Књижевне новине
(JOSIP BROZ TITO: »GOVORI 1 ČLANCI«, »NAPRIJED«, ZAGREB, 1959. L-XII KNJIGA)
Istina mora pobijedin! ! "Tito
Bilo je to rečeno wu wreme kada smo se gotovo odjednom našli potpuno osamljeni. Svet je bio začučen.
Jedna mala zemlja, do juče takoreći nepoznala, energično je digla svoj glas, i jedinstvenom odlučnošću i principijelnošću istupila u odbranu svojih legitimnih prava. Svet je bio zbunjen. Reči "Tito i Jugoslavija još jednom su postale sinonimi slobodarskih stremljenja i wverenja u bolju budućnost malih naroda. Najzad je došao onaj tako dugo očekivani čas, onaj jedinstveni trenutak koji je, značio istoriski prekretnicu u odnosima između velikih i malih zemalja. Svet je progovorio. Ali, progovorio je i Tito:
»Istina mora pobijediti, jer se ta istina sastoji m neoborivim činjenicama, koje se neće moći dugo skrivali pred proletarijatom drugih zemalja« (III, 456).
Ohrabrujuće i ubedljivo zvučale- su Titove reči pred nekoliko hiljada učesnika Petog kongresa Komunističke partije Jugoslavije okupljenih u kongresnoj dvorani u "Topčideru od 21 do 28 jula 1948 godine. | — Istina mora pobijediti, — rekao e Tito. Srca prekaljenih revolucionara i svih naprednih ljudi sveta snaŽnije su zakucala za jedno duboko ljudsko uverenje u neospornost istine. U njenu neizbežnost u ne tako dalekoj budućnosti. |
U čemu je suština Titove misli» Zašto je ona uvek upravo onakva kakva jeste? Zašto nam je ona uvek najsigurniji savet i oslonac»
Iscrpne odgovore na ova i slična pitanja nemogućno je dati ne poznavajući detaljno same uslove razvitka revolucionarnog radničkog i socijalističkog pokreta u Jugoslaviji. Titova ličnost je najtešnje vezana za čitav taj razvitak. U pitanju je jedna revolucionarna marksistička metodoloika orijentacija i vanredno preflinjen „smisao za otkrivanje i definisanje dijalektike konkretnih stvari i odnosa, ao i za predviđanje njihovog daljeg razvitka. Reč je, uopšte uzev, o stvaralačkom primenjivanju i neposrednom unapređdivanju marksističke misli.
"Titova #nisao je uvek dinamično donet, adekvatan i dalekovid zaključak o zbivanjima. I to zahvaljujući vanrednoj sposobnosti analiziranja i uopštavanja stvari, odnosa, procesa. iom pogledu dovoljno je pomenuti šamd članah »U čemu jc specifičnost oslobodilačke borbe i revolucionarnog preobražaja nove jJugoslavije«, koji pretstavlja izuzetno iscrpnu studiju celokupnog procesa nastanka „socijalisličke Jugoslavije. ;
eđutim, ovaj isti članak, napisan za prvi broj časopisa »Komunist« 1946 godine, značajan je i u odnosu na čitav niz pitanja koja je stavio ma dnevni red tekući društveno-ekonomski razvitak: ONI
»... u Narodnooslobodilačkoj borbi i rezultatima te borbe postoje elementi
istoriske zakonitosti u razvitku društva, koju su otkrili... K. Marks i . Engels, a koju je teoretski obosatio, produbio i primijenio na dJelU... V. 1. Lenjin. Ta historiska zakonitost imala je i ima u svome razvoju kod mas u Jugoslaviji, do izvjesnog šcpena, nove forme koje su u toćdu tata bile uslovljene novim karakterom tala i novim posljedicama toga rata... Prema tome, specifičan karakter razvoja i rezultati toga razvoja kod nas ne protivrječe nauci marksizma-lenjiizma; naprotiv oni se potpuno slažu, 58 tom naukom. Ovo nam u isto vTIjeme još jedanput potvrđuje svu 8#enijalnost naših velikih učitelja, koji 5u nas uvijek učili da marksizamenjinizam nije dogma već rukovodšlvo za akciju« (II. 3563 3030)
Danas, kada se toliko govori o 9D“ icima i putevima socijalističkog drm-
štveno-ekonomskog preobražaja, 9VO mesto ima vrlo veliku aktuelnost. Tu
se ne ukazuje samo na specifičnosti revolucije u Jugoslaviji, nego e. kategorički, jasno ukazuje upravo. na
Dno pitanje koje je poslednjih godina /
ilo »osnovni razlog« »zaoštravanja« ideološke borbe u svetu. Naime. ističući nove forme koje su u toku rata bile uslovljene novim karakterom
PRETSEDNIK. TITO
rata i novim posljedicama toga rata«, "Tito nije skretao pažnju samo na specifičnosti razvitka Jugoslavije, nego je uopšte direktno uLkazivao na »nove forme« kao na jedan od »elemenata historiske zakonitosti u razvitku društva«. ; |
Ova misao se proteže kroz čitavo "Titovo delo. Žaustavimo se, naprimer, na ekspozeu podnetom na Prvom vanrednom zasedanju Narodne skupštine FNRJ drugog saziva 26 juna 1950 godine. Govoreći o jednoj od najrevolucionarnijih tekovina našeg društveno-ekonomskog razvitka, o radničkom upravljanju privrednim preduzećima, Tito kaže:
»... naš put u socijalizam sastoji sc nw lome Što mi marksističku nauku na. datoj etapi primenjujemo u praksi u najtješnjem skladu sa specifičnim U. slovima koji postoje u našoj zemlji« (V. 233; kurziv — F. C.)..
O čemu je, dakle, reč. Šta, drugim rečima, znači priznavati istorisku i objektivnu zakonitost va« i »novih'formi«? Ne znači li to potpunu alirmaciju upravo opšie Zakonitosti kretanja i razvitka društva koju su klasici marksizma definisali»
Jedna jedina Titova, veoma jezgro.
vito sročena misao, može nas potpino uveriti upravo u to. Reč je o čuvenom aforizmu: ir . »Ljudsko društvo nije statično, Žživot je vječilta dinamika« (XI, 43). Ali, pođimo dalje i postavimo pi tanje šta je revolucija i šta Je ono što u osnovi obeležava proces Tevolucije? "Titova formulacija uvek Će nam pomoći da shvatimo vrlo složeni mehanizam revolucionarnog društveno-ekonomskog razvitka: O da bi novo postalo i živjelo, 'staro mora nestati i odumrijeti. Takvi zakoni važe za sve, pa i za društveni „fazvitak« (VI, 209; »Novo društvo uvijek razvijalo iz onoga što se ZORO) pa se kretalo dalje« (VI!,
50). ?
- OMR.
Iz istorije radničkog pokreta je po-
znato da su razni nihilistički i reakcionarno orijentisani elementi pokušavali da zbune revolucionarne narodne mase. Postavljalo se” i zaoštravalo“ i pitanje opravdanosti i cilja revolucije. Ove slrujc nisu nimalo štetnije od bernštajnovski Tazuzdanih »revolucionara« koji su parolom »Pokret je šve, cilj nije bitan« sejali ideološka razilaženja u radničkom pokretu. Naproliv, marksistički · gledano, svaki revolucionarni pokret nužno pretpoaavlia i svoj cilj kao svoj osnovni revolucionarni muoliV. tome Tito
r kaže da »u razvitku društva... ono što je staro mora da izumre i da
astupi mjesto novom, nečem šio Je na višem stepenu, što je bolje i ljepše« (VII, 346). A io su potpuno jasno i razgoveino određeni ciljevi koje sebi radničke i seljačke mase postavljaju, krečući u revoluciju.
Posleratni razvitak radničkog i socijalističkog pokreta zaoštrio je, izmedu ostalog, i. pitanje odnosa između komunističkih, socijalističkih, i radničkih partija. Tito: je bio jedan od onih retkih savremenih mislilaca koji su tom pitanju ·prišli vrlo originalno i stvaralački. On je, naime, ukazao na to da su međusobni odnosi 'partija na određeni načini izraz odnosa tih partija prema radničkoj klasi njihovih zemalja. On je ukazao na štetnost odvajanja partija od širokih radnih masa, na šteMost birokratizacije partija i štetnost njihovog vezivanja za ciljeve različite od potreba i ciljeva radničke klase. Zato on, obraćajući se pretstavnicima: Drve proleterske divizije- 21.maja 1955 godine u Do-
»Komunisti
stojni, i kaže: moraju imati pred sobom onaj viši cilj, a taj je izgradnja socijalizma« (Žž, 188).
Titova misao je revolucionarno tačna. Zbog čega? U prvom redu zbog toga što se njeno prisusivo svugde oseća. Zbog toga što ona uvek oduševi, upućuje i savetuje. I ne samo zbog toga. Titova misao je izraz revolucionarne borbe Za. Socijalizam u socijalističkoj Jugoslaviji, ona je izraz istoriskih ı stvarnih težnji naših radnih ljudi. Više od toga. Ona je izraz borbe za bolju budućnost svih naprednih i radnih ljudi sveta. Kroz to, ona je izvorno marksistička. Ne dogma, već genijalno rukovodstvo za akciju. 2 Franc, CENGLE
LI ESEJ
1. UMETNOST: VESTINA ILI NAUKA?
Osnovni uzrok svih naših dosada-
'šnjih nesporazuma i takozvanih »knji-
ževnih svađa«* leži u nerešenom problemu gnoseologije umetnosti. Može se slobodno reći da najveći deo zaista književnih nesporazuma proizilazi otuda što se još uvek nije načisto sa tim šta, kako i u kolikoj meri treba očekivati od stvaranja u pogledu njegovih saznajnih mogućnosi. Doduše, svakom je jasno da umetnost nije nauka, ali mnogima to ne smeta da u suštini, iako sami načisto sa tom činjenicom, zahtevaju od umetnosti ono što je suštinski protivno njenom 'biću. Zaboravlja se da je umetničko iskustvo neponovljivo i da ima samo individualan značaj, dok je naučno iskusivo u principu ponovljivo, svakom pristupačno, sposobno da se masovno reprodukuje u istom oblikv i značenju pod odgovarajućim, strogo utvrđenim okolnostima koje su u principu svakom pristupačne. Postoje naime utvrđene i poznate okolnosti za svaki naučni eksperiment. Samo u trenutku nezavršenog pronalaska, u procesu individualnog otkrića jedno naučno delo može da pretenduje na karakter stvaranja. Onog časa kad je izvršeno, lj. razaznano i formulisano u biti objektivne zakonitosti koja mu je u suštini, ono prestaje da bude stvaranje i umetnost, i ostaje isklju-
ivo u sleri nauke, tj. objektivno' pri-
stupačno svakome ko je upoznat sa njenom objektivnom zakonitošću. Sasvim drukčije je, upravo suprotno u stvaranju. I u inspiraciji, i u kreaciji, u završenoj objektivizaciji umetničk delo ostaje zatvoreno u sebe, nep
novljiv fenomen, pristupačan samo spolja kao objekt usvajanja i interpretiranja, ali nikako kao objekt po-
'istu kategoriju u
Cena 30 din
Zoran GLUŠČEVIĆ
novnog istovetnog rekreiranja. Zato je Šekspirov »Hamlet« samo jedan, čak i za Šekspira, jer ne postoji formula štvaranja ni za jedno umetničko delo, dok postoji formula za svaki naučni pronalazak. Zato nikad jedno delo ne može biti ponovljeno, a svaki naučni pronalazak može biti ponovo pronađen. Umetnost je dakle neponovljiva, nauka višestruko reproduktivna. I to je najbitnije, suštinska 'odlika jedne i druge. Štaviše, sve dok je neponovljiva, umetnost ostaje u sleri umetničkog, i sve dok je ponovljiva, nauka Ostaje nauka. Odatle izgleda da sve ostalo proizilazi.
Čak i kad tvrdimo da je umetnost saznanje, mi smo daleko od toga. da je u pogledu saznajnosti svrstavamo u kojoj je i nauka. To je tako specifičan vid saznajnosti da se postavlja pitanje da li je termin saznajnost uopšte adekvatan kad se radi o umetnosti. Ma kakva analogija jednostavno je iluzorna. Za naučno saznanje karakterističan je odnos totalnog identiteta koji potpuno potire ličnost u tom smislu što je važŽnija činjenica od pronalazačeve lič• nosti. Ličnost je samo sredstvo da se dođe do objektivnog reda činjenica koji omogućuje formula zakonitosti. Obrnuto kod umetničkog stvaranja: sve činjenice kojima se stvaralac služi, a on se njima služi zato što mora negde da plasira svoju radnju, postoje samo zato da bi se išpoljila stvaraočeva ličnost. Same po sebi one su nevažne. ZČato kvantum njihovog prisustva ne igra nikakvu logu pri proceni urnetničke vrednosti dela. Sasvim suprotno kod naučnog delanja: ličnost ne može ništa protiv imanentne zakonitosti jedne pojave. ona mora da Joj se potčini, a gde biva obrnuto, gde je ličnost suviše
iJali
7nil
jaka da bi se potčinila prirodnoj objektivnosti, tu nauka prestaje. (Slučaj sa Geteovim »Učenjem o boja-
ma«.) Zato su zakoni nauke zakoni
prirodnog objektiviteta stvari, a zakonš umetnosti” nisu zakoni aobjektivnog sveta već estetski zakoni, dakle zakoni jedne specilične, uslovne i Veštačke nužnosti.
Kad nam umelnik i otkrije neke istine u saznajnom sMislu, za nas je važniji onaj subjektivni kontekst u kome ih otkriva negoli objektivni naučni nivo. I to iz prostog razloga što svaka istina u jednom umetničkom delu, za razliku od naučnog, deluje kao umćinost ne objektivnom snagom sVOje istinitosti, već subjektivnom snagom svoga uobličenja, svoje individuacije. Kad ne bi bilo tako. onda bi sva dela
re atomske fizike, od Homera do Beksofea i Dostojevskog, bila zastarela i bez umetničke vrednosti. A mi znamo da nije tako. I ovde se već pokazuje na delu jedan od elemenata bitnih za shvatanje umetnosti uopšte: važniji je karakter individuacije jednog sistema istine koju umetnost vrši u delu negoli sam taj sistem. Otuda je za nas važnije Danteovo otstupanje od ortodoksnog hrišćanstwa negoli njegovo totalno poklapanje sa tim idejnim sistemom koji je neospormo u Osnovi njegovog dela. Totalno poklapanje ne bi ostavilo ništa za umetnost, dok je tačka nepoklapanja ono jedino mesto gde se Danteova umetnost može da rascveta. To o bjašnjava činjenicu da dva stvaraoca mogu uobličiti u svom delu jednu .te istu istinu, ada jedno delo bude umetničko, a drugo da ne bude, iako im je zajednički nivo istinitosti od koje polaze. A to opet znači da jedno
delo može verno uobličiti jednu stvarNastavak na 2 strani
TO JE TA MLADOST, JEĐINA 1 (CELA...
Seta čovek ulicama belog grada, ali pored stvarne buke, one
Pa šta da kažemo o njima,
o tim prijateljima čovekovim?»
Bili.
»specifičnih uslo-.
Tolstoja, pita se čovek,
sa irotoara, pored glasova dece, žena i ljudi, koji prolaze, čovek ponekad čuje i druge glasove, upućene samo njemu, iz daljine. Čuje pitanja, preporuke, ljutnje, prekore. Ponekad čuje najžešću raspru, a nekad samo sažaljivo:
— Dobardan, prijatelju.
— Dobardan, prijatelji, — kaže čovek.
-—— Obećao si nam, prijatelju, davno ... Šta si ono obećao? Jesmo li mi još tvoji prijatelji? Da nas nisi zaboravio? O čemu si razmišljao danas? Hoćeš li nam reći o čemu si razmišljao»
Snopovi pitanja. Ta pitanja ne traže odgovora. Ona samo naviru. Nastaju neočekivano. Lebde u vazduhu, lepršaju u granju, ljeskaju se na suncu. Jave se uvek iznenada, ali ne traju dugo. Jave se i nestanu, a čovek ostane sam.
On nastavlja šetnju. Želeo bi da zaboravi, ali ga nešto goni da razmišlja ponovo. Da razgovara. Ne sa svetom, koji prolazi, već sa sobom. Hazgovara sam. Proverava šta je čuo. Proverava da li je čuo baš ono što mu se učinilo da je čuo. Onda odgovara na pitanja. Ne kao pred sudom, naravno. Niti sa ljutnjom, niti sa besom, mada je čuo i prigovore i prekore. Čovek odgovara lepo. jer se obraća prijateljima.
Dragi prijatelji, razmišlja čovek, milo mi je što se javljate. Shvatam vašu ljubopitljivost. Razumem i vašu ljutnju. Spreman
| sam da primim i vaše prekore, baš zato što dolaze od prijatelja. U
pravu ste, prijatelji, kad postavljate pitanja, a možda ste u pravu i kad prcekorevate. Kažem možda, jer nisam uveren da prekori pomažu umetnicima. Oni pomažu prijateljima, ali umetnost še ne rađa samo na prijateljstvu. Umetnost može da nastane i iz mržnje „.. - \ S i
Umelnost se ne rađa samo na prijateljstvu, hvata se čovek za ovu misao, jer su se za nju uhvatili i njegovi prijatelji, koji postavljaju pitanja. Oni žele da čuju baš to, o prijateljstvu, o prijateljstvu stvarnom i najsadržajnijem, koje su rodile najlepše godine naše mladosti provedene zajedno. | Proveli smo tu mladost na bojnim poljima, a bojna polja, pored smrti, uvek su rađala i najveću umetnost, kao što je rada i ljubav ili mržnja. Šta bi bilo od Homera, pita se čovek, da nije bilo i bojnih polja? Šta bi bilo od Šekspira, pita se čovek, da nije bilo ratova, zavojevača, spletaka, otrova, umorstava? Šta bi bilo od da nije bilo i ratova i mirenja. i bitaka oko Sevastopolja? Šta bi bilo od»... pita se čovek. Bojna polja, dakle, na kojima smo proveli najlepše godine svoje mladosti. omogućavaju i nama, živima, da se bacimo u nove stvaralačke poduhvate, jer je smrt pobeđena, mada su mnogi u temelje pobede uzidali i svoju krv i svoje kosti ... i
To je tako, zato što mora da bude tako, zato što drukčije ne biva, jer se pobeda uvek vojuje preko mrtvih, jer da nije mrtvih, pobeda i ne bi imala imena, pošto bi bila besmislena, Samo su mrtvi definisani definitivno, a umetnost i niče jedino iz definilivnog oko nas i u nama. Prava umetnost. Pa je razgovor, naravno, ne samo neizbežan, već može da bude i spasonosan. On pokreće pitanja, on pokušava, da odgovori, on je možda plodotvoran, on možda rađa umelnost ...
Šta da kažemo i danas, posle toliko godina? Bili su mladi. su lepi. Bili su požrtvovani. Bili su smeli. Odlazili su u okršaje neustrašivo. Izdisali su po tamnicama. Išli su na barikade. Fadali su na bojnim poljima. Ostavljali su svoje kosti po logorima. Uvek su, verovali u svoje zakletve i nikad nisu posumnjali u pravednost . ciljeva za koje su se zalagali. Oni, ti naši prijatelji. Oni, s k oie v ci. Oni predratni, oni ratni. Noseći smrzotine ub kostima i pobeđenu smrt u očima, oni Dosleratni, u slobodi, krenuli su dalje, uklanjajući leševe. Sa bojnih polja otišli su na polja zelena i cvetna, na gradilišta, pod krovove novih fabrika. na kamenja ı „u šume, kroz koje su · počeli da prosecaju trase železničkih linija "i asfaltnih drumova ... ;
"To je ta mladost, jedina i cela. poklonjena ljudima. To je ona, neponovljiva, pred društvom i pred čovekom pred svima i pred umetnikom samim ... "o u nama, i oko nas, govore prijatelji. To u nama, i oko nas, govore mrtvi. Qni samo pitaju. Odgovara umetnik. Njega niko ne prisiljava na odgovor. On odgovara sam.
|. On odgovara naipre sebi, pa onda i drugima.
Pa šta može da odgovori»
Nešto knjiga je napisano, kaže umetnik, uveren da nije napisano ni mnogo niti kako valja. Pisali su prvi koji su stigli. Sad pišu drugi, koji stižu. Sutra će pisati treći, koji još nisu ni krenuli. Jedna knjiga nije dovoljna. Jedna knjiga ne može da kaže sve. Jedna knjiga može da bude i loša Ali druge knjige. pa ioš one druge, iza tih knjiga. pa one koje će doći sutra, pa ioš nove 'i nove, moraju da dohesu puniju istinu. O njima, o našim prijateljima. O njihovoj smrti, posle njih, kao i o životima onih koji su ostali u životu, koji i danas šetaju ulicama, misleći na svoje wrijatelie ili na nešto drugo. Taj proces je počeo. on traje, OD se možda razvija sporo, ali je utoliko sigurniji njegov hod ...
Skojevska generacija, ona predratna, ona ratna. ona posleratna. (o, koliko prostranstvo i kakvo bogatstvo: bilo ih ie i nepismenih, i pismenih, i slabih i jakih, i sa knjigom i sa čekicem., i sa puškom. i sa lopatom i sa vezanim rukama) —.ta generacija je ogromno područje za umetnika, područje tek načeto, koje će i u književnosti neizbežno doneti stvaralačke plodove, kao što ih je i 0 životu donosilo ... ; )
Šeta tako čgvek ulicama, razgovara sam sa sobom, u tišini. koju narušavaju gomile sveta što krstare užurbano, · dok jesenji oblaci, iznad glava i krovova, prete kišom i vetrovima,...
Mladen OLJAČA
OP
TODJ
~
Pu
ra WIEN
SA E. M
Lim _ AV
“ck