Књижевне новине
; 6
e =
Le figaro litteraire
Transoa Morijak u članku, u broju od 30 januara, »Na brzu ruku u groznici govori o jed» mnom mlađom piscu koji razvija svoje misli o tehnici kako đa se napiše dobar roman. ”
»L ja želim — kaže Morijak da roman postane zbornik, nomenklatura, inventar nekog mesta, da buđe recenzija, fenomenalno femomemološka, i da mnogi čitaoci nalaze · svoje okrepljenje i pri-
| jatnost u svim tim stvarnim detaljima. Ali uzalud se govorilo, nečitljivost je velika mana, maročito u romanu, Nečitljiva pesma samo je jedan težak trenutak; i on se prelazi na brzinu, čitalac se hvata za kraj, i — o nagrađe! svetlost. blesne posle neke reči. Ali veliki roman je sasvim druHa stvar, to je upravo kao popiti čitavo more. Tada čovek obazrivo pruža samo jeđnu „nogu, zaustavlja se na obali, sedđa na zemlju i ispituje namere pisca...
Romanopisac ne sme đa bude filosof, ili bar samo potajno, 1 on treba đa zaboravi da je ikad to bio, ako je bio...
...Ali otkudđa mi ovakve misli? TI otkuda ovakvo raspoloženje? Ovaj mlaki januarski dan potsećča me na proleće, i da nisam gripozan išao bih u šetnju. Ah, ja ću naći proleće u mojoj biblioteci, Znam čak i u kojoj Knjizi, u jednoj meni veoma dragoj već od moje rane mlađosti, u »Dominiku« ođ Fromantena. Nikađa me gođišnja doba nisu dirmala toliko Roliko je ovaj slikar impresiomista, ali ne bojama već rečima, đočarao proleće u tome delu.
Pa otkuđa da ja sam govorim o tome piscu iz prošloga veka, koga današnja mladež prezire ili i ne mna uopšte za njega. Evo razloga. Juče je bio kođ mene u poseti jeđan mlađ pesnik od 23 gođine, koga ranije nisam poznavao. Nije mi poznato da Ji voli »Dominika«, ili đa li je uoošte i čuo za njega. Ali, sa ko __„J1ko Je razdražljive netrpeljivosti
govorio o romanopiscima iz sebi
prethodne „generacije. Ražloge koje je navođio nije izmišljao meni za ljubav, oni i ne liče na moje... Ali ima duhovnih srodnosti, postoje porođice pesnika koje se produžavaju iz generacije u generaciju. On je moj mlađi brat, mnogo bliži meni, koji bi mu mogao biti dedđ, nego ro> manopisci koji su danas između
30 i 40 gođina. On se našao na
istoj platformi sa pesnicima koji
su bili moji prijatelji kađ sam
bio u njegovim gođinama, i mi
bismo mogli đa nastavimo razgo-
vor prekinut na dan početka Prvog Svetskog rata, ? avgusta
1914 gođine.
Govorio sam u sebi posmatrajući Ovog mladića: Evo možda generacije koja će ukloniti onaj leš koji francusku umetnost, ne samo francusku poeziju, truje već godinama. Jer imamo mrtva– ca u Kuči. Jedna mneđavna hronika Bernala de Fala potseća nas na to: »Bezmirisni leš nađrealizma zakrčava još scenu, kao neko ođ onih čudovišta izmišljenih od Joneska i koje najzad izgoni Žžive«. Taj mrtvac je nasilnik. On ne može da viđi na platnu ni jedno ljudsko lice, ni
S TB A NI H
e
jedan pogled u kome blista neka misao kroz suze, ni jeđno drvo kroz koje vetar prolazi i pokreće ga.
Na to sam mislio đok sam slušao OvOg mladog pesnika današnjice i nekađašnjice. Ali đa li jedna lasta čini proleće? Možda ne, ali ona ga nagovešćuje. 'Taj mlađić zna dobro šta +iraniše poeziju već od pre Prvog svetskog rata, On nije jeđan od zaostalih: ali on je preskočio leš i izašao u baštu i uzdignute glave sluša šum vetra kroz granje i onu tibu buru koja je Žuborila još kroz vlažni jorgovan neke od elegija PFransisa Žama«ć,
Nox
Anreparypa Hu ;KHaHb
U jednom od januarskih brojeva, sovjetski kmjiževni list „JIMvreparypa M »RMSGHP" objavljuje nepotpisani uvodnik ređakcije »Književna kritika i savremenost« u kome se govori o današnjoj sovjetskoj književnoj Kritici. Članak je objavljen povođom diskusije o kritici u upravi Saveza sov jetskih pisaca. .
»Delatnost kritike — kaže se u članku — usmerena je i prema piscu i prema čitaocu. Teško greše oni pisci koji oholo određuju Nritičaru ulogu pomoćnika u Kmjiževničkom cehu. Pravi kritičar je, pre svega, učitelj piscu, Nipošto nije reč o diđaktičkim poukama, već o tome da kritičar, u naše vreme naoružan teorijom marksizma-lenjinizma, po slikovitim šolohovskim nrečima, životom proverava Književnost, pokazujući kako umetnik rešava pitanja koja mu je postavila đanašnja stvarnost.
»Mnogostruke su i časne obaveze Kritičara prema čitaocu. U našoj zemlji knjiga je pripala milionima ljudi 1 izvanredno je važno da se čitaocu-prijatelju daju smernice u literaturi, da se on estetički vaspitava; da mu se ukazuje na blaga koja često ne leže na površini i đa mu se Otkrivaju „vrednosti jli slabosti dela...
»Sada se znatno podigao opšti nivo kritičkih radova i već je sasvim diletantski hvaliti knjigu samo zbog dobrih namera autora. Kritika je postala daleko više profesionalna i konkretno rasmatra pitanja „Književnog majstorstva, dajući, po pravilu, svestranu naučnu analizu jezika, stila, kompozicije određenog dela. Ali, pre svega, treba imati na umu da je najvažniji zađatak Kkritike u tome đa ona uporno sledi idejnu orijentaciju „Kmjiževnosti, njenu ideološku sadržinu. Nemar u pitanjima iđejnosti i književmog majstorstva — u suštini nevazdvojnim — mi nećemo moći đa trpimo,.. (Kurziv ređakcije lista „Mymeparypa M 7KJM3HD"),
»Ipak, mnogim našim publika= cijama još uvek nedostaje borbene, smele, celishođne kritike, Redakcije i danas, očigledno, ne koriste dovoljno idejna blaga sadržana u poznatim partiskim dokumentima o pitanjima literature i umetnosti ,Zatim se mora govoriti i o tome da redakcije periodičnih izdanja još uvek ne rade dovoljno s autorskim alttivom. Neodlučno se podiže mlada smena. Bez većeg truda mogu se imenovati pesnici i prozaisti koji su, u poslednje vreme, iz redova omladine, ušli u veliku književnost, a koga među mladim „fKritičarima danas možemo imenovati smelo, bez ograđivanja — kritičara koga su odnegovali naši listovi?
P.
„a agmuuzsumuuna DOBI i Irana a ——> Gordana TODOROVIC Krvavi cvrkut
U svetu plaču jezerske oči devojaka. Kroz žile ulica prolekla je vest o sireljanoj slepoočnici Alžirca što ogromnoljudski je pao za svest.
Krvari poljubac sunca nad lobanjama.
Stražare šume sa svitanjem na Oblaci teški od cvrkuha rastu nad rosotočnim drvećem
čelu.
što sa žrtvama ostaje.
Strojevi bez prigordice, bezamajlije mesa,
Nekićenoplav pnoplanak snova
u cvebu čula.
Žetva cvrkuta i još neuhumkane kosti
što jazbiniti su prestale na
grhu kolevke mraka,
Danas/su pali za zreli žubor pesme u zlainoj oluji dana probuđenih : kao krv zore, jednaka na svim kontinentima,
· sa zvezdanim modrinama na
usnama njegovi drugovi.
Danas, pod licem tišme od oblaka,
svetlosmehe devojke kao ustale su kao hajduci gordosti
probuđeni prašnici
još ranljive kao trava runo rose,
još im ptice cvrkuću knoz žile,
još im cvrkut rascvetava ruke,
s puškom kao buktinje vremena da novo im nebo zajarboli na usnama.
ČASODIS A.
"The Times Literary Supplemeni
Svakako najzanimljiviji „prilog u jednom od poslednjih brojeva
wrajmsovog literarnog „dodatka«
je prikaz knjige profesora R. V. B. Luisa »Pikarski svetac«, koji je, kao što je to engleski običaj, nepotpisan. U svojoj knjizi »Pikarski Ssvetace profesor Luis istražuje humanističku dilemu koju on smatra konstantnom Kroz vekove, »Nama poznata slika boga u koga smo se razočarali ima svoj prototip u slici boga koji se provlači iz čšesnaestog Čovek se opredeljuje za religiju ili estetski raj koji odriče život, ili za primitivnu iluziju koja po= dražava akciju u samom životu. Ovaj drugi aspekt impresionira Luisa, On se bavi pikarskim herojem, herojem „koji odmah shvata nešto vredno života i vredno smrti«.
Od Moravijinog traganja za nasiljem dovoljnim da izazove život, do Siloneovog »povlačenja u intimnu realnost drugih«, pikarski heroj je uvek mogao da nađe neku surovu istinu ili neku blaze-frazu koja bi se držala, Šta je Kamijev »Pol eni čos vek« alo ne »pokušaj da se vera učini činom prosuđivanja, da bi se religija sprovela u život«, šta je Moravijino »traganje za Bek-
· som« ako ne napuštanje ovakve
delatnosti. Kako može čovek da bude načisto sa sobom i u isto vreme da pokazuje kritički stav koji se od njega traži?
B. A. P.
Preuves
'i februarskom broju časopisa »Preuves« francuski „pesnik i esejist Klod Viže piše o modernoj poetskoj osećajnosti na Zapađu. On kaže: »U naše vreme,
kao i mw vreme MBodlera, poezija
je prva manifestacija osećajno> sti zapadnog čoveka, 'Ta osećajnost proističe iz spiritualnih. o-
(snova srednjevekovnog hriščan" siva i iz Svoga vlastitog progrć- -
sivnog dekonponovanja u toku onoga što mi nazivamo »modernim vremenom... Afektivno hrišćansko nasleđe i likviđacija toga nasleđa... determinišu zapadnu ogsećajnosta Po Klodu Vižeu, ako zapadne umetnosti imaju svoj zajednički koren u hrišćanstvu, onda taj koren treba tražiti kod Avgustina i jansenista. »Mračna politička filozofija moderne literature jansenistička je u svojim moralnim „osnovama«, kaže on, i đođaje: »Mi smo deca Paskala«.
U svome određivanju karaktera mođemne poezije Klod Viže polazi od definicije Žaka Maritena, koji određuje suštinu poezije kao »recipročnu komunikaciju između unutrašnjeg bića stvari i inftimnog ljudskog bićae«e. Klod Viže se slaže sa Maritenom da se
taj odnos svođi na jednu vrstu”
obožavanja i dđevinacije. Ali on ustvari eliminiše stvarnu Oosnovu toga komuniciranja svodeći »unutrašnje biće stvari« na sim“ boličku vrednost stvari, na njihovu senku. Ostajući, ipak, u odnosu u koji ju je stavio Mariten, poezija po Vižeu slavi »tuđu svemoć ništavila«. Materijalna Osećajnost sveta je potpuno rastvo rena, tako da je predmet umetnosti postao sasvim nestvaran i bestelesan. Iđeja više nije Kao kođ MHegela »jedinstvo koncepta i stvarnosti«, prisustvo same stvarnosti, već ocvinglijevska 'uspome= na na stvarnost koja je iščezla.
Wu modđemoj poeziji nebiće je moćnije i stvarnije od biča. Na jedan hajdegerovski način Viže objašnjava mođerne poetske simbole kao uspomenu na iščeznulo božanstvo u vremenu hrišćanstva bez boga. U srednjem veku simbol nije bio samo simbol, već i mesto na kome se zbiva velika 1 uzvišena stvarnost. To, su bilt simboli pozitivne transcendencije. simboli su u savremenoj modđernoj poeziji simboli
žanstva stvarnost postaje čisti simbol, „jedno značenje lišeno bića, jedna. otsutnost. Taj mo»
đerni nihilizam objašnjava sušti- .
nu metafora, analogija i aluzija, koje caruju u poeziji od vremena renesanse i baroka do đanas., Poezija je potpuno zašla u »RUmu simbola« Taj mođerni simbolizam, po Klodđu Vižeu, neodvojiv je od »modernog nihili-
zma.« B. M.
veka.
Na internacionalnim likovnim ma nifestacijama koje su učestale poslednjih godina a na kojima Jugoslavija redovno učestvuje, primećeno je da se naši eksponati ističu ne samo ozbiljnim kvalitetom ne-
i sasvim osobenim karakterom,
U malo vremena postigli smo da se u umetničkom svetu Jugoslavija ne pominje više samo kao zemlja jeđinstvenih srednjevekovnih fresaka, nego po svojim savremenim talentima kao takmac i onih nacija koje su verovale da im umetnička nađaremost ostaje stalno preimućstvo. Eklatantan primer protekle 1959 godine sa jedanaest međunarodnih nagrađa koje su naši umetnici osvojili, đali su povoda. jednoj vrlo zanimljivoj i vređnoj izložbi do-
" bitnika,
Među skulptorima koji su na izložbi u većini, vizije NANDORA GLIDA fiksiraju jedno stravično sećanje. Ekspresionističkim ritmom satkano u mrežu žive materije pre raslo je ono u prostorni crtež što beleži horizont aluzivnim znacima monumentalnog potsetnika na Mat hauzen, na Dahau.
Ženske figure MIŠE POPOVIĆA, udvojene ili same, tihom se čulnošću upisuju u prostor. U okviru plastike intimnog karaktera one donose specifične odlike jedne liČčne estetike.
Iđući krhkom ivicom u kojoj se sustiču dekorativni efekat postupka i istinitost umetničkog doživljaja. DUŠAN DŽAMONJA „održava ravnotežu likovnog kvaliteta Svojom izvanrednom senzibilošću. On saopštava lirski doživljaj odnosa materijala na sasvim osoben način. Netraženi estetski momenat izbija iz inventivnih kombinacija „drveta, metala i stakla. Apstraktne forme imaju slu čajno nastali, bogat aluzivni dijapazon i aktivno angažuju gleđaoca jer sve je samo to što izgleda „da jeste, ali je i sve drugo... Džamonjm je spomenik Dahau stema,
LIKOVNA UMETNOST
Nagrađeni u
JOGOSLOVENI — DOBITNICI NAGRADA
drvo oplemenjeno metalom, masa što a u O domotbiškoj . jednostavnosti forme, bol skemenjena u gromadđu.
Skulpture. OLGE JANČIĆ su konkretne manifestacije vitalnosti što u trenutku doživljaja žigošu masu, pa ona u prostoru živi bilo da beleži nastajanje ili nestajanje, erotski napon vitalnosti ili aluziju lika, Čvrsto, čulno oblikovana materija nosi sve odlike klasičnog poimanja skulpture a mođerno transponovanje čuva fragmente života sapete u njene nabubrele forme.
Dva su slikara na izložbi. Kompozicije MILOŠA GVOZDENOVIČA kao da pripadaju prelaznoj slikarevoj fazi. Sleđeći ritam bojenih površina sugeriranih realnom percepcijom stvarnosti, Gvozđenović se očigledno orijentiše ka apstrakciji. U toplom tamnom. tonalitetu na slici „Veče“ ova, promena koncepcije donosi Drve rezultate,
Slike ORDANA PETLEVSKOG đu>ok su i konkretan doživljaj Čiji se obrisi gube u sećanju ali im je utisak trajan. Njime slikar beleži kao pečatom jedne fizičke istine, kolorističke kratere po prividno tihim površinama. Snažna koloristička senzibilnost u službi čulnom realnošću markirane ekspresije, čine njegov prilog jednim od najvrednijih mkcenata ove izložbe. Tri grafičara na izložbi pretstavljaju tri različita gledanja na ovu granu umetimosti. „Jednostavan i strog u svojoj disciplini, ALBERT KINERT je, reklo bi se, najviše grafičnr. Sasvim originalnu vređnost donosi u sklopu apstraktnog koncepta osobeni ritam njegovih crnobelih lmearnih rešenja iza kojih se po beloj pozađini izlila mirma, jednobojna površina.
Jedva markirane crtežom tople hromatske harmonije RIKE DEBENJAKA što tinjaju bogatim likovnim „doživljajem u svojoj vrsti pretstavljaju nmš najviši domet. Debenjakovi su listovi ustvari naj-
metnici
NA MEĐUNARODNIM IZLOŽBAMA
finiji rezultati slikarskog izraženi grafičkom tehnikom. VLADIMIR MAKUC markira kon, cepciju svojih dvođimenzionalnih fi gurativnih rešenja neobičnim kon trastom nastalim iz svezine naivnih tematskih saopštenja po koloristi= čki rafiniranoj pozadini. izvesna hromatska srodnost sa Debenjakom potisnuta je karakterom Makucovih traženja usmerenih reljefnoj faktu ri što možda otvara neke nove mo~: gućnosti grafičkom postupku.
I dva keramičara nalaze se u sklopu ove manifestacije. Nesvakidđašnju poentu izložbi daju dela našeg remomiranog umetnika starije generacije, IVANA TABAKOVIĆČA, Po tehničkom „majstorstvu obrađe tri njegove glave u keramoplastici, ne bi se reklo da ustvari pretstavljaju kođ nas pionirski posao i borbu s najosnovnijim poteškoćama tehničkog izvođenja. 'Pored izvanredne „tonske prafiniranosti glazure, glava „Svemirskog putnika“ majstorski oblikovana poseđuje, svu monumentalnost jedne moderne plastične vizije. Nataložend kultura, nepogrešivost jednog Višeg stupnja likovnog ukusa, neophodnog u ovoj grani umetnosti, i bogata Tabakovićeva inventivnost umeli su da na pozađini ekspresivnog lika „Devojke“ fragmentom pejzaža đonesu iluziju doba i atmosfere, stvarajući jeđnu posebmi sliku koja je po neposrednosti prisustva umetnikove ličnosti, ovdd. lirski markirame, prava dragocenost. Monumentalan a naivan, igračka a spomenik, čudno lep mali „Ko“ nmjanik“ VELIMIRA VUKIČEVIČA| izuzetan je akcenat ove izložbe. Os poro sveže, zelenkasto sivo mrko patine u neglaziranoj keramici, vitalan u stavu, jednostavno čist u formi, prisutan i topao kao vizijaš sačuvana iz „detinjstva, otkrivd „Konjanik“ izvoran talenat svog Umetnika. : Pri Katanina AMBROZIČ
Moje pozorište
„negativne , transcendencije. U otsutnosti bo- .
Ežen JONESKO
Ja zazirem od pisaca koji sebi stavljaju u zadatak da prikažu u svome umetničkom delu jednu ili neku drugu stvar. Jedno umetničko delo ne može imati: dve mamene sa jednom ideologijom; u tom slučaju ono ne može imati jedno autonomno stvaranje, da živi svojim životom, po svojim osobenim zakonima. Hoću da ka“ žem da je jedno pozorišno delo, naprimer, samo po sebi jedno istraživanje, dolazak svojim ličnim sredstvima do pronalaska stvarnosti, koje se otkrivaju same od sebe u toku pisanja, neočekivane ma polasku i koje iznenađuju samog pisca. To znači da je uobrazilja otkrivajuća, da je pretovarena značenjima koje ograničene ideologije ne mogu stvoriti, jer one sadrže svoj kraj već u samom početku.
"Takva dela mogu nas samo zatvoriti u unapred određene pozicije. U takvim delima traži se odbrana i ilustracija, demonstracija onog što je već prikazano, dakle mešto što nije više interesantno za prikazivanje. 'Tu nema neočekivanih događaja, dakle nema više ni pozorišta, Tako dolazim do zaključka da je realizam pogrešan ili mestvaran, i da je samo uobrazilja istimita. Jedno živo delo je ono koje iznenađuje, koje stavlja i pisca i gledaoca u suprotnost sa samim sobom. Inače, stvaralačko delo bilo bi mepotrebno, jer zašto objavljivati nešto što je već poznato. Umetničko delo je izraz jedne osobite intuicije: dok stvaralac izmišlja i izgrađuje jedan svet, on ga u isto vreme i otkriva. - -
Često su me molili da kažem kakav je moj cilj, kakve su bile moje namere kad sam pisao taj ili taj komad. Kad su mi tražili da se izjasnim, naprimer, o mom prvom komadu »Čelavoj pevačici«, ja sam rekao da je to parodija bulevarskog pozorišta, kratko rečeno, jednog pozorišta, kritika ma klišee jezika ili automatskog ponašanja ljudi: rekao sam takođe da je bila izraz osećanja neobičnosti u svakidašnjici, neobičnosti koja se otkriva u unutrašnjosti najotrcanije banalnosti; rekli su mi da je to kritika malogračđanštine, i to baš engleske malograđanštine, koju ja uopšte nisam poznavao; reklo se da je to pokušaj dezartikulacije jezika ili upropašćenje pozorišta; reklo se još da je to apstrakmo pozorište, jer nema radnje u tom komadu:; reklo se da je to čista komedija, ili komad od jednog novog Labiša koji se koristi najtradicionalnijim komičnim receptima; nazvali su je »avangardom«, iako niko nije saglasan sa značenjem fe reči; neko reče da je to pozorište u »čislom sltanju«, i ako niko ne zna upravo Šta znači laj izraz »pozorište u čistom stanju.
A ako bih hazao da je to samo jedna sasvim proizvoljna igra, ja ne obesnažavam niti potvrđujem definicije ili ranija objašnjenja, jer proizvoljna igra, možda baš proizvoljna igra, opterećena je svim vrstama aluzija koje proističu iz same igre. Ustvari, pižući tu komediju zatim onu koja je sledovala, ja nisam imao »jednu nameruć na početku, već mnoštvo namera polu-svesnih, polu-nesvesnih, Zaista, za mene, umetničko stvaranje je spontano, bez određenih namera; namera ili namere postaju jasne tek u toku pisanja. Onaj pisac pozorišnih komada koji je suviše svestan onoma što radi, ili pesnik kome stvaralačko delo treba da bude samo dokazivanje ovog ili onog, uspeva da da · delo zatvoreno u samom sebi: zato je on samo jedan pion. {a duboko zazirem od pozorišnog dela, koje se zove didaktično. Ideolozi više staljinistički no što ie "bio sam Staljin, pozorišni pisci hoće apsolumno da spasu svet ili da ga vaspitaju. A mi znamo vrlo dobro da kad nam. religije, govore o spasu duše, one naročito misle na pakao u koji treba da odu duše koje se protive tom spasenju;: mi znamo islo tako da kad
Pi
nam govore o vaspitanju, prevaspitanje nam greti, Ta- | kvi pioni sa svih sirana, vaspitači i prevaspilači, pro. pagandisti mnogih yistina«, teolozi ili političari, obra~ | zuju nasilničke snage, protivu kojih umetnik treba da se bori.
Mislio sam, a i više puta treba naglasiti, da dve opasnosti prete duhovnom životu, a naročito pozorištu: _malograđanska mentalna skleroza s jedne strane, tiranija političkih režima : dres sirane, odnosno burŽoazija sa sviju strana. Podrazumevam pod malogradanskim duhom konformizam odozgo, odozdo, s leva, s desna, malograđanski irealizam isto enako kao i socijalistički irealizam, sisteme ukalupljenih konvencija. Cesto, avaj, najveći buržuji su najviše antiburžujski buržuji. Ja se pitam zašto umetnost ne bi mogla biti oslobođenje, ponovno izučavanje jedne slobode od koje smo se već odvikli, koju smo zaboravili, čije otsustvo čini da pate me samo oni koji veruju da su slobodni, već i oni koji, misle da to ne može biti; dakle, jedno učenje »indirektno«.
Ja verujem da mogu da mislim kako bi jedno avangardističko pozorište upravo bilo pozorište koje bi moglo doprineti ponovnom otkrivanju slobode. A hoću odmah da kažem da stvaralačka sloboda nije ni majmanje nepriznavanje normi, ona se potajno slaže sa zakonima stvaranja koje nije »bekstvo« wu nestvarnost, izvrdavanje.
Umetničko stvaralaštvo i
„st ) pronalazi ponovo osnovne zakone, pobunjuje se protivu isušenih pozorišnih konvencija, protivu opreznosti i onog što se zove jednim negrato SE smislom: realizam.
isli se da se ne može učiniti mnogo na pl i
e ie m platformi, koju ne treba uklanjati zbog sličnosti i koja se brka sa istinom, a koju treba, i ako se ne stvara pozorišle u pravom smislu realistično, poštovati zbog izvesnog već predodređenog realizma, koji je u stvari karikatura stvarnoga: ja lično hoću da na tome terenu odVOA ogromne pečurke, naduvavam lešine, pretvaram
onja u kornjaču i obrnuto, i da nemam druga ograničenja do mašinerije, da nemam druge norme do samo ya uobrazilju. A pošto wobrazilja, prirodno, ima svoje zakone, njeno funkcionisanje ispisuje se u istraCGBCi lete stvarnosti Opa nego slvarma sivarnost
Je stvarnost sama sobom jedna stilizacija, i ere dogovor kao svaki drugi), koja će ala po
] :- suštinsku stvarnost — nesivarnosi!
o je išni i č š ? ise RAR e OSE realizam, Čas sasušem, akademski, ž torski, pedagoški, ideološki, te konvencije e stvaralačka uobrazilja.· treba da uništi. U. tome Oibea daa 56 biti destruktivna. A, u tome
a bude i konstruktivna. Kak toliko uobražen ili d li o gaa HO rDUap Op AA ini i O Ca da poučavam : vre ; io er aONODa imam ključ apsolutne istine; kako oči ee ja da sam didaktičan? Pis Pabla aaU #0 DAL E re ac ne poučava: on izmišlja. Jed istina u koju nas on može da j Islina mjegovog lič ič LO TOVA NOTE i ala e čnog sveta, ličnosti koje su izašle PR Je ce nastaviti da žive nezavisno od _Sodad »Nosorog«, koji sada SO Si je dvanaesti komad. Od set godina zoriš! ži ; prave bilam, i: rišnog živola. Na drugima je da vodio: borbu, e mogu pa još da kažem da sam čin o OZ pozorišne komad eći nikakve koncesije, ne pišući o, ade zvane »popularni« ili drugi nači emagoške, u očekivanju d ORO BI MAR prilika, Jer fai HeORONJA postanu »narodski« silom dA o Timo pozorište ima izgleda poslane zaista popularno, »Nayrodno« nije Bord,
(Preveo Nikola TRAJKOVIĆ)
sprema Žan-Lujobeležava ishod
ose aaa oianie papa sioedeidiiinali yaya skapidooinposjijndik,
KNJIŽEVNE NOVINB