Књижевне новине
Pomovliemi svet Miodrasa Hwul:
ov ićat
(„Crveni petao leti prema nebu“, „Naprijed“, Zagreb, 959)
Miodrag Bulatović se razvija ali se ne menja. Ta parafraza jedhog kritičkog zaključka o Andre Židu mogla bi izvanredno đobro da posluži kao najsažetiji sud o trećoj knjizi Bulatovićevih proza. Sve vreme đok, s povremeno silnim interesovanjem, ali povremeno i sa ravnođušnošću, čita „Crvenog peila...“, čitaoca ne napušta misao o neverovatnoj piščevoj sposobnosti da ostane veran sebi, dosledan u svome već ranije dva puta izraženom i potvrđenom stavu, konzekventan u svom „svojevrshom, moćnom i smelom prođiranju u o” dređena stanja ne ljudi, niti ljudskih sudbina, već egzistencija, koje, iščašene i pomerene, učestvuju u jednoj paklenoj, sumanutoj i odoljenoj igri trajanja i nestajanja. Da ostane na svome tlu, u svome
„svetu i da nastavi gorku i tužnu
: jezivu pesmu mraka i zla i nemirnog sna o sreći, dajući tako dokaza o svojoj nesumnjivoj zrelosti, snazi i izuzetnosti, ali, takođe, i O izvesnoj „svojoj skučenosti. Prisustvo Miodraga Bulatovića u dananjoj našoj književnosti ne pretstavlja samo jedan svež i osoben ton, koji je utoliko draži Što se javlja kao nagoveštaj mogućih i odavno već neophodnih raskidanja sa uskim i prevaziđenim literarnim ustaljenostima, već pretstavlja i jednu autemtičnu umetničku snagu od koje se uvek očekuie da se obnavlja i da nadrasta samu sebe, da ne bi, razbivši druge stereotipnosti, i sama postala jedna nova stereotipnost. Da se i u jednom trenutku u ma kom obliku, pojavila bar iskra sum nje u tu snagu Miođraga Bulatovića, o „Crvenom petlu...“ bi se, ovde, govorilo drukčije: govorilo bi se kao o knjizi talentovanog autora kome je izgleda ponestalo daha : prodornosti, koji se unekoliko možda i iscrpeo?"i koji je, budući da je pisac i da mu kao piscu valja tžajsti, pribegao rutinerstvu, počeo da se okreće u krugu, da varira svoje vlastite stavove i ideje, ne odolevajući zamkama blažene, sebiđovoljne uljuljkanosti i pobedničke dremljivosti. Miođrag Bulatović poseduje, međutim, svu snagu 1 sve kvalitete đobroga pisca i autentičnog umetnika, i utoliko" je njegova nova knjiga zanimljiva više kao simptom jednog mogućeg iskuše” nja, kome je, besumnje, teško odoleti, nego kao potvrđa lake stvaralačke stagnacije autora.
„Tu knjigu, stoga, treba posmatrati kao delo jednog pisca koji se ravnomerno, brzo i sigurno raž vija i od koga Se, možđa i nepravedno, u tome razvoju očekuje da mu svaka nova knjiga buđe mnovi prodor i nova svetlost. Već nakon prvih nekoliko sttanica čitalac se susreće sa nesumnjivim literarnim Kvalitetima, po kojima bez teškoće i predomišljanja može da zaključi da je pi-
· Roman Dušana Đurovića
'U poslednje vreme pojavilo se nckoliko romana u kojima se obrađuje tema iskonske seljačke ljubavi za zemlju. Među njih možemo ubrojati — kao karakterističan o vrlinama i slabostima — romen "Dušana Đurovića ~, Pitoma Loza · I ovde je posed OIR izvor ŽŽ. razvijanje psihološke drame: dlavne lenosti Vule Ginić, njegova žena Mara i njen dever Rađe Ginić doći će u najzapletenije međusobne odnose zahvaljujući dubokoj, ne." skorenjivoj potrebi sačuvaju "zemlju za sebe. U svima njima živi na različit način i u različitoj meri zemlja kao čežnja, kao hraniteljica, kao nada koja ne može da obmane i koja donosi sigurnost, O ao spas. Sukobljavaju se na njoj ju ski interesi, sudaraju. egoističke e lje i obrazuju atmosferu sebičnosti gramzivih strasti, podmuklih nd njii primitivnih nagona. Psiho! Og ljudi je određena jačinom ! neobuzdanošću instinktivnoga. Duševni život je sav U znaku potienciranog efektivnog stamja. Osećanja Be izra žavaju direktno, bez uzdržavanjB, grubo i sirovo. Dušan Đurović daje sliku života koja se odlikuje mračnim bojama. Brat smišlja BOJIS i vije prevare da bi se potpuno_ 4 mogao imanja, žena mu pomaže U
KNJIŽEVNE NOVINE
sac preboleo i prerastao neke slabosti koje su, u ranijim njegovim delima, kvarile harmoniju i ravnomernost njegove proze, ostavljajući utisak da kod Bulatovića reči i misli nezadrživo naviru, mešaju se i sudaraju tu i tamo, zamagljujući, ponegde, osnovnu ideju i smisao samoga dela. U „Crvenom petlu...“ nema onoliko prenapregnute, šuštave narativnosti, koliko se, mestimično, moglo da nađe u prvim dvema „Bulatovićevim . knjigama; nema onoliko prenaglašene simbolike, koliko je bilo, recimo, u „Vuku i zvonu“, naročito u pojedinim pričama („Između dva đavola“ „Plač za drugovima“), što govori o tome da je pisac uspeo đa obuzda i smiri reč, držeći je gotovo sasvim u „svojoj vlasti, postižući, na taj riačin, ravnomernost i ujednačenost svoje proze, kojoj više nisu potrebni nikakvi veštački postupci da bi dobila i nametnula oblik izuzetnosti. Simbolika, koja Bulatovićevoj literaturi daje posebnu draž, ali koja je ranije i pretila da će ga zagušiti i da Če se pretvoriti u manir, u „Crvenom petlu...“ je smirenija, fumkcionalnija, sveđena na onu meru koja ne narušava sklad dela kao jedinstvene umetničke tvorevine, a koja ipak posebnim, specifično bulatovićevskim sokovima vežava njegovu prozu, čineći je doista, u punom i pravom smislu reči, njegovom. Ta stilska i literarna pročišćenosšt nove Bulatovićeve: Knjige, ta izbrušenost i funkcionalnost gotovo svakog detalja, ta smirenost i ukroćenost, Sto se osećaju na svakoj stranici romana „Crveni petao...“ mogu, i neizostavno moraju, da budu tretirani kao znak nesumnjivog razvoja pisca, pred kojim, po svemu sudeći, nema više mnogo tajni i zakučastih · zagonetki „književnog zanata. Miodđraq Bulatović se ovom knjigom. konačno pretstavio kao zreo i ozbiljan pisac koji je razvio
Znamenja Revoluc
Izđavačka kuća „Svjetlost“ iz Sarajeva objavila je, u čast proslave 40-godišnjice ~ ~Partije” i SKOJ-a, nekoliko zanimljivih knji ga — dokumenata o Partiji i Revoluciji, o: putevima i krilima Re-
·volucije, o znamenjima i imenima
Urednik biblioteke Enver uspeo je da izabere dela koja svedoče o jednom svetu i životu koji nikadđ nije sasvim prošao i koji će, uvek iznova, nadahnjivati nove generacije zanosnom pesmom mladosti i Revolucije. | ' : Ovih dana pojavilo se pet knjiga Jubilarne biblioteke: „Kuća oplakanaŠ | Rođoljuba Čolakovića, „Znamenja _ Revolucije“ (tekstovi Avdđa Huma, Ljubiše Ristovića, Vasa Butozana, Nusreta Seferovića, Mitre Mitrović i drugih o Đuri Đakoviću, Aliji Alijagiću, Ognjenu Prici, Blagoju Paroviću, Veselinu Masleši); „Jugosloveni u Španiji“ — sa predgovorom. Rodoljuba Čolakovića, — sećanja O
njenim. Redžić
jedan ređak i skupocen umetnički kvalitet — osećanje mere, koje toliko neđostaje mnogim našim savre menim piscima, čak i najtalentovanijim. Ne može, dakle, uopšte da se, povođom „Crvenog petla..“, govori o bilo kakvoj stvaralačkoj krizi njenoga pisca, „pošto se njegova stvaralačka” evolucija odvija uglav~
MIODRAG BULATOVIĆ
nom normalno. Pa ipak, uprkos svemu tome, Što nije ni malo ni beznačajno, nova Bulatovićeva knjiga nije u stanju da oduševi i ponese. Čitava ta tužna i jezovita priča o crvenom petlu koji leti prema nebu i o gorkim nevoljama koje seu to vreme na zemlji dešavaju, deluje nekako neutralno, valjđa zbog toga što u njoj ima mnogo ođnosa, stanja i situacija koje su u Bulatovičevim knjigama " Nastavak na B strani
Predrag PALAVESTRA
Španiji i Revoluciji, Ivana Gošnjaka, Aleša Beblsra, Veljka Kovače-
vića, Koste Nađa, Grge Jankeza,
Čede Kapora i drugih. Zatim knjiga Milorada Lečića · „Pustite vojnike Ručama“, knjiga Mirka
Vujačića „Od, nemila do neđraga“ (O odiseji jednog španskog borca); uskoro izlaze knjige: Mensur Seferović: „Soša“ i velika „poema naše Revolucije — „Jama“ Tvana Gorana Kovačića.
„Kuća oplakana“ emot:vna je povest o običnim ljudima (i sudbinama) koji su trunuli (a U-
vek — imali snove, danas izvoje” vane) u tamnicama stare Jugosla vije, onda — evropske provinci-
je. Knjiga koja se čita, knjiga a dokument. Zapis: o samovanju i ljubavi, o veri u snove, O slutnjama 'i slobodi.
„Znamenja Reuolucije“ — dokumenti i sećanja koji iznova Oživotvoruju likove, reči i iđeje Đure „Đakovića, Ognjena Price, Blagoja Parovića, Veselina Masle-
Nikoa 50P ZEMNIKU U PREOSTAO SLUH~
“
Stoga u zalijetu nadleti bića, ·
Odjednom sve je stav, sve lebdenje, sve lijet. i bića, | ne čuj im zov, jer nemaš im što odati.
U lijetu bi vas mogla samo zaustaviti riječ,
al prekinu se dodir, što čaroban bješe spoj, « i
iz kojeg je vijorio njen životvorni glas. Da smiriš njihovu prenutost, . 7 sjećaj na govor, na žubor.
Jer u početku i pred njim bješe samo riječ, · i
bijaše sve, sav smisao i” um, *.
bijaše savršenstvo, kad sve je sve i odjednom,
no preteško, otežalo bivstvom savršenstva.
* * *
Ti liječiš sada nad školjkama dubina,
no more ih istalasava prazne,
ne šapće u njima, šapat se više ne pretvara Ne šapću mora, ne govore vode.
* * * u riječ,
Bića, kroz koja sad prolijećeš, čuju šutnje ti skrivenosti, i dodahuju ti, da budeš stojno i, u njih zaokreneš, načas da im budeš otkriće zaboravljenih,
nepoznati, neslutni otkrovitelj gost.
Kako je neopisivo, neizrecivo u ovom trenu, 'kada u olujnom zamahu,
u burnom vrtlogu približuju ti se vode
silne, nagnute, nadvite nad jednom riječi,
u koju sav im se salio šum.
Ne znaš, ne možeš im odati,
zalud im naginješ se, kad u njih ušaptavaš. Ne sjećaš se da | žubor je voda govor, da li od toga nasta riječ,
od mlaza slog, slovo, riječ.
Buče, survavaju se i valjaju prvu riječ nad svemjirom što lebdi, nad svime, um.
» * * * * * *
"Tada si jedva prolebdio kroz prostore, nad bivšim vodama,
nad obalama, kojima rub su školjke, puste, prazne, bez ijedne riječi,
jer sve je ugasio prodah suh.
Što su wu drevmosti govorile, vode,
što su brujale bivšom svojom jedinošću, kada nad njima još nije lebdio duh, koji će im Jednom odati riječ,
što je negdje bivstvovala prije voda.
Sad vode uprazno šume, u žuboru im se ne slaže govor.
Crna zemlja podržava i hrani crne, zle strasti. U romanu Milivoja Perovića „Sedam oka zemlje“ (naslov inače pomalo umoran i staromođan) pokazano je naličje čovekove odanosti i ljubavi prema zemlj oranici, majci-hraniteljici; pokaza no je kako ta ljubav — koja je nekada bila simbol naše patrijarhalne narodne „zajednice — može da se izvrgne u napast, u ·kobnu moru, mržnju, u zločin i u smrt. U dubokoj. pozađini, na dnu pitomih (; lažnih) seoskih idila koje smo voleli da zamišljamo ili kakve smo sretali u delima nekih naših star:-
jih pisaca — cvetale su i mračne
še. Knjiga o revolucionarima Bo-
sne i Hercegovine, zapisi o Par-.
tiji i Revoluciji, o prekinutim ali nastavljenim snovima revoluc:onara. Posebno, dokumenti o stvaranju radničke klase u Bosni i Hercegovini, o rađanju i osvajanju komunističke svesti. Svi napisi či taju se sa osobitim simpatijama.
„Pustite vojhike Kkučama“ knjiga Milorađa „Lečića, sva od mlađalačkih „uzleta i naivnih literarnih opređeljenja, sva od poetske lirske egzaltacije, od „pre kinutih snova“ — sugestivno priča sudbinu jednog rano preminulog revolucionara, jednog mladog pisca „koji je obećavao“. Sa više proznih elemenata i sa atmosferama koje su ostvarene, izdvajaju se pripovetke „Pustite vojnike kućama“ i, „Rešetke ostadoše iste“. Interesantni su zapisi iz tamnica i rata, kao i Dnevnik. Inače, lakše se čitaju Lečićeve lir“ ske pesme, i „Male lirske proze“. U njima, kao i u ostalim literar-
DUŠAN ĐUROVIĆ
ostvarivanju ovog plana razjarivanjem u njemu mržnje prema bratu. Rađe Ginić, kojise vraća u selo posle rata, takođe oseća sinu ljubav prema pitomoj Lozi, na kojoj ie odrastao, ali je njegova strast oplemenjena elementom nostalgije nekoga ko je bio dugo otsutan i ko se vraća na tle sa koga je ponikao da bi tu doživeo obnovu svo=
jih nekadašnjih radosti u predvečerje života. Ukrštaju se tri želje i žudnje, „razdvajaju ljude i prave od njih neprijatelje. U pozadini ovog zapleta, naslućuje se glavni alktter, smisao i podloga radnje, dekor zbivanja — zemlja kao najvažniji činilac koji određuje čovekovu psihologiju. | Dušan Đurović je situirao fabulu svog romana u posleratno vreme, ali nije dalje išao od škrtih napomena i uzgrednih konstatacija u tom pogledu. Njegova namera je bila da razrađi problem ljudskog egoizma, i on je materijalne momente, vremensku određenost i socijalnu specifičnost potisnuo u drugi plan. Odnos čoveka prema zemlji nije dat u objektivnom aspektu socijalne ili ekonomske slike, OSObenih ljudskih odnosa i veza, no kao doživljaj najintimnije vezan za suštinu psihičkog bića. Otuda vrlo duge i ponekad nategnute psi hološke amalize i isforsirana refleksivnost u izvesnim partijama. ~ Fabula dela je suva, siromašna u spoljnim zbivanjima. Metod retrospekcije je autoru dobro došao da oživi prošli svet u kome su se uobličile fizionomije, „proključale sebične strasti koje sada vladaju dušama stvarajući pustoš, prazninu, nerazumevanje, Rade Ginić jedini unosi nešto svetlosti u ovaj
mračni ambijent. Ali stalno i uporno O caı u prošlost učinilo je da an buđe ispunjen, uglavnom, događajima koji su minuli. Đurovićevi junaci se uvek sećaju, oni nemaju sposobnosti za akciju u sadašnjem momentu. Čim počne da govori o nekom od njih, pisac opširno iznosi sve ono Što se ranije zbilo s njim u vezi. Naravno, prošlost svakog čoveka je vrlo značajna za njegovo fonmiranje, ali ro man traži osim ovih oživljavanja uspomena i stvarno dešavanje. Zato su likovi „Pitome Loze” pomalo apstraktni, nepokretni, suviše rasplinutih kontura, nedovoljno oživljeni. Sva drama gramzivosti brata i njegove žene, perfidnog obračunavanja sa drugim bratom već je određena u prošlim đanima, tako da u trenucima kad se Rađe Ginić pojavljuje u svom selu, posle dugog otsustva, kao nehotična pretnja Vulu Giniću, mi prisustvujemo finalu jednog dugogodišnjeg irvenja, koji nam je unapred po svojim bitnim osobinama i po svom smislu poznat. Pisac nagomilava mnogo pojedinosti iz ranijeg života braće, sve objašnjava i mi nemamo više šta da očekujemo. Ovaj statični i retrospektivni karakter dela nije dobro usklađen sa prirodom sižea koji je tražio pokret, psihološku dinamičmost i otvorenost perspektive.
(„Pitoma Loza“, Subotica — Beograd, 1959)
Prolebdi, nadlebdi, A i
da riječ ti, koju skrivenu nosiš,
ne ugase tišine.
strasti, porok i nasilje, pri:mitivizam i teška seljačka tuga. Cilj koji je iskupljivao sva sredstva bila je zemlja — pašnjaci i brazde strpljive, neme, ćudljive, plodne crne zemlje. One. koja je život činila ž:votom ı bez koje života nije” moglo da bude.
U središtu Perovićevog romana nalazi se Petar Šumanac, seljak i gazda, u nekom selu na Moravi: jedna daleka varijanta Glembajevih: čovek koji je đo moći i bogatstva došao prevarom, krađom, ubistvima. To je pravo satansko oličenje seoskog tiranina, beskrupuloznog nasilnika koji ugnjetava pr~
Jubilarna biblioteka ije sarajevske „Svjetlosti“
nim. varijacijama Milorada Lečića,
neke opore tuge, od jauka i. bunta. Sve je to od zamaha i zaleta, od snage. koja nije bila mala, ali — ni naročito velika.
„Jugosloveni u Španiji“ — nezaboravne uspomene „naših Španaca“ o borbi „za ideju ·slobodne Španije“, o životu u logorima Fran cuske, o povratku iz Španije. Zapisi o ljudima, sredinama, o jednom narodu. I najvažnije — o sebi. „Naši Španci“ najviše su pisali o seb:, o svom doživljaju i viđenju revolucije „koja uvek nije bila to“. Ne mogu se izdvajati pojedini napisi; svi su interesantni, svi pisani neposredno, impresivno. To je knjiga dokumenata, knjiga sećanja. Ali dokumenti nisu samo dokumenti, a ni sećanja, ovde, vi še nisu samo sećanja. Knjiga jed_ne ljubavi i mladosti.
R. V.
e [4 „Minerva*,
Autor je, naime, motiv strogo i Unapred definisao, ocrtao sve konture ne dozvoljavajući mu da on sam izraste iz svojih unutrašnjih moguć nosti, slobodno, nesmetano. 1 u pogledu kompozicione sheme romana, mogla bi se staviti jedna krupna primeđba. Rade Ginić dolazi u Pitomu Lozu i luta po njoj, sećajući se detinjstva. On “čuje svađu svog brata i snahe i ovaj momenat pisac koristi da ispriča biografiju glavnih ličnosti, potpuno se odvajajući od situacije koja mu je poslužila kao povod za ovu nemotivisany ekskurziju. Lik Mare, žene koja iznad svega voli da se svađa, dat je dosta uprošćeno, dok Rađe Ginić pokazuje priličnu meru sentimentalnosti u doživljavanju i banalnosti u svojoj tmurnoj filozofiji Žživota. Delo „Pitoma Loza” sadrži slabosti u koncepciji likova, u strukturi, u jednostranom usmeravanju fabule ka onome što je završeno i već razjašnjeno. Privlačnu strahu u njemu pretstavlja svežina sa kojom je dat mit zemlje i njene „vlasti nad čovekom. On nije nov u našoj literaturi, ali ga Đurović Opisuje na način koji može da bude zamimljiv, uprkos literarnim nedostacima koji su se drukčijim raspoređom scena i temperamentnim fabuliranjem mogli otkloniti.
: Pavle ZORIČ
nastavljeni su svetovi sazdani ođ”
ZEMLJA KAO BOLEST
(Milivoje Perović: „Sedam oka zemlje“, „Kosmos“, Beograd, 1959)
MILIVOJE PEROVIĆ
\
vo svoju ženu, pa sinove (sa čijim ženama redom živi), njihovu decu, sve do svojih suseda i meštana, i golih , gladnih nadničara. Bezobziran je, tvrd, neumoljiv; srce ođ kamena, od grumena .hladne zemlje koja, kao pređuslov moći, ima jeđina u njegovim očima vrednost i smisao.
Sve je u Perovićevom
romani grobno crno i zatrovano OtrOvOm
zemlje i ljudske mržnje. Petar Šumanac je zlostavljao svoju okol:nu, sinove, i dočekao je da ga jedne avetinjske kišne noći najmlači sin zverski ubije, iskasapi. Umiru pre toga ı mnogi drugi — udavljeni u bunaru, zađavljeni ručerđama sumanutog Petrovog sina Aritona, pregaženi na železničkoi pruzi, potonuli u talasima 'nabujale Morave... Ostali se muče, tavore, sastavljaju kraj s krajem, i u njihovim očima i preko njihovih lica razastire se turobna siva koprena: znak da su oboleli od zemlje i da im spasa više nema. Je: — veli jedna ličnost u romanu „svaki seljak godišnje pojede sedam kila zemlje“. I bolest tako raste, i truje, ne šteđeći „nikoga. „Koliko je zlih ljuđi u ovim sel;ma... Dobrih, izgleđa, i nema", kaže se na jednom mestu u Perovičevoj knjizi, i mrak njem time jol se više zgušnjava.
Nastojeći đa buđe što uverljiviji Milivoje Perović nije šteđeo reči, · raspojasanost, glomaznost njeovog pripovedaniš8 osnovna je mana knjige „Seđam oka zemlje“ Mogao je biti koncizniji i ne b bio, verujem, ništa manje ubeđljiv Ovako, epizode se nižu, aomilaju i istovremeno osnov i utisak koj bi trebalo đa akumuliraju — ble· Ji, rašplinjuje se. Silina fabule sagledane „vu celini i monstruoznosi glavnog junaka čine da prema romanu i piscu sačuvamo respekt. Inače, Milivoje Perović . pripoveđi prilično zan:;mljivo, direktno, viceći pred sobom samo svoj motiv, likove, fabulu. Ne bavi si mnogo psihološkim analizama (kat u romanu „Beli kvađrati", m veze i ne kiti naročito · rečenicu. | Ponekad ima nesigurnosti, manirizma u tonu koj potseća na slovensku razboljenosi u đelima nekih ruskih pisaca. Bitn: je pak vrednost Perov:ćevog pisa· nja u tome što se drži svoga predmeta koji je istinit i vređam pa· žnje; a sa nešto više uzdržanosb i mere moqao bi đa mu pruzi jo više dramatike i privlačnosti.
3