Књижевне новине

' a - : ZU O O OVOM MRe, {a 6

KETA

„KNJIŽEVMIM MOVINA"

PISCI PRED IZDAVAČEM

LEPA PEROVIĆ

POMOĆNIK SEKRETARA ZA PROSVETU TI KULTURU SAVEZNOG IZVRŠNOG VEĆA

DISKUSIJA JE OPRAVDANA 1 POTREBNA

Pomoćnik sekretara za prosve. tu i kulturu Saveznog izvršnog veća, Lepa Perović, primila je 28. oktobra ove godine saradnika »Enjiževnih novina« i ljubazno mu odgovorila na nekoliko pitanja u vezi sa autorskim honorarima i položajem .pisca pred iz davačem. _ Želeli smo najpre đa čujemo šta drugarica Perović misli o razgovorima. koje su započele »3Književne novine«. U vezi s tim, drugarica Perović je rekla:

— Ja mislim da je diskusija o tome opravdana i potrebna. Možda je čak i malo zakasnila,

· jer se ti problemi odavno postavljaju, a društveni faktori koji treba da ih rešavaju nisu dovoljno aktivni. Naime, to je stara navika, da se sve želi rešiti putem državnog mehanizma, a tu su sađa pored države i drugi či„nioci, koji više treba da se angažuju... Zato mislim da je ova anketa dobra kao znak te aktivno sti, a čini mi se da je problem autorskih honorara toliko složen i kompleksan da bi trebalo mnogo češće i mnogo više da baš društveni faktori pokreću to Pitanje i o njemu diskutuju. U tom procesu je jeđino i moguće rešavati to pitanje, u kompleksu, a ne kao što se do sada radilo Ipak diskusija mi se čini malo jednostranom. Ponegde ona ostavlja utisak kao da je među književnicima rašireno shvatanie da neko drži ključ za rešenje tih problema u svojim rukama, a da ga nikako ne rešava. Neki misle možda da su to državni organi, a neki da su to izdavači. Neki kažu da društvo treba da odredi status stvaraoca... Ali to Ditanje neće nikada biti sasvim rešeno, jer je to složena materija, to je jedna živa materija koja zavisi ođ toka društvenih kretanja i, prema tome, to pitanje mora se šire postaviti... I neprekidno kompleksno rešavati.

— Šta mislite o polemici ~ »Književnih novina« i. »Ekonomske politike« oko visine autorskih honorara i o tome da knjiga niije roba kao i svaka druga roba?

— Polemika je bila interesantna. Ne bih htela da dajem Ocenu onoga što je pisala »Ekonomska politika« ili onoga, što je odgovarao Stamatović i neki drugi učesnici, jer mislim da ·su Dpitanja mnogo složenija... U Osnovi, mi imamo ovo stanovište: kulturna proizvodnja, pa i književna, đaje određenu robu, kao i svaka druga proizvodnja. Ta roba treba isto tako da podleže izvesnim ekonomskim zakonima, koji su istovremeno i društveni zakoni, ali to je jedna vrlo specifična roba koja se stvara na drugi način nego druga roba, i ljudi koji pretenđuju da se u ma kom pogledu bave tim pitanjima treba to da znaju i da to uzmu u obzir. Mi do sađa niktmo mogli da viđimo da je kulturnu robu, ne samo Književnu već i drugu, potrebno sasvim izuzeti iz tih zakona. Nama se čini da su to zakoni koji regulišu naš društveni' život, pa moraju da regulišu nešto i u toj oblasti kultu-

re. Ali daleko sam od toga da

bih mislila da tim zakonima tre-

ba prepustiti surovo dejstvova-

nje, jer to ne činimo ni lu .pogledđu druge, obične robe. U izdavačkoj delatnosti društvo in-

terveniše da bi usmerilo ekonom .

ske zakone. Tako naša izđavačka pređuzeća posluju pođ specijalnim uslovima, sa povlašćenim ekonomskim instrumentima, 38

. postoje, kao što je poznato, i izdavački fondovi koji imaju istu svrhu... Ima jeđan predlog: koji još nije do kraja prodiskutovan: da se ono čega se feđeracija odriče u cilju pomaganja izđavačke delatnosti (doprinos iz dohotka) sliva u jedan fond koji bi se delio ne po subjektivnom kriterijumu već po ekonomskom automatizmu, tj. brema proizvodnji i prometu knjiga, pa bi onaj ko više knjiga proizvede i proda imao i veći udeo u fondu. Mi smo bliski tome gleđanju, bar neki od nas ovđe, da u tom pogledu treba zavesti taj privredni nutomatizam i da bi to bilo bolje nego sadašnji sistem intervencije društva. ; ;

— Da li su autorski hono·

rari visoki ili niski? — U tome je stvar što niko može decidirano da kaže da li

niski ili su upravo onakvi kao što treba da budu. Da bismo to utvrdili, bio bi nam potreban niz vrlo finih analiza. Mi ne pratimo šta se dešava sa sredstvima koje društvena, zajednica daje za knjige koje leže u stokovima i koje se ne prodaju, a kada bi se prodale, onda, bi knjiga mogla možda imati i veći tiraž i bio bi veći prihod od nje itd. Možda u tim stokovima leže ti honorari...

— Čuli smo da Sekretarijat za prosvetu i kulturu Saveznog izvršnog veća priprema novi propis ti vezi sa autorskim honorarima. Šta nam, drugarice Perović, možete reći o tome?

— Mi ovde imamo već dugo vremena na dnevnom redu laj propis, koji ne zavisi od naše brzine. ili sporosti, već od izvesnih razgovora sa odlučujućim društvenim faktorima koji se nisu mogli sporazumeti. Smatramo da društveni predstavnici jedne i druge strane treba da se sporazumeju u pogledu visine autorskih honorara i ostalih stvari, jer mi ne možemo više da propisujemo minimume i maksimume. Kada bismo intervenisali i kada bismo propisivali m+* nimume i maksimume, smatra-

mo da bismo time okovali ho-

norare. Mi insistiramo na tome da se obe ugovorne strane same sporazumevaju, uz obaveznu asistenciju „društvenih faktora. Maksimume i minimume ne možemo propisivati, jer su to granice koje seistalno menjaju. Iz gleda da je iđeja o meposrednom sporazumevanju pisaca i izdavača sada prihvaćena od svih, pa mislim da ćemo uskoro doći do takvog propisa koji neće davati nikakve okvire, nego samo slobodno ugovaranje, a biće Obrazovana i jedna arbitražna komisija, koja bi posređovala u eventualnim sporovima... Jedino to je u skladđu sma temdencijama KOI našeg: društvenog. Tazvitka. we. e ROBNIH

— Šta mislite o ideji da se autorima daje procenat od

SPOEZŽIJA”

Bratko · KPEFT.

Zbor u jednom licu preistavlja, Glasove u tvojoj previru strasti. vjetra .i mora. Nastupa pred svakom sli- Živjeti! Žudjeti! Sanjati! kom te ih evripidovski-meditativno pove- Zasjeda vječna na život i smrt.

zuje. PROLOG

Čovjeka dva, jeđan drugome stran,

prodajne cene knjige, kao što je običaj u mnogim zemljama? -—— Uzmimo vas, stvaraoce: zašto i vi ne biste mogli da se pomirite s time da se ipak nađe jedan sistem učešća pisaca i njihovih honorara u procentu od prođajne cene knjige, đa se vrednost. tih produkata nekako kroz tržište iskazuje? Nije sasvim prihvatljivo mišljenje dđa se pisca ne tiče kako knjiga prolazi i kako se prođaje. To se u celom svetu primenjuje. Mi možemo u tome da napravimo bar jeđan korak, jer đo sada se pisca uopšte nije ticalo da li njegova knjiga iđe ili ne ide. Sa procentom možemo da pokušamo bar u Onim Književnim rođovima koji idu najbolje, recimo u romanima. itd, da tu i književnik snosi jeđan deo odgovornosti... U tom smislu podržavam i uvek bih podržala predloge koji idu za tim da se i na to misli. I to bi bilo u skladu sa našim pravcem kretanja, a nagrađa ili naknada za ono što se stvori, za tu vrednost može biti pravedno odmerena 5amo ako uveđemo neko društveno merilo za to. Ta merila traže se danas već na veliko i u upravi i administraciji, svuđa se traže metođi za pravednije nagrađivanje... Ima još jedno Di tanje. Ne znam da li je bilo govora o tome da vi, kao književnici, imate prilično velike mogućnosti da dejstvujete ne samo preko društvenih organizacija, već i unutar samih pređuzeća. Postoji i jedno mišljenje kod nas, koje doduše nije zvanično mišljenje, da se ne treba bojati za Kknjiževnike, jer oni imaju glavni uticaj u izdavačkim Dpreduzećima kao urednici, recenzenti, savetnici itd i da oni mogu obezbeđiti da se svaka knjiga iole vredna i sa minimalnom vrednošću štampa... Zato mi se nameće pitanje nije li jedan od faktora niskih honorara, i to Što se štampa suviše mnogo, što se.

'Šštampaju čak i knjige za kOje

se ne može predpostaviti da iniaju trajniju umetničku vrednost,

Časkom si ništa,

časkom mrvica Svemira, časkom gospođar svijeta

i sebi i drugom

časkom nedostižan svijet.

na samotnom se nađoše otoku

u vihoru revolucije.

Čovjeka dva. Dva, daleka, svijeta.

Traže se i odbijaju, vole se i mrze.

Obojicu vreba Smrt.

Kada se nejviše vole, tada je najviše slute.

S tihom grozom, s neigzreci

Htjeli bi da se spase. Čovjeka dva. Ali ne mogu.

Čovjeka dva, dva daleka svijeta, tri smrti.

še Digao se vihor

Iz stožera bacaš

planetama odđredjuješ put. Bogove si srušio u pepeo i prah

a sa sobom kud

što si odavno, ođavno morao biti?

a. Potajno negdje zabljiesnu

zvij Bijela su njedra plave oči.

još udara val

o kamene stijene.

Tko si,

što ljudska uzbudjuješ srca i mržnju njihovu gušiš? Vihoru što se na vihor diže smjelo suprotstavljaš sebe i drsko mu gleđaš u oči?

svih poniženih i bijednih.,

Vihor

protiv prokletog svijeta, Čovječe, gdje su ti bile oči,

da si pao u. ponor da si ponovno raspet?

' Ubijao si, ŽživiO .

od žuljeva tuđih, suza i muka. Čemu sad plačeš i stenješ?

Platiti valja račun. Poslednjeg suda · oštro je napet luk.

Nedužan ili kriv sa Kainom ko se brati proklet je đok je. živ.

. 2. Nisi što misliš da jesi

Kada ćeš biti, što bi želie biti? Svjetovi mraka i svjetla,

su autorski honorari visoki. ili . .

Hoćeš li, ljubavi,

stišati svjetova mržnju i ljudskih srđaca jade? Hoćeš li podići plamen . koji će prekaliti svijet i njina prekaliti srca?

A! šta

ni njih

jer čovjek je čovjeku vuk

a nije li

proguta ga bezdan

8 i vječni muk.

4. Š Žubore vali aralskoga mora. Dva srca divlje bičuju bure. -8C Prebrodit bi htjela, što ih razdvaja, sađ u daljine beskrajne žure.

vim strahomIskra već iskru iskri al' još se propinju vali još uđara val o val -

ako je oganj tvoj varka i dim?

Pazi da ne satreš sebe

pa onda, naravno, samim tim opađaju i honorari. Veliki je kvan tite onoga što objavljujemo. Ima otštampanih knjiga koje uopšte niko ne čita, niti ih kupuje...

— Mislite li, drugarice Perović, da je ovaj problem povezan i sa poslovanjem aših, biblioteka, koje se nalaze u nepovoljnom i ponekad veoma teškom položaju?

— To je sasvim tačno. Biblio-

·teke su u teškom položaju, a

one freba da budu glavni konsumenti knjige i one moraju da utiču na „književno tržište i da intervenišu na tržištu... Ali rešenje nije samo u tome, što je već istaknuto u diskusiji.

— Želite li, drugarice, Perović, da još nešto kažete o pi tanjima o kojima smo raspravljali? |

— Ako »Književne novine« budu davale rezime ove diskusije, mislim da bi trebalo što jasnije reći da se ne može odstupiti od principa đa je i kulturna roba roba, a pogotovu kod nas. Mi ne idemo za tim da dajemo niske plate i niske cene uslugama već da plate rastu ali da se i uslu ge naplate kako treba. Mislim da je to jedino zdrav princip. Zato bi trebalo:

1. Pratiti ovaj složeni proces ostvarivanja autorskih prava u svim njegovim vidovima i znati u svakom trenutku kakve on probleme ističe. To treba da čijne u prvom ređu profesionalne i privredne organizacije u toj oblasti. Čini mi se da bi to bilo uspešnije nego da se ta prava samo deklarativno brane.

2. Formiranje visine autorskih honorara treba prepustiti slobodnom ugovaranju, uz obaveznu asistenciju društvenih faktora.

3. Moraće tu da buđe i arbitraže najviših društvenih organa,

ako se odgovorni faktori ne sporazumeju. Ipak verujem, sa DOrastom naših materijalnih snaga i bogatstava, a i kvaliteta književ

„ne produkcije, konstantno će ra-

sti broj ljudi Koji će moći. da žive od svoga književnog rada. M. O.

Zbor iz »Balade o poručniku i Marjutki«

Otkrij im, sunce, puteve svoje prati ih blaga Danice s neba!

Noć je i svuđa ponori bprijete,

jer Smrt na svadbu njihovu vreba.

5 zemlju ćeš, da budeš, čovjek.

EPILOG .poljubila

Zora! Zora! Zora! Na Golgoti.

(Preveo Gustav Krklec. Premijeru »Balade« sprema, beogradsko Savremeno pozorište u Tre-

žiji J. Putnika). moći

' metničke imspiracije, senči

Srebrna cesta u zoru,

Zlatni vranci u skoku i trku kroz svijet,

kroz široki svije!

Svoji smo! Sunce! Sunce! Sunce!

Tako je Ikar leteo k nebu i sunce je bilo njegova smrt.

O val se razbio val.

. Čovjeka dva. Dva, daleka svijeta. Tri smrti.

Na obzorju krvava, zora, Sirena Smrt, pleše kankan.

7ZTrVOT OMWNO

Svaki, neublaženo mučan i kompleksno rođeni, alt stvaranja je, dok ovako trajemo omeđeni surovim zakonima biologije, neka vrsta potvrde našeg iskustva nagomilanog tokom prolaženja godina. I svejedno je da li slažemo stnpljivo reči u sve novc i nove oblike jedne čudnc igre koja se zove Wpisanje 'ili mešamo elemente i kiselme da bismo dobili zamrsena hemiska jedinjenja, rezultat je, u kraj» njoj konsekvenci, neuporedivi smisao postojanja koje se kontinuirano obeležava u predelu i vremenu i kojc prepušta svoja velika i sitna otkrića dolazećim praskozorjima.

U veoma rastrzanom zbivanju što se odvija u klimama današnjice i u kome svaki jučerašnji dan nepovratno pripada surim daljinama, naše rečenice, česbo nadahnute nespokojstvom uranijumske erc, uporno bi želele da savladaju taj više nego filmski ubrzani ritam proticanja. Nepostojani pod strašmim znakom rašćenja i Ycmenja, stihom i dijalogom bismo hteli da spasemo iremutak koji je do nera zotkrivenog bola naš i da ga sačuvamo za neke maglene buduće emocije. TI dok se prepliće rvanje slova sa auto. matskim otkucajima skazaliki velikog časovnika sveta, imaginativno i obilato nam se nameću i pod kožu uvlače suštastvene poruke doba, koje prevodimo na jezik „svojih zanata, oplemenjujući jabuke, terajući avio“ ne, iskazujući se dramski, „podižući naselja. Ali su mam, naporedo sa grmljavom mašnerije, bliski lomljivi dasi svakog ponaosob življenja koje drhti nošemo svojm zvezdama, strabom, slabošću i čeznućem,:

Najneuobičajenija i u isti mah i veoma dragocena je paradoksalna ljudska težnja da se prevaziđe ograničenost fizička i da se . dejstyovanjem premosti jaz između različitih prostora istorije. Čovek je i tehnički i u svesti sppeman da ispita tajnc parčadi kosmosa, kao što je u ponorima nuktrine pripravan da izanalizira Hkivo za tkivom mentalna stamja, pulsacije svojih osećamja, intenzitete utisaka i da dublje odredi svoju prisutnost na vefru života. I Čžbratimo, praznina u grudima, koja se javlja kao simbol grozomome usamljenosti pred svršetkom bitisanja i koja je u-

ništavajući bezlična i mučno sadržaj- ·

na i za galaksije i za biljke i za ugibanje, našu privrženost suncu, plodotvornost saznanja i spolojstvo odaja. Ta večna halucinantna dilema, renesansno biti ili me biti, imati svoje vizije, padanja i uspone ili nemoćno osluški~

vati tamam tamminu iza slera, protle-

Že se isbosmerno i jednako grozničavo od drevnog zapisivača hronika kraj kapave lojanice do .savremenog

· wepolinstvu stvaramja, da

0: oj

TAM

romansijera koji zahvata punim pregrštima promenljivosti pejsaža i op. stanke.

Pa čak opsednuti poplavama ropca, bežimo otl jesenjeg poznog šapata da lišće zaborava neumtino pada i prekriva voštanim žutilom truljenja ruke i tvorevine i da se taj proces razvnstavanja Što ga donose dani vrši toliko obimno da se glasovi, stvari š boje čine isparljivijim ed dima zlchude vatre starih nomada. Kao da su oblaci od antičke Helade do atomskih reaktora ispisali u vidove kora. čanja, u splotove odnosa, na izmaglice

"disanja magičnu alegoriju postojanosti

nestajanja i njome hteli da onespokoje žurbu i vrtloge sotleća, da ugase Žar njihovih “pilanja i „trošnom glinom omota.ju njihove ljubavi. A svi smo, kad se do kraja razgolitimo, zagledani u meki osvetljeni prozor u daljini koji nas neprekidno i istrajno mami, i njegova duhovna bliskost u bilu žila diktira reči pomoću kojih «c spajamo sa iščezlim dletom umrlog vajara, sa otopljenim snegovima, sa prvim plačem nepoznakog deteta, aa knjigom koja će tek biti naštampana, sa svojim igračkama i sa zracima što će se pojaviti,

A znamo da beše i reč Platonova; da je najpre nastao Haos, pa potom Zemlja širokih grudi, stalno sedište svima, s njome i Kros...« I taj mit o vljenju, o detronizaciji sudbine kad se iz zbirke pomaljaju svetlo i tama, o se shvali sve nerešeno u krvi, u prikrajku zenis ca, u huci točkova, u nabujalosti jed moga sna, privodi nas da sa iznova otkrivenom radošću pozdravimo krctanje, zuku pčela, tunele u pesku, mi« ris borovine, nemi pohod u stranstvo: vanje po šrokogrudom neravnom tlu, "Cada je bespredmelno razmišljati da li vreme promiče ili u njegovom sta janju mi ćilimo zajedno sa pesma“ ma i trgovima, jer smo odbacivši bogove i ne'stavivši na njihovo mesto elektronske nobote primili kao neizbežnu svoju pnromenljivost i od nje watkali materijal svojih vasiomskih galija, svoje geologije i svoje novelistike. Srednjovekovni alhemičari su iragajući za kamenom mudrosti i žudeći da iz trava iscede zlato na svoj način razrešavali za njih još sakrivemu istinu permutacije, slični nagonski slikam koji bi hteo da ulje na njegovom platnu zrači neposrednom svežinom nizovima potomaka koji će · procenjivati i preispitivati figmre i kuće drukčijeg zavičaja, Ra

Mogućnost da se na linije Ppređašnjih napora doda jedan rez,-da se inventar biblioteke obnovi još jednom zbirkom, rađa i rasplamsava verovanja da se jutro može zaustaviti u dugoročnijoj mladosti i da naše telo sa prirodom ne čini neprekinuto jedinstvo u trenutnom osećanju izdvojenosti. To bi, kao što kaže Hajnrih fon Klajst, bilo tako uzvišeno, da i se moglo nazvati nečovečnim. Mečutim, u nama je inatljivo prsuina nadahnuta potreba da izdeljemo stolice, prevrnemo rude, obelodanimo uspomene i da stvarajući umaknemo svemoći menjanja obličja. Ako je ćutanje sakriveno u biti predmeta, mi ga pronalazmo govorom da ne bi klonulo stajali pred slepim vratima samoće.

Plemenita povest o Ikaru, o njegovoj sbrasti da se vine i oslobodi sile teže i o njegovom nestajanju u okeanskoj beskrajnosti jeste i naš intimni pratilac koji nas neodoljivo odvlači da razaznajemo tekstove u mraku, da sa Don-Kihotom jurimo na vetrenjače i da betonom umesto trotoara ne prekrivamo [osforescentna treperenja poezije. »Uzbudljivom vezom suprotnosti« spajamo gotovo kao začarani reku koja neprekidno teče ne hajući za okvire obala i svoj san o trajanju Što se obnavlja iz pepela, spajamo vatru bezmernu što zemlju pretvara u pustinje i bezbojni okean kome ne znamo ni ime ni poreklo.

Il u toj bužnoj opijenosti Vreme nom mi sa gorkim' ponosom utvrđujemo rezultate koji se u geometriskim progresijama množe, razgledamo gradske krovove i žitna polja, odupiremo se vulkanskim potresima i odmaramo ma perinama, ustremljujemo se u gladi srca na visove što nas mame vidicima, zamiremo pred berbom grožđa i brodmo olkrivajući kontinente na kojima ćemo bezbednije nasta svoju uobrazilju, j brižljivo redamo po policama darove za ponoćni mir, za blagdanje podne, Premda je O daleko od pojma sreće, koju ne uspe" vamo ni ovlaš. krokirati, zahvalni smo prolaznosti ako nam je umesto po uzdanog tešenja pružila bar magnovc“ ni zaborav, dopustila da nam se jed“ na pesma preobrazi u opojni buđenja koje se ne svršava, To je više nego nada koja će kad tad obmanuti, više nego jedno koje će neki vihor pocepati u paramparčad, višC nego stope detinjstva u prašini ot“ snute, pa imamo umesto zastave na iarbolu sluitnju, koju je za sve naš izrazio Tomas Vulf, o onom skrivenom, o onom Šštlo je »materično-nOC" na, zadubljena tama koja potajno

·procvetava u Život«.

Slobodan GALOGAŽA

KNJIZBVNE NOVINB