Књижевне новине
ALEKSANDRIJSKA POFZIJA I EPIGĆRAM PROLEĆU
Stvaranje helenističkih monarhija izazvalo je ne samo nestajanje starog nego i naslajanje novog životnog poretka i razvijanje nove kulbore. Suština d značaj ove kulture kao nove faze u istoriji amtičkog robovlasničkog društva pokazuje se naročito jasno u helenističkoj književnosti. Dok je udeologija klasičkog perioda helenske književnosti — naročito u demokratskim dežavama usko vezana s društvenim životom nezavisne gradske države, u glavnim gradovima helenističkih država kao novim književnim središtima, tj. Aleksandriji, Antiohiji, Pergamu,
'Tarsu, Rodu, Peli, književnost se razvija i ne- .
guje kao književnost škole, knjižnice, na»čničke odaje. Muze koje je hesiod video »gde na visokoj i svetoj planini Helikonu lakim nogama igraju oko ljubičastog vrela i oko žrtvenika iocdova silnog sina« preselile su se u Aleksandriju, gde su ih egipatski kraljevi smestili u Muzej, tj. ustanovu koja je obuhvatala zgrade i bašte, a bila uređena tako da je ličila i na hram i na akademiju i na univerzitet. Satiričar Timon o Je tu ustanovu »kavezom Muza«.
U helenističkim vojničkim monarhijama pjsci ne ba više za narod kao za svoju čitalačku publiku, nego samo za dve vrste čitalaca: s jedne strane za članove dvora, koji je helenski po rodm i vaspitanju, a s druge strane za profesionalne književnike i učene ljude, koji nemaju nikakvih veza sa životom širokih slojeva odnegovanih starom ucivilizacijom, nego ceo život provode u biblioteci, u kojoj je sahranjena klasička Helada, ili u školi. Društvene mohive koji ea davali ton i pravac poeziji klasičkog vremena sve wiše potiskuju individualni motivi, a grandioznu i majestetičnu sadržinu biran, rafimovan i bizaran oblik i brižljiva i stroga obrada stiha. Ta kabinetska poezija, u kojoj ima više umetnosti nego li pravog pesničkog zadabmuća, pisana je za dvor i uzani krug čitalaca koji umeju da cene trud uložen u malu ličnu ili učenu pesmu i pesnikova znanja u oblasti mitologije, folklora, stare poezije i helenskog jezika. Ta poezija nije, kao proza, prihvatila opšti jezik, tj. savremeni atički govor, kojim je — osim malo izuzetaka — govorio ceo obrazovani svet, nego se svaka vrsta služila onim jezikom kojega se držala u klasičko doba.
Nosioci te salonske poezije ne vole dela velikog obima nego samo izrađevine ograničene dužine. I otuda mesto starih pesničkih vrsta, rađaju se i razvijaju druge kao nove estetskoknjiževne igre: službena i svetovna himna, epilija, tj. mali ep, sasvim lirska i subjektivnoerotička elegija, mim, bukolska idila, a naro-
m
Bodlerova teorija analogije
Za čoveka koji je toliko oduažan i pasioniran, najzanimljivije su one bitke koje vodi sam u sebi protiv sebe... misu potrebni mikakui velim horizonti da budu bojno polje gde se biju najvažnije bitke; majčudosnije se revolucije i dogadoji zbivaju pod nebeskim svođom lobonje, u uskom i
tajanstvenom ~laboratoršijui mozga“.
Šarl Bodler
Za ovi „priliku |„wnaliziraćemio
grosso mođo jednu značajnu kom ponentu Bodlerovog duha: teoriju veza.
O ovoj njegovoj „zanimljivoj koncepc:ji pisano je na strani sa manje više opširnosti (T. Gotje, Ž. Pomje, R. Vivje, F. Tigem, O. Levi i dr.), ali gotovo niko. td njih nije govorio kako ona „zvuči“, kako zrači, kako deluje u koordinatama sadašnjice.
Detaljno» se isticalo: „Bodjerove iđeje nisu nove i ukazivalo da u ih pre njega rekli na razne načine: Svedemborg, Hofman, Luavater, Novalis, Balanš, E. Po, Da Gama Mačađo, i dr. Neke su od njih posebno isticali jer ih je i sam Bođier pominjao kao svoje jednomišljenike u ovom pitanju. (Svoedemborg, Hofman, Furije, Lavater). Najviše se podvlačila mistič-
Hajne, da je gospođa de Stal takođe o tome pisala, a da je Senam kur sanjao o čudesnom iru boja i mirisa“. No, ako bismo išli
čito epigram. A nekadašnje obilje metričkih oblika zamenili su prosti heksametar ili elegijski distih, koje su tadašnji pesnici gradili dotad nepoznatom umeinošću i pgreciznošću.
_ Nove vrste naročito se neguju u Aleksandriji, i termin >»aleksandrinizam« dobio je u književnosti značenje srodno s nestašnom razmaženmoscu, sa suvoparnom lčemošću, s Veoma izrađenim oblikom, ali bez ideje, sa sjajnim stilom, ali društvene tendencije.
Naklonost vremena prema kratkoj, ali duhovitoj estebsko-kn jiževnoj igri izazvala je uglavnom negovanje epigrama i dala mu značaj koji je prevazišao njegovu prvobitnu svrhu. Kao što mu vec sam naziv kaže, epigram je prvobitno bio OE za nadgrobni spomenik ili za kip ih za kakav zavetni poklon, ali u helenističkoj književnosti on je postao kratka pesma u clegijskom distihu za sve. Kao motivi za sastavljanje epigrama služi ponajviše kratak sudo nekom pesniku, slikaru, vajamu, umetničkom delu, zatim nesreća, žalost, vrlina, laska, zloba, burna noć, letnja pripeka, debela hladovina, bistar izvor, osvamak proleća. Epigramu je srodna goma, tj. ukrasni rezan kamen, i to ili intaljo, dragi kamem s urezanim ukrasom, ili kameja, dragi kamen s ispupčenim likom. Sa sve većim značajem privatnog života, s raskošem i s ukusom Vremena za ljupko, malo i simo gema je postala veoma omiljen i veoma inažen proizvod likovnog stvaralaštva i umetničkog zanatstva. Snaga helenističkih umetnika najviše se ogleda u oblasti simih oblika: u izražavanju intimnih osećanja, u stvaranju slika iz svakodnevnog života, u obrađivanju pojedinosti i trenutnih raspoloženja.
E,piigram najviše nam je poznat iz antologija, tj. zbirki cveća, sastavljenih u poznom helenističkom, a zatim i u vizantijskom vrememu. Sačuvana su nam dva zbornika epigrama: prvi je Palatinska antologija, koju je od starijih zbornika sastavio u petnaest knjiga gramatičar Konstantin Kefala (Ž(-om veku n. e.), a drugi Planndova antologija, koju je u XIV-om veku sastavio u sedam knjiga monah Maksim Planud.
Od pesnikinja koje su se naročito bavile epigramskim pesništvom listiću „se Anita, Arkađanka iz Tegeje, koja je u naponu pesničke snage bila u početku TII-eg veka s. e. i svoje epigrame namenjivala zavetnim poklonima, odmorištima u hladovini, izvorima i sveštenim mestima, Mira iz Bizantije, mati tragičkog pesnika Homera; Nosida iz italskih Lokra, koja je s pravom strašću opevala ljubavne radosti i zato je razumljivo što u jedmom ćpi-
gramu aoivoreno ispoveda' svoju. srodnost sa Sapfom,
Kao pesnici epigrama proslavili su se l,e.onida iz 'Taramta, čiji epigram nije više Živ izraz duše, nego većim delom slika mašte, jer je pevao tobože za razne siromašne zanalnike koji pri kraju života ostave svoj zanat i svoju alatku obese na kakvo drvo kao zavelni poklon nekom božamstvu i napišu epigram; Asklepijad s ostrva Sama, čije ljubavne pesmice,
pune vina i hetera, pretstavljaju pravo biserje
epigramske poezije i mnogo potsećaju na Anakreonta; Amtipatar iz Sidona, koji u svojim epigramima slavi pesnike koje voli, Homera, Ibika, Sapfu, Anakreonta, a ugleda se na Kalimaha, Leonidu i druge Aleksandrince.
Najenatniji epigramski pesnik bio je kinički filosof eleagar, koji je bio rodom 'iz Gadare u Siriji, docnije živeo u Tiru, a umro ma osbrivu Kosu, Qn je sastavio prvu antologiju pod naslovom MWenac, i ona je postala glavno vrelo za docnije antologije. Pevao je najviše ljubavne epigrame u kojima je izražavao setna osećanja u doteranom obliku. Evo u prevodu jednog epigrama u kojem slavi osvanak proleća:
Već je minula s neba vetrovita, ledena zima, smeši se proleće cvelno i njegovo ružično doba; crna zemlja se cela ukrasila .travkom zelčnom, svugde rastinje buja i mladim se odeva listom; zora, okrepa bilju, sad livade matapa rosom, one je s osmehom piju, a ružica rasklapa čašku. Pastir u sviralu svira, od svirke se razleže gora; orava su radost kozaru beloruna jarad i koze. Široko more se peni, brodari valove seku, blagoga Zefira Nai nadimaju njihova jedra. Već grozdonosnom Bakhu sva čeljad radosno kliče, cvetom i bršljanom kimim svu kosu kiti i krasi. Pčele, goveđe seme, izgrađuju prekrasno delo, hrnke obilaze svoje i bele prave lepote, šuplje izvode saće od voska tek salivčna. Svugde se ptičiji rod u pevanju nadmeće zvonko: galeb nad valima, lasta nad čadđavim cvrkuće krovom,
labud na obali reke, i slavuj u lugu se čuje, Ako se listak na bilju veseli i zemljica buja, pastir ua sviralu svira, leporuno uživa stado, ako plove brodari, a horove Dionis vodi,
ori se cvrkut ptica i zuka trudoljubnih pčela: zašto i pevač ne bi u proleće zapev'o milo?
Miloš N. ĐURIČ
MAKHS ERNST: NADREALIZAM 1 SLIKA,
ii ljč.zotčliiKR:M:ĐXVJT NI,
„klaviru apvaljujući
bjekt, spoljni wvet i samog umetnika”. (Filozofiska umetnost.)
složenim svOojstvima svoje prirođe, veliki umetni:
sniku „da vrši analize i sintez?9, rasvetljava mu „moralno značenje boja, kontara, zvuka min'sa“. Njena je posebna uloga u čitanju „prirođinog rečnika“. Ako je „pri
na strana ovih shvatanja, a najmanje se obraćala pažnja na Bodlerovu razradu i primenu, ma značaj njegovih stavova u borbi protiv rutine i šika koji su u Volikoj meri smetali razvoju ovih stvaralačkih snaga i ideja. Kao da se nije dovoljno opažal» da je i ova teorija „un“'verzalne anadlogije“ bila Bodlerova revolucionarna ratna estetička mašina u borbi za mođernost i sirnaturalizam, Većina tumača Bodlerove teori-
je spona uzimala je običn» nje-
govu pesmu Correspondances ka najubedljiviju ilustraciju veza 'zmeđu „apstraktnih pojmova i sen zorijalne stvarnosti“, između pesnika i „hijerogličnog „univerzima“ u kome on iznalazi i objašnjava dubnska preplitanja prirodnih fenomena, neobična i ne· svakiđašnja međusoma pesnička oplođavanja mirisa, boja ı zvukova, Nije se zaboravljalo i da se odmah istakne, kako je iđeju spona između boja i mirisa izrazio
KNJIŽEVNE NOVINE
8
linijom istraživanja korena koronova ove ideje, trebalo bi navesti puno podataka koje daje A. 5. Klajn u Knjizi Colour-Musik, pažljivo se nadneti nad Etiamblomi, Žak Žanguom, Suroom koji su veoma bogab), na primeru Remboovih Samoglasmika — YVazmotrili ovaj problem interpenetracije boja, mrrisa i zvukova, 'No, ovog puta mi bismo želeli samo da bacimo malo više svetlosti na neke Bodlerove tekstove koji se manje citiraju, i da razmotrimo, sa nešto više nijansi, njegovo shvatanje odmosa pesnika i unmwerzuma, NI Pogrešno bi bilo zadržati se 5amo na tome da je stvaralac, po Bodleru, tumač i prevodilac „Univerzalne analogije“. U tom sluČaju Om bi pretstavljao samo meku vrstu pesničkog Šampoliona, oštrookog posmatrača i ništa Više. Međutim, po Bodleru, umetnik je taj koji „obasjava Stvari sVOjim đuhom i njihov refleks prenosi na druge duhove“. On ie homo multiplex čija „suagestivny čarolija sadrži u sebi objekt i su-
je u stanju da iz svakidašnjeg i banalnog oslobodi čudesno, da prozaičnom otkrije epsko, da u „našim očima učini život žŽivlj'm i izražajnijim“, On uspeva, da nam, snagom svoje imaginacije dočara zvukove u boji, da boje postanu muzika, đa u jednom času proživimo više života.
„Osećajna imaginacija“, detaljizira Bodler na drugom mestu, je sposobnost „trčati preko Krovova" (ijronična rečenica kritičara Žerara na račun umetnosti Delakroa), sići u utrobu bića, naslikatt} „neuhvatljivo“, · „„monstruoznioj istinito“, „OPesmislenost koja izgleda moguća“, Bodler nas UpOzorava da imaginaciju ne treba izjednačavati sa fantazijom. Imaginacija je sasvim nešto drugo. Zato je najmanje možemo smatir ti proizvoljnom igrom mašte koja stvara nejasne kvaz'poetske Iogogrife, „romantičanske arabeske bez Životne supstance. „Naprotiv, imaginacija je svojstvo nad svojstvima, „kraljica svojstava“ Kak5 ističe Bodler. Ona omogućuje pe-
roda rečnik“, tumači Bodler, stva raoci koji ga konsultuju - uzima ju iz njega ono što se slaže a njihovom koncepcijom, odnosno, njihovim sklonostima, I samo u tom wlučaju dolazi —" R" posredstvom imaginacije — do uspešnog začeća pesničkog embriona Koji u sebi nosi klicu novog.
Jako je stvaralačka imaginacija umetnikovo svojstvo sui gemeriš, ne treba je smatrati „mističnoni silom nezavisnom od umetnikov. volje i svesti. Bodler mu nekoliko mahova ističe sadejstvo i međusobno dejstvo ova tri faktora. O: isto tako pokazuje da „osećajnu imaginaciju“ mogu an'mirati spolj na prirodna i veštačka sredstva kao naprimer: mirisi, zvuci, alkohol, hašiš, opijum i sl, Bodler je to sugestivno ilustrovao u pojedi.nim pesmama (Egzotični miris, Otrov, Miris, Bočica, Vino i dr.), a u svojim proznim spisima epjisao uticaj opojnih droga na stvaranje „veštačkih rajeva”, (O vinu i hašišu, Poema o hašišu, Gutač opijuma). PI O OI
[0]
Kenet
Kenet Firing (Kemmeth HFearing), rođem 1902 godine u Čikagu, po završetku univerziteta u Viskonsinu bostao je najpre trgovački putnik, potom novinar, zatim je pisao za raznovrsne magazine, bio autor kriminalnih priča svojevrsno udaljenih ođ ustaljenih šablona, Njegova poezija kao da je pisana pod neonskim svetiljkama koje bacaju opore boje i surove senke na njegove ličnosti: srdite gangstere, magnate iz Vol Strita, čistačice u pustim kancelarijama. Da bi svojoj satiri dao što Oporije tonove Yiring upotrebljava jezik noćnih klubova, novinskih
Pa čekate. (Kažu, znate, da najpre lažete.
•
stepenice. Pa večerate, potom, i idete na pa posle toga noćni lokal, i
Ali najpne, stepenice. I da li se sada, bejbi, dok se
Onda, kažu,
Ili da li osećaš: Šta je Moš "jedna smrt,
jedno lice više meču
uvek ih ima ponekad ili
lako je zaprepašćujuće živo naslikao čudesan svet koji se javlja u nadraženoj mašti pušača opijuma, iako je gorko rekao čitagcu: „Opijajte se vinom, poezijom, vi linom“ da ne biste bli izmučeni robovi Vremena, ipak nigde the predlaže da treba „upotrebljavati veštačka sredstva da bi se došl5» u stanje stvaralačke euforije, Nje ga nije zanimalo kakvu je ulogi imala kafa u Balzakovom stvara nju, nigde nije analizirao „utic3j „zelene vile“ apsinta na poeziju pojedinih njegovih „savremenika, još manje je iznosio „zanimljive primere kao što si Šilerov i Gretnijev. Ovi su — kao što je poznato — držali noge u leđenoj vodi dok su stvarali, Al: je zato posebnu pažnju posvetio ulozi sve sti, volje „u stvaralačkom doživlja.vanju univerzuma.
Da ibi se otkrila veza između spoljnih pojava i suštine stvati, da bi se dešifrovala „šuma simby)la“ # iz njih ostvarilo celovito umetničko delo, potreban je intenzivan rad svesti, jedna pošseb. na koncentracija. Veliki umetn"ć je gotovo uvek u stanju napregn'aı tosti i borbe jer „stuđija Lepori je duel u kome umetnik viče od užasa pre nego što bude potučen“. (Le Confiteor de lartiste). Stvaralac je stalno u stanju ispit'vanja i istraživanja „„unmiverzaln'h analogija“, u jakom osluškivanju svih zbivanja u svom mozgu, ozbiljnim traganjima po podrum'ma memonije punoj „polimsesta“ tj. nekrh nenapisanih rukopisa koje život slaže p> možđanim lav:rintima. Šta će stvaralac uzeti iz ove čudne knjige „nematerijalnih dokumenata, koje će reči pozaj+ miti iz širokog „prirodinog rečnika”, zavisi od njegove svesti, Pravi U metnik ništa ne prepušta slučaju. Bodler navođi Delakroa kao pri= mer idealnog parangona. Povodom njega zaključuje: „Neka stvar stećno nađena je prosta posledica dobrog razmišljanja“... I na dvugom mestu: „dobra umetnička slika je „promozgana priroda“, O ulozi svesti posebno «detaljno 3joV-ri pišući o Vagnerovom muz!*kom stvaranju. Zaključak o tom problemu treba „videt u rečima „muzičkog teoretičara Barbroan' na koga se pisac „Cveća zla“ poziva; „Ne razumem zašto se čovek od razuma i duha služi „veštačkom; sredstvima da bi došao do pesniškog Olaženstva, pošto su oduševljenje i volja dovoljni da ga podignu do „nadprirodnog života. Veliki pesnici, filosofi, proroci su bića koja čistom i slobodnom vežbom volje dospevaju u takvo stanje kada su oni u isto vreme u-
i 08,4 - .. Američka rapsodija (Odlomak) i Najpre grizete nokte. Pa se onda ponovo češljate. Pa onda čekate.
kažu, ubijate.)
PREVODU
Firing naslova, oglasa, žargom kojim se zaključuju veliki poslovi i sleng kojim se govore obične stvari. Njegove slike su snažno savremene; cinizam i komika su sjedinjeni; raspoloženja su mu razmetljivo indiferenina, a ton gorak. Njegovo delo nije nikad bilo lirsko. Ali ume da bude neposredam i uzbudljiv. Cilj njegovih satiričnih napađa bila Je američka srednja klasa. On nije oklevao đa odbaci »celu torbu konvencija, zakonika koji se obično dovode u vezu Sa poezi-
jom«.
5. ada ·kčadete) au; „Pa vodiće.
Pa zvono zazvoni. Pa Peg navrati. Pa Bil. Pa Džejn. Pa Dok. ·
I najpre pričate, i pušite, i slušate vesti i pijete. Pa silacite niz
neku pretstavu posle toga, možda. posle toga ponovo dolazite kući,
i ponovo se penjete uz stepemice, i ponovo odlazite u postelju.
Ali najpre Peg dokazuje, i Dok odgovara. Najpre igrate istu gru i pijete isbo piće koje ste uvek ranije pili. I klavir gradi krov od nota iznad sveta, I truba ika kupolu muzike kroz pnostor. I bubanj stvara tavanic» . iznad prostora i vremema i noći. Pa onda šale za stolom. Pa onda šah. Pa ponovo kući u postelju.
pemješ uz stepenice, da li se još
osećaš kako si se osećala tamo Da li se ponovo osećaš kako si se osećala juimos?
Pa onda preksinoć»
(Kažu, znaš, da naijpre čuješ glasove. Pa onda imaš priviđenja, kažu.
I sinoć»
bacalkaš se, vrištiš i builazniš.)
šta je još jedna noć u celom životu noći»
ili prijateljstvo, ili razvod od dva, ili tri? Ili četri? ili pet?
toliko, toliko lica, jedan život više meču toliko mmogo miliona života»
AlM najpre, bejbi, dok se pemješ i brojiš stepenice (kad se zbroje
jednako mnogo) da li si #i, ponegde, imala drukčiju zamisao?
Da li si &i, bejbi, nođena da ovio osećaš, činiš i bidleš»
(Preveo Dušan PUVAČIĆČ)
i objekt,
sabjekt čarobnik i međijum“. Bodler sa ovim mišljenjem nije
zrok i efekat,
usamljen, Setimo se da Delakroš u svom Dnevniku usvaja Volterovo shvatanje o „razumnom »ntu“zijazmu“. Nužnost te d'jalektićke veze „sofije“ i „pasije“ isticali su još stari grčki mudraci, a rjima se pridružuju Gete i Betoven, Vs=leri i Alen, Rolan i Tomas Man,i mnogi drug'.
No, kada već stvaralac poseduje tu dragocenu ravnoteŽi izmedđuj imaginacije i svesti, koji je i1ajbolji put, po Bodleru, da se umetknički dešifruje „misterija života“, Bodler navodi nekoliko normativnih umetnika: Balzaka, Igoa, Vagnera, Delakroa, Osnovmi 'cva:itet njihove umetnosti je urivemzalnost. Bodler nije mn9go oduševljen specijalistima za slikanje an garepa ili pisanje koračnica, za slikare enterijera ili pesnike slave.
„Izgleda mi“, kaže on rovodom: Rubensa, Veroneza i Delakroa, „da onaj koji ne zna sve da slika ne može se nazvati slikarem. S'svmi ljudi koje sam naveo izražavaju savršeno sve što izražava svakž od specijalista, i više, oni poseduju imaginaciju i stvaralačko svouyjstvo koje govori živo dua svi ljudi“,
To isto važi za književnost i po eziju. Bodler o tome dođaje:
„Onaj koji nje sposoban đa sve naslika, palate i udžerice, osefa-= nja nežnosti i okrutnosti, #,q"mni= čenu ljubav porodice i univerzalno milosrđe... i ono što je najblaže i ono što najstrašnije posto» ji, intimm' smisao i spoljnu lepo tu svake religije, moralni i fizički lik svake nacije, najzad sve, od vidljivog do nevidljivog, ud neba do pakla... nije zaista pesnik Šrokom značenju reči...
Dakle, nije celovit ni Govoljno veliki stvaralac onaj koji se samo zadržava okom na epiđerm.i živoO= ta, ni onaj koga samo interesuje sadržaj mutnih „taloga potsveasti, tj. ni površni realist, ni Suterenski nadreal'st, već kako Bodler kaže: sirmaturalist, Onaji, koj, je našao najbolje analogije, me*sfo> re, veze da izrazi što „bogatije, dublje sva dioramu Unive:zuma.
Bodlerova umetnost i njegovo razmišljanje o wuštini i svrsi stva! ranja potresno pokazuju: istir.skc? umetnik uprkos alijenacije oju trpi u modermim vremenima. na> stoji svim silama da u svum deful izrazi „sveukupnost ljudskih ma ' nifestacija života“, (Marke) |
Radosav JOSIMOVIĆ
e