Књижевне новине

LEBENDA () HERI

Herostrat: Dolaziš tek sada, Teofane! Tvoji poslovi svakog dana sve više se odvijaju izvan moje kontrole: otkako sam oboleo, vidim, Vveruj mi, bolje. Š Teofan: Tvoj duh je jači, Bio je dosada jači, a ni sada nije izgubio svoju snagu i uticaj: eto, skoro je godina kako te je to, ti smatraš teško i opasno oboljenje — a ja ne mislim tako, snašlo — a ipak tvoja raš i tvoj uticaj se, nimalo, u ovom gradu misu smanjili.

Herostret: Misliš li to ozbiljno?

Teofan: To svako vidi. To vidiš i ti sam kad iziđeš među ljude i progovoriš sa njima ma i jednu reč,

Herostrat: Reči, Teofane, nisu samo za to da izrazimo naše mišljenje već i da ga sakrijemo. Ne

vidljiv dokaz njenog trajanja: jer kako bi znali za snagu i večnu trajnost prirode kad ne bismo postojali baš ovako kao prolaze, koja stare — ili se još pre toga razboljevaju i umiru — kao bića, koja su rođena da budi pobeđena. Smrt, smrt je čovekov poraz! Iz bilo kojih razloga da nastupi — ona je uvek poraz... A ko je pobednik: za sada priroda. Kažem za sađa i drago mi je Što Vvidim da se čudiš i da me pažljivo slušaš: za sađa. Da, da — baš tako. A jednog dana će ipak čovek biti pobednik. Zato i ne verujem mnogo u Artemidu koja nam nudi plodnost kao jedini način borbe protiv prolaznosti. Ne, ne sme to biti jedino što čovek ima da učini da bi se održao duže bar od drveća,

bića koja'

SIRRAT

smerna: ona se hvali svojom moći, ne preti. .

Herostraf: To me još više plaši. Taj tihi nagoveštaj d#zaštitništva: kao đa mi sami ništa ne možemo,

kao da smo mi slabići koji bez po-

drške ništa ne mogu, kao da smo svi mi, ljudi, samo delići njihove moći. A — viđiš bilo je toliko trenutaka u mom životu, a otkako sam bolestan sve su češći, kad mi je postalo sasvim jasno da smo sve to mi sami, mi ljudi, ti i ja, Teo· fane, izmiklili. A izmislili smo samo zato da bi mogli .da patimo i da strahujemo. ı Teofan: Da patimo, da sami sebi izmišljamo patnju?! Ne vidim razloge zašto bi to ljudi činili. Herostrat: Ali oni to čine. Teofan: Hoćeš da kažeš da ti

uzimaj ih uvek kao putokaz istini. ako već ne može da bude trajniji misliš da' čine. Tako ti objašnja-

Kad bi ustrebalo đa mi to potvrđe i delima, ne znam, zaista, kako bi se poneli svi oni koji mi se danas kumu na vernost i koji svaku moju reč proglašavaju za mudru. Ne čine li to možđa .samo zato Što govorim upravo ono što je njima potrebno ili korisno, što im ide u raČumn, Zav me osećaš, Teofame, u rečima čudnu i duboku, punu strahote snagu — sličnu snazi vetra: izvori joj misu pod našom kontroJom. Izvori su uvek, čak i onđa kad nam se to ne čini, izvori reči-su izvan našeg dohvata. A kad ne kontrolišeš izvor, kako ćeš biti siguran da potok ili reka neće presušiti baš onđa kad je najpotrebnije da su u punoj snazi da pokreću tvoje vodenice.

Teofan: Nisi, gospođaru, nikađa ranije bio toliko nepoverljiv prema ljudima. A ne znam ni da li je to dobro: ako osete, misliće da nešto kriješ i ti od njih, da im spremaš nešto Što ne žele... i

Herostrat: Ah, umaraš me kad mi daješ savete. Pogleđaj bolje zajedno sa smnom u svu tu lepotu napolju. Jesen me je uvek pomalo plašila... suviše je zlata da bi bilo pravo... i — ne ruga li nam se pomalo, na svoj prikriveni način, priroda kad ovako uvek ponovo jeseni pokaže da je njeno umiranje samo” povrememo i da će se, iskustvo nas tome uči, sve ponovo vratiti svake sleđeće gođine. Zar nije svako pro" leće koje dođe jeđan novi razlog za zabrinutost i za strah: priroda! je newništiva, čak i svi ovi mrtvi predmeti ovde u sobi ili-one planine što nam zatvaraju.widile-=nad-~:živeće nas. I sve te kuće okolo i taj Artemidin hram: kođ nas u Efesu on je posvećen plodnosti, Plodnosti, Teofame, kojoj je cilj, podmukao doduše, ali se ipak može dokučiti, đa samo potvrđi, da buđe

HUAN: MIR:

od zgrada ili od planina, I zato sd u trenucima bola uvek osvrnem na

'oVaj divan AFtemidin hram 'kao na

klopku i podlu prevaru bogova: plaše nas da bismo bili pokorniji. Ako počnemo da mislimo — možda ćemo i sami postati kao oni... Eto — toga se plaše, I, kažem ti, dobro su sve ovo smislili: ovo sa hramovima i sa đdivljenjima izmišljenim lepotama ili izmišljenim noćima. Kako bi čovek inače primio poraz starosti ili smrti — kad ne bi priznavao neke moći iznad njega.

Teofan: Ali, gospodaru, zar mije Zevs đozvolio Artemidđi, svojoj kćer" ri, da ostane večno devojka. Zar je u ovom hramu ne služe samo devico i evhusi, Zar nije kip u Artemiđinom hramu — koji smeju da gledaju · samo devojke — prepun dojki: ne samo kao znaka plodnosti već kao znak da nam je ona svima hraniteljka. Artemiđa je

ti dokazi, da su voja, objašnjenja

O: LJUDI,

„ona prava? .

" Herostrat:: Uptvavo:u -tvom "otpo-

ru da prihvatiš moje razloge. Ali ne samo u tome. Kako ti, napri-

mer, ceniš zdravlje? Čuvaš ga, zar

ne, koliko znaš i možeš — poučen primerima oko tebe, ili onima koji su ti verođostojno ispričani, i koji ti pokazuju da sa zdravljem gubiš i zadovoljstvo i sreću. Pa opet: i ti sam i ja i toliki oko nas žive ponekad upravo tako kao da žele da se Što pre upropaste.

Teofan:

Herostrat: Naizgled, samo naizgled. ·Kvo i ja govorim o zdravlju jer sam, eto, bolestan — zar bih se inače setio da zdravlje uzmem kao predmet „ozbiljnijeg razmišljanja, Tli ti misliš đa drugi na tom polju čine veće napore od mene, Ne! Mislimo samo o onim stvarima koje ne posedujemo. Ili koje smo izgu-

To su svakako izuzeci.

·takvi spoljašnji ·'neprolaznosti.

(U DOKOLICI,

vaš ljuđske postupke. Ali gde su bili. Svaki dan gubimo dragoceni deo života, a o tom ne mislimo. Zar se, đelimično, i u tome ne krije razlog što već sada nismo postali pobednici života. |

Teofan: .Kako to misliš — života?

Herostrat: Da: pobedhici života i pobednici nad starošću kao najvidljivijom i neispravljivom optua” žbom našeg poraza... Što ga, evo, obojica sad gledamo kroz prozor samo je varka i rešenje dostojno pobeđenih: onaj grumen sunca koji je sada na svome zalasku, zaklonjen za naš pogled tim hramom tamo — taj mali i zbilja večni đelić našeg zaista moćnog i životođavnog sunca važniji je za mene, značajniji i više vredan „poštovanja i divljenja od svakog hrama,

PLANINE, NEBO, ZVEZDA 1 PTICA

COO a Ipak hikakva· Artemia nije boginj a plodnosti. : već it "to mi ljudi.) pitaš, Teofane, ja bih —,taj hram tako pun lepote i kome se ti toliko diviš — ipak srušio!

Teofam: Ali me žaboravi da je Artemidin hram „delo · čovekovih ruku i da pokazuje. — ako baš hoćeš tako da razgovaramo —o trajnost, večnost i neumištivost samog čoveka. Dok stoji taj hram tamo i zaklanja ti krpicu večernjeg sunca, ja ću znati da je čovek moćan...

Herostrat: Baš zato bi ga trebalo srušiti. Zar su nam potrebni dokazi naše Nis: li ovakvi be" smisleni hramovi, samo merilo našeg straha. Naše bojazni da ođ nas neće ništa ostati. I naše potrebe đa se obeležimo na bilo koji način, čak i način, nekoristan, Ponekađ i štetam: čemu služi ovaj hram ako ne

'PREVRĆUĆI PO STARIM GRČKIM TEK: STOVIMA NAIŠAO SAM, PUKIM SLUČAJEM, 1 NA OVAJ KOJI SAOPŠTAVAM:' BEZ. KOMENTARA. PO OBIČAJU STARIH AUTORA, TEKST JE BIO NEPOTPISAN).

A taj hram.

Teofan: Pa to je... otpadništvo... kao opomena našoj gordosti i sputavanju poleta ka novim obalama. A sve smo to sami postavili.

Teofan: Kojim i kakvim obalama?

Herostrat: Onim na kojim bi čovek bio bog. Ne rekoh li ti u početku našeq razgovora da u prirodi, svuda oko nas, postoji već toliko stvari koje nas potsećaju na to koliko još imamo posla na zemlji mi ljudi. Pa, zašto nam je onda potrebno da sami.sebi govorimo da se treba sputavati, da treba sužavati vidike, đa nam. treba tuđa pomoć. A ta 'tuđa pomoć, zar stđrost, bolest i smrt nisu najbolji dokazi, ta tuđa pomoć nikad ne dolazi. Pogotovo kad je ·čovek pred pravim (porazom.

Teofan: Ali, vidiš, ljuađi ipak računaju na pomoć... bogova.

Herostrat: Kobna ljudska greška! Čovek može ozbiljno da računa samo na ono što je u' stanju sam da stvori.

Teofan: Ali ipak ne vidim ozbiljnijih razloga da bi nam taj hram baš toliko smetao. Zar mi, ako samo hoćemo, ne možemo delati kao da*on,· Artemiđin hram, i ne postoji. Herostrat: U tome se slažemo. Možemo, allii zašto bi to činili. Nije li Artemiđin hram, ili bilo koji drugi, ipak jedna senka, jedna o” pomena, jedna potvrđa: da smo jednog trenutka bili slabi i — tražili nečiju pomoć, I — neće li on, taj hram, ako ovđe ostane baš svojom lepotom potsećati čoveka da je

' u stanju da uloži i najveći napor

svoga tela i svoga đuha da bi napravio trajan spomenik svom strahu i svojoj nemoći da za sada reši probleme kojima je: okružen. Neće li ovaj hram, ako ovđe ostane, biti

stalna potvrđa — svakom vidljiva,

a slabićima putokaz — čovekove kapitulacije * opomena da i ne pokušava đa se usudi na letove koji su izvan njegovih sađašnjih sfera. Drugim rečima: neće li lepota ovoga hrama uvek ponovo privlačiti k sebi našu misao i našu svest. Uvek natrag — kao zemlja predmete bačene i najdalje od nje. Zar nismo ovim hramom našem duhu Ograničili područje i doseg leta. Neće li večni kult Artemiđe, ne dajući našoj misli đa se razvije izvan i iznad njegovih okvira, dovesti do slabljenja naše svesti, do njenog zamučivanja: kao što se dešava sa

vođom-koja ne-teče. . mene oofan: Čudne reči. Nikađa ni-

sam mislio da u tvojoj glavi posto ji tako nešto. Crv ili glas tajne ptice koji te tera da mišlju i duhom svojim zalaziš i u zemlje od ljudske misli još neistražene. U nepoznate zemlje pune zamki. I ne zaboravi staro iskustvo da znamo samo za one istraživače. koji se. ne izgubiše. Iza Heraklovih stubova je samo beskrajno i besplodno more. Hoću đa ti kažem: misao uvek trči napred... i · Herostrat: Da, tako kažu. Ali i to ne mora biti istina. Čak: sigurno nije istina. Jer kad bi svi poznavali ma i jednu stopu izvan uskog kruga svakodnevnice, kad bi svi koji nas okružuju prestali da se kreću po krugu obećanja ili svetlosti Artemiđinog hrama... Zar nismo do neđavno verovali svi (gde

VINJETE U OVOM RBOJU: SLAVOLJUBA BOGOJEVIĆČA, PRANJE LE KARA, ĐORĐA ISAKOVA, DISKA

MIRIĆA 1ı PMIRE ČRBMALOVIĆ ·

je tu tvoja misao koja trči napred) da su zemlje u kojima žive Amazonke samo mit, samo izmišljotina, igrarija mašte pesnika punog Žželja za promenom... A danas tamo već imamo naše kolonije... Uostalom i da mogu većina ljudi ne bi napustili krug u kome se poluslepo kreću: zbog navike, iz straha ili zato jer su im ulili “1 svest da je tako jedino ispravno.

Ali Artemidđin hram nije ni toliko daleko da, še ne bi mogao Čovek, odande dovđe, javiti jednom svojim uzvikom. I baš zato što mi je taj hram na dohvat ruke biče srušen kao jedna od spoma Kkoje nas vežu i ne dadu nam da idemo dalje... napred. Već ti na licu čitam nestrpljenje. Znam da češ mi pričati o silnom ·„žaljenju za tom do danas nedđostignutom lepotom. Znam da ćeš me opomenuti i upozoriti da ću ostati za vremena omražen: ako ni zbog čega. drugog, onđa zato Što sam se usudio da uništim neđostižnu lepotu. Žalim. I mađa nisam Siguran đa će me iko hteti da pravda — jer će se zaboraviti da je ovaj hram šireći oko sebe svoj sjaj i uticaj zamračivao i sputavao našu svest i volju da se iz toga uvek istog kruga otrgnemo — pak ću ga srušiti. Krivica koja će pasti na moja pleća svuda će sg proneti kao moja lična... A za mene, ti vidiš... nije više ni važno.

Teofan: Još ćeš ti živeti, I ne zaboravi da je ovaj hram za njih sunce. ay

Herostrat: Ali, dragi moj, jeđnog dana možemo „ostati i bez Dnog pravog sumca koje je izvom svih lepota.

Teofan: Ali za njih, za te ljude napolju, ovo je pravo sumce, Ta} Artemidin hram. On im daje snagu koju su mu oni pozajmili gradđeći ga. O

Herostrat: Baš zato gatre

ba sruBiti. Ovo. če im biti prva. proba, prvo stvarno vraćanje svesti koja treba da pokaže put. A verujem da će ih, tokom budućnosti koja je pređ ljudima, biti više. I voerovatno težih proba i lišavanja nego što je ovo na koje ću ih ja o. suditi sutra. Od sutra će svi ovi ljudi napolju morati da hodaju bez sunca koje ovđe oni i njihovi očevi zovu: Artemidin hram. Mnogi će me, nesnalažljivi i ne= moćni, naučeni da se oslanjaju na uobičajene putokaze napadati. Ali šta ćeš: dajem ljudima mogućnost, namećem im je, đa oprobaju svoju snagu. Čvrstinu svoje hrabrosti, da privremeno budu osiromašeni za jednu lepotu — kako bi mogli wstvoriti stotinu drugih. Spremi se, Teofane, sutra u rano «jutro srušićemo „Artemidim hram. Čeđomir BRAŠANAC

______ _____ ________ _________ ___ ________ ____ – —_-_-___-_______---___—__—_-—— op —_--- C r cZI— – | – –C II — – –- rr ---––ı–--–J – TT ~

fje. oxljecinom sve postalo polpuno Jasno, Kao igraču ·šaha pred odlučnu, pobedničku kombinaciju, u času kad mu se, pred njegovim očima, kao cvetna čašica, \ otvara problem za čijim je rešenjem dugo. tragao. I, hiljadu misli prošlo mi je kroz glavu.

Šta da kažem, i sad me je nekako stid da ovako, naprečac, pomenem onu pravu reč koja mi je prva | pala na pamet. Poreklom sam iz građanske porodice, i još kao dete, kod kuće, pa posle i u školi, plašen sam njome. Kad sam odlazio na studije pominjali su me da čuvam svoje stvari, naročito u vozu i iramwaju, a posle, sam.i ja navikao da proveravam „da li sam zaključao stan, da zavirujem u ormane i

krevete, ali, mada sam celoga veka strepeo od krađe, svega su me jedmom pokrali -— svet je ipak pošteniji

no što se misli! Bilo je to bolno jer se radilo o nekim uspomenama, za mene vrlo dragocenim, ali me nije toliko pogodio gubitak koliko nešto drugo: suočenje sa činjenicom (a zaista postoji nešto o čemu sam "dotle samo slušao. Uzbudila me misao na onog la'janstvenog činioca koga'ne mogu da uobličim u svojoj pretstavi, a koji, kao neka viša, nabprinodna sila, ima ' moć da — nama nepoznat i nedokućiv — proizvodi posledice sasvim uočljive i stvame, Nešto kao uzbudenje primitivnog čoveka pred događajima i čudima prirode kojim ne zna uznok ni uznočnika. Nešto stra. Šno i tajanstveno u svojoj osnovi kao smrt sama, koja, nevidljivom rukom, krade tuđe živote. Strasno me je uzbudivala pomisao na onu. napetost nerava, na Onu agoniju kraWMkih, neizvesnih irenutaka između uspeha i neuspeha, lova, hvatanja i sramote; na ona. sbravična uzbuđenja koja proživljava taj nepoznati kad, plašeći se da ne bude otkriven, u paroksizmu uzbuđenja, pruža ruku za plenom i prilazi žrtvi. Činilo mi se da i sam slrasno, goblovo erotski, preživljavam tu njegovu nervnu napelost, a odmah zatim zgrčio sam se kao da mi je neko stran dodirnuo telo,

Seo sam dakle prekoputa njega i Totelju. Ne znam žta sam mu rekao; izvinje Se VCTOyalno žto sam se toliko zadržao, a novi tok misli samo ije navirao, nezadrživo navirao.

Untvari, moja prva reakcija, dok sam ulazio u sobu bila je iskonska, instinkuiwna. Ako se pravo sećam čini mi se da, sam morao da še prihvatim za wratnice da ne bih potrčao, uhvatio ga za ruku, oteo

KNJA4ŽEVNE NOVINE

crveneti, ustati, i, cinično, psujući i vređajući mc,

zavalio se u

mu ukradenu sbvar i počeo da ga udaram.. Šakama, u lice. :

U sledećem času bilo me je već stid. Zar takva divljačka, vulgama scena zbog nečeg što za mene

nije moglo pretstavljati mnenadoknadiv gubitak. Ne,

to hi bilo nedostojno i glupo. I nije me, najzad, materijalna šteta toliko uzbudila, Uvreda me je dimula. Jer, čimilo mi se, da bi se to wradilo što je moj gost učinio, potrebno je da se onaj dmugi potceni, smatra budalom, beznačajnim glupakom za koga se nema ni ljubavi ni uvaženja i kome se sve možc učiniti bez griže savesti i moralmih obzira. | Raščistićemo zato hladno i mimo: j

2 »Slušajte V «.. — kazaću — izwucite to što ste uzeli | vratite na svoje mesto«. I, možda ću, ako uopšte bude potrebno, dodati: »Izvolite sad ustati i odmah otići!«” ; Ali nigde u sobi nisam mogao primetiti prazninu. Šla je mogao uzeti? Šta mu je zapalo za oko I, već

- mi je bilo jasno da ni to što sam naumio neću moći

uraditi, jer on bi posle toga morao pobledeti ili Fe aciti stvar na sto ili, što je još gore, ogorčen i duboko požleden, okrenuti se i bez reči otići. Našli bismo se u jednom času obojica na nogama, jedan prema drugom, a meču nama zavesa od leda kroz koju jedan drugog posmatramo kao dva krvna, iskonska nepri· jatelja, SA

Dođavola, mislio sam. Dođavola i to što je uzeo. Neka nosi, pa ma šta bilo. Meni će ostali pouka da ljude ne puštam sebi, da nc verujem. onima koje dobro ne poznajem i, m sledećem času, Već, sam 86, uglavnom, ljubio samo na sebe. Najzad, ja sam bio kriv što sam se tako, bez rezerve, izložio' ovom. čoveku za koga, uslvari, nisam pouzdano znao ništa što uslovljava i opravdava poverenje: odakle je, ko su mu roditelji, kakvo mu je zanimanje, kakva mu je prošlost i društveni položaj, Sehio sam se prvih uti-

· saka koji nikad ne varaju, njegove neobwzdane, goto-

vo nepristojne mašte, neukusne poverljivosti i stalnog,

| neumesnog isticanja sopstvene ličnosti, Zažalio sam

što sve to nisam imao na umu, što nisam vodio računa o Pgp starom, erenom TKANaARO, običaje da svaku ~ „ pre kupovine, valja dobro opipati ili je 'kupnoli MOO da bi joj čuli zvuk. Šta 5 je trebalo · da n njegovoj praznoj rečitosti, bom mnjegowom

Tličmom šanmu kojim se svesno služio kao, opsenarskim trikom i toliko me zaludeo da sam, sasvim zaboravio na Opreznoat i nepoverenje koje dugujemo svima oko sel

bilo, Oluja je mimoišla grad i nije donela olakšanje. Napetost 'je ostala ista; pritisak nije popustio. A. mi smo nečim hevidljivim bili vezani jedan za drugog, zglavcima i šakama leve ruke, kao u indijskom dvoboju, a u desnoj kao da nam je bio nož. Ne možemo da se odwojimo, sem da jedan dnugog uništimo, a držimo se, takoreći, za ruke. Oukrivamo se koliko najmanje možemo, puštamo sebi koliko najmanje moramo — tek toliko koliko je potrebno da bismo zadali udarac. Nestalo je ljudskog kontakta koji nas je jednog trenutka spajao i sad smo opet samo dva strana čoveka koji se posmatraju i mere bez ljubavi i poverenja, bez prisnosti i ljudskog interesovanja. .

_ Pa ipak trajalo je samo kratko. Takav intenzitet osećanja ne bi se dugo mogao izdržati. Posmatrali smo se nemo, svega nekoliko sekundi verovakmno, i napetost je popustila, I, pošto mije došlo do sukoba, | pali smo opet, iscrpeni, u naslone naših fotelja, Dva "umorna, malaksala, ozmojena čoveka.

Posmatrao sam ga. Žile su mu skočile na slepoočnicama i na vrabu.' Znojio sey niz tamnu kožu lica slivali su mu se celi potoci ka vratu. Uostalom, zašto se njje dizaoP?P Zašto nije odlazio? Pogled mi je opet skliznuo na njegova prsa — kaputom se ništa nije primećivalo. Nikakvo ispupčenje, „Možda je u neprilici i ne može da kreme, plašeći se da se ne oda.

Bilo mi ga je gotovo žao i želeo sam da mu pomognem. · A onda se desilo još nešto neočekivanije i strašnije. Rekao je da je spamo, da mu je postalo neizdržljivo vruće ı polako, sasvim polako, mašio se desnom rukom pod. kaput, kao da se hvata za srce. Pa je produžio i lepo sam video kako se savijena ruka, poput poluge, santimetar po santimetar uvlači i izvlači sve dok se — za io vreme ja sam drhtao u svojoj fotelji kao prut na vodi — ispod ivice nije pojavila šaka, U njoj je držao maramicu! Belu maramicu kojom je prešao preko lica i vrata, i onda onim istim pokretom kojim sam video sa leđa dok sam

ulazio, polako počeo da je wraća, zavlačeći je pod

Na horizontu je Toš jednako bleštalo, ali kiše nije :-

kaput, gurajući | smeštajući je m neki prokleti umu tamji džep. a Osećao sam se. poražen, dotučen, wničten, Nikad nisam voleo taj svet što ima neodoljivu potrebu da baš od maramice pravi predmet za ukras, ili sa njima izvodi opsenarske, mađioničarske veštine, umesto da ih presavijene i uredno složene drži u džepovima pantalona, građanski, kako se priliči. Posedeli smo ćmteći još nekoliko trenutaka. Razgovor je sasvim zapeo i nikako da opet krene. Podigao se i ispratio sam ga do stepeništa.

Stajao sam neko wreme u mraku, naslonjen na vrata i osluškivao kako se spušta, Zatim sam se, te turajući se, vralio u sobu i pružio se po otomanu. Kao pokošen. I tada me, odjednom, počeo da grči i savija strah. Nisu to bili moralni prekori koje sam činio sebi — eni su došli tek docnije. Bio je to običan, sebični strah koji nas hvata pošto smo izbegli neku krupnu nesreću i, osvrnuvši se, izmerili dubinu ponora nad kojim smo se i ne znajući nalazili. Šta je moBilo da se desi» Kakva strašna stvar da se desi da sam rekao i deo onog što sam nameravao da kažem? Da sam uradio i deo onog što sam nameravao da uči: niml Šta bi on rekao, šta bi učinio? — osetio sam da mi se sva utroba diže, morao sam da ustanem i požurim u kupatilo. I tamo, nadnet nad umivaonikom, kvaseći rukom čelo, povraćao sam celo veče. Tek. negde oko ponoći, kad je pala kiša, uspeo sam nekako da se smirim. :

Ali i sutradan, kad sam se svega setio, pa i sva* kad kad na to pomislim, osećam kako mi se muka penje ka grlu. I pitam se: sumnje, podozrenja, kosi ispitujući pogledi koji bi hteli da proniknu u tuče čeone kosti da bi videli šta se iza njih krije, neverica sa kojom primamo tuđe ljwbaznosti, opreznost i uzdržljivost s kojom dočekujemo tuđe prisnosti, zi dovi nepoverenja koje podižemo oko sebe braneći se od drugih, — otkud nam sve to i čemu? Zašto, s ko

jim pravom, sumnjama i podozrehjem vređamo ljude kad niko toliko ne izdaje koliko mi sami sumnjajući

u druge, kad nam ništa ne nanosi toliko zla koliko naše sopstvene sumnje? tea