Књижевне новине

| |

· Dimitar MITREV

ıBTHI MRREDONSKNI

Godina X. Nova serija, br. 106

Ivan V. LALIĆ

IUGOSLAVIJA ~

Zemljo u mom telu, kičmo svetlosti,

"Telo moje zemlje, krečna ružo,

More moje krvi ima tvoje obale

I moj branjeni san ima boju tvog neba, Boju svetle vatre izvojevanog leta U kojoj se kupaju mlade ptice, nesagorive.

Četiri vetra mose bvoju zastavi

Istkanu od svile krvi i cvetnog mesa

Smislom oplođenih godina.

Na čela moga sna kao bronzani leptir

Leprša ivoje ime.

Od ivoga kamena do raspevanih zidova, Od razjedenog sna predaka do moje jave Jedan je put, i jedno crveno srce emisla,

Nedostupno noževima ubica.

Oni pod čijim se dletom tvoj kamen rascvekao, Što osbaviše svoje zlakne. senke na zidovima, Pastiri, moreplovci, ratari zvezdane sebve,

Oni koji su ugradili svoje tvrde glave U crne kule na padinama tvoga vremena

I razvili na njima svoju krv kao

Oni čija imena pišu na irgu moje jawe

Ili, su ostala u izrešetanom lišću

I zatrpana šljunkom bistrih planinskih reka,

Oni pre mene, uime onih posle mene Sagradili su ovo sunce za ivoje nebo, } _ Šbo osvetljava moj san, lep od byoje lepote.

Od gologa kamena do ivoje uspravne sudbine, Od moga pepela do ljubavi nerođene dece Jedan je put, i jedno crveno srce smisla, |

·Nedostupno noževima ubica.

U knjizi godina ti si čitka stranica

Koja osmišljava mrtve dečake u

"Tvoji mrtvi su moji mrtvi, tvoji živi su moji ZIVI.

“

BEOGRAD, 20 NOVEMBAR 1959.

U vremenu smrti ti si ruža živoka,

Na obalama mržnje si rascvetana maslina; „ Tvoje sunce je moje swnce, tvoj mćsec je moj mesec

U vrtovima sluha ti si najlepše stablo

Što šumi bajke bez zabranjenih plodova; · "Tvoj govor je moj govor, tvoj plač je moj plač.

U tvome jutru lepi san izlazi na javu, ·

Kao što plivač izlazi iz vode na sunce;

"Tvoje jutro je moje jutro, tvoj dan je moj dan.

Na bojištu vremena ti si osmatračnica

Sa koje vidim · 'Twoja svetlost kost.

Zemlja si od

zastavu,

Ti si zemlja koju ore plug svetlosti,

Gmidva žitna i rudna u kojoj spava oblik

Jednog zvezdanog grada, koren zvezdastog cveta Na neranjenim usnama najlepšeg ljudskog vremena.

zastave vremena bez ubica; je moja svetlost, tvoja kost je moja

Na mom svebova ti si magnebna igla Što drhti oplođena dalekom zvezdom ljubavi; Tvoj sever je moj sever, bvoj jug je moj Jug,

života, i smmce je tvoj ljubavnik.

Ti si voda, more si lepo i razvijeno,

Žubor neukroćene žeđi, oblik neranjiv,

Sveža krv zelenila i svežina peska;

Voda si u koju.bacam svoje ime, kao kamen, Da bude u tebi, neranjivo na tvome dnu, '

Ti si vazduh, slobodno more glasova,

Rame vetra na' koje sleće newplašena ptica, Letnje nebo teško od ikre zvezda,

Pod kojim spavaju deca sa čistim sećanjem;

Vazduh 'si koji lehaja zastavu mojih godina. OON

Ti si vatra, svetlo dostojanstvo krvi, Žetva koja preživljuje žeteoca,

mom srcu;

Vatra uz koju se grejem sa svim onim nestalima Koji su je nosili u nepokorenim očima. S vatrom sam vatra, i vatra korača napred.

MMRCG„er—ZrZr CC CC II i

Dugo vremena mučila me je reč antologija. |

Da li đa je upotrebim ili da pribegnem skromnijem izrazu. A fime |— skromnijem zađatku. Nije li još rano za antologiski izbor u ovom slučaju, pri susretu s ovom poezijom. Pitanja mučna, pitanja neminovna., Antologija poezije stvorene u razmaku koji ponekad ne znači išta (ili ništa osobito) ni Za. individualni razvoj nekog pisca. Poezije s intenzivnim razvojem U sadašnjosti, a oskudne u svetlosti tradicije, Kako onda?... Bez bogate književne trađicije ne može se zafnisliti funkcionalam antologiski či, a bogata književna trađicija bez svoje bogate antologije.

Estetski kriterijum sadašnjosti, reklo bi se, dovoljan je za određivanje estetskih vrednosti u sadašnjošti. Ali šta je sadašnjost? PO" služimo se MEliotom: „Sadašnjost „Je mnogo prošlosti i malo budućnosti...” Tada estetski kriterijum i kao estetski — nije samo to: ma koliko dominantan, on je neefikasan ako nije praćen istoriskim. Mnoge sadašnje konfuzije ne bi bile to ako se današnje projiciralo u istoriskom, a istorisko U današnjem.

I opet natrag — ka faktoru Vvremena, Vreme kao faktor, jer mnogo vremena znači mnogo za stabilnost ocene, za trajnost estetskog

enomena, za utvrđivanje njegove permanentne sugestivnosti. Vreme _— verni prijatelj efemernog i pOUzdani prijatelj vrednosti koje nose Znak nečeg izabranog. A “taj Je znak amblema onog što je antologisko, _ Pa ipak (kao i u svim teško reŠljivim procedurama, i ovde će se naći spasonosno „ipak”) nekoliko „je razloga nadvlađa)o, nekoliko je raz-

loga nametnulo Rkategoričnost i pojma i čina. Oba knjiga je antoOgija. najčešće, antologi-

U dva smera, Će S antologićar~

Šer traži efekat' svog

pESHI(I

tvaranja: u najlepšem — ili Real aDojH OBGDHIH tekstova ili kao sugestiji posebnih stvaralačkih individualnosti. Našao sam đa i jedno i drugo imaju svoje dostojno mesto u prostoru posleratne makedomske poezije. Ima u njoj i pesama koje neće izbeći. fokus jednog rigoroznog ukusa; ima u njoj i Ppisaca koji vrede. pre svega svojom izrazitom karakteriologijom. "ime sam našao uslov bez koga je nemoguć boravak u regionu onoga Što ie antologisko. | agakovnvi sađašnjost makedonske poezije, juriš ka vrednostima ovog vremena, to osvajanje vremena koje previše hita napred, novi impulsi i nove inspiracije udaljavaju nas sve brže od posledica staroga, od

e . “

vakuuma brutalno nametnute stvaralačke pasivizacije ne u godinama već u vekovima prošlosti. Jača je od „nevolja prošlosti — volja za skokovito ulaženje u regione novih životnih suština. Sudbina je balkanskog čoveka da — hitajući napred, opraštajući se od zaostalosti — ostane bez trađicije. Makeđonski čovek, u okolnostima svog postojanja na najnemirnijoj raskrsnici ne mirnog Balkana, to čini poslednji (da bi što brže sustigao one koji su odmakli), ali čini. Smelo je zakoračio i oh drumom svog samooslobođenja u savremenim uslovima; bitka za nove i trajne vrednosti postaje i njegova sudbina i u jednom novatorskom preobražavanju ugu- šen je šum valova vekovnog teškog primitivizma. Tako se siromaštvo u pogledu trađicije i nasleđa nadokna 'đuje intensitetom stvaranja |W

ovom razmaku vremena. Nastavak. ma 9 strami

LJUBIŠA JOCIĆ: DVOKOMICA ·

)

„bi bio u nego ostali.

Sujeta i Pazum

"Treba se čuvati i kloniti onih koji ništa ne rade.

Oni su predodređeni da budu pakosni i da čine zlo.

A među onima koji omrknu na jednom' istom poslu, koji pokušavaju da time što rade ne samo ižive sav život nego i produže život, oduvek je postojala sujeta kao nešto što ne podleže nikakvim. promenama, i što u većoj ili manjoj meri svako nosi pod nokiima. To je i prirodno alo se ima u vidu da čovek žavao da se u stvaralaštvu nečim izdvoji, ako ne Be uveren da ono što čini može najbolje, i bolje Naravno, ražumini u tom pogledu uvek uspeju da naču neko svoje tle, neki svoj svet, i sužavajući svoju delatnost samo na taj, za sebe omeđeni svet, mogu da se oslobode sujete a da ipak u islo vreme zadrže uverenje da nešto mogu, ako ne bolje, a ono bar drukčije od ostalih. I često takvi, i baš takvi, na

području koje su sami odabrali i preko koga su razapeli svoju

kožu, uspevaju da ostvare ono što je bila njihova ambicija i svom delu daju određen pečat ispod kog ne može da stane ničiji potpis do njihov. I tada oni bivaju zadovoljni time što su postigli, i baš što znaju sa kakvim su sve naporom uspeli da do kraja izgovore svoju misao i obelodane svoje 'snove, ostaju još uvek dovoljno witalni da mogu da se obraduju i onome što drugi stvori, tu kraj njihovih ruku.

Ali, svet nije sazdan samo od takvih, i čini se da je više onih drugih koji streme ka nemogućem, što i jeste jedna od namera koju ireba poštovati, ali samo u onom slučaju ako iza nje stoje hrabrost i postojanost, i ako onaj ko sebe predodredi za tako što treba da bude svestan da se već time i opredelio za najteža iskušenja. Ti večito nezadovoljni sa onim što mogu i onim što urade više nego iko drugi, pomeraju granice ovoga sveta i oduvek su ih i pomerali, i oni jedini do kraja znaju da je odricanje u isto vreme i zadovoljstvo koje nije dano svakome da ga oseti, Oni žive u svetu koji im je dovoljan u tom smislu, da se ne okreću levo i desno i gledaju u tuđe ruke, a ako to ponekad i čine, mogu da budu nezadovoljni onim što drugi rade ali Im sve ono što ih deli od drugih nalaže da to prećute, i čak da razumeju one druge koji se zadovoljavaju nečim manjim. Onoga trenutka kad počnu da govore sa nipodaštavanjem o onima ispod sebe, prestaju da budu izuzetni i izjednačuju se sa svim običnim, bar u onom ljudskom smislu. · :

Ipak postoje trenuci kada sujeta prelazi u zavist, i ako su m tom smislu' svi stvaraoci ranjivi na Jednom istom mestu, i svi moraju da prežive bar jedan takav dan, nerazumljivo je ponekad

· kako i one izuzetne tada napušta razum, i kako se oni spuštaju

ispod svog nivoa. Jer istina je da jednom izuzetnom stvaraocu, bilo kom umetniku, baš zbog toga što zna koliko je krvario dok se ispeo do one tačke koju 'je jednog trenutka predvideo, niko ne može toliko da imponuje i toliko da koristi koliko jedan drugi umetnik, drukčiji, po svom govoru, ali isto toliko zaslužan da bude pominjan i kad ne bude mogao da se govorom obrati onima koji su željni da ga čuju. Istina je da ništa ljude ne može toliko da onespokoji koliko postojanje u njihovoj najbližoj okolini onoga ko. se umom i darom izdigao iznad njih, pa je sasvim razum“ ljivo da oni takvog žele da svuku na svoj nivo, a kada to ne mogu, počinju da. ga· onemogućavaju na sve načine, pa da ga ma krajn i mrze. Ali, ako sm w pitanju takvi stvaraoci koji su, svaki na svoj način, prevazišli sve ono što je prolazno, onda je zavist neobjašnjiva i bezrazložna, i onome ko oj podleže ne obećava da će istrajati u svojoj nesanici. i

No postoje slučajevi kada se zavist sasvim prirodno mnastanjuje u čoveku, i kada ona isto tako prirodno prelazi u netrpeljrvost kao što se i začela iz sujete. To su om koji su nešto pokušali pa nisu uspeli ili čak nešto mogli i stvorili pa nisu istrajali, i koji s tim ne mogu da se pomire, i da, kako je to za sebe rekao jedan pesnik, u tišini češće brišu oči, nego žel= da pokažu i učine da i drugi ne mogu. Oni ne spadaju u one nezadovoljne samim s koji pomeraju gramice sveta nego u nesrećnike koji ne mogu da se pomere: sa svog mesta. Svakako, tu je u pitanju. i Jedna ljudska tragedija, naravno ukoliko takvi nisu iz objektivnih razloga onemogućeni da se oglase onim čime · su želeli, i nesreća je utoliko veća ukoliko se ta nemoć u jednom poslu ne shvati kao neminovnost, i ukoliko se ne pronađe neko drugo područje na kom se može sačuvati svoj ljudski glas. Bez obzira kako takvi okončali i okončavali oni, ako se ne pomire sa onim što mogu, odnosno što ne mogu, moraju neminovno da u onima do sebe, onima koji su istrajali wu onome što su bteli i zadovoljni bar delimično sa onim što su postigli, moraju da gledaj tako kao da su im nešto uzeli, ili preoteli. sasvim logično da ih! i nesvesno onemogućuju, da bi obmanjujući se na taj način bar ublažili svoj pad. A to je dokaz da kod takvih nije nesto u sa razumom. M

A ta se već ništa ne može. Dragoslav GRBIĆ

iy a a ei ari e Lai a e Lee a kis air a ae ee O —-

| Cena 30 din

| ŽIVOT OKO NAS

PRIJATELJ · KNJIGE

Ne poznajem toga čoveka, samo sam slušao o njemu. A to što sam slušao, učinilo mi se malo prema onome koliko bi, mislim, o njemu trebalo da znam. Tek, na Kraju, počeo sam da se raspitujem i kako izgleda, i da li je plav ili crnomanjast, i je li visok ili nije, i kakva je kuća u kojoj živi. Bilo je potrebno da čujem ono nekoliko detalja o njemu, pa da me i ovo zainteresuje. Razume se da je reč o nečemu zanimljivijem i dubljem ma čemu je izraslo ovo interesovanje — isprela se posle gotovo cela priča,

Reč je o jednom prijatelju knji= ge, Što znači privrženiku znanja, što, još znači prijatelju čoveka: o čoveku jednom pod našim podnebljem. I učinilo mi se da je baš sa'da čas zgodan da se i o takvome jednom našem čoveku ponešto kaže; o tome nepoznatom koga, kako rekoh, nisam viđeo, a koji mi se izdaleka urezao u sečanje kao lepa, i u majhumanijem smislu te reči, ljudska čestica. Jer, evo se skoro završio Mesec dana knjige, ta korisna akcija koja svake godine nudi plođove đuha čovekovog ljudima naše zemlje, dečacima i devojčicama, mladićima, odraslima, onima koji knjigu vole i onima kojima ona tek treba da postane dobar i ne+ razdvojan drug... Da, završila se ta akcija, i čovek o kome sada u „ovom kratkom napisu treba da je reč, pomišljao sam, mora da je usnuo smiren što su za čitavih trideset dama mnogi na neki načim radili ono što.on danima radi, ono što je njegova strast i ljubav, što se to radilo organizovano jako nekad manje, a nekad više uspešno. A pomalo i plemenito nezadovoljan — što još mnogo toga treba da se čini, mesecima, godinama, neprekidno, da bi ono što on voli postalo i ljubav onih koji još moŽžda i ne slute za postojanje takvih ljubavi...

Razgovarao sam pre neki dam sa jednim poznanikom koji ima prijatelja u jednom siromašnom, planinskom kraju naše zemlje, i taj je čovek, rekao mi je poznanik, upravnik jedne biblioteke u gradiću koji je središte komune. I taj upravnik gradske biblioteke, razmišljajući o svome poslu, počeo je da čini nešto što ma prvi pogled izgleda i prirodno i nužno kada se imaju u vidu uslovi pod kojima dela, i sredina u kojoj radi. Naime, nije Se zadovoljio time što kako treba obavlja svoj posao, što su bili zadovoljni oni koji su mu taj posao poverili, nego je shvatio da će svoju posleničku dužnost obaviti kako valja ako još nešto učini, ako počne da radi ono Što su mu. njegova ljubav prema ljudima i saznanju u jednom trenutku naložili. I tako su, pričao mi je poznanik, zahvaljujući tome čoveku, koji je kulturan i mlad, koji je sred njeg rasta i plavokos, čije ime možda ne treba spominjati, za koje on možda i ne želi da se mnogo zna, jer mu je pretpostavio druge, da bi oni upotpunili svoja imena — tako su, kažem, posle toga mnoge dobre i korisne knjige doprle do domova i ruku u koje bi inače dosta kasnije stigle. Seljake koji su iz svojih brđa na konjićima i rabadžiskim kolima u pazarne subotnje dane silazili u grad, sačekivao je taj, najpre pomalo nesigurno, a zatim, iz subote u subotu, sve smelije i sigurnije, i nudio im, ne drugo, nego ono što je i sam voleo knjige, to plemenito i sabijeno čovekovo iskustvo, njegovu vrlo živu i postojanu suštinu. Nuđio ih je prosto, i ti su ljudi, nenavikli na takav postupak i red, najpre nekako začuđeno gledali u njega, a onda su, verovatno malo potsmešljivo i lukavo, zamislio sam, uzimali to što im je nudio, trpali u svoje torbe i bisage, i nosili tamo ođakle su i đošli. Da možda tamo te svoje knjige više nikada i ne pogledaju.

Nastavak na 5 strani

Slobodan DŽUNIGO