Књижевне новине

Aleksandar BLOK

' Vas — milioni. Nas — tušta i tma će biti. Deder u boj # nama, ako imate moći! Da, azijati mi smol Mi smo — skiti, I imamo požudne, kose očil

Za vas — stoleća, za nas — šamo časak. Ko robova gomila gola,

Mi smo štit bili između dveju rasa Evrope i Mongola!

Vaš nakovanj je večno tutnjao, ko gsrom, I zaglušivo huk lavine, i divlja priča beše za vas slom

1 Lisabona i Mesine!

Vi vekovima na istok gledate, Kopajući bisere nove,

I, smešeći se, vreme računate, Kad ćete uperiti topove!

Mreme je. Nesreća krilima maše, I uvreda za uvredom pada,

I dan.će doći — od Pestuma vašeg Ni traga neće biti tada!

Stari svete, dok te udes ne sahrani,

ok slatku muku mučiš pred svršebkom, Premudar, kao Edip, ti zastani

Pred Sfingom s drevnom zagonetkom!...

Uz godišnjica Oktobarske revolucije

SKITI

Polomimo teške kičme njine, I da krotmo robinje jogumneste...

Dodite k nama! Iz strahota ratnih ek se vojska n zagrljaj vraća!

Mač, dok nije o, m korice vrati, najzad ćemo biti braća! ~

A ako nećete, — i mi ćemo znati Da učinimo verolomstvo grozno!

I kroz stoleća vas će proklinjati Potomstvo bolesno i pozno!

Po dubravama i gustim šumam Svuda ćemo biti . Pred lepom Evropom i prema vama

Svoje azijatske njuške uperitil

· Hajle na Ural, nek bude vas što više!

Mi pripremamo bojno polje Čeličnih mašina, gde integral diše, S mongolskom ruljom koja koljel

Ali otsada vam štit nećemo biti, Otsada u boj mi nećemo poći!

Samo će gledati boj što će se biti Naše uske i kose oči!

Nećemo se maći, svirepi hun kada Pljačkao bude žrtve pomodrele,

)

if.

x Biće WtBora: pšetN duhovne 'iima-

losti i mrtvaje, protiv „nekretanja, nerazvoja, „nesmelosti; kako je borben, lekovit, napređan, agresivan, Avangarđisti su često bili žrtve potsmeha i nerazumevanja, ali su sa istrajnošću i žilavošću koja je svojstvena jedino fanaticima „uspevali da izdrže u svim okršajima za svoje ideje, za svoje stavove, za svoje programe, zastupajući ih upotmg i otporno i u celini i u pojedinostima čak i do najapsurdnijih krajnosti. Avangarđizam je sinonim pobune i rušenje svega zaostalog, zastarelog, okame njenog i zarđalog, svega samozadovoljnog i konzervativnog: i u umetnosti, pa i u politici, Ohrabtujuća je i nipošto beznačajna činjenica da je većina umetnika i pisaca avangarđista koja je između dva svetska rata prkosila i suprotstavljala se buržoaskoj umetnosti i buržoasikkom društvenom poretku danas na pozicijama socijalizma; izlečivši se od neumerenosti : proizvoljnih izvitoperavanja koja karakterišu izvesna „avangardistička shvatanja, oni su se veoma delo” tvorno ođuprli i drugoj jednoj, mnogo opasnijoj krajnosti — ždanovističkom i Wsocijalističkorealističkom monstrumu koji umetnika

aniuadnepiasaiaininagnaa aa ninui ini ea aaa ine aan ANRI

U OVOME BROJU, GANA M. JEREMIČA,

BANDIČA, „KNJIŽEVNE NOVIN

PRILOZIMA PAVLA STEFANOVIĆA, DRA. MILANA DAMNJANOVIĆA ı MILOŠA I, E” NAŠ |

LJAJIU 170

O OPLEMIMA \ESTETIKE DANAS. U PRETHODNIM BROJEVIMA OBJAVLJENI SU PRILOZI DR. MIHAILA MARKOVI,4

ČA, DRAGANA M. JEREMIČA,

VLATKA PAVLETIČA, DR. ŽAR«

KA VIDOVIĆA, ZORANA GLUŠŽEVIĆA I PREDRAGA PALAVEH~

STRE, DISKUSIA SE NASTAVLJA.

/

pretvara, „prevaspitava“ t grlatog i razbarušenog, a ustvari izlapelog i nemoćnog čoveka u futroli.

Zbog toga je avangarđizam aktuelan uvek, i sada. Zbog toga' je avangardizam neophodan i u socijalizmu. Ako smo svi saglasni u tome da je socijalizam danas najnapredniji društveni sistem, onda nema razloga da avangardizam, koji je oličenje novoga i naprednoga u književnosti i umetnosti, bude ı mučnom i netrpeljivom raskoraku i nesklađu sa socijalizmom. Oboje imaju agzajednički ideal: oslobođenje čoveka od raznih vrsta nasilja i lanaca, uništenje | lenjog birokratizovanog činovničkog duha, svestran, nesputan razmah ljudskih mogućnosti; obostrano mogu da se prožimaju, nađograđuju, dopunjuju: da se uzajamno kritički proveravaju, i tako usavršuju i razvijaju.

»Drugovi, forma novih komađa

je nova. Ali zašto

mnogo u njima zajedničkoga otkris vačkog, revolucionarnog, progresivnog, vaspitnog elementa i kake jedno drugog vode, usmeravaju,tu» · mače. Đerđ Lukač, međutim, zaboravio je i ove Brehtove stihove kao što je zaboravio i mnogo što-. šta drugo. Lukač je poštovao i cenio Brehta kao pisca, govoreći o njegovom avangardizmu posredno kao o „aktuelnim a ipak nepoznatim dubinama“, i iznad svega ističući kod njega „izvesnost posled. njeg odgovora, prave perspektive“. U tom problemu perspektive, u ne“ dostatku perspektive, toiest ozarenog, rumenog, crvenog horizonta, Đerđ Lukač je našao i video jedan od najtežih grehova avangardizma, U tome je zabuna. I njegova zabluda. o” Avangarđisti su ođuvek bili krčis oc! puteva, oni su uvek u pokre! u nemiru, u čežnji za nepoznatim nesaznanim, u borbi sa starim i preživelim, i, takvi, nikad nisu ima li dovoljno vremena i strpljenja za sazrevanje, za Kristalizaciju, za ne~

*.Resija je Sfinga. Pobedno i žalno, _ Kad je cma krv poli, Ona u te gleda, gleda u te stalno,

Palio gradove, wu crkvu terao stada,

ovanje perspektive. Kada bi I pekao meso naše braće belel.. govanje P9rfPo SOLI

zreli i osvojili jeđan izvestan svoj prostor, prestali bi đa buđu avan.

bojati se novog? Je li to teško učiniti? Za izrabljivanog, uvek varanog, i život je stalni eksperiment,

" rija* i ta „filozofija“

I mrzi te i voli!..,

Kao što ljubi naše krvi plima,

Niko od vas nije ljubio davno! ·

Zaboravili ste da ljubavi ima, Koja pali i ubija slavno!

Volimo — i hladnih brojeva žar strasan, I božanski prizor tudđ nam nije, Nama je i reski galski smisao jasan, I germanski sumračni genije...

Mi volimo put — njen ukus, boju — sve to,

I tela mrtvačkih zapah... Zar smo krivi, ako je vaš kostur Ispod naših nežnih šapa?

Mi smo navikli, da držeći dizgine

Razigranih konja, dok im bes raste,

Poslednji put — osvesti se, svetel Na bratski praznik, rada, mira,

Poslednji put — na bratske gozbe svetle Poziva varvarska lira!

(Preveo Branko MILJKOVIĆ)

. Stvaralaštvo Aleksandra Bloka se deli na dva perioda, Njegovu poeziju iz prvog perioda karakteriše

lirizam i slavenska mistika. U drugom periodu svoga

stvaralaštva Blok

se inspiriše revolucijom, Humanist

i artist, on je o revoluciji pisao: »Samo velika svetska

Revolucija, koja će srušiti mnogovekovnu laž civiliza-

2

zapucketo

cije i podići narod na visinu artističkog čovečanstva,

moći će da vrati ljudima punu slobodu wumetnostie. Njegove poeme »Skiti« i »Dvanaestoricae« spadaju u najlepše pesme koje je inspirisala Oktobarska Revo-

lucija.

“

O AKTUELNOSTI

„._AVANGARDIZM

(NASTAVAK IZ PROŠLOG BROJA) 4 Voljno „predavanje samoći je

prava mala naivnost prema njenoj suprotnosti, goloj javi: čovekovoj „bačenosti“ u život, u burni VrTtlog postojanja. „Bačenost“ je (prilično uzbudljiv i privlačan) ter min Martina Hajdegera, modernog : pomodnog nemačkog filozofa. Polemišući s njim, Đerđ Lukač iznosi na jednom mestu podatak o Hajdederovom „veličanju Hitlera kađa je' bio rektor Frajburškog u-

niverziteta“. Razmotrimo sad bez pristrasnosti tu činjenicu. Možda je Majđeger doista, kao što kaže

Lukač, veličao Hitlera, i to mu ni najmanje ne služi na čast; no ištovremeno taj oiginalno nemušti filozof razvio je i teoriju o „bačenosti“ ljudske egzistencije. Timc je, indirektno, protestovao protiv hitlerovskog odnosa prema čoveku kao bezljčnom broju u vojnoj kartoteci, a gvozđeni sistem nacističkog državnog poretka „koji je, u militarističkom osvajačkom zanosu, unapred već gledao sebe ·u hiljađugodišnjoj pobedničkoj večnosti, tom teorijom o „bačenosti“ egzistencije podrugljivo i hladno bacio pod noge, u bezobličnu, tužnu, ništavnu prašinu, u nemirni vihor pyrivremenosti, i prolaznosti. Hajđeger je ostao dđosledan sebi. Konstantin Simonov, međutim (ili neko sličan njemu, svejedno), hvalio je, slavio i veličao Staljina, ali je prihvatio i podržao i Vladimira Duđinceva i njegov roman, sve dok nije u jednom nezgodnom trenutkci uvideo da „Nije sve u hlebu" može veoma lako da ga liši hleba i mnogo čega drugog povrh hleba, pa je okrenuo protiv. Ne mislim, naravno, da Mattina Hajdegera proglišavam sada za naprednog borca i mislioca; utoliko pre što kod mjega ima prilično Pproblemaiičnih, da ne kažem sumnjivih filozofskih spekulacija.

·Naprimer: njegova razmatranja

_ o umetnosti. I pored najbolje na-

mere, teško je prihvatiti tu tragikomičnu zbrku, to znojenje, natezanje i naprezanje da se normal ni pojmovi Što više isprevrću, isprepletu i iskomplikuju, to svesno zamućivanje i traženje „dubine“ tamo gde su očigledni teoretski sprudovi i plićaci, tako da je, na našem jeziku, uı prevodu, ta „ieou jezičkostilskom pogledu postala — legalizovana nakazhost, I rađi čega sve to? Zato da bi Hajdeger parafra” zirao i đokazivao u hrpama konfuzno-nadriučenih rečenica neke misli o umetnosti koje su u svojoj

- poeziji uzgred, kao od šale, nenad

Ž

MST

mašno u preciznosti i originalno sti nabacih Fridrih . Helderlin i Rajner Marija Rilke. Ono za šta su

Hajđegeru bile potrebne desetine mutnih stranica, Rilke je lucidno izrekao u svega tri reči: „Pesmo

je opstanak...“

Hajđegera, dakle, zanima opstanak, sudbina bića u pomamljenim, široko rastvorenim čeljustima sveta, i njegova teza, o „bačenosti“ čovekovoj u te čeljusti, usred toga sveta sadrži neospornu i oporu istinu o današnjem kompleksnom i rasteganom dobu. Lukač je to pb svoj prilici osetio i nije se oko toga mnogo prepirao s Hajdegerom. Stoga je načeo i počeo da gađa avangardizam na drugom sektoru: optužio ga je za „ukiđanje stvarnosti“, rekavši da to pretstavlja „osnovni motiv avangardističkog pisanja“. Lukač, naprimer, posebno no podnosi napomenu Roberta Muzila da njega interesuje prvenstveno „ono što je avetinjsko u zbivanju“. Razume se, Lukač je za suštu, suvu, najsuštiju i najsuštin skiju realnost, za realizam; ali je — razume se — zaboravio ili čak „zaboravio“ poklik F. M. Dostojevskog: šta to još može biti avetinjskije 'i fantastičnije od realnosti?! Avangardisti ne „ukiđaju stvarnost“ radi pukog „ukidanja“, zbog svoje rušilačke zlovolje, već zbog stvarnosti koju smatraju neljudskom, pa se na taj način protiv nje bore, Franc. Kaika i Džems Džojs hoće da filistarsku, buržoasku stvarnost koju tako dobro,. do čemera i bola poznaju, ' učine nemogućnom, usmrćenom,. neprepo” znnmtijivom u njenoj izobličenosti; oni „ukiđaju“ jedan (negativan) vid stvarnosti, ali ne i samu stvar nost. Bio bi to đonkihotski posao, nedostojan. pisca, a prihvatila ga se nekol;cina mistifikatora i manijaka koji sa pravim avangardizmom imaju dodirnih tačaka isto koliko i sa realizmom. Lukač ovo verovatno ne bi prihvatio; jer on patološki aspekt buržoaskog života i „ukiđanje“. toga života i te stvarnosti u delima avangardista smatra pustim pirom perverzije, a nipošto specifičnim protestom, gnevom, pobunom; on tvrdi da se O toi stvarnosti „ne kaže tim načinom protestovanja ništa konkretno kritički" nego đa se ona time samo „sumarno i uopšteno osuđu-

je“, — a to je tvrdnja koju treba

oceniti zaista „konkreino kritički“, jer je krajnje proizvoljna, apšurdna, i skoro nepojmljiva u svojoj netačnosti; tvrdnja kojoj će se čak ironično osmehnuti i stari i novi građansk: kritičari i estetičari kojima je avangardizam i dan-danji

A Ta O

(LG ViikOrdiOo%vi 2 Po mR?I CH zagonetka i kost u grlu, ne. uspevajući ničim i nikako da ga savladaju. | Još jednom je Lukač iukrstio mačeve sa avangarđizmom u filozofskoj areni: oko kategorije mogućnosti. On je, dođuše, ispravno interpretira, ali odmah zatim traži u njoj ono što želi da nađe i što nalazi: pogodan trenutak da problem „pojednostavi, suzi, i da ga likvidira primedbama o modernom. subjektivizmu koji kategoriju mogućnosti iskorišćava za negaciju stvarnosti, za njeno, kako Lukač lirski kaže, „melanholično pre zrenje“, Zaoštravajući i ovo, kao i mnoga druga pitanja, u pragmatič ko-političkom viđu, on prenebregava bogatstva, napone i raznolikosti života koji deluju i utiču na pisca, dozvoljavajući tako sam sebi da revnosnije prođuži bitku pod okriljem svojih realističkih „dogmi. Lukač propušta da uviđi kako

je kategorija mogućnosti jeđan od ·

vidova opšte relativnosti ljudskih odnosa i življenja, pa samim tim i ne toliko daleko ođ dijalektičkog poimanja tih odnosa, nja, ljudske egzistencije. Uz to, on se ne truđi ni; đa kategoriju mo-

gućnosti shvati na poetski na” čin, kao razigranosšt, kao slojevitost života kome je nemo“

gućno pokupiti početke i krajeve, uzFoke i ciljeve, već u kome čovek postoji da bi se borio, da bi delao, da bi bio aktivan, protiv jednog sistema koji bi unapred bio planiran, pripremljen i nametnut. Posedovanje istine znatno je manje privlačno nego traganje za njom. Svako je od nas samo jedna mogućnost samoga sebe koja traži da se ispuni, da se pozitivno ostvari, prolazeći pritom kroz vatru i; vođu svakovrsnih iskušenja. Ukoliko je to subjektivizam, on ne mora biti antidruštven ili čak. (sma trao bi Lukač) antisocijalistički: jer .se socijalizam „ne izjašnjava protiv subjekt:vnosti, protiv mnogostrukih vidova i načina ispoljavanja čovekovog unutrašnjeg sveta, nego, štaviše, teži đa se oh u novome duhu što intenzivnije, samosvesnije i slobodnije iskaže.

5 “

Bilo to kome pravo ili ne, avan” gardizam je potrebno braniti, opravđavati, tumačiti. Braniti avangardizam znači braniti pravo na svestrani razvoj književnosti. A-

vangardizam je nemirna, burna krv ·

literature. Nije potrebno“ da se uzajamno uveravamo kako on posloji otkako postoji i književnost; kako je, unutar nje, uvek živo ža-

toga življe-

·'zarađa nekoliko pfeniga

nesiguran pothvat, o kome se nigđe ne uči,

Zašto bi se on plašio novog umesto starog? Ali čak ako bi i vaš gledalac, rađnik, oklevao, vi biste morali ne za njim da kaskate, nego đa mu prednjačite, brzo da prednjačite, krupnim koracima,

u njegovu krajnju snagu bezuslovno verujući«.

Ovi stihovi Bertolđa Brehta — iz pesme čiji naslov glasi: „Iz pisma radničkom pozorištu Theatre Union u Njujorku u vezi sa komadom

„Mati““ — na svoj način dovoljno jasno i dovoljno ubedljivo pokazuju koliko avangarđizam i socijalizam pripađaju jedno drugom, koliko je

HOZE BALMEZ (CČILNM): KOMPOZICIJA (Sa pariskog Bijenala mladih)

gardisti u onom uobičajenom, pr< kosničkom, rušilačkom, razaračkom, eksperimentalnom svome maniru | načinu; postajali bi tađa staloženiji, mirniji, čvršći, sa čvrstim tlom pođ nogama, i tražili bi cilj, smisao, razloge, perspektivu drus štva, života i svoje mladalačke pu= stolovine. Avangarđizam se vremes nom menja, gubi svoje divlje for me, preobražava 5se, osmišljava; 4 onđa dođu mlađi, nova generacija mlađih, neobuzđanih, znatiželjnih, nezadovoljnih i gnevnih avangdra đista, i priča počinje nanova. : Đerđ Lukač je pak posmatrao ! analizirao samo divlje forme i zas četke avangardizma, i olakim sociološko-pragmatičkim uopštavanjem došao do zaključka: avangardistA subverzivac, protivnik socijalizma, Potpuno noedijalektički, prilazio je avangardizmu samo u jednom nje · govom stađijumu, u jednom vidu ispoljavanja, u jednom trenutku njegovog postojanja. Lukač naima hoće da socijalizmu obezbedi samo jednu umetnost, samo jedan tip, jednu vrstu umetnosti; a zašto se ona delila, granala, razuđivala, .?, Erem video je, zanemario. razvoj, kretanje. Prevideo, je da bez. jedno moćnog, difuznog Džemsa Džojsa (koga inače mnogo ne. ceni) ne. bi sasvim bio moguć jedan Norman Majler (čije „Gole i mrtve“ inača veoma ceni). Smatrao je — i u tome je njegova osnovna greška — da je avangardizam u umetno= sti isključivo izdanak deaenerisa" ne buržoaske kaste, i prema tomq izdajnik i smrini neprijatelj radničke klase. I što je još neprijata nije — izlagao „jedno „shvatanja umetnosti sa pozicija, i predrasuda, vojno-političkih blokova. (Zna jući pak koliko je ovaj Kritičar u toku svoga dosađašnjeg života trpeo od tuđeg nesavesnog ili ne» svesnog nerazumevanja i prolazia kroz šibe raznih sitnika i pretendenata — naprimer, i Aleksandra PFadejeva koj: je pre nekoliko godina u svojim direktivno-zastrašu» jućim referatima „ivrdio da kod Lukača „mnoaqr” štošta. ozbiljno zabrinjava“ — «nećemo ulaziti U nobude i mrave razlove ovoga da. našnjeg Lukačevog stava: kaka je do njeqa došlo, milom ili silom, i zašto je baš takav kakav jeste. Nije, dakle, krivac samo Lukač, Nastavak na 8 strani}

PISMA »KNJIŽEVNIM NOVINAMA« A

KO SE SAM NASLIKAO

TĐragi drugovi,

Molim Vas da u sledećem broju objavite ovo pismo. „Očekivao sam da će ga štampati redakcija »Studenta« ali ga oni nisu uvrstili u prošli broj, po čemu zaključujem da ga neće ni objaviti,

*

U pismu objavljenom u prošlom broju »Književnih novina« o pesničkom Festivalu na Stražilovu, zamerio sam sastavljačima usmenih antologija što su izostavili Njegoša iz antologije srpske poezije i zamerio i njima i svim allterima BStražiloVskog festivala što su zapostavili revolucionarnu poeziju (pogotovu Sto je festival organizovan u čast godišnjice KPJ i SKOJ-a).

To je toliko indigniralo jednog od sastavljača antologije da najpogrdnijim rečima ospe paljbu na mene (autora pisma) i na »Književnme No” \ine« koje su to pismo objavile. Ja, za člankopisca u prošlom broju »Studenta«.. »na desetoj transmisi.i... nađeni mališan.,,. maleni pikador '(pikador je borac na komjme naoružan kopiljem u borbi & wig:evima — ma pomena M.S.)... preoseiijkov Gru,

»slučajni« prisutnik Stražilovskog fe-

stivala... sa pojmljivom „kabadahiskom logikoma«a; napisao sam »jedam vrlo sračunat i jzazivački članak, jeđno nađobudno i benđerovsko bplsmo o već fabuloznom “pesničkom festivalu na Stražilovu« i fim pismom »nckulturmmo i hljestakovski bĐezobzifno„. potežem »skerlićevskee pištoljčiće« i činim »podmetanja ne» dostoina, čak i moravskih i piroćanskih piljarica«. Za »HMumjiževne novi» ne« je rečeno da su »vY]O Kklasicistič-

· ki netrpeljive... sa preživelim i pr e*

ŽZivarskim (pođvukao M. S.) estetičkim normama, ... sa svojom potpaljivačkom a tobož vrlo Kkuliurnom etiketom Književnog faktora podmeŠštaju klipove čitavoi mladoj generaciji pesnika đa bi ih na svoj način okupirale praveći od njih društvo za lambet-vok ili bugi-vugi«. Pored toga, »uvaženi redakcioni . odbor »Mnjiževnih novina«... bajagi Birokogrudo i nalazeći već mnoge argumente ođ flis papira« objavio je Dismo »jednog anonimnog Skerlića« i time se »našao na liniji kulturnog dđođatka »Politike« koja je na način svoje mišolovačke logike mnostavila

ista pitanja: .. zašto je antologija obuhvatila 15 mlađih pesnika, a nije napravila čitav stađionski spisak?.• zašto je onome zavrnuta šija a ono“ me ponuđena torta?...«

Člankopisac se nije ni dotakao ključnih pitanja koja su u pismu iz“ meta u vezi sa Stražilovskim {estivalom, . već je iskoristio par sitnih omaški i na njima zasnovao svoju grdnju. u

Ovim pismom ja nisam imao na" meru da polemišem sa piscem članka »Sami su se naslikali« već samo đa izjavim Žaljenjie što je list beo" gradskih stuđenata objavio članak prepun ovakvih pogrđnih reči 1 izraza i da ukažem na njih. Poznato mi je da u ređakciji »Stuđenta« rađe mladi ljudi sa neđovoljno iskustva, Koji mogu i da pogreše, ali što 5 nisu zapitali, pre nego što su 5Ć složili da ovaj članak objave, zašto su ređakcioni Molegijum »Mladosti« i mjem glavni urednik odbili da štampaju ovakav članak jednog od svojih urednika?

Milivoje SKBRLIC

stuđent — Beograd

KNJIŽEVNE: NOVINE

ne bi i u socijalizmu