Књижевне новине

CROTESKA NA IVICI

OCAJA I PLAČA

(Risto Trifković: „Posne duše“, „Svjetlost“, Sarajevo 1960.)

Ima Gana kada se m: : jevom spusti nebo i OP, Sa vlaga pritisne čoveka, smanji ga, i učini tamnijim, setnim, usamljenim. Lica, tađa, postanu nam?štena i crna, otsutna, i ljudi se zatvaraju u kuće, pale svetla i lako tonu u snn. Ulice opuste, hladnoća se digne sa, reke i pomeša s jesenjim mirisom bplaninske magle, i mrak osvoji rano. Ko je zdrav, razboljeva. se, bolesnik počinje da razmišlja o smrti, ružan postaje još ružniji, nesrećan još nesrećniji; ko kuće nema i ko je bem prijatelja tad beži među ljuđe, traži srodnu dušu, opija se, ispovedđa ili u gladnom dremežu usamljenog očajnika prebire Do životu, po ranama i uspomenama, bostajući još tiši, gorči. Samoća i seta opsednu čoveka, kiša, ga razmekša i tama u njemu naraste, proširi se i potopi ga svega; zvukovi se utišaju i izgube u daljinama, vreme zastane i mokrina se razlije po drveću, uvuče se u sobe, u hodnike, ı pore, prodirući do Kostiju. Čovek tada očekuje ljudski glas i liudsku reč, ma kakvu svetlost, neku ruku, pađajući sve dublje u još gušći mrak, u san.

Ispunjene fom atmosferom, pripovetke MRiste Trifkovića, kao da su napisane u sumračnim danima kada lepota gubi plemenitost i plemenitost lepotu, kada, iz magle navale patnje i rugobe. Na licima, njegovih junaka viđe se pečati bola, plesni i očaia; kroz njih brobije mem]la, teskoba, jalovost, beđa i silna, nezadovoliena strast nemoćnika i sinjeg kukavcna koji pod nogama nema tla već živi i tavori osuđen da odmrcvari preostale dane jeđnolikog i praznog života, besommoćan, jadan, tragičan i smešan u svome malom svetu sivila i neplodnosti. Trifkovićeve ličnosti potiču iz sveta koji se skriva iza fasada, solidnih građana, vrlih Otaca, časnih dama, TĐređanih Pposlenika, uređnih platiša; one dolaze iz pomerenog, gOtOVO nestvarnog sveta, u kome mne živi

| niko sem samotnika, uđovica, ne-

ženja i moaniinka, čiji su nemiri samo dalekim prauzrocima nikli na tvrdim obalama, jave

Mia, Foliko bio čudnovat, svet Trifkovićevih „pripovedaka ne pripada, tajianstvu sa one slrane Života, „neispitenim ·„pređelima gde vitlaju vizije i snoviđenja; on pripada vreloj stvarnosti koja se pred budnim okom svakoga. dana» otvara u raskošnom bogatstvu oblika, krajnosti i protivrečnosti. Trifkoviću izgleda nije dostajalo snage da taj svoj svet podigne na nivo alegorične vizije, bremenite smislovima i ljudskim „sadržinama. Zakoračivši u oblast bizarnog, u kojoj se kroz atmosfere otkriva bolesni, čemerni život. Trifković nije napuštao sigurno. tle realističkog proznog Kazivanja, tako da je, zadržan tom prinudom, lišio SVOje pripovetke jedne dimenzije koja bi njegovom delu svakako pribavila draž retke Književne imuzetnosti. On je svoje pripovetke pravio od birurških zareza po psihološkom i socijalnom tkivu malograđanštine i izgubljenih »posnih duša«, dodajući svojim razgoljenim žrtvama mi rise magli i tamne senke očaja, koje su pojačavale njihovu 1 Onako nesrećnu kob i objašnjava-

le mnoge autorove filozofske

stayove, bar isto onoliko koliko i anatomsku strukturu psihologije i morala njegovih JO Osećajući da u tome tako 3 življenom svetu bez Srece i i pote ima više gorčine i uzalu nosti nego svetlosti i topline, on sumornu atmosferu, U kojoj traju njegovi junaci, nije ostvarivao kao sveopštu metaforu gr"evite žudnje za suncem 1 vedrinom već ju je pokušavao da U blaži groteskom, pretpostavljsjući renlističnost vizionarskom ha osu, alegorijama i metaforičnosti, koiom su se često služili Trifkovićevi uzori i učeitelii. Zato u »Posnim dušama“. KOje su na granici fantastično, ipak nema fantastike, TrifkoVi ćevi likovi uvek su određeni De komi prirodnom ljudskom 9oSODI nom i omi Žive u realnosti, doživliavaiući je na iedan Dose 29. bizaran i manijakalan način. U »Praomentima iz života udove Pup-T.apane6 ostarelu, SBŠUDE IO udovicu na pragu smrti muće raspinju nemiri tela d nemiri ođ ovoga sveta 28 2. nulom, mepovrailnom mlađošć ; liubavliu i malim, već imaginar mim zadovolistvom u zagrljati nekog rYobustnop muš:t*kora 20836) koji ne dolazi 1 Koji više nikada neće doći u n„en

'KNJIIŽEVNE NOVINE

i \ugode,.

muškarca

starost i samoću. tepiha, gobl

stolnjaka i asparagusa. OIAVD njeno biće okrenuto je Javi* i javom uznemireno, mada je njen unutarnji splet nagona, strasti i nemogućnosti preveo realni Život na čudnovati, zapleteni jezik Dpsiholoških. nemira, katarzi, kasnih erotskih mpotsticaja, potiskujući pravu istinu o sudbini i položaJu samotnice. Pripovetka, »Obično: šetnja« kroz košmar i grom ničavu ispovest njenoga junaka otkriva istu nastranu i iskrivljenu svest o realnosti: nesrećni samotnik, prolazeći kroz život, zamišlja sebe u ulozi moćnika i velikana kome se svi Klanjaju, koga svi cene i poštuju i kome ništa ne odoleva. Junak varija-

RISTO TRIFKOVIĆ

cije »Dva zlatna zuba« pokušava da, zaboravi surovu istinu O SVOjoj ružnoći, ponesen slatkom varkom da ea ništa ne deli od sreće koju on još ne drži u rukama, ali koju veruje da može ostvariži kad zaželi. Ti zanesenjaci Koji žive od obmane i samozavaravanja ponekađ navuku masku nađmoći i veličine (Pavle Pavlović u priči »Voz za svanuće“ ili profesor u »Sutonjim epizodama), Trifkovićevi grešnici žive u iluzijama podgrejavanim igrama i praznom kombinatorikom samo, noga i bolesnoga duha, tavoreći pri dnu jednmoličnog i sivog bitisanja, iz koga za, njih nema izlaza i nema spasa do u snovima samoobmanama i veštačkim, lažnim nađoknađama. Sve njih pokreće žudnja za srećom, ljubavlju i toplinom i Trifković osvetljava samo. čvorište njihovih nemira — njihovu seksualnu glad. Oni pružaju ruke za smirenjem u pravoj, jedinoj ljubavi i čekaju utehu, ostajući večno u Kkvrgama svojih maprslih, posnih života. Sukob između iluzija i realnosti, koji doživljavaju u sebi, Čini ih tragičnim, jednako kao što ih pojeđine situacije prave

tragikomičnim i grotesknim, Pisac je tim kontrastiranjem stvarao uslove za grotesku, koju građi na jedan osoben način, 8 mnogim izrazito satiričnim elementima. Njegova groteska međutim, zbog sivila i tame na kojoj počiva, ima ukus gorkog, crnog potsmeha na granici očaja i plača.

. Mada su sumorne atmosfere ispunile Trifkovićeve pripovetke jednim neobičnim, specifičnim mirisom jesenjih kiša, vlage, magle i sumraka, u njegovoj pros zi se životnost meša sa mnogim tragovima, mnamišljene, Knjiške inspiracije. »Posne duše« se vrlo jasno određuju u temperaturi gogoljevske i čehovljevske satire, iz koje je Trifković izvlačio iskustva, ne strepeći da će time unekoliko da dovede u pitanje SsvOju vlastitu stvaralačku indiviđualnost. Gotovo čitava njegova knjiga kao da je ujstinu izišla, iz Gogoljevog »Šinjelaa; mnoge Trifkovićeve ličnosti, njegovi samotni i gorki nesrećnici, „Krvno su vezani sa divnim likovima iz Čehovljeve galerije portreta. Gogoljevsko-čehovljevska #đYpreokupacija pretstavlja iznenađenje za sve one koji poslednjih desetak godina nisu pratili razvija= nje Trifkovićevog pripovedačkog talenta. On se izmenio, prelomio, formirao; oni koji su ga nekada poznavali, poznaće ga sada ijedino po bujnosti i tempsramentu. Tekst mu je postao gušći, misao zrelija, rečenica mu je dobila svojevrsni ritam, oblik i kroj, sita od reči koje iz njega naviru nekom nezadržiyom, elementarnom snagom. Ponesen njihovom buwnjicom, pređ kojom čitalac često zastsnme, zasenjen i zaglušem silovitošću i zvukovima, reči, pisac poksšto i sam poklekne, pa se kođ njega tu i tamo može da naiđe na neodmerenosti i neprecimosti, feljkonskoreporterske Kkonvencionmalnosti koje ođuđaraju ođ opšteg tona i duha njegove rečenice.

Lak na peru, raspričan i govorljiv, Trifković u »Posnim dušamac donosi jedan čudnovat svet bolne i opore groteske, svet sa granica, fantastičnog i nestvarnog, svet: možda isuviše jednostran, ali uverljiv, plastičan i ıpečatljiv, ostvaren sigurnom TUkom pripoveđača koji zna šta hoće i koliko može da da. Rečit, buđan i prisutan u životu koji ključa oko njega, Risto Trifković se zato ovom „Rknjiom pretstavlja kao jeđan od najautentičnijih pisaca Kkoji u današnjoj bosanskoj književnosti napuštaju tradicionalne hroničarske lokalno-folklorističke okvire i prilaze univerzalnijim maotivima večitih i opštih ljudskih stanja i situacija.

Predrag PALAVESTRA

JEZIK KAO OBLIK OTUĐENJA

Nastavak sa 1, strane

ralnih nazora, stereotipnih emotivnih načina reagovanja na svakog pojedinca jedne određene društvene zajednice.

·Dođuše, samo zahvaljujući go-

voru, upotrebi simbola OE uspeva da ostvari svoju društvenost, samo TFaKO OB. Mspostavlja veze s drugim ljuđima, ostvaruje s njima saradnju u proizvodnji, materijalnoj i kulturnoj, prevazilazi granice svoje i individualne svesti i postaje učesnik u kolektivnim psihičkim zbivanjima, za koja su nađena. zvučna imena »duh vremena“, »nacionalni đuhć, »javno mnenje« itd. Nažalost, dosad u istoriji nije bilo nijednog oblika društvenosti koji nije bio ploupotrebljen negđe i od nekog. Ono što izgleda opštedruštveno često je samo prikriveno Dposebno, grupno, suprotno celom Ostalom društvu. Da li čovek, 5vesno se odričući jednog dela SVOie individualnosti „da bi prihvatio forme ponašania koje mu natura okolina u kojoj živi — zaista, postaje deo čovečanstva, zalsta se preobražava u društveno biće — uvek je problem. Kad je Teč o jeziku i raznim drugim foTmama društvene simboličke aktivnosti, one su se uvek pokazi vale ne samo kao prevashođan instrument povezivanja čoveka 5 drugim čovekom, već i kao najidealnnije sredstvo obezbeđivonia suverene hegemonjie privilesovanih društvenih grupa. Ogromna moć magiskih rituala, religioznih

propovedi i ceremonija, ideoloških parola, i uopšte klišea i stereotipa koji vlađaju u jednoj sredini — da okupe, sjedine, ostvare takvu socijalnu koheziju koja katkad vodi do potpunog samozaborava i do f{anatičnog utapanja jedinke u kolektiv, dosađ je u istoriji često korišćena u antiđruštvene svrhe: da ostvari maksimalno potčinjavanje autoritetu centralne (političke ili verske) vlasti i da stimulira antagonizam u odnosu na neku drugu društvenu zajednicu. Dovoljno je prisetiti se makar samo nekoliko primera iz istorije.

Hrišćani su pobili i spalili na lomači nekoliko stotina hiljada jeretika. Savremenom čoveku bi u mnogim slučajevima. bilo gotovo nemoguće da shvati kakva je bila stvarna razlika u ubeđenjima između njih i ostalih vernika. Najčešće, to su bili još iskreniji i fanatičniji religiozni zanesenjaci — između njih i lojalnih podanika crkve sva razlika se često sastojala u prihvatanju ili neprihvatanju nekog zaista beznačajnogr verbalnog simbola (maprimer, da li sva tri lica božja otac, sin i sveti duh — imaju istu suštinu, i đa li je Mariia rođila Tsusa kao bogočoveka ili kao čoveka koji je kasnije postao bog). Pa ipak, vernici su sa uživanjem posmatrali pretsmrtni ropac SVOih anatemisanih protivnika, ubeđeni dn čine dobru stvar i đa će iskorenjivanjem onih koji ne veruju da, naprimer, si ima istu

SRETEN STOJANOVĆ: ROB

STEPSKI VUK

(»Nolit«, Beograd, 1960)

Herman Hese nije nepoznat našoj čitalačkoj publici; više njegovih romana preveđeno je na naš jezik. Zato ovo delo dolazi samo da dopuni neobičnu galeriju slika Ovog pisca-filosofa i nobelovca, jednog ođ najkarakterističnijih predstavnika literature XX. veka,

»Stepski vuk« je, pre svega, roman o kompleksu dualizma ličnosti (sukob čovek-vuk), ali Hese se ne ograničava na ovaj kompleks SVOE junaka MHari· Halera, već pokušava da bliže određi njegove Koorđinate u savremenom svetu i njegov odnos prema »đrugima«, prema ljudđima koji ga okružuju i ne razumeju. Na taj način Heseovo dđelo postaje spektakl borbe jednog bogatog đuha za prevazilaženje okvira plitkoće i malograđanštine koja ga okružuje; ta komponenta daje ovom romanu boju i ukus velikih đela.

Pisac vešto oblikuje ovaj motiv, Koristeći se podjednako elementima jave i sna, Roman je pisan u prvom licu, u obliku beleški samog Halera, ali u kompoziciju se spretno uklapa i mit o stepskom vuku, izgnaniku i lutalici, usamljeniku među ljuđima. Ww tom sveflu svaka sitnica kojom se manifestuje Halerova izuzetnost i razlikovanje od đrugih (igranje fokstrota, odnos prema plitkom uživanju) dobija poseban značaj. A Kkađa se već đođe dotle, ostaje samo jeđan izlaz — humor. S tužnim osmehom treba posmatrati sve, ljude i stvari; s prezrivim osmehom treba posmatrati samog sebe. Tu ne Dpomaže ni napor đa se u samom sebi pronađe neka druga stvarnost. Gorko potsmehivanje sebi, obezvređivanje dosadašnjeg ja i nenalaženje nečeg novog, u Krajnjoj liniji, znači i dđevalorizaciju svih vrednosti, to je trageđija Hari Halera. U tom bolnom grču nalik na osmeh gubi se i prava linija mita.

Ivan Šop

suštinu kao otac — čovečanstvo biti u velikom dobitku. Treba se zatim setiti da se milioni katolika i pravoslavnih već vekovima međusobno mrze i tu mržnju racionalizuju uverenjem da je reč o jednom nepomirljivom sporu oko onog famoznog filio-que. U prošlom ratu, u dvađesetom veku, nekoliko stotina hiljađa naših ljudi je bilo poklano u ime tog besmislenog filio-que. Naravno, uvek je reč o drugim stvarima, ali one bivaju prikrivene podesno izabranim simbolima. BEnglezi, Francuzi i Holanđani vekovima ugnjetavaju kolonijalne narode u ime »širenja evrop-

“ske kulture i civilizacijeć i »vas-

pitanja za đemokratski način života«a. Bezbroj čestitih ljudi ostavilo je svoje kosti hiljađama kilometara daleko od svoje zemlje, uvereni da podnose plemeniti i duboko smisaonu žrtvu za »OSlObođenje Hristovog groba od ruku neverničkih«, za »slavu britanskog oružja«, »za slatku Francuskuqa, za »matušku Rusiju«, za »veliku istorisku misiju germanske rasea — ili pre nekoliko godina u Koreji za »slobođan sveta odnosno za »pobedu istočnog Vetra nad zapadnim«.

Nažalost, ovi oblici duhovnog zarobljavanja i otuđivanja nisu mimoišli ni mnoge koji se u današnjem društvu zaista bore ili veruju da se bore za Hukiđanje svakog porobljavanja i otuđenosti. Triđesetih godina je Staljin

SLATKA PROZA

(Luka Pavlović: „Mlado ljeto“, „Zora“, Zagreb 1960.)

Moglo bi se pretpostaviti da su upravo kritičari oni ljudi koji bi trebalo da maju za tajne i opasnosti Književne reči, da bi oni prvi morali da razlikuju Umesnu od neumesne, pravu od lažne književne reči; i da bi oni prvi morali, u tuđoj a DOgOtOVO u svojoj kritičkoj ili pripovedačkoj prozi, da osete, da raspoznaju pogrešan, prazan zvuk, frazu, literarnu nepismenost, dakle jalov, uzaludan književni posaq,

Razume se, ponekad nije.lako uočiti vlastite greške, a, još je teže priznati ih. Ali od Kritičara se, pored nepopustljive kritičnosti, očekuje i uvek prisutna samokritičnost. Luka Pavlović, anutor zbirke proznih crtica, novela i pripovedaka »Milađo ljeto“, takođe je i kritičar (pretežno se bavi književnom i kazališnom kritikom«, piše u belešci na Kraju ove knjige). Ali ja gotovo uopšte ne mogu da zamislim koju i kakvu pripovedačku prozu Luka Pavlović ceni, kojoj pri daje i priznaje vrednost propu-

.štajući je iz svoga Kritičarskogz

objektiva, u svef, književnosti kađ je samome sebi dozvolio taj i takav luksuz da ne samo nw

'piše nego čak i objavi, nego čak

i dopusti da bude objavijena proza pod narečenim naslovom »Mlado ljeto«. :

»To je, viđite, jedna ođ onih golih životnih priča što ih samo loši pisci prave sa glazurom, kao slatko poslije dobrog jela.

Ovo je citat iz jedne pripovetke Luke Pavlovića; njegov Dpripovedački rad se, mislim, ne bi mogao bolje okarakterisati. nego što je, eto, sam on, sasvim slučajno, to učinio! Ali nije u Dpitanju samo »jedna od... priča«: sve su Pravlovićeve novele i pripovetke takve, »sa glazuromc; i ni jedna od njih nije »od onih golih životnih priča«: jer su totalno beživotne, anemične, pa ni ono »golo Žživotno« niti OnO »gOlo« u životu nije u njima moglo doći do izražaja. Ono čega nema ne može se ni pojaviti, ma koliko ga inače prizivali.

Luka Pavlović piše slatku prozu. To su, zapravo, sentimentalno pseudolirski feljtoni za ženske časopise ili filmske magazine, feljtoni koji se kupaju u mlakim suzama, i mlakim osećanjima, sa junacima bledih, razboljenih lica, meka. srca i meke duše u kojoj caruje potpuna praznina, a jedina im je odlika u tome što vode do nemogućnosti vulgarne,

LUKA PAVLOVIĆ

srceparajuće, besmislene razgovore. To su, dakle, feljtoni u kojima se manje-više ništa vredno pažnje ne dešava, ispripovedani valjda nmnajoskudnijim, najsuvljim reporterskim manirom i sti lom koji uopšte postoji! Dakle: ništa ispričano ni na kakav na“ Bih: a

Ne znam da li bi trebalo nmglašavati da prigovor· ovome feljtonizmu nije izrečen u ime nekakvih „ekstremnih literarmih shvatanja; ali se protiv njega mora reagovati, jer predstavlja suprotnu krajnost odđ takozvane eksperimentalne ili »modernističke« književnosti od koje je, svO-

jom vodnjikavom suznošću, SVO” _

jom banalnom sentimentalnošću, znatno opasniji i, literarno, daloko apsurdniji. Svi smo mi, i čitaoci a i kritičari, želini đobrih životnih priča, dobrih pripovedaka, a kojima ćo, ako se baš bez toga ne može, biti i naivnosti i sentimentalnosti, bolne, ljudske, gonutljive; ali u kojima će istovremeno biti istinske Doezije, u kojima, će biti književnog ukusa i mere, — nasuprot razornoj najezdi sentimentalističko-mođernističkog kiča.

Luka Pavlović nam upravo nuđi i nameće taj kič. Pogledajte prvu priču u njegovoj knjizi, »Crvena svjetla odlaska«: mjih dvoje čekaju na stanici đa pođe voz, ljube se, njoj je to (ah!) malo noprijatno, ali on je (n ravno!) pravi muškarac, itd. Voz odlazi, i gotovo. U nedoumici i ne verujući, čitalac ide dalje: sastanci, pisamca, razgovori u parku (ove vrste: „»Znam, pričao sam ti o »Mlađom ljetu«a. Rađim ma toj đužoj priči sa punim ođuševljenjem»!), čeznutljiva sećanja, ona se obavezno zove Marija, nezgrapni, ružni momci koji ipak znaju kako treba sa že• nama, pa iznenadni rastanci, odlasci, putovanja, vozovi, pisma koja stižu ili ne stižu. T naposletku, »Mlado ljeto«: njih dvoje (uvek oni!) susreću se u nekom letovalištu, ona mu prilazi, ali kadđ je kasnije zagrli, ona ga odbija, on je uvređen, nioj je žao, htela bi opet, ali on, što kažu, ni da čuje, ni đa opepeli. I tu opet: jadni, žalosni razgovori, sivilo i pustoš u dušama,

nagli odlasci, vozovi, pisma... elanholični štimunzi, setna raspoloženja, uzdđasi, prenemaganja, prevrtanje očima, bolećivost svake vrste, ali uzalud: sve je to bez pravog poetskogr akcenta, sugestivnog psihološkog opažania, stvarnog životnog zvuka i trepe-

renja. Gde smo bili, šta smo radili, šta smo čitali... — ništa! To

je doista porazan utisak. ali DOmoći nema: jer, Luka Pavlović je Kritičar i trebalo ie da sam sebi pomopne: ili da obrati pažnju na ono što kao pripoveđač piše ili da to ne objavliuie. Ovako, njegova slatka proza u »Mladđdom ljetu« zagorčava život i nama koji se, po prirodi Dposla, njome bavimo, verovatno će i njemu, a po svoj prilici i drugim «čitaocima „ako im dođe

do eš Miloš I. BANDIĆ

revolucionara pod parolom borbe »protiv agenata imperijalizma«. Realna činjenica opasnosti od imperijalizma bila je poslužila kao osnova za stvaranje jednog verbalnog mita kojim se sve moglo objašnjavati i u koji su milioni ljuđi, čak i u najapsurdnijim slučajevima njegove upotrebe, bez premišljanja verovali. Danas smo sveđoci mnogih slićčnih mitova i klišea podesnih za, propagandne svrhe. Naprimer »revizionizama« u nekim istočnim i »komunizam« u nekim zapadnim zemljama upotrebljavaju se često kao simboli koji oličavaju sve zlo u svetu, koji su sinonimi Hg TJE izdajstva i nemorala. Savremna semantička filozofija je đobrim delom nastala kao rezultat revolta protiv ovakve rđave, mistifikatorske i često jasno demagoške upotrebe apstrak cija: Ona je ukazala prstom na jedno zlo — i to je njena stvarna zasluga — ali ga uglavnom nije objasnila, niti je mogla da ga objasni. Semantičari su izvor ogromne konfuzije u savremenom svetu i često iracionalnog ponašanja širokih masa ljuđi pod. uticajem dejstva pojeđinih stereotipnih verbalnih simbola, videli samo tu »nesavršenosti jezika«, u ytiraniji reči«ć, u »nekontrolisanoj upotrebi „anpstrakcijaa itd. Dublje korene ove tiranije reči, ove sistematske upotrebe verbalnih stereotipa koji đezinformišu

uništio desetine hiljada istinskih i rađaju masovna osećanja mr-

žnje, ljudi kao Koržibski, Hajakava, Ćejzi i drugi nisu videli u konfliktu interesa određenih društvenih grupacija. Tako su neki među njima otkrili fantastičan univerzalni lek za sva socijalna zla: usavršavanje jezika, sticanje jedne pristojne semantičke kulture, osposobljavanje da se ra» zume stvarna semantička prir» da apstrakcija.

Ovakvi izrazito iđeološki zaključci svakako nemaju mnogo veze s naukom; međutim, odbacujući njih ne treba ponovo zaboraviti realne probleme savremenog društva od kojih oni polaze i koje na sasvim jednostran način pokušavaju da reše. Mi danas znamo đa su sukobi klasa u osnovi svih savremnih društvenih pojava, da se mnoge činienice o nezađovoljavajućem položaju čoveka u savremenom društvu mogu tumačiti kao razlićiti oblici niegovoe otuđenia itd.; međutim, ođ ogromnog značaja je ispitati kako se sve te dublje društvene zakonitosti konkretno manifestuju na planu liudske komunikacije i upotrebe iezičkih simbola. Prema tome, umesto đa zajedno sa semamntičkim feorjiama odbacuiu i realne humanističke probleme ma koie su ove teorije, makar jednostrano, ukazale, marksisti su dužni da se ovim problemima i sami ozbiljno pozabave i đa pokušaju đa im nađu dublinm. svestraniin. mntučnija rešeni” :

Mihailo MARKOVIĆ