Књижевне новине

U traganju za novim izrazom ! savremenom tematikom

(Vojin Jelić: »frka slijepih konja«, Naprijed, Zagreb, 1959)

od crtica „„Proleterka” i „Suša”, sa kojima se javio u našoj književnosti odmah posle rata, do romana „Trka slijepih konja” put je koji govori o~ razvojnoj liniji književnika Vojina Jelića. U početku samo crtičar i faktograf, reporter i slikar vanjskih momenata zivota, on je polako napuštao takav metod stvaranja i stao prilaziti životnoj materiji neposrednije, uobličavajući je u umetničko delo. Jelićevo traganje za Kknjiževnjjim izrazom i savremenom. tematikom očigledno je već u ·njegovim zbirkama pripovedaka „Đukin đerdan” i „Ljudi kamenjara”; tu se mogu sagledati piščeva mastojanja i rezultati, premda je, sem u nekim pripovetkama. („Đukin đerdan”, „Uzdah kamen”, „Trivići”), ostao ipak u granicama potetništva, u crno-belom realističkom opisivanju čovekova života. 'fu je, kao i u hronici „Limeni pijetao”, Jelićev izraz pomalo škrt _ı tvrd, bez „poleta i plastičnosti, što je jedna od karakteristika nekih drugih hrvatskih pripovedača — Desnice, Simića, Božića i Kaleba. No za takav izraz u njegovu prvom periodu stvaralaštva postoji jeano, možda ne najuverijivije, opravdanje, da je, naime, Opori i teški Život, koji je Jelić slixao, zahtevao upravo takav stil. · Svestan, valjda, da je izraz jedno od osnovnih sredstava literarnog Stvaranja, Jelić je stao da traga za njim, koji dostiže, nesumujivo, gotovo savršenstvo u romanu „Anđeli lijepo pjevaju”. U tom delu, koje je njegovo najbolje 1 umetnički najzrelije Osuvarcenje, njegov je talenat progovorio punom svojom širinom, osloboden Onog crno-belog soc-realističkog metoda, prišao ıjudima i ŽivOtu 5 Jedne sasvim druge strane. Stoga nije ni čudo što je i kritika docekata ovaj roman s pohvalama, ističući njegove novine, kojih tada ugo) u književno-umetnickom postupku našin pisaca gOtOVoO nije ni bilo. „Andeli ılijepo pjevaju” znacio je zaista prekretnicu i vrhunac u'njegovu stvaralaštvu.

Ali Jelić tu nije stao. On je uvek bio u potrazi za novim, SVOJim izrazom, za stuom, težio ka originainosti. "o, naravno, uza sam ialenat, iziskuje i samu piščevu izgradnju, nadopunu u poznavanju najboljega Sto poseduje naša i sa:ana Književnost, iziskuje Uućčenje... Doći do novina u umetničkom postupku znači eksperimentisati! Hksperimentisanje je svakako najosnovnije i najvažnije za jednog pisca. Svaki eksperime'nat može da da dobre rezultate. Cesto se, doduše, dešava da pisci štampaju materiju koja je u toku eksperimentisanja, pa se onda ne vidi uspeh, no samo ono što „e pisac nameravao postići. Jednu VFstu takvog eksperimenta štampao je i Vojin Jelić — bio je to roman „Nebo nema obala” (1956). Sve je tu podređeno jeziku i Sstilu, sve u pomalo čudnim metaforama i simbolima, što je delu Oduzelo ubedljivost, tako da to delo u razvojnoj liniji Jelića pripoveđača i romansijera znači Ppr!ličan pad, dok je od strane nase - kritike, u čiju iskrenost, obijektivnost i „dobronamernost treba ponekad i sumnjati, negativno Ocenjeno. 'Jelićev najnoviji roman „Trka slijepih konja” kao da je napisan od nekoga sasvim novoga "autora, nema tu ničega od onoga Što 5mo nalazili u knjigama „Đukin derdan”, „Ljudi kamenjara”, „Limeni pijetao” i „Anđeli lijepo pjevaju ·

Izvesna veza — izražajna, stilska — postoji jedino 5a delom „Nebo nema obala”; ali samo ta! „Trka

slijepih konja” je traganje Za novijim iztazom, savremenijim, ZgUsnutijim, zbitijim, a sadržajnijim. Međutim, u tom svom traganju Jelić je otišao u jednu drugu, novu, krajnost. Njegov talenat, koji je od početka mnogo Oobećava0, ovde je izneverio, popustio. Uza Sve, izraz mu. je opet postao nekako škrt, rečenica svedena na jednu feč: nema onih tečnih, poetskih pasusa i ZOO a aepb E izili anu „Anđdell

ADI naročite poveza-

vaju”, nema ni Sa a nosti radnje, ni kompozicione c ; lovitosti. Međutim, 5S formalne

izražajne strane „Trka slijepih ko-

nja” je interesantna. povodoli U voga romana može da se pos g romana

pitanje forme savremen?"' mar ODBBLe; prvenstveno našeg, koji je, sem malih izuzetaka, JOS uvOK | U tradiciji , našeg realističkog roma“ Ra, Roman, kao i svi RodOVi literature, kao i umetnost uopšte, u stalnom je razvoju, zahteva O vršavanje, traži novine u SVO S: pogledu, nov put, Jer jedino ~ 12 najšire i najdublje zahvata ai OŠ i žoveka. Od svih jugoslovenmš e pisaca Jelić je pokazao naj!

KNJIŽEVNE NOVINE

smelosti u tom traganju za savremenijom formom mašega romana. U literaturi je ipak važno pokušati, pokazati šta se želi i može; razbijati sve što ukalupljuje ı ometa umetnikova traženja novina. Ali — za sve to treba imati snage i moći, sposobnosti i znanja i, iznad svega možda, hrabrosti, Od svega toga književnik Vojin Jelić ponešto poseduje.

Stil Vojina Jelića u romanu „Tr-

VOJIN JELIC

Antologija novije kaj

Dijalekatska književnost kod nas već odavno nije mlada, a ipak, čini se, ne poklanja joj se uvek potrebna pažnja. Poređ povremenih posebnih izdanja, naprimer, samo dijalekatska poezija pojavila se u antologiskoj pripremi svega par puta. Tako se posle Prvog svetskog rata pojavila Amčfologija savremene jugoslovenske lirike (Split 1922), u izboru dr. Mirka Deanovića i Ante Petrovića, u koju je prvi put uvištena i dijalekatska poezija (uzgred rečeno, u predgovoru knjige o kojoj će ovde biti reči, izdavač je sasvim izgubio iz vida ovu antologiju, nepravedno pomerivši međaš izdavanja za čitavu deceniju unapred). Slede: Hrvatska mođerna lirika (Zagreb 1955), u izboru D. Tadijanovića i O. Delorka, zatim Antologija čakavske limke (Zagreb 1934) u izboru Petris — Jelenovića, i najzad Antologija move hrvatske kajkavske lirike (Sisak 1957) u izboru N. Bačića. Od posebnih izdanja, pored tako poznatih · kao što su Domjanićevi Kipci i PopevRe (Zagreb 1917) ili Krležine Balade Petrice Kerempuha (Ljubljana 1936, Zagreb 1946, 1950, 1956), naročito treba istaći ona koja su se pojavila u poslednje vreme. To su Međumurska zemlja (Zagreb 1951) i Zvira voda .(Zagreb 1957) Nikole Pavića, Međumurske fijolice.. (Čakovec 1955) Plorijana Andrašca, Ćez dole i brege (Zagreb 19956) Mirka Rađušića, i Terni i cvetje (Zagreb

ka slijepih konja”, za razliku od stila u ostalim njegovim delima, je reporterski, isprekidan, iscepkan. Pisac je namerno upotrebio takav stil, jer mu se činilo da sama materija iziskuje i takav način pisanja. Na jednom mestu, u romanu, on i sam priznaje to kad kaže: „I, da se ne opisuje opširnije, bit će dovoljno, ako i u ovom reporterski proizvoljhom tonu (podvukao T. Č.) naglasimo činjenicu...” Obilje materijala zahtevalo je, dakle, od Jelića sažetost u pričanju, izbegavanje opisa, da se kaže, kratko, što više, sva radnja, sva zbivanja i sva doživljavanja. Umetničko oblikovanje najčešće za visi od materije. Koliko je on u tome uspeo — sasvim je drugo pitanje!

Ono Što je majpozitivnije u romanu Vojina Jelića svakako je savremena tematika, njegova smelost da „zagrize” u jedan problem našega „društvemoga života. Jelić se i ranije, naročito u nekim svojim pripovetkama, doticao nekih problema iz vremena posle ra-

ta kod nas — odlaska omladine na.

gradnju pruga („Naši ljudi”) ili pak osnivanja seljačkih radnih zadruga i života u njima (,,Trivići”). Problem koga se on sada dotakao daleko je složeniji i teži: problem lažnih umetnika, pesnika, scenarista, filmskih režisera, glumaca i

sl., oličmih u likovima Sojka Gr- ·

moča, Lanka Svojića, Rodni Nebova, Ljepoja Epka Mreka i drugih. Sve je tu svedeno na novac, na zaradu, ma ličnu korist i zadovoljstva, na ucenu, itd.; do umetnosti

(Lykos, Zagreb, 1958).

1957) Stjepana Draganića. Sada se pojavljuje opet jedna antologija, prva potpunija antologija ove vrste (iako je pojam potpunosti vrlo relativan u redovno skučenim i subjektivnim antologiskim razmerama), svakako prva koja u potpunosti odgovara nameni. .

U određivanju kriterija prilikom izbora tekstova ovakve vrste uvek pretstoji složen zadatak.Ma koliko tona prvi podled izgledalo. jednostavno, sastavljač mora računati sa nekoliko faktora. U prvom ređu treba imati u viđu da dijalekatska književnost nije deo folklora, zatim ni ona književnost koja nosi lokalni kolorit, već takva književnost koja, na određenom dijalektu, uporedo postoji sa literaturom na matičmom književnom jeziku. Kod mnogih pisaca ovaj odnos nije uvek lako ođrediti, pa je sastavljač tu imao prilično ozbiljan posao.

Mođerna hrvatska dijalekatska poezija može se uglavnom podeliti na dve oshovne grupe: jednu sačinjavaju pisci kajkavci (Domjanić, Galović, Pavić, Ivan Goran Kovačić, Krleža i drugi), a „drugu čakavci (Nazor, Gervais, Balota, Franičević). U izboru Nikole Pavića, koji je i sam renomirani dijalekatski pisac,. zastupljen je zamašan broj autora: onih koji u izvesnom smislu već znače klasiku i najnovijih, a među njima ima i vrlo pomatih

Evakuaciia

(Karikatura I. Balenovića)

”

je tu malo kome stalo. Iznoseći ovaj problem, nesvakidašnji i velik, koji, doduše, može đa se uOpšti, Jelićev roman „Trka slijepih konja” dobija karakter satire. Ali, moramo usto naglasiti, mjegova satira nije satira u klasičnom smislu, s otvorenim i jasnim žaokama i pelinom, već, pre svega, diskretna, neprimetna, ako tako. može da se kaže, čime svakako nisu otupljene i njene oštrice.

„Trka slijepih konja” treći je roman Vojina Jelića, On za svoga autora znači i neuspeh i uspeh u isto vreme. U poređenju s njegovim prvim (i dobrim) romamom „Anđeli lijepo pjevaju”, s umetničke strane naročito, novo delo stoji dosta ispod; iako u potrazi za novim izrazom, što je samo za pohvalu, Jelić ipak nije mašao pravi, adekvatan izraz, — mi bar s ovim što smo dobili nismo zadovoljni. S druge strame, uspeh ovoga romana leži u njegovoj savremenoj tematici, građskoj, onoj, dakle, tematici od „koje naši pisci, danas, najčešće beže. Jelić je, međutim, prvi koji je zahvatio život velegrada, sagleđao, u „njegovoj mnogolikosti, samo jeđan deo i samo jednu grupu ljudi - „umet-“ nika” — i sve ih izvrgao potsmehu. Time je Jelič učinio novi zaokret u svome stvaralaštvu, koji se za sada može okarakterisati obĐbećanjem. Tode ČOLAK

avske lirike

imena, kao što su A. G. Matoš, Miroslav KMrleža, Framr Galović, Dragutin Domjanić, Mihovil Pavlek Miškina,· Slavko Kolar, Ivan Goran Kovačić, Grgur Karlovčan. Prirodno, najbrojnije je zastupljen Krleža koji je s naročitom ljubavlju negovao ovu liriku, ali ni drugi nisu zapoštavljeni. Pavićeva zbirka pretenduje na obuhvatnost, te počinje Matoševim stihovima s početka ovog stoleća, a završava se stihovima mlađog Stjepana Draganića, koji se javio tek u naše dane.

Sve pesme Pavićevog izbora, gotovo bez izuzetka, odabrane su S merom i ukusom finog poznavaoca dijalekatske poezije, posebno kajkavske. Neke od njih neizostavno treba istaći, uporediti ih sa tvorevinama „čistog” književnog jezika, ukazati na njihove kvalitete. Uprkos svim eventualnim prigovorima, neke ođ njih su vrlo pristupačne, vrlo bliske, u svakom slučaju tako poetske da se jezičke međe zapravo i ne osećaju (Matošev Hrastovački nmokturnmo, Galovićeve Lastavice, Domjanićeve fFigurice, Kosci, Mesečina, Krležin Khevenhiller, V megli, Ni međ cvetjem ni prdvice, Pavićev Listek, Goranov Očima kolajha, Primorka, Potok, Drvarska popevka). Pesnički izraz i intenzitet ne ustupa najboljim delima u klasičnom književnom obliku na književnom jeziku.

Sastavljač s pravom naziva ovu baštinu poetskim blagom. Nažalost, ona je još uvek nepristupačna velikom krugu čitalaca. U pitanju su, smatramo, čisto jezičke predrasude. Tu i tamo, doista, nije se lako snaći,i potreban je rečnik, što donekle smeta, ali u celini to ne smeta i ne može da smeta. Izvesno je jedno: za ljubitelje i poštovaoce prave poezije, kakvu će naći ovde, sve to nije nikakva prepreka. Antologija novije kajkavske lirike u izboru Nikole Pavića veoma je ukusno opremljena knjiga, korisna i potrepna. Snabdevena neopHodnim informativnim napisom dr Dalibora Brozovića O modernoj hrvatskoj dijalektalnoj poeziji, ona sadrži i jedan Opći pregled. na kajkavski dijalekt iz pera prof. dr Mate Hrastea, zatim rečnik, jednu kartu kajkavskog jezičkog područja i najnužnije biogralske i bibliografske beleške. Ovako komponovana, ova antologija svestrano doprinosi razumevanju problema regionalizma u literaturi uopšte, posebno razumevanju pitanja izvo* ra, porekla i nastanka ovakve književnosti u Hrvatskoj, a takođe i

2 popularisanju dijalekatske poezije,

sagleđavanju njenog pravog mesta,

| uloge i značaja u savremenoj do-

maćoj literaturi. ' Milorad, ŽIVANČEVIĆ

OLJA IVANJICKI: TEOMTA.

Kaujlifeva

istorija

američke Kknjiževnosti (Otokar Keršovani, Riieko, 1959)

„Dok jesetre i lososi buđu plivali u „valovima Merimeka, dok morske ptice budu poznavale vreme svog dolaska, i dok ne zanemare da sezonski posećuju svoja mesta, koja su ostavile; dok marva bude brstila travu što raste na pašnjacima i što se lako povija is-

· pred Taki Hila; sve dok slobodna

i bezazlena golubica bude nalazila hrast, ili koje drugo stablo da sedne na granu ili da se hrani ili da savije gnezdo; sve dotle, dok prirođa ne ostari i ne izlapi nego će se setiti da oplemeni kukuruz, tako dugo će se tamo rađati hrišćani i pošto se sjedine, poduzeće velika putovanja da steknu pravo nasledstvo u večnome svetlu”.

Ovo je ambijent i ovo je stil kojim je otpočinjala američka Kknjiževnost. Počela je od ovakvih naivnih puritanskih. tekstova, kao što je ovaj odlomak iz dela Semjuola Sjuola iz XVII veka, jedva se odvajajući od biblije i noseći još zadugo sve mane jezika dosta lošeg autorizovanog prevoda ove knjige na kojoj su se školovale generacije prvih pionira američke pismenosti. Zadatak da se od tih ranih momienata stvaranja svesti jedne nacije povuče na nekih tri stotine stranica linija uspona američke književnosti, svakako nije bio lak. Mzurkus Kanlif, profesor američke književnosti na Mančesterskom Univerzitetu koji se toga posla prihvatio, :dao je 1954 godine istoriju američke književnosti koja po svojoj preglednosti i po tome što je posmatrana kao samostalna celina (za razliku od književnih istorija koje je obrađuju kao đeo engleske književnosti), „neosporno zaslužuje pažnju.

Knjiga je, najblaže rečeno, neobično pisana i krši šve podele, uslovne periodizacije i druge okvire koje radi preglednosti autori istoOrije književnosti obično nameću gradivu koje izlažu. Kanlif je u tom pogledu potpuno slobođan i nesputan presedanima. Njegove podele — ako se uopšte mogu tako nazvati — potpuno izviru iz materijala. Dovoljno je baciti jedan letimičan pogled na poglavlje ove knjige, pa se u to uveriti: on počinje knjigu pismenošću kolonijalne Amerike, prelazi na ratove za nezavisnost i prve krupnije književne pojave (Irving, Kuper, Po) smatra plodovima te izvojevane nezavisnosti. Ali time istoriska podela u njegovoj knjizi dobija završnu fazu: sleđeća poglavlja već su načinjena prema piscima, čije bi-

ografske podatke autor daje sasvim zasebno ispred studija o njihovom stvaralaštvu. Posle poglavlja o Melvilu i Vitmanu već dolazi podela po rodovima („takozvani bramanski pesnici i istoričari”), pa odeljak o humoru (Mark Tven), a odmah zatim „nova vrsta podele; prema vrednosti autora — poglavlje posvećeno drugorazrednim pesnicima. Sleđi podela po Književnim pravcima koja obuhvata realizam u američkoj književnosti do Drajzera, dok Henri Džems, Gertruda Stejn i Henri Ađams, spadaju u poglavlje o iseljenicima! 1 tako do kraja knjige, do pozorišta, poezije i romana posle Prvog Svetskog rata. Svakako zanimljivo i veoma originalno tretiranje materijala, koje, naravno, ima i svojih nedostataka. Slo KO} ·Knjiga Markusa „Kanlifa pisana je dinamično sa puno.duha"i,čg-! sto sa po jednim dobro odabranim citatom iz odgovarajućeg perioda, uspeva da .obuhvati karakteristiku čitave epohe., Il ne samo to. Autor je imao najstroži kriterijum prilikom izbora i tretiranja pisaca. Za njega ne postoje relativne, istoriske vrednosti. Njegov kritefijum tu se razlikuje od kri terijuma njegovih evropskih kolega. On posmatra samo književnost, one autore koji snagom svoje Uumetnosti još i danas žive; pojave od istoriske vrednosti koje su danas kao takve vređne pažnje njega ne interesuju i on njima ne opterećuje knjigu. Ali, ako već popusti pred jednim merilom — merilom umetničkog kvaliteta — onda to čini svesno i to jasno istak-

ne dajući zasebno poglavlje drugorazrednim pesnicima. Istorija američke Kknjiževnosti

Markusa Kamlifa, koja je neđavno izišla i u našem prevodu na Rijeci u izdanju „Otokara Keršovanija”, nagoni nas da pomislimo još na jednu stvar. Na veze između te književnosti, čiju smo najnoviju istoriju evo dobili, i naše literature; na one još malo poznate i malo proučene prve dodire*kod Jovana Ilića, Zmaja i Grčića koji su prevodili u svoje vreme američkog pesnika Longfeloa, na Vojislava Ilića koji se istim pesnikom u jednom trenutku inspirisao, i na mnoge druge o kojima ni ovoliko ne

znamo. Milorad, PAVIĆ

Planina

Planine i pesnici jedva da naš je svet beskrajna ravan i lampe ponekad ponegde

Flanine i pesnici...

i besnik postoje među nama,

i tiha tama namignu predveče.

snegom prekrivene vrleti,

bože kako je čudan taj svet malen ko dlan: čovek sa ravnice nikad se neće uspeti visoko.

Sasvim smo sitna mudra misao mi ovde, umemo samo da tepamo, osim toga da volimo , samo svoj krevet, i [ummu, i same sebe.

Planina m večna i pesnik

je beskrajan,

snebivamo se što je konačan život sjajan, i kad bi se već moglo živeti, umremo.

(Prevod Ivana IVANJIJA)

Laslo GAF

3