Књижевне новине
· savremenih koji žive u Parizu. Osim stručnja-
Već. sE. poodavno odomaćio naziv, „Ecole de Paris" za umetnike likovnih stremljenja
ka još se samo mali broj ljubitelja
. se razvijao u Parizu,
'
· bolje,
| dosadno, zaparno i gluvo, se u beskraj, sasvim me dotuklo da svežem u čvor. A ni veče nije
i znalaca priseća da taj naziv ima davnu istoriju. Javio se prvi put u MXIV veku, u zoru Renesanse, kao obeležje slikarskog pokreta koji gde su sve više pristizali strani slikari, Upotreba naziva obnovljena je zatim m XVII veku, u vreme kad je cela Evropa slala u Pariz svoje umetnike đa u njemu upiju senzibilnu
graciju i vedru raskoš francuskog
rokokoa.
U našem vremenu značio je on isprva zajednički naziv za grupu slikara jevrejskog porekla koji su se posle Prvog svetskog. rata nastanili u Parizu: Bili su svi stran-
ci i svi veliki slikari, uglavnom ekspresionisti: Modiljani, Paskin, |. Vezivalo ih
Šagal, Kisling, Sutin. je međusobno prijateljstvo i pri-. padnost istoj umetničkoj generaciji (rođeni su svi između 1884 1900). Svakako je visoki kvalitet njihovih izrazitih „umetničkih Idiviđualnosti doprineo želi da še naziv Pariske škole prođuži i raširi. Van Francuske počelo se zatim novim imenom obuhvatati delo svih velikih stranaca koji su stvarali u Parizu, kao Pikaso, Gri, Van Dongen, Fužita i dr. Samim tim dobila je ova „škola“ i svoju Osnovnu karakteristiku izraženu u raznolikoj stilskoj pripadnosti nje-
nih članova, Zatim wi uz strance ·
priđolazili i Francuzi, među njima
|
ničkom žiriranju. Njima se pridružio i vlasnik galerije sa svojim izborom. Tako se ovog puta dobila jedna sređena i na izgled nova antologija Pariske škole. Izbor četrdesetidva umetnika bio je utoliko interesantniji što su „veliki“ bili isključeni dok je mladima data prednost. Ako je ovakvim načinom u kvalitetu izgubila — 3nezamenljivo se oseća nedostatak Pikasa, Braka, Šagala, Vilona — dobila je mnogo u jasnoći koncepcije opšteg pregleda, dragocenog naročito za stranu publiku.
Nama, koji smo u slobodi likov-. nog stvaranja široko prihvatili sve stilske orijentacije koje donose iumetnički kvalitet i dah savremenih težnji, gotovo je neshvatljivo do koje je mere u Parizu dubok jaz i oštar sukob između pristalica figurativne i branilaca apstraktne umetnosti. Verovatno su baš zbog takvog stava, isključivog do netr-
peljivosti, ne samo galerista i štampe, nego često i eminentnih stručnjaka, „organizatori OVOgO-
dišnje izložbe išli za efektom izvesne ravnoteže između apstraktnih i figurativnih tendencija, Nama se to čini razumljivim, s obzirom da se obe danas manje-više paralelno razvijaju. Međutim, mno gi francuski- kritičari, pripadnici jedne ili druge strane, oštro su takvu koncepciju napali, tvrdeći i jedni i drugi đa je to neistinit podatak o fizionomiji sadašnje „Ecole de Paris“.
Ovogodišnja „izložba aranžirana je u četiri velike sale: u prvoj su
arisba šbola danas
dela apstraktnih umetnika, u dru goj slike figurativaca, a u dve srednje manje prostorije raspoređeni su u jednoj geometniska apstrakcija, u drugoj mladi realisti. I organizatori su se opredelili: izbor prve dvojice (M. Seuphor i J. Lassaigne) obuhvatio je samo apstraktne: umetnike, „geometriske“ i „lirske“, druga dvojica (Claude Roder-Marx i G. Besson)· koncen= trisala su se na rađove figurativaca, dok su ostala dvojica (J. Bouret i Nacenta) izvršili „eklektički izbor, s tim što je prvi dao prevagu apstraktnom, a drugi figurativnom slikarstvu.
Učinilo nam se da u ovom sklopu jedna grupa, „geometriska apstrakcija“ (mada su u njoj dela Gorena i Mortensena) deluje kao prošlost i da je od nekad revolucionarne i kompleksne vređnosti ovih dela danas ostala kao jedina vitalna komponenta — njihova dekorativnost. U tom sklopu, bez sumnje, slike Vazarelija jasno se izdvajaju traženjem novih rešenja za ritam i ravnotežu. Među figurativcima, . izraziti koloristi kao Mino (Minaux) i Lesier (Lesieur), nastavljaju ustvari tradiciju postimpresionista i Bonarove svetle a go-
ruće palete. Ostali su ono Što se
naziva „fini slikari“ ali skromnog umetničkog diapazona. Uporni zastuphik figurativne umetnosti, C. Rože-Marks, jedini je odabrao starije slikare Brianšona, Gromera,
Legela, i uz njih i jednog ostarelog mladića — Bernara Bifea. Nje gov izbor, razumljivo, nije doneo
i veliki, kao Matis i Brak. Bilo je mekoliko i naših slikara koji su duže boravili u Parizu, u vremenu između dva rata, naročito Marko Čelebonović i Milo Milunović, a izlagali su u sklopu „Pariske škole“, (Milo je čak 1928 učestvovao na XVI. Venecijanskom Bienalu među četrđesetitri pripadnika „Ecole đe Paris“ i to na osnovu 'izJOra pariskog komesara!). „Škola“ koja ni po čemu Što ta reč podrazumeva nije bila škola i m kojoj je umetnike vezivao samo boravak u Parizu, savremena likovna klima i često novatorske težnje u slikarskom stvaranju, postala je pojam ne samo za visoki kvalitet i izrazitu indiviđualnost, nego i Ogledalo savremenog likovnog stvaranja. . Ima već šest godina kako se ove izložbe održavaju u velikoj galeriji „Šarpantije“, prostirući se, 'tilski, ođ „Naivnih“ do „Enformela“ i obuhvatajući oko dve stotine izlagača. Svi koji su te izložbe posećivali osećali su potrebu za sintezom, za izvesnim rezimeom u prezentaciji koja bi govorila o sadašnjem „karakteru ove, danas najveće slikarske grupacije.
' Osećajući akutnost te potrebe, organizatori su ove godine na originalan „način reorganizovali prezenmtaciju dela Pariske škole. Petorici istoričara umetnosti koji se bave kritikom, povereno je da izvrše izbor po tri dela od po sedam slikara koji po njihovom ufbeđe nju, m sadašnjem trenutku, najadekvatnije pretstavljaju težnje „E cole de Paris“. Svoj izbor vršio je svaki od kritičara inđividualno kako bi se izbegla popuštanja i ustup ci neminovni pri svakom zajed-
O Frih k
xoš CS BBB
Sumnje, podozrenja, kosi, ispitujući pogledi koji bi hteli da proniknu u tuđe čeone kosti. Neverica sa kojom primamo tuđe ljubaznosti, opreznost i uzdržljivost s kojom dočekujemo tuđe prisnosti, zidovi nepoverenja koje podižemo oko sebe braneći se od drugih, dostojanstvo naše sopstvene ličnosti u koju smo se zakopčali do guče, pa i one glupe rečenice koje služšamo kao deca, a posle ponavljamo, nepromišljeno i mehanički: »on ne zna Šta je Život, nema iskustva sa ljudima, čekaj samo dok se opeče«, kao da smo svi već iskusili hiljade nepravdi, izdaja i podlosti — da li se ikad pitamo otkud nam sve to i čemu? Zašto, s kojim pravom, sumnjama i podozrenjem vređdamo druge? Ne krije li se iza toga, najčešće, naše sopstyeno neverstvo i podlost? Naša sopstvena, samoživa, vučja ćud i proda» | )
„Bilo je leto; baš ovo išbo, spamo, ubistveno beogradsko leto, kad se vazduh usija, a asfalt počinje da topi. Već je i jutro osvanulo. belo od sunca, a podne je kao golemim zvonom poklopilo varoš —v niotkud vetra i ni daška svežeg vazduha. Uzalud sam namestio fotelju pored otvorenog prozora. Velika, granata topola pružila se, nepomična, u nebo. Na opusteloj građevini konopci se mrtvo obesili sa krova. Ne njišu se. Ne kreću se. Na prozorima susednih kuća pojavi se s vremena na vreme neki čovek, go, bez košulje, žena lako odevena, pa se opet povlače u tamu svo"
poli s grane na granu, s grane na granu, i opet se vraća, Zatim — oči me bole od sunca — obrćem 'se i nadnosim nad knjigu u kojoj ne razumem ni retka. Nedelja je; to čini dan još težim i nesnosniijim. Još jutros je trebalo pobeći iz grada, na reku naj-
čitam neku knjigu, i brzo se pokajao. Uzalud! Dugo, nedeljno poslepodne oteglo dotuklo i — nijednu misao donelo olakšamje. Mrak je, gust i lepljiv, legao na ulice i prilisnuo Wamoš, a KZ MMmor javlja se i mučno, bolno, osećanje
8
· jih soba. Samo jedan vrabac neumorno skače po to-
ali hteo sam da na miru nešto uradim, da pro-
BERNAR BIFE: PORTRET
— svest da je još jedan
usamljenosti i uzaludnosti dan prošao glupo, nepovratno i besmisleno.
Razdražljiv, prenapetih nerava, osećao sam da se neću lako smiriti i da ću teško uspeti da zaspim, Fostalo mi je neizdržljivo sa samim sobom, a oko devet časova, kad sam već bio blizu očajanju i rešavao se da iziđem, da bih pobegao i sklonio se od sebe, iznenadno i gobovo kao spasenje zvonilo je na vratima. Pošao sam da ih 'otvorim. Naslonjen na dovratak stajao je u osvetlljenom stepeništu Vulić. Otkud on» Kako je saznao gde stanujem i šta traži u ovo doba? Zbunjen, pustio sam ga da uđe ı uveo ga u sobu. Bio je u lakom, modrom kapukbu, u beloj košulji bez kravate i sivim pamtalonama — nekako svež, kao da je sad došao sa kupanja.
"Tog Vulića sreo sam prvi put pre godinu dana. Slučajno, u blizini Splita, u malom mestu u kom sam letovao, Govorljiv, sa onom južnjačkom, neodoljivom potrebom da se ističe i hvali, stalno je pričao o sebi. Tvrdio je da je arhitekta, učenik i saradnik najpoznatijih francuskih majstora, hvalio se građevinama koje je projektovao od Kazablanke u Africi pa do našeg Sarajeva, svojim poznanstvima i vezama sa istaknutim i uglednim političkim ličnostima, fantastičnim podvizima u ratu, ramijim sportskim uspesima bio je rekorder u plivanju i državni reprezentativac u vaterpolu — zbirkom francuskih crteža, diskotekom najboljih svetskih pevača, a sasvim slobodno i bez zazora razmelao se ljubavnim avanturama sa Čehinjama i Francuskinjama, pre rala, na moru. Ništa mu nisam verovao! Jedva da je i Dalmatinac, mada je po splitski zanosio w govoru, ali, pošto sam dobrovoljno pristajao na ovm igru nisam imao razloga da se smatram prevarenim ni da se ljutim. Zabavljalo me je čak njegovo južnjačko, detinje čavrljanje. Bilo je wu njemu nešto vedro, razigrane mašte, Živolnog soka, i mmogo ličnog žanma. Uvek ljubazan, činio je niz usluga ne Mražeći ništa u zamenu, i, samo kad bi preterao, kad bi mi se činilo da ne igra više er, da se sasvim osmelio 4 da nas očigledno potcenjuje,
| nosima dubokih bojenih površina.
jinicama varijacija
cole de Paris“ nije nikada ni ima-
|| Međutim, posle ove izložbe koja se
ij.te mere razvila
i siju, da je od pariske postala svet-
| viru specifičnih umetničkih odlika
ničeg novog, ni pojedinačno ni kao celina, Vlasnik „galerije Nacenta trudio se da odigra ulogu jezička ma kantaru, pa mu je izbor sasvim eklektičan. Među njegovim Slikarima, među poznatim varijacijama Landskoja i Andre Maršana čini nam se dm je jedno novo mlado ime Žorž Korana (Georges Coran) vredno istaći zbog pokušaja spajanja jedne izuzetne senzibilnosti za materiju i fakturu sa jednom vrlo oporom „kompozicijom. Žan Bruret (Jean Bouret, član međunarodnog žirija na Ljubljanskom Bienalu grafike) pretstavio je u svom eklektičkom izboru i tri odlična slikara, vrlo različita i vrio lična. Mlađog Marjana (Maryan) čiji se brutami ekspresionizam primenjen na fantastične portrete izražava u do nametljivosti prođornim akorđima sirovih, sli čistih, boja. Isti je kritičar izložio i senzibilne, rafinirane Musićeve tamno svetle izmaqlice i Segalov opori, svečano ubedljivi „ekspresionizam. Čudno u tom sklopu novih nastojanja ođuđara emaljno negovani sjaj Agostinijevih lako dopadljivih mrtvih prirođa i Helmanove nerešene vizije na aluzivno naivnom putu .ka apstrakciji. Izbor Lasenja (Lassaigne) đoneo je finog tašistu Vanoa čija platna evociraju muzičke efekte, zatim delo inspirisano nekom fantastičnom mitologijom figurativca Broa i naročito velika apstraktna platna Mišel Kadorea (Michel Cadđoret) koji posle deset godina otsustvovanja izlaže u Parizu, donoseći izvanrednu lirsku organizaciju prostora sonormmim od-~
SLAVOLJUB BOGOJBVIĆ: SKICA ZA ILUSTRACIJU
SREĆKO DIANA
70 CZ ale OLI
Mrtve su skimuli. Oni su ravnodušni kao da ne vide vješala, kao da ne slute pod prstima razbijen krčag. Oni šute otuđeni sa kožom zemlje u očima. Približavaju se planeti čiste tišine
na kojoj će uz otpor savladlane muzike. Stvari sm očigledne: okončan je bitak | njihove građevine. el ae
rotegnuti umorna uda
Dakle, sem Sefora, svi su organi- | SCHERZO · zatori unutar svoga izbora vrlo ra- ' i ć zličiti i svi rukovođeni tenđencijom Sanjam ·kao bogovi o budućem : o da pokažu Što veću raznolikost. poezijo čista, Samo april mi može. Od umetnika, osim Marjana i Ka- otvoriti vrata na vodi e azurno]. š
dorea, nema iznenađenja. Sve je nekako utišano i manje-više mı gra na umetnikove već poznate teme.
Rekli smo da je poznato da „E-
la značenje „škole“ u uobičajenom smislu reči, osim ako se pod tim nazivom ne podrayumeva onaj nemi potsticaj što ga umetniku pruža ambijent i atmosfera Pariza.
identifikovala po svojim „opštim odlikama sa mnogim antologijama dobrog savremenog slikarstva, a koja je značila rezime prethodnih izložbi — izgleđa da se „škola" do obuhvatajući ne samo i ostale velike evropske centre nego i kontinente, tako da je dovela u ozbiljnu sumnju opravdanost naziva „pariska“. Ali, ne znači li to da je „Ecole đe Paris“ na dostojan način izvršila svoju mi-
polako.
Noć prituva...
krvarili su ska, odnosno dala osnovne kontu-
re današnjem slikarstvu u svim naprednim likovnim centrima sveta. Ne umanjuje to umetničku ulogu Pariza, naprotiv, učvršćuje je u istoriji likovnog stvaranja u kome je naziv „Ecole de Paris“ po četvrti put dao punu meru ru ok-
svog vremena.
Dr Katarina AMBROZIČ
Na
ne inudeći se više ni da nas čestito vasa — tek tada bih počinjao da se ljušim.
Viđali smo se posle, u Beogradu, slučajno, na izložbama, na ulici, u bioskopu ili na drugim iavnim meslima. Javljao se i prilazio kao da smo davnašnji, bliski poznanici i prijatelji, uvek nasmejan, ljubazan i srdačan. Pokazalo se da je zaista bio član nekih mwrbanističkih komisija i žirija, čitao sam m novinama da je dobivao nagrade za svoje projekte, ali, negde u mojoj svesti ostalo je uverenje da je ipak varalica (zar ih je posle·rata bilo malo sa lažnim diplomama?), ili bar neznalica koji ličnim šarmom prikriva svoju nesigurnost ı neznamje.
A sad je eto sedeo u mojoj sobi, za istim stolom, u fotelji prekoputa mene. Drošao je ulicom, setio se da ovde stanujem, video osvetljen prozor, pomislio je da bih uskoro mogao poći iz Beograda na odmor, možda i isto mesto, i bio je toliko slobodan da svrati da bi mi ponudio svoje usluge. Nadh se da me nije“ pomeo u radu. | u
Koješta, rekao sam, ko bi mogao da radi po ovoj strašnoj vrućini. Mislim da putujem uskoro, on bi mi zaista mogao pomoći svojim savetom i drago mi je i prijatno što je svratio. I zajsta, od njega, onako
preplanulog, kao da je izbijala neka svežima, a nje- ~
gove reči, koje su tekle poput prediva što se radosno odmotava sa kalema, učinile su da i ja malo živnem. Kroz pnozor je, iznenadno, naišlo malo svežijeg Yazduha, čulo se kako je zašumelo i zanjihalo se lišće na topoli preko puta; nekoliko blesaka osvetlilo je daleko, tamno nebo. Spremala se oluja.
Razgovarali smo o moruti ribolovu. On je opet mnogo pričao o sebi i nesvestan da io čini, hvalio se svojim najnovijim poslovnim uspesima, a ja sam ga/ slušao kao da imam posla sa detetom odviše bujne mašte, ne verujući ozbiljno ni u šta od onog što sam čuo i ne naprežući se mnogo da pratim njegove reči. Lampa ga je osvetljavala samo do pasa, utonulog u fotelju u kojoj je sedeo. Ja sam bio zaklonjen senkom abažura, u polumraku, kao i ostali deo sobe oko nas, a napolju je mrak posle svakog bleska munje bivao crnji. Sve se ulišalo iščćekuwujući da kreme vetar, udari grom i lme kiša. i
Onda je — dođavolal — opet zazvonilo na vratima. Sačekao sam. Nije mi se ustajalo. Ali je ponovo
ilo, Otognuto, nekoliko puta zaredom. Nepo-
Rastvaram najmekši lahor ožarene ptice; izgaram ma luči sunčana sata, sanjam kao bogovi na mudrome prijestolju
n žutoj ljuljalci.
Dan j: izdahnuo kao starica na umoru -—
Na prilazima ovim
u suton duge noći —
Džemaile ridokosi na ovoj zemlji bez nišana tvoje su kosti raznešene —
ni strvi Di Javi...
agu zrela leta mladosti pokošena
. sluti da je neko gleda,
ESAD MEKULI
(ya PLOPLO gapče Zr ara
U Madridu, kraj Studeniskog grada GR gde su se borili Jugosloveni-interbrigadisti ~ .
ove Noći...
Sad su zarasli rovovi na prilazima tvojim
Madride beli -—
al rane još krvare!
Džemajl Kadi, oficiru Hnterbrigada poginulom kraj Barcelone — 1937 godine ·
za život bez granica za dragu zemlju Španiju...
Džemajle riđokosi crvena bulko Metohije na gnoblju bez nišana —
Zastavo roda moga!
znati polaznik bio je uporan. Šta sam mogao? Po“ digao sam se i morao da se pridržim za naslon fotelje; zamaglilo mi se pred očima od naglog pokreta. Izišao sam u hodnik, napipao prekidač i otvorio vrata, Na stepeništu je stojao neki čovek; jedva sam poznao da je kućepazitelj. Govorio mi je nešto o ključevima od kapije i formularima koje valja ispuniti. Ozdo, ša prizemlja, dizao se miris memle i buđi. Od toga, od tog čoveka koga nikako nisam shvatao, sasvim mi se smučilo i smrklo pred očima. Najzad sam nekako uspeo da ga se rešim i zatvorim vrata, Čuo sam kako mu papuče klepeću dok se spuštao niz stepenište, i, držeći se za zid, pipajući oko sebe u mraku, krenuo sam polako n sobu.
Vrata su bila otškrinuta i kad sam ušao video sam da se moj gost podigao. Stajao mi je okrenut leđima, pored police, a svetlost je u sobi padala samo na. njega, kao sa reflektora u pozorištu, na zamračenoj pozornici. U mojoj mutnoj glavi sve je to izgledalo Opao i nestvarno. Kao da sam se, bunovam, još mutnih očiju i zamračene, 3 sti, probudio iz duboka sna, ništa od icof. So 38 video nisam razumevao. Nije mi dopiralo k svesti. Video sam jasno svaki njegov pokret, ali neko vreme nisam razumevao šta čini. I ništa nisam mogao da učinim. Bio sam paralisan — i mislima i telom.
Stajao je, dakle, okrenut leđima i svetlost sa lampe padala mu je po plećima, Gledajući ga tako, kao u osvetljenom prozoru susedne zgrade, činilo mi se da prigustvujem nečem tajanstvenom, obrednom; tihom, nečujnom pokretu čoveka koji misli da ga niko ne posmatra, svlačenju neke nepoznate žene koja ne Bo a. Sve je bilo tako nekako poako, kao na usporenoj filmškoj traci, kao da se reka Vremena ustavila i još samo tiho, nečujno kaolje. Levom rukom prebirao je lako po kosi, a desnom, koja je bila savijena, te sam mu video samo lakat, deo nadlaktice i podlaktice, činio je neki čudan, nerazumljiv pokret, ono nekako polagano pomicanje kao kad mašina klipom, polako, sabija vazduh u cev cilindra. Ne, nije bilo sumnje — trebalo mi je neko vreme dok mi je to doprlo do svesti — =•Đmnešto je hladnokrvno i mirno, ~ ali vešto, prikrivajući telom, gurao i smeštao pod kaput.
I tada sam se naglo, u jednom trenutku. sasvim
'rastreznio. Razbudio sam se i, sećam se, u glavi mš
KNJIŽEVNE NOVINB