Књижевне новине
POZŽORIS"LI
+ Hr_ar (Ad va
Žž. tat aa Komedija Čin-čin, koju je napisao mladi francuski dramati-
čar Pransoa Bijedu, započinje dobro poznatom melodramskom situacijom: jednog sumornog zimskog popodneva, sastaje se dvoje unesrećenih ljudi đa razmotre kako će okončati ljubavnu vezu 5VOjih .nevernih supružnika, i umesto toga 'Ibrzo otkrivaju uzajamnu simpatiju i vlastitu mračnu sklonost prema alkoholu. U daljem toku komada, pi3ac snažno nagove štava atmosferu bezizlaznosti 1 prožima delo setnim humorom, ko ji blago naqlašava čovokovu nemoć pred životom (zanimljivo je napomenuti da u Čin-činu postoji zrno onog dramaturškog postupka, koji se od Čehova naovamo naziva atmosferom lirske tuge). Ima, međutim, u komeđiji jedan trenutak kada sva moekša raspoloženja rmstupaju mesto natura lističkom slikanju pljanstva, to stanje dobro objašnjava „neosetno preobražavanje autorovog setnog smeha u apsurđan humor, i pojstepeno preovlađivanje jedne serije nejasnih, mutnih, gotovo halucinantnih scenskih slika i akcija, Tako lako uočavamo racionalan Kkarakter takvog postupka, uskoro postajemo svesni da Bijeduova ri ča krije i tran neke nedorečene uznemirujuče simbolike.. „Pritom se kolebamo uglavnom između dva tumačenja: prvenstveno pomikljamo, dđa Bijeduaov komad govori o onom u materijalnom blagostaniu otupelom delu čovečanstva, koji uzaludno pokušava da otsustvo duhovnih sadržaja kompenzira histeričnim predavanjem besmislenim ritualima; istovremeno, nismo daleko ni od pomisli da komedija ustvari slika večno tužnu istoriju usklađivanja ljuđskih odnosa u životu (ru početku prisustvujemo su sretu toliko različitih liudskih bića — susretu hladne racionalne Engleskinje i spontanog romant!čnog Italijana — đa bismo ih na kraju komada zatekli duboko izjednačene u tupoj animalnoj “egzistenciji,-koja se iscrpljuie potpunim pređavanjem poroku).
Simbolični „nagoveštaji, međutim, gube se u maglama „nedorečenosti a osnovna ideja dela nije dosleđno sprovedena; zanemarimo li na trenutak traganje za tim neuhvatljivim smislom, Čin-čin će nam «se fkazati kao tipična privatna trageđija, koja se, zato što je doživljavaju Peznačajne malograđanske lutke banalnog morala i suštine, preobfaća u farsu o trivijalnosti života. Moramo razumeti đa se taj proces odigra va gotovo protiv piščeve volje, što prouzrokuje mnogobrojne oscilacije u dramskom razvoju i konačno preovlađivanje melođramske sheme, oko koje je konstruisana fabula komeđije.
Režirajući Čin- čin, Mira Trailović se ograničila na određivanje osobenog unutrašnjeg ritma čove-
Ezpsn o Krivijsimosti
Fransoa Bijedu: „Čin—-Ččin“
nosti i sopstvenom besciljnom vegetiranju. Režija je rpoečatljivo sli kala' mnogobrojne nijanse i mene raznolikih đuševnih kretanja dveju nestapilnih duša, koje su se iznenadno suočile i potom klizile u mrak por»ka, što je donekle opravdalo stisku heterogenost pretstave (reditelj se služio i karikaturalnim postupkom, i realističkim tretmanom, i simbolističkim detaljima, kao i atmosferom punom tra glčnog patošsa, koja sugerira taJanstvena misteriozna „raspoloženja). Doduše, redđiteli ie uspeo da pronađe jedan osnovni prigušeni ritam zbivanja, u kome se događaji odigravaju kao u polusnu, i koji dopušta neprimetno smenjivanje suprotnih dramaturških proseđea. Dođajm», da je kraj Činčina, u režiji Mire Trailović, zvučao za nijansu tragičnije nego što je to pisac zamialio. |
U Ateljeu 212
Dobro su glumil! Ljiljana Krstić, Ljuba Tađić i Zoran Benderić, U prva dva čina, Ljiljana . Krstić je| sa nekoliko štedljivih DOteza oCrtala karikaturu sumorne gospođe Pamele Pik, karikaturu koja je, u isto vreme, precizno dopunjavala razvoj druge glavne ličnosti komada: . kasnije, Ljiljana Mrstić je tananom i složenom igrom otkrila i dirljiva ljudsku patetičnost te racionalne : prividn» bezosećajne osobe.
Kao i u Frišovim Palikućama, Ljuba Tadić je izgradio jedan složen ljudski karakter, dđeterminisan beskrajnom mlitavošću volje, Uz to, Tadić nas je ponovo očarao svyjom sposobnošću trenutnog zgušnjavanja emocija, koje zrače | neodoljivom snagom.
Zoran „Benđerić je inteligentno ponirao u. ličnost prerano sazrelog Bobija, i uključivao „u svoju glumu jeđan izrazit) moderan sen sibilitet, prožet ironijom, skepsom i cinizmom.
Vladimir STAMENKOVIĆ
e ZASaarauNA aan at O ayipprp menama ——
4.
„1 m NO 2
Razgovor (postfestum) o kratkom filmu
Cinjenice ili...?
Kritičar:
— Nažalost, zablude o kratkom filmu sad, posle festivala, još su brojnije i veće.
Dramaturg:
— Zašto? Kritičar:
— Pa, najkraće rečeno, tek sad niko nije shvatio šta ustvari hoćemo: film činjemica ili artistički film?
kovog prilagođavanja tuđoj lič-
Vjekoslav MAJER CO raz cca dđrčarte
Koliko bje porođajnih bolova,
dok je došlo do prvog tiskarskog stroja, kolike su bile žrtve olova,
da im se više ne zna niti broja.
U tiskarama kao crne ptice
visjele na zidu osmrtnice.,
Lijeva se olovo, stvaraju se slova velika, mala, šimoka i vitka, a svaki dam nam nosi mnogo nova, a svaka novost nije | voda pitka, iz nje duh se krijepi, naprijed srlja, iako često zlobnik vodu prlja.
Reci iz strojeva izlaze kao zrake velikog sunca, zovemo ga um,
i kada čuješ tih strojeva šum, vjemuj u ljude i u njihove ake, nekad mam bješe prevelika soba,
sad nam je malena šetnja oko globa.
Od rukopisa, pa do gotovog djela mučan je, dalek i tmovit put, . a kad u izlogu osvane knjiga bijela
i kada o njoj pane pravi ud,
pisac i gra{ičat neka si pruže ruke
i neka zajedno pnođu kroz slavoluke.
Braćo moja u crnoj umjetnosti,
zajedno kročimo čethiri dekade, gledasmo mnoge grobove svježe i mlade, od vas je mnogi ostavio kosti;
u podrumima slagali ste slova,
ili na tavahu ispod žarka krova.
Rušite prostore preuske za radme ruke,
onć še pružaju preko cijelog svijeta,
slovo za slovom mudro k suncu šeta,
dahnimo, kraju idu naše muke.
Wite se strojevi, izlazimo iz mraka!
Sto veće tiskare i Što više zralkal
___ ____ _____ ___ _______ i __—__--_—_" e
Dramaturg:
— Izvinite, ali meni se čini da jedno drugo ne isključuje, Zar se činjenice ne mogu saopštiti artistički? KHritičar:
— Mogu, svakako, I tu već leži uzrok jednoj zabludi, Mi hoćemo da baš svaki kratki film buđe i ar-
tistički. 1 stoga je retko koji odi sta umetnost. Kao da svaki režiser želi kratkim filmom da kaže: „Evo, molim „Vas, pogledajte samo... Zar ja nisam umeinik? Zar ja nisam pređođređen za igrani film?” Čak i u filmu koji treba đa demon–strira kako se prave kablovi, ili sir, ili kako se higijenski obavlja muža krava, nailazimo, vrlo često, na deplasirane elemente igranog filma ili na tobožnji tačnije rečeno: na pseudoartizam. Dramaturg:
— Smatrate li da je to potvrdio upravo protekli festival?
Kritičar: — Da,
Dramaturg:
— A odluke žirija? Kritičar:
— Žiri? Taj fotum je već SvOjom selekcijom filmova, dakle izborom za oficijelno prikazivanje, za konkurenciju, jasno pokazao da mu nije jasno šta ustvari hoće, Žiri nije bio dosledan: najbolji filmovi ili najbolji pretstavnici žanrova? Međutim, treba reći da ovako jednostavno postavljena dilema, pred kojom je bio žiri, nije rilmalo prosta kdo Što možda izgleda na prvi pogled. Jer, ako smo za najbolji film, onđa... kakav je kri terijum? Neko će reći: pa, estetski, naravno. Da, estetski ,ali — to je suviše uopšteno za film, posebno za kratki film, Dalje, tu je onda i diskusija: ima li film svoju estetiku? Znači, ako bismo bili za najbolji kratki film, onđa smo, 'ustvari, hajpre za diskusiju o kriterijumu, što je veoma složeno, Ali, ukoliko smo za najboljeg pretštavnika žanra, Onda.,. varamo se ako mislimo da je to prosto. Naprotiv, možđa je složenije nego razgovor o estetici — filmskoj. Zašto? Zato što je tu na tapetu rasprava o žanrovima. Poznato je da se mi uglavnom ne držimo uobičajene Klasili-
ĐREVEDENI ESEJ ·
ANA NJ BONFOA
Da bismo razumeli Remboa “treba da čitamo Remboa i pokušamo da izdvojimo „njegov glas od tolikih drugih, koji ga se pomešali sa njegovim. Nije potrebno ići daleko i tražiti na drugoj strani, kađ nam sam Rembo govori D tome. Malo je pisaca koji su ili toliko strashno zainteresovani da poznadu sebe, đa đefinišu sebe, da se izmene i da postanu drugi baš tim saznanjem o sebi, Zato ću hast)jati da nađem taj glas, da odgonetnem njegovo htenjo, da oživim njegov akcent, i naročito njegove plahovitosti, njegovu noedostižnu čiatotu, njegova ođuševljenja i njegove katastrofe.
Čujmo ga. Ali pre svega, da bi se pođali njeovoj oporoj čari, a i da bi mogli posmatrati njegovo ćutanje, koje ga je htelo ućutkati, i koje je najzad ; uspelo m tome — čujmo wna u njegovom najgorčem sarkazmu, koji označava njegovo Daj: veće gqnušanje: Moj rodni građ je najiđiotskiji između svih malih provinciskih građova“, pisao je kao še3haestogodišnji gimnazijalac svome profesoru. „Kakvo đubrište!“ uzvikuje tri godine docnije. „TI kakva su idiotska čudovišta ti seljaci... U užasnoj sam nezgodi... Ni jedne knjige, ni jedne kafane u blizini, i ništa · se ne događa na ulic:! Kakav užas, ta francuska provincija!“ Može se pratiti po čitavom đelu Remboovom to nabrajanje. Pa otkuđa ta gorčina, koja liči na neki opčinjenost?
Od mrzi provinciju, jer je u njoj gonjen i ismevan 1 bog svog izgleda. On nosi đugu kosu ; puši na đugu tanku lulu. Njegove lagane večernje
šetnje guše njegov đuh koji se buni, i on pati. Ne može đa se pomiri sa đosađom, i ne pristaje kao njegova mlađa sestra Vitalija đa svoj život sveđe na brojanje kestenova po ulicama, Provincija je maćeha, jer ona uništava slobodi.
II 3 a
Ali Rembo je u Webi nosio, i mnogo teže nego drugi, teret dobra i zla,
On nije živeo samo u toj hrišćansko. koju će optuživati sa toliko, žestine, on tom hnajpuritanskijem i najsterilnijem đespotskom carstvu g-đe Rembo, njegove majke. govorilo o njihovim porodičnim istorijama, i nije prijatno pominjati ih ponovo, pa kad se čini to u ime poezije. Ali da bi se bolje shvatio Rembo, treba ih samo pomehuti.
Arti je rođen 1854 u porodici zemljoposednika, čija se ćerka, dobra miraždžika, uđala za oficira, koji se borio u Alžiru, I Artirovo đetinj“ stvo prošlo je u stalnom menjanja stanova, koji su svi pripadali njegovoj majci, kao i u dvema školama, Ali i u svim tim stanovima il: razređima
oh se ošeća uvek tajanstveno usamljen.
Njegov drug Ernest Delahej pisao je: „Dok su svi njegovi drugovi veseli | igraju se, on ćuti, kao i njenov brat Frederik, godinu dana stariji od njega“. Oba brata izgleđaju uvek kao dam pripadaju nekom drugom svetu. 1 majka ih je tvek vodila, obojiću, kao i njihove dve sestre, na pijacu i u kupovinu, | kao đa je htela i time đa ih izdvoji od o&fale dece. Napred su išle devojčice držeći se za FuRhe, za njima dva đečaka isto tako đržeći se za ruke; za njima je išla sama majka. I ta mala grupa prolazila je tako svakoga jutra kroz grnmđ,
REMBOOVOJ|
Mnogo 8e ·
· cije“, Ona izgleđa
· boraviti — a to
OMENE O POEZIJI
dok su ih svi gledali iznenađeni tim redom i tom
ue se brzo osamila od svoga muža, ona je
mo krstka viđenja između dva A ORNona, le Stao je stalno bio premeštan kao 9i8tž, A on je blo živa duha i voleo promene, Možđa bi on bolje uticao na Bvo/ja sina, Artira, da podnese Mai al daa de šao tome da živi bez nje, j Š O dao. viša posle 1860, kada se rođilo najmlađe đete. Umro ie tek 1878 u Dižonu, kađ je Artir bio već u Aleksanđriži. ı Moramo se setiti reči samoaa Artira: „RođiteIji, vi ste atvorili moju nesređu, a stvorili ste ist»
tako i svoju!“ G-đa Rembo gorđa, puna skr
bila je osoba tvrdoglava, tvrdica, iwene mržnje i suvoparna. Umrla je u 75 qođini života i sahranjena između svoje
ćerke Vitalije i sina Artira. Ali i ona je čudna žena! Ona đozvoljavna sinu
snikcči đa nosi dugu kosu što izaziva potsmeh u Dafahef oha čak prima ša iznenađujućim obzirom | Verlena.
ı Artir je sličan svojoj majei. I on je tvrđoglav, eri i haivan, ali i gord. Zato staje uvek pas:van pred njom, pobeđen, nepomičan. Ali ako je pobeđem, on ostaje slobođan u sebi. 1! uvek je Nrtir bio jako luciđan. Mislim na njegovu pesmu „Pesnici od seđam godina“. Ona se može smatrati kao istinito ogleđalo jieđnoga đetinistva.
Knđ se Artirov otac sasvim odvojio od njegove majke, pa i njegov deda umro, prešli su iz velikog levog stana u ijeđan mani. Oko njih je wađa stanovala sirotinja, i mnjka je pazila da joj se deca ne đruže sa njihovom đecom. Tako je Artir, još kao dete, otkrio negativnu SBttanu ove surove civilizacije, pa ga je i to naghalo đa buđe uvek sam. Zato je od samog početka njegova poezija pobana, obmanuta ljubav, i želja za jednom novom ljubavlju.
III
I ta želja i naklonost za lju»avlju često se pojavljuje u njegovom đelu, uprkos sarkazmima i odricanjima, kao neko poverenje koje sam ebi pruža. Voleti je slabost { snaga Psihe! Čitava pesma „Pustinja ljubavi“ svedoči o tom očekivanju. Te strane, koje su najplemenitije i najđirljivije u Remboovom đelu, ponavljaju se sa uztrfljanošću ružnog sna i sa neveselim prizvukom da je to sve uzaludno. Jer istina je takođe đa Rembo traži tu ljubav sa pređosećanjem đa je neće dobiti, Takav je kraj sanjarenja u jednoj pesmi, koja nosi naslov „Detinjstvo“ iz zbirke „Iluminakao đa pređočnvha meko naglo nasilje, neku ranu koja Be nikađ nije mogla za- je baš ono što je g-đa Rembo učin'la svome sina. Ona ga je isterala iz oblasti u kojoj je hteo đa živi, iz sveta poverenja, qde se može sanjariti nasuprot Uvek mogućih patnji.
T “530V profesor retorike Izambar saopštio je kao odlučujuće sveđočanstvo da je „svaki novi sukoh sa njegovom majkom donosio niz bezgazitnih wlika u njegovim pesmama“. Rembo je sam svoju majku zvao usta mraka, a ja nju smatram kao pravi metafizički atentat, koji je Rembo kao dete doživljavao.
___ _____________________________________ - —-——---—— ———
našoj društvenoj sredini, nego smo demonstrirali pseuđoartizam koji ustvari kasni za svetskim filmom bar dvađesetak godina. Dozvolite mi đa Vas potšetim na svojevremeni uspeh, na stranoj filmskoj pijaci, dokumentarca „Splavari na Drini”. Otkud to? Svet je viđeo Drine i upoznao njene splavare. 'Šta, međutim, svet sad, osim ma-
„filmizam”,
MOMČILO KRKOVIĆ:
kacije, prođukcija načinila, Međutim, mi istvari nemamo ni svoju •osobenu đeobu na žanrove. U tom pogledu kođ has je konfuzija. Ima ne mali broj filmova koje ni mi sami ne znamo gde da klasifikujemo, i kako, a ne znaju to s njima da učine ni oni u inostranstvu. S tim u vezi je i neuspeh koji smo, recimo, pretrpeli u Oberhauzenu, pre me-
„sec dana,
ČOVEK TVRĐAVA
one koju je strana velika Dramaturg:
— Da, imali smo neuspeh u Oberhauzenu, izuzev crtanog filma. Ali, ne razumem, u kakvoj je to vezi sa žanrovima?
KHritičar:
— U indirektnoj. A u direktnoj sa našim p8eudoartizmom, „Tamo činjenice o jednom teškom i opasnom poslu, viđeo je đivlju lepotu smo prikazali filmove koji najčešće ne kazuju uzbudljive činjenice, đakle ne čiste dokumente, o nama |
nje-više turističkih tema, želi da
viđi na jugoslovenskom ekranu? Nas danas i ovđe! Imamo li film o komunama? o mehanizmu upravljanja i samoupravljanja? o socijalnoj zaštiti? Nemamo. Ali zato imamo filmove o... poeziji, lažnoj pre svega. Imamo, recimo više filmova o slikarima nego uistinu za svet reprezentativnih majstora palete.
Dramaturg: . — Vi ste znači za čiste dokumente? Kritičar: ,
= Ne samo za to, za činjenice, Ali, pre Svega za hjih, To je ono što nemamo i to je ono s čim možemo u međunarodnu arenu. Najzad, to svet traži od nas.
Dramaturg:
— Slažem se s Vama, Protekli festival je pokazao da ste u pravu, ali i da žiri nije imao smelosti da tu vrstu filmova energično podrži. Premnogo se kod nas misgtificira s artizmom, ustvari tobožnjim, u kratkom filmu. Znam režisere koji se stide da jeđan „činjenični film” ispričaju korektno, živo i zanimljivo, strogo u sferi žanra, nego, na silu, izmišljaju priče, uvode glumce, uopšte čine raznovrsne egzibicije i zamućuju film — sve iz bojazni đa će im se u protivnom reći đa nisu artisti, da nemaju mašte, đa šu suvi i bezbojni, đa su „tehničari”, najzađ da su nedaroviti,
KMritičar:
— Da. Nezdrava je klima u kojoj stvaraju realizatori kratkih filmova. Kritika ih takođe gura u zabludu jer je i sama u korifuziji. Dramaturg:
_7 Dodao bih još ovo: sve počinje od scenatija, ali o tome možemo iđući put razgovarati.
Ljubomir RADIČEVIĆ
KNJIZEVNE NOVINE