Књижевне новине
INOSTRANE
Nobelova nagrada za književnost
SALVATORE
KVAZIMODO
Već prije dođeljivanja Nobelove ju se sve većom i rastućom sna-
nagrade, talijanski pjesnik Salvatore Kvazimodo bio je dobro poznat izvan granica Italije. Njegove su pjesme bile prevođene i publicirane u mnogim zemljama, a također i u Jugoslaviji. Nedavno je pjesnik doživio veliki uspjeh u Sovjetskom Savezu i nordijskim zemljama, gdje su njegova djela primljena kao izraz duha nove talijanske poezije.
Šta se podrazumijeva pod „novom talijanskom poezijom“? Poezija u Italiji ima vrlo đugu historiju. Ona počinje pojavom pjesnika, koji uvođe „đolce stil novo“ nastavljajući liniju tradicije, koja se ne prekidđa sve do našeg stoljeća. Jedna apsolutna novost bila je pojava „futurizma“, koji je bio kratkog vijeka i za kojim je neposredno slijedila jedna potpuno oprečna struja: „krepuskolarizam“.
Između Prvog i Drugog svjetskog rata, talijanska književnost, a napose poezija, „manifestira jednu naročitu tenđenciju, điktiranu raznoraznim okolnostima i potrebama, ne isključujući ni one, koje proizlaze iz političkih uslova onoga vremena, — koji su sputavali slobođu inspiracije i misli. I tako su prozni pisci spali na to da se brinu samo o vanjskoj formi, njegujući naročito stil, „la bella pagina“, i dajući obliku prednost pred sadržajem. Tako je stvoren takozvani „kaligrafizam“. Pjesnici su prelazili period koncentracije, povlačili se u sebe, stremeći jednom nedostižnom idealu, to jest „čistoj poeziji“, bolje rečeno lirizmu, oslobođenom „svih motiva i svih vanjskih zahtjeva. Jedna naročita struja talijanske poezije toga periođa bila je „hermetizam“, koji je, manje ili više, dao obilježje i svim ostalim strujanjima u talijanskoj poeziji onoga vremena. Salvatore Kvazimodo bio je jedan od „njegovih najkarakterističnijih predstavnika.
Hermetizam nije bio novost u talijanskoj poeziji. Tenđencija da se poetski izraz tako destilira da se svede na njegovu čistu supstancu, manifestirala se je već u pone'Kom stihu Dantea, Petrarke, Mikelandjela, Kampanele, Foskola, Leopardija. Pa ipak, ona je glavna karakteristika đobrog dijela talijanskih pjesnika između dva svjetska rata.
Od pjesnika, koji su se u tom periodu afirmirali, osim Kvazimoda, treba istaći imena: Djuzepe Ungareti, Eudjenio Montale, Umberto Saba, Diego. Valeri i Adriano
Grande. Na internacionalnom polju ·
naročito su poznata prva dvojica. Pa ipak, nijedan od njih ne može se smatrati „predstavnikom nove talijanske poezije. Ako je točno da se poslije rata još'nije pojavio nijedan pjesnik izuzetne veličine, ipak je jasno da se javljaju mmogi novi interesantni glasovi. Kao i prozni pisci, tako i pjesnici u Italiji osjećaju potrebu da, osim svoga, izraze i kolektivni duh, to jest da učestvuju u drami današnje civilizacije. Od svih talijanskih pjesnika, koji su se već prije rata afirmirali, nitko nije bliži pjesnicima. današnje generacije od Salvatora Kva zimoda,. To je bez sumnje, bio razlog zašto ga je žiri Nobelove nagrade pretpostavio Ungaretiiju i Montaleu, koji su, kako se čini, već zatvorili svoj krug, te poslije rata nisu dali ništa što bi bilo zaista novo.
Salvatore Kvazimodo rođen ie u Sirakuzi, na Siciliji „god. 1901. Njegov pjesnički poziv manifestirao se već zarana. Kao i Pola Valerija, i njega je privlačila nauka i apstraktna čistoća matematike. Kao pjesnika upoznajemo ga 19530 po zbirci „Acque e terre“ („Vode i zemlje“), Dvije godine kasnije predstavlja se sveskom „Oboe sommerso“ boa“), Zatim „izdaje „Odore di eucalyptus“ („Miris eukalipta“), „Erato e Apollion“ („Erato i Apo-
lion“), „Poesie“ („Pjesme“), „LiTiCL, Fac, („GreKi. „lrići ), . aTd fiore delle Georgiche“ („Cvijet
Georgika"), „Ed č subito sera“ („I odmah biva veče“), publiciranu 1942. Za vrijeme rata napisao je “kratku poemu „Con il piede stra" niero sopra il cuore“ („S tuđinskom nogom na srcu“), koja izra žava pjesnikovu osudu imperijalističkog rata, njegov progresivni stav i odiučno angažiranje u an-– tifašističkoj borbi za slobodu, |
Jedan potpuno novi vid Kvazimodove poezije donoše ž#zbirke „La vita non č un sogno“ („Život nije san“) iz 1949, „II falso .e vero verđe“ („Lažno i pravo zelenilo“) iz 1955 i „La terra impareggiabile“ („Neuporediva zem-
lja“) iz 1958. Estetskim pobudama ~
u Kvazimodovoj poeziji priključu-
6
(„Potonula o- ž
gom humane pobude, Ipak, pjesnik se nije udaljio od talijanske poetske tradicije; nje-
·gov najveći kult je Petrarka. Ali
osim te tradicije on je privučen Xklasicima, · latinskim i grčkim, Kvazimodo je Sicilijanac, sin otoka, koji je negda bio dio „Magnae Greciae* i koji i dandanas nosi obilježja i spomenike antikne helenske civilizacije. Već kao dječak osjetio je kako ga duboko privlači ta civilizacija. Njegovi prijevodi stare grčke lirike, koje je izvršio u svojim zrelim godinama, nisu ništa drugo nego kasni plod njegove mladenačke vokacije. Ali Kvazimodo tvrdi, da, je on tim grčkim pjesnicima! dao svoj glas i ta izjava jasno otkriva karakter „njegovih ·prijevoda. Mada se približio helenskom dvuhu, on je ostao pjesnik moderne
Senzibilnosti, pjesnik, koji ne može da bude samo pasivni tumač antikne lirike; tim svojim
'prijevođdima on uspijeva da istakne dodirne točke i neke afinitete između današnje i stare grčke civilizacije. I na kraju, nameće se pitanje: da li je umjetnička evolucija pjesnika završena publikacijom njegovih posljednjih djela, ili se u tim djelima potvrđuje magovještaj daljnjeg: njegovog razvoja, Narav no, prorokovati se ne može ništa. Ali je korisno istaći đa dok
SALVATORE KVAZIMODO
prva faza njegove djelatnosti, period hermetizma, za „Kvazimoda znači već završeno iskustvo, njegova današnja faza, dogjetljivija na uticaje velikih događaja, kojima . prisustvujemo, pokazuje nemirnu čežnju umjetničkog izra” žavanja, koja se ni izdaleka još
nije iscrpila, · Osvalđo RAMU
(Ga iji iu aaa a mon
Objavljujemo «tri Marakteristične pesme Balvatora Rvazimoda. Prva je inspirisana nostalgijom za rodnom Sicijijom, druga NLombardijom, u
Salvatore Mvazimodo:
kojoj već dugo Živi i rađi, treća, po kojoj je dao naslov jednoj “svojoj knjizi, spađa u ređ najpoznatijih pe= sama ovoga pesnika.
ČESTO JEDNA OBALA
Često jedna obala
svečanim zrači zvezdama, nad glavom se mojom
košnice od sumpora
klate.
Vreme pčela; i med je
u grlu mome
još lak kao njihovo brujanje; od podne nad peščanim sivilom
gavran jedan kruži.
O, mili zvuci, kojima spokoj podnevnog sunca pokazuje smrt, a noć —
reči od peska.
reči
izgubljene. domovine.
KIŠA JE VEĆ SA NAMA
Kiša je već sa nama,
sad trese se tihi vazduh.
Lastavice miluju ugašene vode
kraj malih lombardiskih jezera,
lete kao galebovi nad malim ribama; preko ograda vrlova seno miriše.
Sagore i ova godina, · bez jedne tugovanke, bez jednog krika.
"Trebalo je kriknuti i zadržati
bar jedan dan.
I ODMAH BIVA VEČE
Svako stoji sam na srcu zemlje proboden jednim zrakom sunca:
i naglo padne veče.
{Preveo Vladimir BUNJAC
N
Jesem zlatnog lišća. Jesen wu go” lom drveću.
Polako sam prilazio. Na domaku Save, u selu Horvati, mala kuća u sopstvenoj senci, čini se još manjom i starijom. Mrak. Katkad vođe Save krljuštaju bljeskom. U kvađratu kuće, manji pravougaonik svetlosti. Prišao sam sasvim blizu i, naslonjen na ograđu, ugledao lice sestre Josipa. Račića. Bila je okrenuta profilom ka prozoru. Okrenula se i trenutak ostala u tom položaju, malo zaturene glave sa plavim očima, bledožutim licem, mekanim izrazom. Ličila je na svog brata, slikara Josipa Račića, koji se pre pet decenija ubio u Parizu. Oko portreta Račićeve sestre, diskretno zlatna i vremenska patina prošlosti. Ninska ulica broj devet. Julka Sviben ispričala je tihim glasom svoje rano detinjstvo i sećanje na brata Josipa,
„Imala sami seđam godina kađa
je Josip poslednji put, za vreme ferija, došao iz Pariza. Naročito bismo se veselili kad bi on došao preko leta. Vraćali smo se večerom sa njive. Kosidba je bila završena. Na kolima natovarenim pokošenom travom ležala sam sa decom. Josip se igrao sa mnom, bacao me tamo=amo po kolima. Bio je tako Veseo, raspoložen. Mene je mnogo voleo. Tog leta doneo mi je lutku, koja je za ono vreme bila prava retkost. Tu lutku čuvala sam do SVOje Ššesnaeste gođine. Josip je naročito voleo berbu grožđa, Imala sam sedam gođina, kađa se Josip unesrećio“. ; _ Mihailo Račić, otac slikara Josipa Račića, bavio se u slobodnim časovima rezbarstvom. Rađo je pra' vio figurine u drvetu, od kojih jedna, religioznog motiva, danas stoji na raskršću Horvašćanske i ulice Srednjaci. Mladi Račić u svojoj desetoj i jeđanaestoj godini i sam se bavio vajarstvom, praveći od gline figure i, naročito, portrete. Jedna njegova statueta „dugo je stajala na stolu u kući roditelja.
Kao dečak, Josip Račić bio je nestašan. U drugom razređu gimnazije potukao se sa drugom i porezao ga nožem. Zato je izbačen iz gimnazije, Njegov školski drug Horvat
TRIBINA ~
U domu: slik as
JB. Mtačića
radio je tada u cinkografskoj radionici kod Rožankovskog. Izbačen iz škole, Jožek se ražalostio. Utešio ga je prijatelj; rekao mu je da uče zajedno zanat. Pomenuo Je da cinkografski zanat ide u prilog njegovoj sklonosti za slikarstvo. Tako je Josip Račić počeo učiti za cinkografa. i
Crta sve više. I štedi da bi otišao u „daleki svet". Crtanje postaje njegova strast, on pomno kopira sve do čega dođe: marke, etikete... Njegova želja da sazna tajne likovne umetnosti postaje neugašena žeđ. U pismu datiranom 4-tog decembra 1906-te godine, koje je poslano iz Minhena, on piše o svom velikom interesovanju za umetnost slikanja: „Čim više znam, tim u” vek uviđam da još dosta ne znam i tako uvek više od sebe zahtevam“. A
Otišao je u Beč, lutao je po galerijama. A onda u toku 1904-–te godine odlazi u Minhen i tu počinje pohađati slikarsku školu Slovenca Ažbea. Kratko vreme provođi u Berlinu. Vraća se u Minhen. Upisuje se u Habermanovu školu i tu važi kao najbolji djak za tri godine, koje je tu proveo. Ali slikar nije zađovoljan školom Habermana, „Ja naime putujem oko osmog februara u Pariz, Razlog zašto putujem „je ukratko — rađi moje naobrazbe u mojoj umetnosti uopšte. Glavno je da znate da je to od velike važnosti za mene i moju celu budućnost“.
To su ređovi neđavno pronađe-' nih pisama, koje je uputio svojim rođiteljima. Svoje pismo završava: „Drugo, u ovoj školi gde sam sada ne mogu više naučiti, zato jad dem. tamo gde se više i bolje radi“. Iz desetak njegovih pisama koja se danas nalaze kođ njegovog rođaka u Zagrebu, može se viđeti njegova stala materijalna teškoća, kao i strah da ga ne pozoyu u vojsku. „Pitajte Vojničića šta je sa mojom regrutskom vizitom 1
ea Or ra
hoće li me još jedanput pozvati, Ja se jako bojim ako me uzmu u vojsku“.
Njegovi se roditelji nisu složili sa njegovom odlukom da napusti zanat i ode za „malera“, U pismu dalje piše: „Ali kako opažam i ču jem, imate vi premalo poverenja u mene. Baš sam ovih dana čuo da ste we ljutili što sam otišao u A. kademiju i što sam otišao iz slus žbe. Hvala je bogu, da sam imaa tu sreću doći jednom u Akademi< ju“, zaključuje on zadovoljan syo= jim izborom.
To još u vreme kađa je dolazig kući na foerije, rađostan i veseo, Nosio se otmeno; jako uštirkana kragna, crna velika mašna, crno ođelo... Ispod spoljašne ukrućenosti, izbijala je njegova vesela na=rav. Međutim, malo pomalo, „radost života se pomutila. Stalne oskudis ce u novcu, nerazumevanje rođite= lja, strah od trogodišnjeg služenja vojnog roka, potkopalo je sigurnost osetljivog i nostalgičnog slikara Josipa Račića. Usto, porođične. prilike su se promenile, Sestra Pepica, koju je on tako mnogo vo= leo, nesrećno se uđala za pijanis cu, koji je stalo tuče. Docnije se sestra razbolela od teške venerične bolesti. Otađa đolazak Račića u selo Horvate prati tiho i bolne predvečerje melanholije. Vraćajući 0 se poslednji put iz Minhena, sud sreo je Horvata, druga iz detinjs stva, kome je tada rekao: „Lako je tebi, Oženićeš se. Završio si za nat. Postigao si cilj. A kad je . hteo reći svoje želje, pređomislio. se i ućutao. Kađa je poslednji put dolazio iz Pariza kući, svratio je kod Horvata. Prijatelj: ga je zapam! tio kao bleđolikog, ćutljivog i izqubljenog. Da li je saznanje da je zaostao za jednmu' deceniju i više ođ slikara Pariza, bilo razlog Ććutanja? Odgovor na ovo pitanje umra je zajedno sa slikarom. Brod de tinjstva je potonuo. Kađa je odd
ira eanaracanuunamubln,
Neon ili zamračenje
Dijalog o pozivu i
Dogođio se jedan od uobičajenih prekiđa električne struje: bioskopska dvorana potonula je u mrak. Iz tame su najpre izronil: zvižduci i pokliči negođovanja, a zatim, pošto je prekid potrajao, u itmini je naglo počela da raste plima kikota i nesputane veselosti, kao da je zamračenje razularilo neke stihije, koje je električna sijalica držala na oku i na uzdi. Kao đa je prekid električnog osvetljenja, sad i ovde, omogućio da se pojavi neki dubinski, zasenčeni naš lik, koji pokazuju putnici u Žželezničkim tunelima i ljubavnici u sobama za spavanje.
slučajno zamračenje kao da je iznenađa' obasjalo i — zađatak pesnika. Zaista: ne sastoji li se poziv pesnika prosto u tome da zavrne prekidač? Da pogasi sijalice? Da zamrači osvetljene prostorije našeg bića i đuha?
Ovđe, u naglo zamračenoj kinodvorani, u samom tom zamračenju, nazrelo se rešenje „večitog“, principijelnoa spora o misiji i smislu poezije. Ovaj spor izbio je još jednom, po hiljaditi put, unutar jednog dijaloga, vođenog između dva pisca, jedno veče krajem leta, u mirnoj i usamljenoj sobi na trećem spratu. Srazmerno svom zaoštrava-
nju, diskusija se sve više probijala
kroz koru površnih, skolastičkih, okorelih pseudo-problema poetike, zasecajući sve dublje u korenito i vitalno pitanje o poeziji. Partneri, naime, više se nisu nadmudrivali oko pitanja: šfa je poezija; iznenađeni — i sami — obrtom svog dijaloga, oni su se stali pitati: da li poezija uopšte jeste, đa li ona danas — postoji i da li može postojati? Umesto „zagonetke“ o suBtini poezije, pod upitnik je bila stavljena sama egzistencija poezije, To pitanje. odbacilo je diskutante na dva oprečna pola. Ustvari, dijalog se vodio između kritičara i pesnika. KRITIČAR: „Moderni pesnik“! Ima li taj izraz. uopšte smisla? Pesnik nije apsurd; nije to ni mođdernost. Ali sam spreg ovih pojmova... ne liči ]i on, logički govoreći, na contrađictio in adiecto? Na qglupost — prosto rečeno. Svi znaju: moderna je nauka: moderna je teh nika.. A poezija? Uostalom, ko danas čita poeziju? Tvoje stihove naprimer? Znaš dobro i sam: niko. Niko sem „profesionalnih“ poeta i recenzenata. Moderan čovek je na~
učnik. Inženjer. Najzad, ako hoćeš, i šofer. (Kajzerling je stvarno uzimao šofećera za prototip modernog čoveka.) A pesnik je sam po sebi anahronizam, I „moderni pesnik", ako bi bio istinski i dosledno moderan, uopšte ne bi trebalo da bude pesnik, nego... Šofer, . PESNIK: Ne! Pesnik doamas izgleda nesavremen i suvišan pored tehničara; da, i poređ šofera. Ali sutra! i Sutra... Međutim, ove večeri već je bilo vreme da se krene kući. Pesnik je utrnuo svetlo, a ujedno i svoju raspru sa kritičarem, dijalog je potonuo u pesak „ćutanja, ali se nije izgubio bez ostatka, već je nastavio da teče, kao ponornica, koritom unutrašnjih monologa. Doista, trebalo je reći bez okolišenja i bez nijansiranja: poezija je kao takva mesavremena. No, ona može da buđe moderna; ako i nije aktuelna, u njoj i danas pulsira jedan virtuelni život, koji sutra može da se aktuelizuje. Jer, modernost nije sinonim aktuelnosti, savremenost se prevazilazi i prelazi u modđernost srazmerno ostvarivanju imanentne tendencije današnjice da se produži u buđućnost. Moderno je Sutra. Ali — šta sutra? Nad sadđašnjicom se širi električno i neonsko osvetljenje, Sutrašnjica Če, možda, žŽeleti i omogućiti izvesno zamračenje? Ona će, možda, pozvati zaboravljenog pesnika i pustiti ga da pogasi sijalice? Ustvari, ako je poezija emanacija i konzervacija prirodnosti, budućnost će — verovatno — aktuelizovati i rehabilitovati poeziju. Sadašnjost je, očevidno, u znaku tehnike. Marsel Rejmon, istoričar novije francuske poezije, krstio je tehniku (i politiku) „afi-prirođdom“, S obzirom ·:da tehnika i politika —' kao modusi istor:je — pretstavljaju čovekovo suprotstavljanje prirodi, zapravo njenoj despotiji, Rejmonov tepmin je prihvatljiv i upotrebljiv, pod uslovom da se u pomenutom suprotstavljanju ne previdi ni dijalektički momenat jedinstva. Danas se, širom sveta, neminovno i spontano, suprotnost čoveka prema prirodi zateže do granice nepomkrlhivog | antagonizma. Sledstveno, sadašnjost bi bila ' epoha „anti-prinode“, Međutim, elementarni ritam života, da ne kažem — kosmički ritan!, pri siliće sutrašnjicu da premesšsti akcenat sa suprotnosti na jedisfuo
opstanku poezije danas
prirođe i „anti-prirode“., Trebala bi, dakle, da sutrašnjica ponovo uspostavi prirodnost. I poeziju,
samim tim.
Nije teško uvideti da se objektivna suprotnost između prirode i „anti-prirode“ interiorizuje u čoveku u vidu kolizije između „osećanja“ i „razuma“. „Antis priroda“ je racionalizacija, tačni” je — suprematija „razuma“ nad „osećanjem“. Današnji hipertros firani „antl-prirodni“ rafio nije sunce, već električna žarulja. Re flektor na stražarskom mestu. U tehničkoj „državi“ mošina ili u političkoj „mašini“ države, savremeni čovek je prevashodno stražar. On to ne samo da jeste, nego to i freba i mora da „buđe, ako ni zbog čega drugog, a Ono zbog toga što mu i najkraće magnovenje nebudnosti preti fizičkom ili političkom katastrofom. Podudarno sa trijumfom ve= štačkog osvetijenja nad prirodnom tminom, budnost se sve SsU-“ periornije širi nad snom. Najnoviji prodori čoveka u svemir, U večnu kosmičku noč, u izvesnom smislu ne znače ništa drugo. do njovu, besprimernu ekwpanziju čo vekove budnosti i veštačke svetlosti. Svemirom počinje da so rasprostire veštački dan racional= nosti i tehnike, u kome bleda zvezde poezije. Ukoliko je savremeni čovek u đ&distini „stražar“, funkcija njegovog\ antipođa ne bi nikom bolje „iežela“ no pesniku, koji je po definiciji „sanjar“. Dru gim rečima: pesnik je kao takav — nesavremen; „savremeni pesnik“ bio bi mom-sems. Ali...
Na ovoj tački pomalja se jedno malo i otsudno li: večiti dan bio bi organski nepodnošljiv; veštački dan tim više. Izložen isklju čČlvom i stalnom veštačkom 0osvetljenju, čak i kađ bi to bila svetlost samog razuma, čovek bi morao poludeti. Ljudska prirođa ne bi mogla bez prekida podnositi tu „antirprirodnu“ svetlost, tu: ekskluzivnu izveštačenost, kao što, uostalom, ne bi bila u stanju da izdrži ni večiti mrak. Pri tom, ovu svetlost treba shvatiti u neposrednom · kao i u prenosenom smislu. Reč je o neomu kao i O razumu. Ne tako davno, u jednoj fabrici u Rakovici (kod Beograda) zapaženo je da je. uvođenju stalnog neonskomn osvetljenja | sledio primetan pađ prodđuktivno-=
ere aaa
KNJIŽEVNE NOVJNE