Књижевне новине

»Izgleda da ni damas neće niko da dođel« wJoš ja-tanove PS O AVaG VL ba - Rekao 'je to samo da je umitri. Gotovo se spučtao sumrak i 'bilo je već Wrajnje Vreme. Sedeli su za okruglim stolom i sa svakim korakom u dvorištu podizali glave osluškujući da li to neko kod njih do-

laži. Uvek bi se prevarili i, ne govoteći o drug0me mišta, ponovo se. pravili, da čilaju. U sobi se već o nije videlo da čita, ali paljenje šijaliće bilo bi priznanje da, je čekanje okončano, Priznanje,

da je veče. AA bio je četvrtak i primanje je bilo po-' podne: tako je bilo godinama; uvek bi se avi iskuc pili pre nego što bi še zapalila sijalića, Trebalo je i sad čekati... >

»Koji je ovo četvrtak?«

Znao je šta je htela da kaže: kako niko ne delazi. A. on, umesto da počne da &račumava, pomisli kako joj se glas izmenio: nekada je bio kao cvrkuVanje, a sad je bio hrapav, izlomljen; om se začudi što dosad nije primetio kako ona govori duboko. | >» Jesi li promuklap?«

Ona ne odgovori; bila je zemišljena i ktjiga je ležala na stolu; usta su joj bila otvorema i cak ili su se zlatni zubi, a, alo upali sijalicu, videće malje nad usnama: malje koje su hekad bile tako dražesnc, koje su otkrivale temperamenat, a sad, su to već bili brkovi! Ako upali sijalićm videće ih: dosad ih nijc zapažao, ali njen glas je sasvim bio u skladu sa brkovima... +

On se nasmeja:

»Da zapalim?«

» Još malo.«

Ona nije verovala da niko neće doći a oa je sad već bio ubeđen. To je već blo četvrti ali peti četvrtak kako nikog nema, a i pre toga bilo je ncredovno: prošlo bi nekoliko četvttaka a da se niko nije pojavljivao; onda neko navrati, pa opet nedeljama niko nć dolazi. Dilo je glupo dalje čekati, Bilo je požhato da je prijem bio popodne i da 'je u sumraku, pte paljenja sijalice, ona nešto otšvirala, dock s gosti grickali kolačiće i pili čaj. Patetična sonata. On se muklo nasmeja.

»Što se smeješP«

Govorila je kao naredmik! Bilo je sve ižvesnije da uzatmd čekaju. Bilo mu je smešno što sć ptave da lo ne znaju.

»Šta misliš zašto više ne dolaže?«

Je li i ona čula svoj glas? Ili gledala njega koji je sigurno takode oslarco, mada ne toliko koliko ona, i pored toga što mu je kosa olišla a ostatak posedeo? Je li ga ona videla iako je bio sumrak, i mislila da je to zbog njega, a on se ustvari, kao muškarac, mnogo bolje držao od nje. Sem toga kakvte je sve lo veze imalo s dolaskom?

Smejao se:

»Fa nekad nije bilo ničega da se kupi. A kod nas je uvek bilo sendviča, čaja, toplote, kolačića, ruma... Sad su punc radnje svega...«

»Ne misliš da su dolazili samo da jedul«

Je li ona zbilja nije znala kako izčleda? To, doduše, nije imalo veze 5 dolascima, i on to nije mogao da joj kaže, ali bilo je nemoguće da ne zna, kad još uvek toliko vremena provodi pred ogledalom?

»Pa ako nisu zato dolazili, onda zašto sad ne dolaze?«

»Nekad, sećaš se, četvrtak nije bio dovoljan; uvek je bilo nekoga: a sad ih nema ni četvrikom!«

Ona uzdahnu.' Nekada je i to sigurno bilo lepo, a sad, kao neka vodena neman, posle toga zamljacka: bilo mu je sve jasnije da je sa njihovim čelvrcinva gotovo. Bilo je smežno da ı dalje sede u sumraku kao spiritisti: kao da prizbvaju duhove, ili kao da su sami to. -

»Da zapalim, ipakl«

»ŠSto žuriš? Neki održavaju svoje dans primanja još uvek: kako to kod naš...«

»Kod nas je uvek dolazio mlađi svel«

To je bilo glupo, ali bilo je tako; bilo je logično da nema nikog kod on: koji su se družili sa starijima: mogli su da umru, da se razbole; kod njih su uvek dolazili mlađi od njih samih; ti su i sasla još uvek mlađi: nisu bolesni i nisu umrli, a ipak...

Na stola su bili kolačići koji se dve decenije nisu izmenili. Čajsik na peći bio je još stariji: ona ga je donela od njenih, ali ovde je četvrtkom tako šuštao već dvadeset godina. I flaša s rumom bila je toliko stara: uvek je na stoki bila neka flaša s rumom...

»Meni jedan rum s čajeml«

Ko je to rekao? Bilo ih je toliko. Umetnici. Svi su biui umetnici. Danas ih ima više nego onda, a ipak ne dolaze. Na klaviru je Pntetična, na zidovima njeni crteži i slike, a njegova zbirka pesama bila je odmah tu na polici: sve je bilo spremno...

»Marija, molim vas, poslužite goste... Gospodo, raskomotite se...«

Neko bi već prebirao po klaviru. Neko je došao prvibput i snebivao se gledajući slike po zidu, antikvitete. slušajući razgovore o umetnicima, uzbuđen zbog stihova u džepu koje će uskoro pred svima pročitati...

»Gospođice, budite kao kod svoje kuće... Mi smo ovde svi naši...«

Stari gosti su već ležali na divanima s nogama u vis i pravili viceve na račun novih, i, još više, na račun izvikanih umetnika koji su punili novine. To je bila tačka ironisanja. Čitali su stihove priznatih i gotovo se valjali po podu od smeha. Marija je svirala a on je supao čaj.

»Samo prvi put gospođice, idući put sle vi domaćica, ha, ha.. Bravo, Marija, bravo... Nalazite li da napreduje? Mlarija, postarajte se za gospodinal«

Gospodin bi obično bio čupavi mladić, me mnogo čist, s izrazom ubice: ali najnoviji ialenat! Ma_ rija je morala da ga olkravi i da ga natera da pročita pesme... Takvi su obično pili rum bez čaja...

»Stevane, gospođica je usamljenal«

Govorili su jedno drugom »vi«, pokazujući da su umetnici i slobodni ljudi: da svako ima svoj lični život. Uzeo bi gospoćicu za ruku i «prineo je usnama... 'To je najčešće bilo samo drugarstvo u umetnosti...

Je li i on već

»Sltevane..« .

Pravi narednik!

»Hočćeš da skloniš ovo sa stola: nervira me!«

Kolačići i sendviči su bili kao nekada iako je Imanje u Banatu gotovo celo prodano: i njen »žmuk« i slike Paje Jovanovića; ali još .je moglo da bude četvrtaka, samo višć nema za koga! Uvek su im bila smešna društva starih, reuwmaltičnih, astmatičnih osoba, koje govore o bolestima i vremenu, koje nemaju pojma o Uumelnosli. Umetnost je uvek bila mlada kao i njihovo društvo: bilo je neverovatno da je Mmetnost iznenada ostarela...

bio tako star kao Mayija?

ROTORA AVA LANA LANA IL AGURIRRONININNI

A VRS BLER NI Yi —— araBa ea yier O. OBA array T— vade Ker fVaDi ae bode, {e aka -bođialaajiAyakija up MAM. STRANA Me a roO ana ya kad vike a Eye Sl e 62 i f

CRNA OR Si panj Miodrag: ĐURĐEVIĆ

WKO, Xa | i i | -4 ||

'»Molim te izmakni čajnik: nesnosam Piti : »Ako voliš muziku... ne vidim...«

· je Wajednofi govorila iskavo. Sklanjanje Ustvati, nikad nije svirala kad je bila sama, to čajnika bilo je prižnanje da od četvrtka nema išla: ~ je bilo čudno... Ni on sam, doduše, nije čitao svoje bilo je onda glupo sedeti u mraku, stihove, ali sam ih je napisao. Ipak on sam, doduše,

»Nemoj da pališ!« . nije čitao svojć stihove, ali sam ih je napisao. Ipak

se i sam bavio umetnošću! Zašto ne bi sama svirala, a i on je Pristao da sluša: ako se radilo o muzici. Šta je on gora publika od onih koji su dolazihkš Umetnici! Oni koji su se tu zadržavali obično nikad nisu nišća napravili, kasnije su se ženili i udavali, smirili se i odlazili wu provinciju; ili bi ih sretali u vanoži kako šetaju decu i zaključivali bi kako su eto i li izdali stvat umetnosti: bilo je čudmo da su svi bili umetnici samo dok su kod njih dolazili! Svi su. izdali umetnost, jedino su njih dvoje ostajali verni, čekajući istrajno nove generacije, od kojih su obišao takođe posle postajali malograđani.., Šve su to bili izdajnici, a ona je sad zbog njih plakela, Ceo život su posvetili bome da neguju i raziWijaju plamen umet-

! anta :

Duboko. Kad je krenuo ka prekidaču.. Ali, na

kraju krajeva, ona ništa nije gore svirala nego ne_I njegovi Mihovi šu bili oni isti: nisu bili gori,

iako je knjiga pre «desetak godima štampana u privatnom izdanju. Jedan lahac e zemlje, ustvati, Pravio je viceve govoreći da knjiga vredi bar toliko: je li žbilja vredela» j

»Šta mislih...« / a

Kao da mulbra: glas joj je bio izlomljen; nije valjda mislila da ima Ponovo petnaest i da će moći još jednom...

»...da li da otkažemo naše četvrtke?«

»Komen« :

Bilo je smešno; pišu pisma: molim da više ne

dolazite... A niko nije dolazio. Šta je htela da kaže»

»Da nisi mislila preko novina?«

Više nije bila ni narednik ni devojčica: plakala

ie. Zmao je da je plakala, Nije

znao: čajnik je bio sklonjen, prema tome, to se ona

ODN

ušmrkivala. Bilo je dobro što joj nije ništa rekao o

starosti: on nije bio kriv za te suze... Zašto je pla-

Bilo je neverovatno da je ala šta je on

mislio? Ili je, gledajući njega, mislila da je on kriv

što više niko ne dolazi; mislila da je to zato Što

je on ostarco? Bilo je nesnosno puuttbiti je tako... · »Mogla bi da wtsviraš Patetičnu,..«

kala?

Nije se pomerila... »Ja ću slušati..« Nije voleo Patetičnu, ali: da je

kraju krajeva, ako se radilo o umotnosti, on je bio

tu: slušaće... Mada bi bilo .smešno

moj čita svoje stihove: nije mogao to da zamisli... AM ona je samo Žena: ako hoće publika...

»Ostavi me... Molim tel«

Ustala je plačući i s treskom. zabvorila klavir. To

je u najmamju rukw...

zr: ———ı

nosti, a rezultat»

je gledao ali je preostala pesnika

REM ibn MJTOL Aar il POOR Ori by HT

ONA Sat

ILUSTRACIJA D, STOTANOVIĆA-SIPA

Bilo je dobro što više nisu dolazili! Bilo je dobro. Kad bi se sad slučajne pojavila

dva poslednja

koji su jedini u poslednje vreme

povremeno navraćali, bilo bi mu krivo. ZČapaliće si-

jalicu pokazujući da ih i nc očekuje, Skloniće kola-če i rum. Pokazaće im, i ako se pojave, da im više niko mije potreban, Oh je sam znao da je ona stara i to je već bilo smešno, Bilo je smešno njeno oduševljenje a znala je je to znao, Nekada i devojke koje su pisale stihove, a sad samo ta dva izmišljena pesnika koji su ovde dolazili da jedu. De-

da stihovi ne vrede ništa, I on je sve bilo drukčije. Dolazile su

vojke više ne dolaze: to je bilo smešno kao da je

on još pre nje ostareo? što je on već slar, to hovima nije ni radilo...

Zapalio je sijalicu... stojeći kraj klavira s rukom na zaklopcu; je ona prema njemu bila svirepa: on nijć ; bio nikakva publikal TRazumevali su je mladići koji su tu,

nekako wieši, Ni da i on hjoj sa-

je, iako

co devojke ne dolaze bi značilo da se nikad e sti-

, da se okrene

Ona nije smela peć a plakala

On nije razumevao muzikal od njih, prvi

· Protiv ravnodušnosti

Prolazili smo ulicom, bila je hJč, bio je mrak, i nek: čovek je, bogbigaznao zašto, zbog kakvog mraka u sebi, pojuto na nekog dragog čoveka, oborio ga ha žemlju i p)čeo da tuče. I on sve više tuče oborenog, koji je očigledno slabiji, oseča se da uživa u tome što tuče, što to može da čih: nekažhjeno. U tremutku sm» možda razmišljali, ali se cdmah iza toga javio jedan osećaj koji je gotovo hagon, i mi više nismo mogli da ostanem» mirni, nas više ne interesuje da je oboreni možda na neki način 'krivio svoju nesreću, već samo to da joe slabiji, i da O-

' naj drugi uživa u osveti ı šlu. Iz

nas izrasta neki nemir, taj nemir postaje protest, bunt, čudna neka i nova snaga, i mi sm» pošli u pomoć napadnutom, i ne pitamo se šta nam se pritom može deš:ti. Jednostavno, osećamo da je i pitanju povređa principa, povreda načela, povređa normi sa kojima smo se saživeli, koje su u nas Utemeljene, na kojima počiva naše biće, svet oko nas. Da braneći njih, branimo sebe, da nam je to dužnost, da drugačije i ne može biti. I, na svoju radost, vidimo, kako se, sledeći naš primer, ili, prosto, somstvene pobude koje su kao i naše, koje su izrasle iz ıstog kolektivnog osećaja, mi vidimo, na hašu rađost, kažem, kak) se ulica žačas ispunila svetom ; kako nije ni bilo potrebno da kidišemo na hapadača. Videći tolike ljude protiv sebe, koji su ne samo jedna fizička snaga daleko moćnija nego što je njegova, nego pre svega kolektivna osuđa nje govog čina, čovekove bestljalnosti uopšte, on se pređaje, ili beži.

To je, izgleđa, i sasvim razumljivo i o tome, možda, i he treba mnogo govoriti. Al: se dešava da taj Osećaj kolektivne odgovornosti, nužnog i aktivnog čestvJvanja u odbrahi i afirmiranju načela i normi na kojima kolektiv, i mi u hjiemu i sa njima izrastamo otupi. Nekad se, naprimer, desi nešto Slično onome o čemu je ma Dpre bilo reči — a ipak različno. Tukao je neko čoveka, tukao je

neko ženu, neko je udarao po de-

put videli klavir! On se ponašao kao prema dami, sebe da je postupio kako trebam, ima nečeg što podriva njegovu

tetu, & mi smo prolazili, mi smo prošli pored toga ravn»dušno ne osećajući potrebu da se ma na koji način angažujemo, Čovek je

bio iskrvavljen, žena je jecala pod . “ teresovan,

udarcima, dete je očigledno bilo bespomoćno, ali nas to kao da se nije ticalo, išli smo dalje za SvOjim poslom, za svojom rigom, za svojom radošću, ili tek tako. Il; smo sam)j) radđoznalo pogledali, onda se skupilo još rađoznalaca, ohda se okolo napravio čitav jedan krag, skup, koji je uživao Što gleda taj mali ljudski cirkus" Neko pritom nije mislio ništa, a neko ja možda i pom.slio: da to što se rađi, da to Što on gleda, nije lepo, da je ružno, da je neljudsko, đa je neljuđskija od svega t) ga možda upravo ta ravnodušnost, kojom se posmatra triumfovanje sile. i taj je pogledao oko sebe tražeći ili kao da očekuje neku podršku za svoje Frezonovanje, za taj nemanifestovani i ne baš tako sigurni osećaj u sebi. Ali na licima i u držanju ljuđi okolo nije bi lo nikakve podrške: izgledalo je kao da ih se događaj nije dojmio i da je to za njih samo jedna scena, pozorište o kome će posle pričati da bi ispunili jedan čas praznine u sebi i oko sebe.

I vi ste onda pošli, ipak nekako nemirni i taj nemir je dugo prati) vaše korake — zaista, trebalo je nešto ričiniti ili bar pokušati, mislite. Ali ste najzad odmahnuli rukom u nastojanju đa sve to predate zaboravu: najzad, šta vaš se to tiče, to što je trebalo vi da učinite, učiniće neko drugi, neko drug: sigurno je morao imati ra» zloga. da to učini pre vas, pa kad on nije, zašto da vi remetite svoj mir, zašto da gurate svoje prste tamo gde im nije mesto?

Ali tu ima nečeg što nije sasvim razumljivo : zbog čega o ĐDvome još treba govoriti. U želji da očuva svoj mir, čovek je za trenutak zadovoljan svojom ravnodušnošću, i ubeđuje sebe da je najbolje tako. Ali uskoro počinje da shvata da upravo u tome što neprekiđno traži razloga da ubedi

Izmišljenu, hladnu i Uusamljeničku građevinu. Počinje da shvata da time što hoće da ostane za izvesne pojave ravnodušan i nezainustvari na neprirodan način leči nešto u sebi, nekakvu neprirodnost koja nije samo njegova. I ako. mu se dogodi da se nađe u položaja onoga pored čijeg je udesm jednog dana? prolazio ravnodušno, pre no što se ljudi okol» pokrenu, u njega će ući gotovo paničan strah: od bespomoćnosti, od ujamljenosti, od. slabosti. Kao đa je nekad učinio neki mali nevidljiv zločm, prema ljudima, prema sebi, i zat>) mu se sad vraća.

Ali to je ona najelementarnija pobuda koja ranije ili kasnije ruši taj privid ravnođušnosti. Nezavisno od toga, šta se tome čoveku dogodi, on počinje da poima da ni u onoj prilici, koja je na neki način bila isp;t savesti, nije bio ravnođušan. nego — R«nejak i slab, manje čovek nego što treba, koliko m»ra da je, koliko je bio obavezan da buđe, prema #5sebi, prema društvu, prema nekim pi sanim i nepisanim zakonima koje je to društvo uspostavilo đa bi opstalo. da bi se u jednom «što humanijem smislu nađalje pbomeral). I on, po nekakvom „svom unutarnjem htenju, počne da mrzi tu svoju slabost, svoj nemar, to sopstveno osećanje bezvrednosti, odvojenosti od čoveka, od druga, od prijatelja, od muke i radosti njihove. I u nekoj od idućih prilika sličnih onima u kojima je nje= gova slabost ranije trijumfovala, on Će se teško odupreti novoizrasloj potrebi u sebi da tu slabost prevaziđe, ma kako. I verovatno je da će snaga kojom se pritom angažuje, bit: veća ukoliko shvati, ukoliko zna da, sađa tek, tim kvalitetno novim, pravim ljudskim

činom, iskupljuje sebe, svoju ra- .-·

niju ravnođušnost. I to će biti još

uspešnije ako mu sredina pomogne .

i obodri ga primerom, rečju, bilo čim što afirmiše takvo jedno angažovanje. Slobođan DŽUNIČ

| Sada...

:gabo

owa. .se - nije libila da sve otkrije: nikad se

ro tje evitalol Nikad njegovi dihovi nisu sem sportske strane sigumo nikad nišlta više nisu čitali. E, pa lepo: on povlači konzekvence. Umesto da je igrao prefertansa kao drugi ljudi, en Je pristao, e se Svim &ilama trudio da joj stvori atmosferu k

je toliko volela i posvetio je Život umelnosti! Da je

igrao preferansa sad bi u tome bio maher i imao bi društvo, pošto se osvetio: umetnosbi, nema nigde nikoga i ona plače! Kao da i on ne bi mogao da plače, kao da on ne vidi šta sve to znači kad se život posveti umetnosti i na kraju nema nikoga, a nema ni umetnosti. Kao da on, mnošo bolje od nje, sigurno, ne žha, sad kad je upalio sijalićm, i dok sklanja preistoriske kolačiće iz mamubsikog doba njihovog živoba, da še o Mmetnosti nikad nije ni radilo! Ona nema pojma da je, time što je zaplakala kad joj je rekao da svira za njega, Ve otkrila! Jer isti je klavir, dsta je Patetična, i čak je oma posle. dvadeset godina prilično dobro svira Ako se zbilja radi o umetnosti, ako se radilo o Wwmelnosti, alko su ti Sila diči bili pesnici i slikari i te devojke pesnikinje, ako se tome 'radilo... Ali sve je to smešno sa „bi ta bile knjige s posvetama; oni ne bi morali više da dolaze, ali bilo bi knjiga, slika: dolazile bi njihove knjige, stizale slike: a ničega nije bilol Svi su bili umetnici samo četvrtkom, tu kod njih, ležeći u polumraku na divanima, zagrejani rumom... Ne bi joj te nikada sam rekao, da ona sama ne pokazuje da je sve baš tako bilo: ona se ne plaši da to polcažel Zato što je žena, ili što E imanje bilo njeno? Kao da % nije mogao nešto da radi; kao da nije mogao da završi prava, i sad bi već odavno bio advokat, da se nije žrtvovao, da nije sve žrtvovao umemnostil A ona na kraju kaže jasno: kakva umetnost, kakvi bakrači, nije u tome stvar...

Živeti za umeWmost i ljubayl

Pričao je komodi i oblvorio> OM fijoku., Bila j žutelih pisama, vezanih šarenim vrpcama, Bola Pa a Jedna hrpa, drtga,

Počeo. je da ih baca na pod. ] , trećA... Kad se okrene, ona će da Yrisne »Ne!« i po

leteće k njemu da ga spreči! To je bilo jedino što je još ostalo posle dvadeset godina. u svetu umetnosti. Njegova pisma njoj i njena njemu. Sva na vil Oni su bili slobodni ljudi, nism bili malograđani i svoje ljubavi saopštavali bi jedno drugom pismima. Pisali su kad je onom drugom biću bila potr podrška; posle nekog rastanka, kad je nešto počelo i obećavalo da bude strašno duboko... To su bila svedočamstva o Wuzvišenim .duhovima koji se ne libe da te delikatne stvari raspravljaju; govoriti o tome moglo je da bwde ružno, ali pisati, u pismima, i u to uplesti sentencije velikih ljudi o ljubawi, stihove, to je bilo nešto drugo: bo je bilo svedočanstvo o životima posvećenim ljubavi i umetnosti. Jednog „dana, možda: epistolarna književnost... Ponekad su „odlomci pisama čilami na literarnimi sastancima četvrikom: kad bi to u pismima postalo istorija. Mladići su se smejuckali, devojke su cikale: ponekad, doduše, zbog toga žto ih je on za to vreme Šlipao... Bilo je i njihovih pisama, tih koji su prolazili: njemu i nioj.. Svaka hrpa bila je jedna istorija; svi su odlazili, ali su pisma ostajala: bila su sva u... Mogli su da ih čitaju: jednog dana kad više niko nc bude dolazio. iše niko ne dolazi... Ona. će da cikne, da krši ruke, da stane ispred peći: »Stevane, to nikako; uspomene... Ceo naš život.. Jednog dana... Ljudi će čjtahi..& i UCE

Pokušače da ga spreči: ona misli da je u pismima madam de Sevinje, a ne zna... Sve su to bili dripci.. Svi koji su dolazili. Dršpci i nezahvalnicil On je sad ostao sam kad ona govori kao narednik; nekadašnje devojke pregledaju deci školske zadatke, stihove pišu drugi: on je ostao da sluša Patetičnu.. Ljudi bi se smejali: trideset pisama zbog nekoga ogi je sad šel poreske službe u provinciji! Zbog devojke koja, kao jedini književni rad, sad novinama šalje, kuvarske rećepte i ima devedeset kilograma.

Sve je bile tul Puno uvezanih, žufih, prašnjavih

: ı gomjlica,..

Oha neće shvatiti: neće shvatiti da se tu uopšte ne radi o umetnosšbi i nikad se nije radilo! Nikajal Neće »mceti da prizna:

»Al naše ljubavi, Stevane! Preklinjem te...«

»Pozstoj jedna dmuga reč za lu stvar: hoćeš da ti je kažembP«

I reći će joj; teći će joj ako se ona izbezumi, Reći će joj tu reč. Bilo je bolje za nju da ćuti, ali sigutfho neće moći; ona još uvek svemu veruje: da su to bile liubavi, da je to bila umetnost! Pa da je bila umetnost, sad bi bila još više: da je dvadoeset godina igtao preleransa, sad bi bio virtuoz, da se radilo o umetnosti gde bi sad oni bili: akademici. Biće neumoljiv,

Bio je kod peći: ona se nije okretala. Nije si gucno ni Žnala šta radi. On bučno otvori vratanca da i ona čujet nije imalo smisla da to učini a da ona ne zna; jednog dana će možda zbog toga da čupa kose: neka zna, ali ga to neće sprečiti, Lanpao je vratancima, Plamen je lizao, počeo je da odvezuje vrpce, sad će prvi svežanj unutra: još uvek nije znala šta radi...

»Spaljujem pismal«

Sad će da se okrene i da ga napadne; ali on je već rukw držao nad „tvorom i strpaće sve Undira pre nego što ona može išta da učini... A. ako pokuša silom, ili da ga ubeđuje, pominjući madam de Sevinje, reći će joj! »Znaš šta je ovo ovde: što gori?ć

»Naša pismal«

»Ne«, reći će joj, »to je razvrat: je | sada ra zumeš?«

Plamen je gotovo dodirivao ivice pisama i palio mu ruku: bio je sav napet očekujući njen glas i nje ne korake. Prva hrpa ode unutra.. Nije se javljala..,

»Čula si da spaljujem pisma.« | Morao je da ponovi: on je uvek bio fer. Sigumo je još uvek bila okrenuta leđima i nije znala šta on radi. Osvrte se da vidi: gledala je u njega! U njega, u plamen, u pisma: videla je šta radi, mogla je ne što da kaže. :

; On spusti drogu hrpu: ništa!

Bilo je neverovatno što je ćutalal Nije mogla da zna zašto on to čini, a ćutala je, kao da je znala šta su sva ta pisma stvarno značila! Odobravala je, dakle! Šo je bilo smešno i plamen je gutao požutele hartije.

io. e. poslednji trenutak da ga spreči...

4 ea je sve bilo unutra. On zatvori poklopac a SECERA eodiha! dvadeset godina bilo je unutra, WiBla. Kao d Sei: BBOOD JE pec kao iznemogla bub-

Jala, kao da je ovo bio suviše veliki teret za nju.

On ustade, osećajući bolove u kolenima. Godine Su već sigurno izlazile kroz dimnjak!

»Odoše u nebol« 2OVMNNEK abe; LEO u nju: ona je gledala bežrekoa pcep aa oo Rap Ga je urnjunom Urko IN

· Kao da joj je nešto podvalio: kraj

usalha ye brikovima bio je opušten „..

»Cnam šta hoćeš da kažešč«, reče joj, »ali nisam mogao sve odjednom... Moju zbirku ćemo pobrošiti za potpalu! Imaćemo cele zimel«

ponovo se nasmeja; učini mu da je soba postala prostranija i čisti? ić di

a ra 'sbija: ka j u sobi bilo više vazduha. o dk i KOJMOMUN

KNJIŽEVNE NOVINE