Књижевне новине
U jednom od prošlih brojeva „Mnjiževnih novina“ izneo sam, u sumarnim obrisima, „odnos nauke i stvaranja da bih utvrdio njihovu višestruku različitost koja ide do uzajamne isključivosti. Analogija između nauke i stva ranja odnosila se isključivo na karakter istine koju one, svaka za sebe i na svoj način, realizuju. A to je bilo potrebno da bi se utvrdilo kakav odnos postoji između ideologije društva, vremena, sredine i ideologije koju ostvaruje jedno
| umetničko. delo. i
U prošlom broju ovog istog li-
sta javlja se napis Milana Damnjanovića (u daljem tekstu M. D.), u kome se on pozabavio mojim stavovima i tvrđenjima. Upravo, M. D. je moj napis i shvatio kao apel stručnjacima i naučnim radnicima „đa se umešaju u prepirke stvaralaca, Kknjiževnika i kritičara ii da njihov diletantizam zamene stručnim i naučnim tretmanom. I 'okuražen ovim „pozivom“, M. D. je počeo stručno i paučno da se obračunava najpre sa mnom valjda da· bi potvrđio koliko sam bio u pravu „vapijući“ za znanjem, naukom i stručnošću. Žao mi je i izvinja” vam se što je zbog ove ubojitosti M. D.-a došlo i do nesporazuma. ” Jer, i M. D. i ja smatramo đa se u stvarima razmišljanja o literaturi i stvaranju treba služiti naučnim rezultatima. Samo u tome še slažemo. Jer kako M. D. zatim u napisu praktično shvata i primenjuje to naše „zajedničko“ shva tanje, to je nešto sasvim drugo. Tačno je maime da i literarna Kkritika a ne samo estetika treba, gdegod je to moguće, da se služi naučnim pnrezultatims psihologije, gnoseologije, sociologije itd. To va” ži i za estetiku, ali u kojoj meri? Da li je moguće u estetičarskim sudovima i teorijama od početka do kraja ostati na terenu egzaktne nauke? Da li ie moguće u svim stepenima estetičkog mišljenja biti na naučnom tlu, što će reći na terenu proverenog „iskustva, dostupnog iskustva, iskustva sposobnog da se identično sebi bezbroj puta jstovetno ponovi? Krajnje stvari, ili, obrnuto, čak i početne ostaju i dalje i zauvek će ostati u · oblasti čiste spekulacije. Egzaktna “nBuka.”{-igpekultcija 'nisu · jedno, 'to ·'M. D. kao.stručan filosofski radnik Svakako zna i u.to ga. ne treba. ubeđivati. Ali da li ga treba ubeđivati u to da i psihologija, a još manje gnoseolonija, nisu ni iz daleka u svim stvarima tako egzaktne kako bi morale biti ako pretenduju ma naziv nauke i naučnosti? Međutim, M. D. se ponaša tako kao da su sve po estetiku i teoriju stvaranja imteresantne nauke rešile probleme koji tangiraju stva” ranje u njegovom samosaznavanju, pa estetičar treba samo da ih upo'trebi, već premila potrebi i nahođenju. Ali iako je to njeqova .metodđologija, M. D. se služi čistom spekulativnom mišlju da bi pokazao u čemu je, prema njegovom mišljenju, takozvana „umetnička istina“, :
Kakvu je naučnu argumentaciju maveo M. D. da bi dokazao specifičnost „umetničke istine“ i precizirao odnos „umetinosti prema stvarnosti? Možda ·prostor u „Knji ževnim novinama“ ne dopušta takav naučnički izlet, ali dok M. D. drugde ako mu je ovde malo prostora ne razvije naučnu argumentaciju u prilog svog shvatanja o „biću umetnosti“, o odnosu nauke i umetnosti, o specifičnosti naučne i umetničke istine ili o odnogui 'stvaranja i „date stvarnosti“, ja njegova shvatanja ne mogu đa tre tiram drukčije do kao spekulativmu vežbu, bez obzira na naša slaganja ili neslaganja, a njegovu eg·Zzaktno-naučnu apodiktiku ne mo'gu đrukčije đa primim do kao na'ivnu spekulativnu „samoobmanu, 'ukoliko se ne radi i o ponavljanja već poznatih i opštepriznatih stva ri. A dotle, ne vidim zašto se ne Bih „pridržavao“, recimo, Platona, Hegela, Hajđegera i čitave „tradđi'cionalne“ estetike kad se tretira pojam „bića umetnosti“, koji „eg-
zaktna“ estetika nije uspela da skine s dnevnog ređa. Dalje, ne viđim, na osnovu svog literarno-
kritičarskog iskustva, da je umetnost u svom integralu, „prođor u nešto Što dosad nije bilo dato, što nije poznato i već opaženo“, a još manje mogu da viđim da umetnost to može biti u odnosu na „datu prirodu". Takvo tvrđenje potpuno negira bilo kakvu vezi između umetnosti i stvarnosti i svođi pojam umetnosti na apsurd, mnegirajući čak i prastaro Aristotelovo iskustvo. Osim toga, M. D. ne razgra'ničava jasno „umetničku istinu“ od tehnike umetničkog oblikovanja, a ijegova definicija umetničke istine 'kao oblikovne približuje ga, više nego što i sam sluti „shvatanju Hajdegera, koga je dosad dva puta
~
' ovde viđim
ČEMU FST
1. 0 jednom „kriličkom napisu“
kritički negirao, Neka se M. ĐD. ponovo udubi u Hajdegera, videće koliko korisnih potsticaja može otuđa, izvući, i pored principijelnog neslaganja. i RL ; Ne znam otkud je M.D. „mogao izvući. zaključak da ja zastupam „tezu“ o „jednoj“ umetnosti i o „jednoj“ literaturi, kad moje shvatanje naučne istine i istine umetničkog dela unapred omemogućuje takvu pretpostavku. Isto mi tako nije jasno kako je M..D., taj metodički i sistematički duh, mogao za» nemariti u mom tekstu ražliku između istine koju iznosi jedno odre đeno umetničko delo i umetničke istine kao specifično umetničke odredbe. Ja čak jasno i nedvosmisleno kažem da nema nikakve analogije između naučne i umetničke gnoseologije, između , saznanja u nauci i saznanja u stvaranju, pa kako onda može imati veze između umetničke jstine, koja po meni i
ije gnoseološka kategorija, Koja ee svojoj strukturi, kako opet y to kažem, suprotna i u ne-
| og Wvet kao gnoseološkom lategorijom, kako onđa mogu posle tvrditi ili misliti ili ma kome drugom ostaviti mogućnost za zaključak da se „umetnička istina“ gradi otstupanjem od. „date istine“ ili pogleđa na svet? Ja ne posmatram istinu umetničkog dela u odnosu na stvarnost i datu istinu, nego u od-
nosu na vladajuću iđeologiju, tač-
nije: ja samo pravim analogiju između te dve IDEOLOGIJE. Umet nička istina valjđa nije ideoloqija? Zar je Danteova IDEOLOGIJA čak i u onome u čemu otstupa od katoličke ortođoksije, istovetno Što i UMETNIČKA ISTINA njegovog dela? Takve simplifikacije direkt“ no se protive mojim „zaključcima, tim više što umetnička istina za mene nije uopšte u đomenu gnosece. _A sad nešto Što nema veze sa M. D.-om, ili možđa ima? U svakom slučaju treba početi pitanjem:
2. Egzakina ili spekulativna _eslelika?
Oduvek je postojao jaz između stvaralaca i estetičara, čak i kad su estetičari bili stvaraoci: Aristotel je svojim pojmom katarze uneo trajnu „zabunu u naša shvatanja grčke tragedije; da nas on nije udaljio od suštine grčke tragedije više no što se usuđujemo i da slutimo? U kakvom su sklađu romantičarska teorija (uključujući i Hcgela) i romantičarsko literarno stvaranje? A niko ne može sporiti da su romantičarska teorija i prak sa imale isti izvor. U kakvom su skladu Sartrova filosofija i dramaturgija? Ili, dalje, Geteova teorija i umetnička praksa? Svuda su oči= ·te pukotine, makar i mali nesklad, otstupanje, Ali zar nesklađ ne postoji i kad su u pitanju stručni estetičari? Koja je to dosadašnja estetičarska teorija rešila problem stvaranja?
Današnji „estetičari + empiristi skloni su tvrđenju da estetika nije odgovorila. svojim „zadacima zato što je bila filosofsko-spekulativna disciplina, a ne naučno-egzaktna empirija. Estetika mora da se potpuno osamostali i komstituiše kao egzaktna empiriska nauka. I smo danas svedoci tog procesa, bar
na katedrama i po stručnim este~ y
tičarskim časopi ima.
Ali, da li estetika može uopšte da se konstituiše kao egzaktna nauka? Egzaktni estetičari trebalo bi i gnoseološki i egzaktno da reše taj problem. Sumnjam da će ga povoljno rešiti. Zar prvi i poslednji pojmovi i sudovi estetičkog mišljenja nisu u oblasti spekulaci" je? Gde su tu egzaktni instrumenti i ostala pripomoćna sredstva? Zar ta. neuhvatljivost lepote egzaktnim instrumentima nije u samoj srži lepote, ne kao racional= nog '·pojma već kao konkretne pojave? Pošto sam ja „sklon“ metalizzici, kako je utvrdio M. D.„ ja i „metafizičku“ · neminovnost: spekulacija je odbrana stvaranja od totalne porobljenosti naukom. Stvaranju je ponekađ teško da se oslobodi i spekulacije, od nauke nikad ne bi moglo. Kađ
'bi estetika postala od početka do
kraja „egzaktna nauka, „stvaranje bi završilo kao dirigovanje, kao što se- planski neguju biljne kulture napr., tj. došao bi kraj stvaranju, kako je to pređviđeo Hegel. Vratimo se egzaktnim i empiri= skim estetičarima. Da li su opi, pošto to nije pošlo za rukom „tradicionalnoj“ egstetici, rešili svojim ngučnim metodama neke od najosnovnijih i najbitnijih „problema stvaranja, teorije stvaranja? Koliko su uopšte unapredili savremenu estetiku u odnosu na spekulativnu prošlih vekova? Pre svega, u pogledu kojih se važnih estetičarskih problema slažu egzaktni este-' tičari našeg vremena? Ja svuda vidim samo nepreglednu heterogenost, sukobljenost i uzajamno negiranje.. Raspre kao i uvek. Razjedinjenost empiriskih estetičara ili govori o neusavršenosti i nedovolj nosti egzaktnih naučnih instrumenata koje oni upotrebljavaju, ili potvrđuje staru stvar: đa na kraju ostaje spekulacija. I zaista: za estetiku ni juče ni đanas nema drugog izlaza: ona: mora da se vrati svom tradicionalnom instrumentu: spekulaciji. I ona to i čini, samo prikriveno i stidljivo. Jedan Hajdeger i Sartr imaju smelosti da iz svog filosofskog sistema izvuku svoju estetiku. Ali to nije potrebno: spekulacija ne mora da se O» slanja na filosofiju, to bi bila. dupla spekulacija. Neka se oslanja na činjenice, ali neka slobddno i jasno proklamuje svoje pravo nad činjenicama. Činjenice su i njoj, kao”i samom stvaranju, samo sred stvo. Zašto i teorija stvaranja ne
m}.
bi imala pravo na takav odnos pre ma egzaktnom ređu činjenica? Doklegođ estetičari budu tvrdoglava odbijali spekulaciju i #filosofsku preokupaeciju, sami nesvesni koliko je krišom uvođe na zadnja „v#vrata, oni Će objektivno metodološki škoditi teoriji stvaranja.
Jer,. šta drugo izražava shvatanje estetike kao isključivo egzaktne nauke, na čemu se takvo shvatanje: zasniva ako ne na prećutnoj pretpostavci o „jednoj“ literaturi i „jednoj“ umetnosti? „Egzaktna estetika, smatra “svojim glavnim zađatkom da naučno pobija trađicionalna spekulativna „estetičarska shvatanja i „zablude“, i da postepeno izgradi svoju egzaktnu uni”
DNEVNIK
protivureči „najegzaktnijem literarnom ji “metničkom iskustvu, iskustvu koje nas ubeđuje u obrat no, u postojanje bezbroj literatura i bezbroj umetnosti, i, prema tome, u potrebu da se za,svaku od njih izgradi posebna estetika? Zar poneka spekulativna estetika koju hoće da neqira takozvana empiriska i naučna estetika u suštini ne izražava, iako nužno u formi 'niverzalne apodiktičke važnosti, teoriju jedne literature, jedne umetnosti, jednog vremena? Zar Hajdegerova estetika nije ustvari teorija Helđerlina, onakvog Helderlina kakvog ga on pronalazi i iščeprkava iz njegovog zagonetnog i još uvek neodqonetnutog opusa? Ali to nije slučaj samo sa Hajdegerom. Tako je i sa Aristotelom, i sa Kantom, i sa Hegelom. Neki sistemi spekulativne estetike, makoliko se, činilo da organski izrastaju isključivo iz jedne filosofeme, vrlo često ili anticipiraju ili aposterioriziraju jedno literarno iskustvo, jedan krug literarne egzaktnosti.
Ne mislim da io treba i da se može uzdići do univerzamog metođa za- proučavanje estetičarske misli, ali ne treba gubiti iz vida da je poneka spekulativna estetika mnogo bliža umetničkoj egzaktnosti negoli što to misli ili o sebi uobražava modđerna empiriska estetika. Naučna empirija čak može da odvede •stetiku na stranputicu: težeći za naučnom, tj.. anonimnom, apstraktnom i Uuniverzalnom egzaktnošću, ona može potpuno da izgubi pod sobom najvažnije i.najegzaktnije tle umetničko, stvaralačko, ojedinačno, neponovljivo, Ona svojom egzaktnošću ne može da reši antinomiju između naučnog delanja i Umetničkog, između nauke i stvaranja. Ona bi neopreznošću mogla da učini još đublji jaz između stvaraoca i estetičara. A čemu onda •estetičari ,ako učine da dođe do
potpimog razilaženja između stvaranja i teorije stvaranja? Zoran
JB GLUŠČEVIĆ
RU
| verzalnu aparaturu. Ali zar to ne
gpekulativne
FRANJO LIKAR: CRTEŽ
Zlatko GORJAN
Sad znam, da je ovo Kalibsin | otok Ogigija
Kamene ploči Bakha, Priapa, Venere,
(samo malo nahcrene, ispreiur postavljene u svečanom luku, u svijetloplavi lampion neba,
POMA, na otoku Mijetu, 1959 , ko ploče žrtvenika u hramovima
ane poslije puste terevenke vjekova} s kojega pogled odapinje strelice
što visi o jednoj tankoj zlaćanoj njti sunca,
Ono nekoliko kuća ne broji, ko da ih nema, 0 stara kulisa za priče iščezlih Enoh Arden.
1 ribarska zadruga s velikim barkama, | (i to je već mnogo ozbiljnije) a po kamenju posvud velike crne mrlje smole,
·Kamene ploče: razlistane 'knjige, Pa zapisuju bure i juga,
u koje samo vjetrovi zap a mravi ih marljivo čitaju,
oko ·njih ko balega
crdim i modrim
\
pradavno nestalih mitoToških krava,
a valovi ponekad dolaze da zbrišm tu mudrost vjetrova
i da napišu nove e Nitko mi sada neće moći
da Homer bu nije sjedio i slušao pjev sirena”
Nad pločama goštik bez vrijesa.
Do mojih nogu mortje more: isječak vječnosti,
debelo more s bunom u utrobi, sluteći gnjevno da preko pilomo:
do Malog Jezera,
poruke mravima. dokazat, 0 i sanjao svog Odiseja
g presrta vodi puteljak kroz borik malog. brata Velikog Jezera.
Kako su beznadnosmiješni brodovi što ko crni prstaci plutaju wu daljini
! na samom rubu vodene vječnosti.
Negdje wu Pomi žive iri gavrana.
Zato u Pomi nema galeba.
Bijeli se galebi boje:cmih gavrama. I O i ,* Grak gavrana podsjeća.na'škripanje snasti kad vjetar je zgrabi za kosu.
Do Pome dolaziš s mora:
možda još načeš srebrnu brazdu od broda,
a ' 7
„il brazdu galije, il gusarske jedrenjake
kojim: je Enoh Arden đoplovio,
pod crnom zastavom, ”
FRANMJO LIKAR: CRTEZ
il broda Neretljanš, na jedra, na' vešlap" U CL? Rai
Do Pome dolaziš s Malog Jezera:
uspon je blag: ko da se penješ u hram zelene šutnje,
a ujesen svi su borovi puni češera, malih crnokitnjastih kandila. a kšd smole blaži je od zagušljiva kada srebrnih kandila.
Na Pominim kamenim pločama nema cvrčaka. } Samo poheki gušter šmuwgne u njedra kamenu.
Poma je obala čežnje za daljinom, velik kameni san o osami i tišinl, koju samo tri gavrana
katkad proparaju svojim bešumnim letom.
ANDRIĆ U AMERICI
Američka kritika 6 Andrićevom romanu „Na Drini ćuprija“
Pre kratkog vremena postignut je sporazum sa pretstavnikom izdavačke kuće »E. P. Daton« o objavljivanju »Gospodice«, »Proklete avlije« i izbora Andrićevih priča u Americi. Međutim, na osnovu prikaza i kritika Edvardsovog engleskog prevoda romana »Na Drini ćuprija« u američkim dnevnim listovima i literarnim časopisima, sa zadovoljstvom možemo da konstatujemo da je Andrić i u Americi. doživeo uspeh još pre američkog prevoda i ob: javljivanja.
Ovaj »prikaz prikaza« treba da sjedini zajedničko i istakne različito u tim sudovima i da na taj način našim čitaocima prenese O-
- cenu američke kritike.
»istorija se kreće preko jugoslo\venskog mosta J
Veći broj komentatora zadovoljava se pokušajem da delo približi publici i upozna je 5 njegovim autorom na čijoj se polpunoj biografiji i spisku svih društvenih funkcija i literarnih nagrada naročito insistira, "To čine trudeći se da u nekoliko rečenica dočaraju atmosleru specifičnog bosanskog miljea tog vremena i tako zamteresuju čitaoce, kao i opisivanjem izuzetno dramatičnih scena dela ili ga prosto prepričavajaći. |
Gotovo svi ističu uspešno ostva renu koncepciju po kojoj strategiski most kao spoj mnacionalnosti, rasa, religija — civilizacija u
svim aspektima. — i raskrsnica istoriskih kretanja, treba da bude scena za drame koje se odigravaju u malim ljudima. »Ivo Andrić ne opisuje velike događaje kako oni uliču na tok svetske istorije, već onako kako utiču na živote nevinih i krivaca, na živote jakih i slabih, aktivnih i pasivnih ljudi, bez ikakvih predrasuda ili milosti« (The Saturday Review).
Prikazi ove vrste, lako sami po sebi pomalo konvencionalni, pini su superlativa i poređenja" koji o našem živom klasiku govore najpohvalnije: »Poletan stil sa klasičnom širinom i znanjem — to je obeležje Iva Andrića, autora »Na Drini ćuprijae (The Cleveland News). ...»Više se dešava na tom mostu i u koku dužeg vremena, no na mostovima Harta Krejna, Torntona Vajldera i Đjera Bula zajedno«. (The San Francisco Chronicle).
Poruke čitaocima završavaju sc konstatacijom da je Andrićeva hronika, »Rat i mir Balkanaca«, nesumnjivo veliko delo velikog pisca koji u mnogo pogleda oikriva snagu i dubinu, osećanje za drhtaje svoga naroda i sposobnost poniranja u njegovu dušu.
»Kameni pedalj večnosti«
Većim pretenzijama, analitičkim duhom i dubljim shvatanjem dela odiikuje se manji broj kriti“ čara. Iz te grupe izdvajam trojicu, čini mi se, najzanimljivijih: Sto-
jan Hristov (The New York "Ti-
mes, Book Review), Egon Hostovski (The Saturday Review of Literature) i Džordž Simons (The New York World Telegram).
Nazvavši svoje delo hronikom, autor sebi sam čini nepravdu, smatra Hristov. Istina, on se više bavi oživljavanjem istoriskih epizoda svog'naroda nego izmišljanjem novog sadržaja, ali hronika je beleženje događaja, a Andrić ne samo da događaje beleži, već ih nmelnički rekreira. Toliko obije materijala sažeto u jednom del, Hristov naziva »začučđujućim podvigom«. »Autor kazuje mnoge 'priče, one su nepovezane izuzev što, na bilo koji mačin, počinju, završavaju se ili imaju svoju sredinu na mostu... Njegovi karakteri, iako se ne izdvajaju kao centralne figure u više od nekoliko epizoda, postižu veličmu i, pamte se ne po njihovoj akciji ved po autorovom udubljivanju u njihovu dušu i misao«.
Egon Hostovski ističe filoso{ski potekst dela i autorovu koncepciju mosta kao »kamenog pedlja večnosti... koji je rođen ljudskim rukama, a kršen hrabrim ljudskim snovima«. On je nadživco generacije, invazije, ratove, i mir. Sve oko njega neprekidno se menjalo, propadalo, umiralo i bivalo nanovo rođeno, a most je slajao postojano kao svedok neprolaznih vrednosti i pregnuća. Ovako širok plan, masivna i epohalna akcija obuhvaćeni su neverovalnim sažimanjem, a čitavo delo pisano je prozom »koja polscća ma
| sastavni deo n»rednog ~
TTolstojev monumentalan stil, a Bb . isto vreme na lirski ton Turgenjeva«. Andrićeva humanost predmet je Simonsovog divljenja Sve ličnosti, niske ili visoke po poreklu, prikazane su sa podiednakom o-' sećajnošću. Zlo u delu postoji, ali ono ima razloga, realno je i životno. . .
Konačno, sva trojica zadržavaju se na načinu kojim je ova vere tikalna istoriska novela pisana kazivanje isprepleteno refleksijama o Životu uopšte, smenjivanje dramatičnih scena. čijoj realistićnosli gotovo da nema premca, 54 scenama mirne lepote Ako negde i postoji preterano. detaliisanie ono ima svoj razlog u namernom U-· sporavanju naracije kako bi most sam po sebi postao glavni »karakter« ove filosofske priče.
Rezultat svega je da se na kra ju pomalja protagonist koji ima zajedničko · wešovito lice naroda, sa njegovim nesalomljivim duhom i prastarim snom o socijalnoj i e konomskoj ravnopravnosti.
»Da bi napisao ovakvo delo završava Hristov — pisac mora ne samo da dobro poznaje svoj narod, već i da poseduje široko iskustvo. izuzetnu ipmtviciiw i filosofsku širins, »Na Drini ćnorija« sama sebi slvara formu. stil i rilam. Delo se čita ne kao da je iskomj onovano već kao da je iednostavno niklo iz.tla i atmosfere kao jedna balada koja je postala nasleđa“.
B. POPOVIĆ
KNIIŽEVNE NOVINI