagledanja suštine koja je postala opipljiva) niže od razumskog saznanja, da se umctnost i filozofija nekako takmiče i da fiiozofija, kao viši oblik saznanja, kao razumsko saznanje najzad pobeđuje. .

Ma da je Baumgarten već odavno ocenjen kao estetičar koji je „Umetnost sistematizirao a da je nije ni poznavao, a estetiku postavio ma da nije imao istinskih eštetskih uvživ.JaJa Wume.ulusu „ laj Sud O iXkantu i Hegelu ili Hajdegeru nije, zbog veličine njihovih Žjilozofskih imena :; opšte-filozofskih sistema, smeo niko da izrekne. Međutim, Baumgarten je duhovni otac sve trojice pomenutih estetičara (kao estetičara, a ne kao filozofa).

Činjenica da su se oni oduševljavali antičkom — bilo sofističkom (ajdeneu) Duo FPlactonovcim (Kad ı Hegel) bilo Aristotelovom (Hegel) filozofijom —.sakriva pred nama jednu 'drugu činjenicu, naime: da je u estetici njihova jedina škola bila Baumgartenova tradicija i da su oni verni učenici duha te Škole i da sa onim što su o umetnosti govor;li grčki filozofi pomenuta trojica nemaju gotovo ništa zajedničko. Kako sva sistematska estetska traženja od Baumgartena do danas mogu da se svedu na neku vrstu teorije saznanja („čulnog saznanja pojava i zekona opjektivnog sveta") i kako su u razvijanju te teorije do danas otišli najdalje baš Kant i Hegel, to se sve sistematske ešstetike do danas svode na neku vrstu teorije saznania orijentisane čas prema Kantu, čas prema Hegelu.

Da li samo zato, ili iz drugih razloga, umetnici od Baumgartenovog doba do danas, do filozofa i estetičara Hajdegera, odbacuju sve estetike kao neupotreblj:ve za umetničko stvaranje, a prepoznaju li u nekom gledaocu (slušaocu ili čitaocu umetničkog dela) estetičara, odnose se prema njemu u najmanju ruku ironično kao prema čoveku kome je delo nepristupačno.

Ono što su o umetnosti pisali pesnici, muzičari ili slikari uvek se pokazalo kao protivurečenje tim estetikama. Počnite od Getea ili od Stenđala, Bodlera, do Eliota ili Braka: svuda ista, svesna ili nenamerna, izričita ili implicitna, među ređovima izražena negacija estetike kao nauke. , |

Opšta karakteristika onog što su o umetnosti pisali umetnici sledeća je:

Pruo, oni su pisali o umetnosti

kao o procesu stvaranja koji su sami proživljavali. Bilo je to neko sećanje na stvaralačka stanja. Sećanje koje se (jer je iskustvo) bitno razlikuje od samog stanja te zato iz njega ne nastaje umetničko delo, nego neka lična estetika. Ali je to svakako bila psihologija stvaralačkog procesa.

Drugo: ako su govorili o đelima drugih, onda se kod estetičara-u– metnika osećala stalna težnja ne da

definišu delo nak'm poimom, me-”

go da prodru u ono osećanje, raspoloženje ili stanje umetnikovo iz koga je nastalo i delo. Oni su se truđili da bar u mašti reprodukuju taj proces stvaranja. 1 tek kad im je to uspelo i u onoj meri u kojoj im je to uspevalo, oni su bili sigurni da i delo osećaju. . Pišući. dakle, o svom delu, sopstvenom. .:li o umetnosti kojom se oni bave, nastupali su kao neki

psiholozi koji proučavaju i beleže karakteristike stvaralačkog stanja, Pišući kao kritičari, o delu drugog, kodđ njih se stalno oseća težnja da glume autora o kome go=

vore, da še u 'mašti “identifikuju

s njim, da dožive u mašti njegovo stvaralačko 'stanje. Tako je Kritika težila da'se kod njih pretvori u jedan vid glume, jedan vid umetnosti, novog stvaranja rekreacije.

Zato se estetski wud umetnika bitno razlikuje od,·estetskog suda' filozofskođ. Estetski. sud, odnosno kritika, kođ umetnika je i sam u suštini umetnički. Kritika nije racionalno-analizatorska, nego je i sama jedan nov vidđ umetnosti. A estetika im je psihologija umetničkog stvaranja, a ne nauka o objektivnoj suštini dela ili sveta (ne {ilozofija). ı

Kad to sećanje na stanje, SOpstveno, nije 'đovoljno, nego kad treba prodđreti u, stvaralačko stanje drugog onda estetika prelazi u kritiku kao nov oblik umetnosti. Čak pišući o slikarstvu\ili ma kome pojedinom slikaru, Bodler je zadovoljan tek onda kad je u stanju da povodom viđene slike napiše pesmu koja odiše istom atmosferom kao i viđena slika i koja je pesnički 'izraz jedne imaginarne :dentifikacije Bod-

“

lera sa, recimo, Delakroaom, Mikelanđelom ili Rembrantom.

Na taj način se nameće misao da je u umetnost moguć prodor samo umetnošću, tj. da je „moguć i prodor“ samo onome 'ko je već u umetnosti, a đa racionalni metod i samo iskustvo ne pomaže. To iskustvo umetnika poslužilo: je kao osnov za pokušaje da se nasuprot Baumgartenovoj, Kantovoj, Hegelovoj (pa i Hajdegerovoj) racionalističkoj estetici, napiše neka „iracionalistička estet:ka“. Neumetnicima, pa ma oni bili i filozofi, to, međutim, nije uspelo. Nije, ma koliko se proklamovali (kao Bergson) iracionalistima. Verovatno im nije uspelo zato što nisu posedovali stvaralačko iskustvo umetnika, ni maštu da umetnički kritikuju tj. stvaraju od kritike umetnost.

Zašto onda umetnici n;su napisali tu iracionalističku estetiku, bolje reći: psihologiju i filozofiju irac;onalnog? Oni su bar poseđovali i iskustvo stvaranja (sećanje na stvaralačka stanja) i moć neke vrste glumca da se užive u delo drugog i njegovu sadržinu?

— Umetnici nisu imali te ambicije! Poseđujući to što smo pomenuli, oni su ga uvek rađe koristili za umetn:čko stvaranje, a ne za este-

LEONID ŠEJKA: KONSTANTA KVADRATA

· smetnja

_ Mi danas i estetička literatura

tiku.(I to dogod su imali energije, dogod su imali talenta koji i hije ništa drugo do neodoljiva' potreba za radom, tako neodoljiva da delo ne može da ne nastane i da ta nužnost i čini njegovu snagu.) Oni šu posedovali iskustvo (sećanje na stvaralačka stanja), ali ga nisu koristili za pisanje estetike, jer im je to iskustvo ipak samo jedno Ssvedočanstvo da mogu posedovati tu moć kao što su je već posedovali, da mogu biti u stanju kao Što su već bili. NMjihov sistematski rad (potreban za jednu estetiku) uvek bi ih odvlačio u takva stanja iz kojih nastaje delo. A nesistematsk: rad završavao se fragmentarnim i lucidnim beleškama o umetnosti.

Treća opšta karakteristika onog što su o umetnosti pisali umetnici jest da su on! najviše i najradije i. najbolje pisali o onoj umetnosti kojom se sami bave. Stvaralačko iskustvo o drugim umetnostima nemaju. Tu se ograničuju na kritiku, kao interpretaciju zasnovanu na senzilbilnost: i mašti, na moći uživljavanja. Zato su sudovi da između raznih umetnosti postoji nešto zajedničko bili zasnovani ne na iskustvu, pogotovo mne na čulnom 5saznanju (to zajedničko svima umetnostima n:su iskusili), nego na prostoj veri i ličnom sećanju. Konstatujući to zajedničko, oni ga nikad nisu definisali. (Zapravo ni kod filozofa đefinicije umetnosti uopšte nisu ništa drugo do konstataciie ili vera u postojanje nečeg zajedničkog svim umetnostima.)

Otud se javlja jedna druga, isto tako savremena tendencija u estetici, naime da se opšta estet:ka kao sistematska nauka o svim umefnostima i umetnosti uopšte zameni teorijom o svakoj od pojeđinačnih umetnosti.

Cilj ovog napisa nije da đa bibliografski pregled estetike. Za to nema prostora, a to ne bi bilo ni zanimljivo ovđe. Ograničićemo se samo na sleđeće. : ·

Danas i do danas postoje tri orijentaci;je u estetici:

Prva je sistematska estetika kojoj je temelj uđario Baumgarten i koja je do đandanas ostala racionalistička, u osnovi normativna, čak i kod onih koji se iracional:stički đeklarišu. A takva je, čak i kod modernog Hajđegera, ostala zato što teži da definiše umefmost wopšte, ono svim umetnostima zajedničko, kao neku objektivnu vrednost i :stinu.

Druga je kritika, koja se diže.na_

visinu dostojnu poštovanja i traj-,

nosti samo ako prerasta u oblik umetnosti.

Treća je teorija pojedinih umetnosti il: specijalna estetika · koja mnogima uliva nađe đa će estetiku izvući iz ćorsokaka.

.A da je napisana ijedna estetika koja bi definisala umetnost tako da ona pomogne : stvaraocu i gleđaocu, takva koja se između gledaoca i dela ili između umetnika i stvaranja ne bi isprečila kao zid, kao za uživanje u delu i za stvaranie — to mi nije poznato. I Sartr kao „estetičar i poznavalac mora da je se oslobodi kad pređe na pisanje romana ili drame.

Žarko VIDOVIĆ

VAJK KRMJEVIĆ

Saznanje

koje se otsutno

Sad čujem gordinju koja a prisulnmom prizoru

to moj dvojnik je š u prezrivom spokoju mora. Smrt je ta koja nas ima u od ljetnog nemara, d, savršenu nadmoćnost w svojoj dovoljnosti, l,jubavi moja, smrt ustala je more koje se ots w besciljno lutanje, Nema više spokoja, kroz smrvljene vratni smireno more zamire U SC

Jedina java ostaju naše kosti,

ćutanje vode,

disanja noći, ı što tilra u Šumi ızn

hladi

gusne w obliku mora, u mlitavosti: vjetra,

svojoj urni od pomame,

ok odlažem tvoju fiktivnu tajnu, predmeta što budna je

u odustajanju.

ti prizivaš me iz pcpe!a,

da odmori se od našeg utno hladi, razređuje u ništa, u sebe. ni straha, ce gorčine: slušaj predmete,

bi, trajanje samo otvara gnjile oči,

bića, to oduzimamo se od sebe

naš skelet povratka,

koju ni smrt neće da vaznese, da iznudi, da trpi

grku prisutnost vremena, irenutku bez priziva.

Slušaj tu noć koja nas vrijeme bez sna, vrijeme ljubavi što ostaje kao trčati, biti u trčanju, na javi moj dvojnik

pripadnost ovoj nesvijesti,

mukom trpl,

vrijeme prorezano,

raskomadano do saznanja, smognuta riječ \prilazak budućih samo sumnja: ' u sjećanju, q

koji zamire u šumi,

m prostore iznad želje, izvan bola,

izvan moći. Ljubavi moja, slavoluče od nesna,

ti prizivaš me iz nepostojanja, od nebola, dok slutim

već prizvuk pticoletne želje za samoćom, za pripadanjem, za ponorom,

tom gordinjom koja gusne nu smrti. ,

MIHO ATANASOVSKI

Dolazak ·

Dolazim tako... Dolazim veliki

oblika o a,

između weba 1 zemlje...

Mod moj preda mnom roaši tišinu.

U barama se ogled i znam:

nalik sam na planinski greben

što rastom nadvija

I tinjaju zvezde ko oči umrlih riba.

lolinu.

Od daha moga. crveni plameni se „pale.

Izdužena daleko

nad slamne krovove koliba široke senke mojih ramena su stale.

Neki me zovu: razbojmmik, | a neki prosto: velar

što želi samo krovove da Dolazim tako...

Dolazim veliki između neba i zemlje... I želim najviše drvo među njivama da sam,

pa da cvetam. A na istoku

neka ptica u žar rep rascvetala

_i redom oblake trese, Hoću sve da zagrlim, i breg i polja zaspala,

pa ludim od želje neke koja mi dušu

nadleta.

|JDHiNI

Pomeram prostor. A on poraste

širok ko zov,

ko lavež,

ko jutarnja zvonca kad z Pa mi se čini

svc. mogu na svoja pleća

azvonce.

da stavim.

Moja su pleća zemlje i neba sponce.,

Dolazim tako...

Dolazim veliki između neba i zemlje,.

Slamne kolibe neki nemir U barama se ogledam i znam: i

pokriva.

. , samo ponekad ličim na sebe —

ja, najviše drvo usred nji

Uskoro zalim zaboravismo na male stvari

Moram priznati da se ne mogu odreći osećanja doživljene radosti kada sam posle gradskog asfalta prinuđen da emotivno reagujem, da usretsređujem svoj stihijni nalet duše na rano detinjstvo, da iz njega, u vidu intimne struje zanoša, pronađem ·#ak trag vlastite budnosti. Zapao sam u „zamku” kad se mora prigrliti vrednosno bogatstvo remihiscentnih odblesaka, koji svojom vidnom polarizacijom ustalasavaju jedan svet Što i bez priziva ima omrežalu nezaboravljenost.. Ovđe, u Zžavičaju, nalazim da su i saznajni procesi u lepšim tonskim bojama nego što ih je mogla da proizvede gradska buka i metež. Struji nešto kroz mene, neki akord se silovito prenese šumovitog predela u auktificiranu

senzaciju čula, pa kad sluh, pa kad oko počne da še nesmetano survava u splet nove doživljajne slike, izdaleka se već nazire. istančana i vezivnd radna snaga Uunutarnjih potsticaja. Drveće več blisko određuje sećanje, a cvrčci va5celu svoju simfoniju tkaju bez odmora. To mi u ovom trenutku. liči na neku orkestarsku kompoziciju u kome vidna zakonitost tak-

ta nije nikad narušena, već putem tonskih promena iznalazi živi sklad između niskih i visokih muzičkih treptaja. Na prozoru sam seoske kuće, tražim u sebi odobravanje za ovo zatočeništvo, tražim — eto — da ovog puta vreli glas priro-

de u mojim venama usrdno zano-

- Li ći. Ne tiče me se'što se ovo moje stanje može krstiti ovim ili onim imenom, Što se može uvrstiti u krug neke lažne očaranosti i sentimentaliteta, ali ja — vidite nađoh razlog da naša sleđena Ootuđenost ne bude bar noćas povod za usiljena lirska mueditiranja.

Večeras i mesečina ima svoju posebnu tehniku kombinovanja. Reklo bi se da je i ona u nekom mobilnom stanju lucidne budnosti. Čas je, evo, nepokretna, kao smirena ruka davnog sećanja, a čas opet spremna da pokaže sluhu i vidu znake svoje rafinovane igre. Gledam kroz prozor kako drveće „sluša” njen jezik, pa pošto ga sasvim „usvoji” počinje zajedno da se useljavaju u moje pamćenje. Mesečina prodire. kroz uske džepove granja, stvarajući po zemlji neke geometriske oblike od kojih se portret samoće očigledno osenčava u meni. Otkud me ovo Bsentimentalno raspoloženje uhvatilo, otkud to da i mesečina može da bude izazivač doživljaja? Poznavao sam (tako mi se činilo) sebe dovoljno, da je „presija” zavičajnog' uzbuđenja mogla pre nekog dru'gog da zahvati nego mene. Grad me je od detinjstva stavio, pod vitJo teških. i nih nespokojstava, da sam pretpostavio da mi se srce ne može razmekšati u ovoj i. ovakvoj prilici. Čudno mi je bilo kako se nesvesno predah igri mesečine i kako se gradsko brujanje, sa raznorodnim

sumorom zastrve-'

ciklusima sete namah iseli iz čaure bezbrižnog seoskog ambijenta. Da, to sam ja u zavičaju, u mestu koje iz mene izgoni neuralgično područje gradske zbrke, pa sad svaki miuj svesni delić doživljava novonastalo i nesmetano psihičko okrepljenje. Da nisam — možda upoznao grad, ne bih umeo da shvatim ovo iznemadno osećajno krštenje, ne bih možda umeo da se bez rezerve prepustim | ovako savršenom tipu samoće. Pustio sam sebe, prijatelji, da se zanesem Šumovitim prstenom svoga kraja, pustio sam sebe iđa se naslađujem šapatima koji ne iziskuju ništa drugo do đa buđem lak i bezbrižan u njihovoj okoštaloj ljusci samovanja. Ne stidim se·zbog toga nimalo, Naprotiv, u raskošnim krošnjama drveća, gde gnezdo svijaju mir i mesečina, ja makar noćas mogu da kažem da mi nije dosadno, ja mogu noćas da, kažem da mi seu ovom susretu proširuje slika Scćarja i slika skrivenih, potencija]nih zađovoljstavš. Spoznaja građ“ skog načina 'života: luda jurnjava vozila, poplava bleštavih reklama, histerični urlici na boks-revijama, prodaja ubuđavelih semenki pred kino-dvoranama, ne prisiljavaju me ni u najskromnijem procentu da se odreknem ovog sentimentalnog raspoloženja, jer teren rados!' čina može najmanje da bude Uskraćen psihologijom gradskih katakombi i čuda. Potteban mi je odmor od svega toga, od te užurbame vreve, od tog ubitačnog meha=

nizma koji koraku oduzima slobodu; od mnogih književnih čarki iz kojih nemoralni izvlače rentu, od tih podvala s leve i desne strane. Hteo sam naprosto đa budem postojeć samo u jeziku mojih šuma i apstraktnih litica, hteo sam da zaboravim „na sve Što izaziva neprijatnost i suludost. Neka me temeljno osećanje za prisutnost ljudske navike veže za ovaj sen\timentalni momenat: za mesečinu, „za pticu u nebu, za oblak nad šumom, za smeh zavičajnog izvora. .Ima tu dosta uslova đa budem smi-

Ten i srećan. Utoliko pre što, mi je sreća retko padala. na «&đusne. Zbog toga je i ovaj vapaj za njom, zbog toga sam svoje ruke pomešao sa rukama zavičajnog bilja, Sreća, vidim, boravi u tišini, u kretnji guštera po strmoj kamenoj ploči, sreća je napustiti sebe i biti „prazan”, do Krvi „prazan”. Od„mor mi na selu sve to radosno pribavlja., Postajem sentimentalan. Ne mari. i

Ne krijem da sam radnije sa potsmehom gleđao na one pisce koji su lirska moduliranja tražili u ramu zavičajnog podneblja. Smatrao sam da se tamo ništa ne može naći, jer je „idilama” vreme prošlo, da im je za svagda odzvonilo. Sada se ispravljam i vidim da je sasvim mogućno iskreno prijatelj'Stvo steći sa „idilom”, sa letnjom ·bezbrižnošću, sa lakim lepetom ptice, sa bubom, sa travom. Građ je za krik i bes, on pruža uzavrelu kretnju jecaja i bola, ali je meni

va.

jarana Dru aanr a recana rinr r i ira OreaOar aernrenr izne aarr

potreban susret sa „nemom” prostornošću šumskih odaja, sa ovim kamenom koji vekovima šapuće dirljivu viziju samoće. Kako nam je posle stanja koje se zove žeđ potrebna za grlo „sveža izvorska voda, tako nam je potrebno da nekoliko dana u godini provedemo U mestu gde ćemo čuti glasove i brujanje pitomog pejzaža. Eto, ta

„beznačajna” stvar, ta potreba 74 ·

mirom u kome isuviše oskudevdmo, može učiniti da naš misaoni i osećajni svet bude udružen sa pt!“ rodnošću kojoj težimo a koju smo već davno zaboravili. Lepo je tO osećanje živeti makar i za tren U takvom „bestežinskom” stanju, biti zanjihan do uzbuđenja „malim stvarima” i utehama. Neka se 10 imenuje i kao romantičarsko na? sleđe, ali ruka ostaje ruka i

njom moramo da posegnemo za pr

wim cvetom u nedrima livade. DO bro bi bilo da se grube napgmenč u odnosu na pejzaž sve manje ČU“ ju, jer se može desiti kao i meni da vas njegovn yzavodnička prisut-

nost zanese i oduševi, može Vam

se desiti da ie mir nod krilima pej zaža i mesečine tek početak da .se oboelodani jedna živa spona i je dan aromat iz koga kao iz kakvog izvora biju čista raspoloženja i U” tisGi, : Stojim i dalje na prozoru, NOĆ

je navukla na sebe oprano rublje mesečine, Posmatram taj pričoT. U duši spokojstvo. Kad opet budem došao u zavičaj, javiće se još neka raznolika pretslava, neka će se doživljona slika preneti opet verno u doživljaj.

Žarko DUROVIĆ

ENJIŽEVNE NOVINE

; | |

ee ee a