Књижевне новине
Gmutfasnpmie liee wwiegmera
Unutarnje lice vremena — to je poezija, kako je ja doživljavam i shvaćam. Dok su, recimo, političari režiseri vamjskog lica svijeta, dotle su pjesnici (i umjetnici uopće) oni ljudi koji očitavaju, fiksiraju njegovo nutarnje lice. Posao je prvih sudbonmosniji, ali je posao drugih dragocjeniji i trajniji: bliži je biti, "liži je, čini mi se, polazištima..
I danas, kad se poezija čita malo — ali ipak, ne i ne doživljava, ili barem naslućuje! — (a mnogo nije bila .čitana nikad! — jer večina ljuđi hođa „samo površinom života), i kad je u mođi proza, a prije svega roman (što ga, zajedno s dramom, drže „maturom literature“), i kad se voli govoriti o krizama, a one su samo simptomi napredovanja, odnosno mijenjanja, Ja o poeziji imam najviše mišljenje. I sretan sam, što mogu u pomoć pozvati Baudđelairea, ko-
ji u svojim „Savjetima mladim književnicima“ piše o njoj ovako: „Što se tiče onih — kaže om
— koji se odaju ili su se s uspjehom odali poeziji, savjetujem im da je nikađ ne napuste. Poezija je umjetnost koja najviše donosi; to je neka vrsta uloga od koga se tek kasnije dobiva interes, — ali u naknadu za to vrlo ve-. lik... U moralnom smislu, poezija ustanovljuje takvo razgraničenje između“ duhova prvog ređa i onih drugorazrednih, da ni najburžoaskija „publika ne može da se otrgne tom despotskom utjecaju. Poznajem ljuđe koji čitaju, često osrednje podlistke TheophiJa Gautiera samo zato što je on napisao Comeđie de la Mort; naravno, oni ne osjećaju „sve čari toga djela, pa ipak znaju da je on pjesnik. Uostalom, čega tu ima čudnog — 3 nastavlja Bauđelaire, kad svaki normalan čovjek mo že da se liši hrane dva dana, a poezije nikad?“ Pa završava: „Umjetnost koja zađovoljava naj neođoljiviju potrebu bit će uvijek i najviše uvažavana“.
Javljaju se, en passant, dva momenta. Prvi, u vezi s podliscima Theophila Gautiera.
U svom eseju „O tzv. besmrt-
nosti pjesničkogq djela“ — vrlo čitkom i hranjivom, kakvi su svi ponajbolji njegovi eseji, — Fran-
tišek Ks. Šalda govori i o tome, kako neki veliki poštovatelj Micheleta ne samo da nije — kad mu ga čitahu — prepoznao jedno poznato mjesto iz njegove Poutijesti, nego mu se čak rugao. I onda citira slijedeću rečenicu Anatola Francea: „Ta je stranica vrijedna divljenja, ali da bismo joj se jednođušno divili, mora biti — potpisana“.
Snobovi su, đakle, i povodljivci, vječiti, A moglo i se govoriti i o besmrtftnosti pisaca, a ne djela. No nemojmo biti suviše strogi. Jer ime velikog pisca (pisca odnosno stvaraoca koji je takvim priznat), doista može da bude i jeste — putokaz i stanovito jamstvo. Pa ipak, uvijek sam, što se mene tiče, zastupao mišljenje da je, kad se o piscu rađi, primaran i bitan i jedino „mjerođavam tekst, a ne potpis pod njim ili ime pred njim, i sve ostalo. (Ovo je stanovište dovoljno značajno, ako
7
se uključi u diskusiju o Književnoj kritici, koja upravo traje. A traje odavno,)
Dok drugi momenat iziskuje da se ponovi kako je, razumije se, dobra proza, kao, uostalom, i svako veliko umjetničko ostvarenje, poezija. Ono što zovemo poezijom.
Danas, možda, više no ikad. Danas, kad i romansijer i filmski režiser preuzimaju (od „poezije kao književnog roda) direktnu sli kovitost. Na prvi pogled: tojest nevještu i neživotnu duhu, suvišne pasaže i „stramputice“, koje, idući do same srčike zbivanja (i ne spominjući je!'), govore, onima koji imaju čulo, više od bilo koje „funkcionalne „naracije“. Jer, napokon, „suvremenom čovjekustvaraocu ona nije dovoljna. Kada, dakle, čitav jeđan postupak kao takav, ulazi u tkivo — u raspored, u tok — proznoga kazivanja, i srasta se s njim. Jer je naš rnutarnji (poetski) prostor neizmjerno gravidniji, bezmjerniji; beskonačna konačnost.
O suvremenoj je poeziji pisano kao o poeziji analize, Jer je analiza „njezimo sredstvo spoznaje i saznanja”. Ne kažem da nije tako (naprotiv!), ali dodajem, da je u Wwuvrememoj poeziji sam detalj — sinteza, Drugim riječima, on je odđabram i dđat tako, da donosi ono bilmo. Dakle doživljaj (iskustvo), osjećanje, „spoznaju sintetičnu. Ni stari epos ni velike „geste ranog 19. vijeka, Već problem na točki vrenja.
Da, danas — a od juče — piše be, naoko, o „malim temama“.
Ali ni u jeđnom trenutku povijesti pjesmu nije stvarala orgija. Već krajnja pribranost. Sabranost. Uvid. Svakodnevni rad. („Od sSutnost“ koju pokazuju — i od koje pate — stvaraoci.)
„Zahvatiti vrtoglavicu“, možemo samo trijezni. Vrlo trijezni.
Jer riječ đoista trexa da je pokorena, disciplinirama. Ali i dokraja pretražema i iskorištena. Poput životne mnegdote. : » Stoga, „traži se viša mjera životnosti“ (Šaldđa), jer gdje je nje, tu je i stvaralačke snage.
I majstorstvo je, uvjerem sam, u slijedećem: dati đetalj kao sliku sinteze, kao točku u kojoj se maziru njegovi sastojci:
složeno „tijelo“, kojemu pripada.
lako, svi zajedno, donose nov kva litet. A
· Za detalj do kojeqa doprijesmo amalizom, rađikalnom i upornom, privezati prostore. (A detalji su,
vjerujem, u ovom času složeniji nego ikada!)
Zato se takva poezijm i može učiniti „protuprirodnom. (Potpuna
jedinstvenost kao mjeđinjemje, sje đinjenje „raznoličnosti, vis-š-vis sukcesivnog, itakođalje.)
No naročito ako prirođu „shvatimo kao „ništa drugo do glas našeg interesa“ (Baudelaire).
Ali poezija je „protuprirodna“ uvijek bila — a i sada je — upra– vo toliko, koliko su protuljudski bili — ili jesu — čovjek i njegov Svijet. 5
A upravo to je ono što joj Omogućava da bude autentično, unutarnje lice vremena.
Milivpoj SLAVIČEK
Stjepan SŠčipačov
ORDAN PETILEVSKI: PEPEO I ČAĐA
777 2
NAUČNO DELO OD KNJIŽEVNE VREDNOSTI
Žak Kusto, čuveni francuski podmorski istraživač, poznat je i Kao pisac knjiga o doživljajima u »svetu tišine«. Njegova poslednja Knjiga »Traženje nepoznatog« pretstavlja izBleđa najbolje što je ovaj smeli naučnik đao na polju pisane reči. Uzbuđijivi opisi nepoznatog sveta morskih dubina i građenje poetskih slika čudnih oblika, prikazalo je Rustoa i kao pisca sa umetničkim nervom koji oseća za svoi poziv više mego samo Žar. jednog naučnika. Kritika. je pozdravila »Traženje .nepoznafnde: kao pojavu značajnog literarnog đela. u ovom žanru, punog svežine inovine kako po onome Što se u njemu priča, tako i po načinu na koji se to iznosi. P : : Ž
* * *
ENGEFSKA KNJIGA U MOSKVI Velika izložbu engleske knjige koja
je neđavno održana ı Moskvi privukla je pažnju Moskovliana — iljubitelja knjige. Izložba je pretstavljala smotru engleske izđavačke delatnosti u svim oblastima nauke i ume{itnost!. Posebnu pažnujlu posetilaca privlačila je zbirka knjiga iz seđamnaestog veka koje spađaju među prve štampane knjige u Fmngleskoj i m svetu. Celokupna izdanja Šekspirovih đela počev od naistarijih kvarto i folio primeraka, bila sa uvek opsednuta BOmilama radoznalih posetilaca i poštovalaea velikog pisca Koji su dolazili
SJ O O
iz uđaljenih Kkrajeva Sovjetskog Saveza đa viđe ove jeđinstvene Knjige. Interesanino je napomenuti da su kod sovjetske publike i mođerni pisci kao Osbornm, Kolins i drugi takođe naišli na dobar prijem.
* O:
»HAVAJI« DŽEMSA MIČENERA
Popularni pisac »Sajonare« i »Jučnog Pacifika«« Džems Mičener, ponovio je svoje vanije uspehe i sa novim delom »MHavaji« Zaljubljen u šužno:More i koralna ostrva, koja je upoznao za vreme prošlog rata, Mišener je i u novoj knjizi pokušao da svoj doživljaj lepoga saopšti hiljadama čitalaca. Daleko od civilizacije i mjene komplikovanosti, Mičener spokojno uživa blagođeti jednog pri-
· rodnog raja na Zemlji i iz tog ugla
razmatra ma literarni način probleme savremenog sveta wu odnosu na vekovnu promenljivost i trajnost prirođe. * * *
BIOGRAFIJA POZNATOG KOMIČARA Posle uspeha Kknjige »Priča o, Deni Kejue koja je na svež i komičan način saopštila ljubiteljima filmova ovog savremenog „Čaplina intimne stranice njegove mlađosti, pojavila se od istog pisca prava biografija Deni Keja. Iz te Knjige dobijamo nov utisak o ličnosti nasmejanog komičara, koji je zbog svog uđela u zabavljanju današnjeg sveta dobio i
/AAAAAAAZAZAAAAZZZ AAA A
%
~
O POEZIJI, Ca O SVESTL
Pisati damas. o takozvanoj lirskoj poeziji koja je izraz „nečistih elegičnih iživljavanja“, znači tretirati golo emotivno podražavanje i registrovanje utisaka o strujanjima života, o kretanju samom. Poezija nižegm ređa, prevedena na savremeni jezik, pretstavlja „Stil proste informacije“, privid, pesničku nemoć da se spoznaju i umetnički osmisle „univerzalni ljudski motivi sa simbolima svakome čoveku posebne mitologije“. Vizije, naslućivanja, opažaji, shvatanja, oblikovahje stvari i pojava, sluh, intelektualno a samim tim i racionalno opredeljenje, taj zbir sveukupnosti koju ostvaruje intenzivna pesnička snaga, za takozvane nežne i meke liričare označava bauka koji razara sve cvrkute i čarolije, sve, melodiozne uvertire i melanholična žuborenja, Sva histerična suzenja i malođušna „zavičajna“ ridanja. Pesme stvorene „kao neposredan „jizraz ose-
ćanja“ samo su nenađarena zbrka lažnih pretstava o poimanju „izjednačenja slobode i nužnosti“ te neumoljive istme svih zanosa, svih jluzija, ali i svih revolucija. Aragonova žestoka povika na nadrealizam (i možda jednog „nekadašnjeg“ sebe): „Dosta se igralo, dosta se budno sanjalo“, nije bez osobite invencije, a napose, danas i ovde, mođema je. Ako se Aragonu, juče, zameralo kako zapostav lja „iracionalni deo psihičkog života“, đanas se Aragonu (citiranom) može i mora priznati da je u pravu, jer „iracionalni deo psihičkog života“, „sulude strasti i mračni nagoni“ netumačeni u ime jednog višeg raciomalnog stava nikako nisu celovita stvarnost, real-
A // A AA počasnu tituhu doktora međicine, jer je njegov život bio daleko od smešnog | zabavnog. Ipak je Deni Kej našao dovoline smage da savlada lične bolove i nesreće i đa kroz pruža nje zabave drugima nađe i za sebe
utehu. doit
ROMAN ROBERTA GREJVSA · »Obesili sm moju svetu veru je naRWlov move Kmjige Roberta Grejvsa, poznatog pisea romana iz Klasične starine. Novi roman je mapisan na savremenu temu i fretira neke proPleme života i morala gradskih sta-
satira. Roberta
novnika. Đuhovita Grejvsa se završava vešanjem glavnog junaka, koji se usuđio da dime u osveštane istine uskogruđog morala konstruktivnih malograđana, kakvih. ima svugđe u svetu.
Šandor Peteti Ze |
„pripada majčistijoj lozi ra ske poezije. Rodonačelnik te loze je Puškin, a Blok i Jesenjin dva najuzbudljivija njena glasa u prvim decje \našeg stoleća. Rođen 1899, Ščipačov se javio sredinom. dvadesetih godina i dok su mnogi, podražavajući nevešto Majakov skom, pokušavali da stvore poeziju snage, nenametljiv i tih, om je svoje pesme mnaprosto šaptao. Ilja Erenburg je jednom primetio da su !e pesme bile tako glasne baš zato što su bile tihe... U svakom slučaju, posle Jesenjina u ruskoi poeziji malo je ho pevao tako PU i nadabnuto kao
čipačov. Među starijom gardom savremenih ruskih pesnika on je svakako jedan od majinteresaninijih, najsenzibilnijih... * * * i
Da lišće je padalo, noć da beše svetla Sećaću se uvek i nikad neću požaliti Zbog tog što nas tako daleko odvede Klenova septembarska aleja. -
Sedimo sami, zagrljeni, pod mesecom,
Sve duže su kose senke drveća.
Mesecu se žuri — na čitavu zemljinu kuglu On je jedan, jedan za sve zaljubljene. (1939) |
| KNJAŽEV.NE MOVINE
U DOMU ODMORA
Puteljaka — kroz šume i polja —-
I vazduha, tu svega je w izobilju,
I gnezda slavujevih s goluždravim potomstvon Koliko hoćeš tamo u gustiču. ~
Iza breza vide se poljane lJ travi, suncem sprženoj. Tek što si izašao iz staklenih vrata Svwda su znaci juna. 7 “Oni su i u cveću i u bujanju Mirisnih brezovih krošnji... lagano sišavši niz stepenice x Pored senovitih hladnjaka prolazila je žena. U šarenoj marami, tamnoputa, Obučena u zelenu haljinu, Sva po nečem na leto je Hčila, Na rano, na žarko leto. lišća što je doticalo ramena Šareno drhtale su senke. Muškarci bez trivijalnih dopadica Dugo su je pratili pogledima. Za tri i po nedelje neki među njima U šumarak s njom su odlazili, Dugo zatim ostajali u hladnjakuw... A poljubili je — možda, mada ne verujem. Pa ipak kad je posle čaja Odvezla je nekud »Pobeda«, mnoge ovde, kako primećujem, Potamnele su sve lepote leta. :
(Preveo Izet SA RA?LIČ)
e —
PIEMIĆ Povališe na klupu hultju,
Da batinama njega kazne. Krao je, pljačkao i varo, Gadosti činio je: razne.
Al' on se opire i viče:
»Stanitel Ne dam se ni taći'
Đlemić sam! A tuć' plemića Nemate prava vi golaćil«
Da li ga čuste, o vi duše Njime osramoćenih pređa? Na vješala ga treba popet, Ne samo nabiti mu leđa!
NA RASKRŠĆU STOJIM
Na raskršću stojim.
Puta dva tu vode.
Da |' na istok il na zapad, Kud da čovjek ode?
Pošto ja ma kuda, e. Meni je svejedno: Život mi je svuda "Tavorenje bijedno.
Kad bih samo znao, Gdje smrt vreba na me. Tim bi putem noge Krenmmle mi same.
POTKRAJ SEPTEMBRA
Još cvjetovi cvatu u baštama dola. Još pred prozorima jablan se zeleni.
Al oogledajy zima već dolazi k nama.
Vrhovi su gora snijegom pokriveni. U mladome TI proljeća pravog još m njemu ima, Al tron mi kosu već .sjedina šara: To polako glavu pokriva mi zima.
Ne se cvijet, i život nam se gubi.
05
što sad mi glavu
srcu još mi ljeto plamti,
li mi na krilo, draga, sad je doba. rivijaš na grudi,
Ne ćeš li'se sutra nać kraj moga groba?
Umrem li ja prvi, da li ćeš, oh reci,
Na mrtvački pokrov suze tiho liti, da |' ćeš za ljubav nekoga mladića
Ipak jednom ime moje ostaviti»
Kad odbaciš, draga, udovičko velo, O drvo nad mojim objesi ga grobom Ko zastavu crnu. Ja ću usred noći Dići se iz rake i odnijet' ga sobom,
|)a njim brišem suze, što si dragog lako
Zaboravu dala, koji tako boli, I previjem rane na mojemu srcu, te Još i tada neizmjerno voli.
(Preveo Dobriša CESARIČ)
| VV
nost sa svim njenim kompleksnim, protivrečnim, razuđenim kretanjima i odnosima. Drugo je pitanje: da li pisac (ovde — pesnik) može da ostvari celovitost, viziju sveukupnosti? Koliko i kako? Odgovara se: ostvarivanje jednog tremutka u vremenu. Ogstvarivanje boja i mirisa epohe. Velika umetnost koja je, skoro uvek, po Malrou, pobeda nad nesvesnim, uvek je više od toga, subjektivna percepcija objektivne nužnosti i svekolikih talasanja, nestajanja i nastajanja. Međutim, reč je o pesnicima (i o poeziji) nižega reda.
U svetlosti savremenih stremljenja poezije i literature uopšte, pitanje (estetskog) opredeljenja nameće se kao jedno od karakterističnih i aktuelnih. Poezija, više nego proza ili avangardni film naprimer, ili pozorište, „danas je neopredeljena, neiznijansirana, nesamostalna. Više nego ranije, pesme su mutne, zamagljene. Pojmovi i pojave nazvani romantičnim oznakama „fatalno“, „tajno“, „potsvesno” — ođavno su eliminisanf iz modernih poezija, francuske i engleske — ·naprimer. U nas, već više godina — a naročito posle nadrealističkih lutanja i traženja — piše se o pesmi kao „o biću za sebe i biću po sebi", kao o neuhvatljivoj irealnoj slikovitoj igyač ki. Tako se dešava da se m nas objavljuju pesme koje su i ritmične i slikovite i sokovite — ali koje ništa ne znače. Koje ispričavaju potpunu pesničku prazninu ili umetničku nemoć pred temama bića i materije.
Igre reči, veštačke sintagme, nekontrolisano korišćenje „zvučnih i efektnih rimovanih pevanija — to su neka od osnovnih obeležja savremene mlađe poezije. Više nego ranije (u kojoj bilo našoj prošlosti) danas čitamo pesme koje obiluju čak i lepim slikama, uspelim dekorativnim znamenjem — ali koje ne govore ništa. Malo je i prenedovoljno kada pročitamo oko desetak pesama i zađovoljimo se da u njima nadjemo — bar nekoliko pristojnih stihova. „Dobar stih?" — svaki čovek koji se ne bavi literaturom, verovatno, posle svakog jutarnjeg uđenja ili u svakom predvečerju, u običnom razgovoru, posluži se po kojim lepim stihom ili metaforom, Može se slobodno i svrsishodno govoriti, u nas, o poeziji nižega redm, o pesnicima koji u budjavim i inferiornim svojim intimnim „dhevhjeijma napišu bar po nekoliko simpatičnih stihova, što se proglašava poezijom, Poeziju nižega reda pišu efemerni saputnici i „sapatnici literature.
Elegantna „dekorativnost i bravurozne lirske arabeske, kad su samo magnovenja i trenutni opažaji ili dojam, nisu realni sintetični sađržaji već imaginarne kopije, nisu doživljaji već prividne ili Jažne emotivne senzacije. Ako pesma tako nastaje — ili potseća na irealna buncanja, na izopačenost koja se često krsti kao „imaginčtivno trajanje potsvesti“ — ili je semtimentalna ispovedna ·„nejnventivna beseda o sebi i o „svom svetu“.
Ali — prepoznavanje „neponovljivih vizija, nečega Što je ti proŠlosti bilo sveukupni izraz i nndgradnja ponovo nadjenog života (ili: ponovo izgubljenog) u sadaSnjosti je to — objava za buđućnost, vizija onoga što će se desiti ~— a unapred smo ga zavoleli, emotivno osvojHi, racionalno odrediii, Emotivno prihvatanje i racionalno „određivanje jednog događaJa. pojave, pojma, doživljaja — uz potpunu saradnju imaginacije i inspiracije, uz intuitivna doslućivanja — stvaraju snagu pesme, harmoniju poezije, intenzitet pesničke poruke. Ređ u oblikovanju neposrednog doživljaja tenđenciozno Je realističan: simboli se mtelektunInim opređeljenjem nađovezuju na vizije, ođređene osnovama pesnikove idejne ili tematske obojenosti, poruke. „Pesnik mora đa živi u trenucima vizije koji beže, ali u tim trenucima njegova vizija prodire vrlo duboko i vrlo daleko, i stepen njegovog prođirmnja odđmerava se dometom njegove poetske misli ili inteligencije“ (Herbert Rid). A misao je uvek „pokušaj za SIV e osvetljavanjem“. Ppi-.
arnost osećanja u Žiji s ji; samo neodređene slfke, lirski BR Poli je „kazan uzavrelog uzbuđenja”, Uvek se mora računati da »U fmetnosti život počimje uve od smisla života“, — po Malrou. A teme pesnma i pesnika: varijacije na temu sveukupnog zbivanja, osmišljavanje tema i iđeja koje sadrže u sebi i atmosfere i odredbe univerzalnih sadržaja, prostranstva i karakteristike neodvojive od kretanja koje je i istorija i sudbina čoveka uopšte. 1 mnikađ ne treba zaboraviti na Marksovo načelo, sveže | savremeno, „Više svesti!" Tačno je, više svesti.
Rađe VOJVODIČ