Књижевне новине

roppe Godina XI, nova serija,

br. 132.

Sa izložbe Lojza Sbacala

MI BA Sa

Zivimo u velikom razdoblju neduhovnosti, anbiduhovmosti, U svijetu koji je opijen tehničkim pronalascima i dostignućima i njihovom primjenom. Živimo usred vala »caivilizatorizma«, koji je, čini se, nužan korak, nužna etapa do opće kulbure, do punih mogućnosti razvijanja, primanja i daljeg snaženja mnjenih vredmota. Neka se, dakle, stutnji. Prije svega ova opijenost. Jer je izvan sumnje da je povratak kulturi, što će reći duhu i duhovnim vrednotama neminovan, da ova etapa, m interesu daljeg razvitka ljudi i ljudskog društva, mora biti prevladana; ukoliko, naime, do tremutlka kad se dovoljno „naigraju svojim tehničkim, odnosno naučnim ipronalascima — te ih počnu doživljavati kao obična oruđa, odnosno pomagala, a ne kao svrhu, — ljudi duhovno vec polpu-

no ne zahire.

Ljudi koji stroj drže svojevrsnim suvrefnenim fekbišom. Čak: dovoljnim dokazom, znakom, općeg napretka.

Ali, spomenuti val sada je tu, i u punom je jeku, nepraćem adekvatnim unutarnjim čovjekovim rastom. I još će, čini se, dugo biti tu, možda, velim, neizbježan, ali, svakako, pun opasnosti, jer se može dogoditi da ne posluži svojoj svrsi. Smatram ga posljednjom predigrom stvarnoj U ljuđenosti svijela, koji je došao do određenih momcnata; te bi, tako, barem, trebalo da bude, želi li se održati. Taj svijet koji je, zatim, još uvijek pun predrasuda (rasnih, religioznih, klasnih i drugih), vrlo ukorijenjenih. Na taj način, ova naša planeta, u jiavjesnom smislu, nalikuje danas kući bez biblioteke. Ali, kad ovdje spominjem biblioteku, onda, naravno, nije riječ o knjizi, odnosno, o literaturi ili o poeziji kao takvoj, nego je, u krajnjoj limiji, riječ o odrečemim vrijednostima što ih ovi pojmovi stuponiraju i uključuju, o Vwijednoštima danas nužnijim no ikada, hoćemo li đa nadvladamo ovu zgloDnu tbočku u hodu čovječanstva.

Jer živimo u desetljećima kad većina naših suvremenika, — Vjerujem, više nego Što je bo obično slučaj, ne shvaća šta se ustvari događa: ne shvaća, ne osjeća, sVu zamašnost, puninu i veličinu današnjih zbivanja i dilema.

Gledao sam neki dan film u kojem jedan orni i jedan bijeli čovjek,

okovani, vezani međubosno lancem

sudbine, pokušavaju, nakon što formalni zatvor raspao, pobjeći u

neki veći, svjethji svijet, Pokušavaju pobjeći što dalje od jadne, ponižavajuće zbilje, učeći se, okovani, da jedan drugog razumiju, i da jedan drugog cijene. Hoće li oni — hoćemo li svi mi — pobjeći, hoćemo li se domoći Spasonosnog Vlaka — o tome se radi. Ali. wi svijetu u kojem su ,jedmi gl a treći su zapostavljeni a čebvrti čuvaju neke pozicije i male inierese a petima je glavni i osnovni problem živofa iko je s kim, spavao ili koja je boja u modi ili koje je izletište zgodnije — vjerojatno je, i moguće je, da nam spomenuti Vlak. pobjegne, doista pobjegne.

Gledajući taj film osjetio sam, zato, još jedmom, koliko ima mjesta 'za poeziju u svijetul I mjesta i potrebe — da bi odagnala uboge.vidike. Da bi hrabrila, da bi vodila. 1 kako je poezija švijčua, danas pay: nija nego što mu je ikada bila. I da se ne radi o krizi poezije — o 'Čemu mmogi tako mnogo vole govoribi i pisati, nemajući prečih — već, usbvari, o krizi doživljavanja, o krizi poimanja, o krizi sposobnosti razlikovanja; o krizi čovjeka, ošamućenog, nedoraslog, zatrpanog markaima autombila i svakodnevnim brigama koje donosi sve krcatiji mravi-

njak. Govorim o poeziji. Ali, i opet,

ne radi se toliko — ili samo — 9 stihovima ili o nekim esejima ili romanima, koliko o jednoj čistoj vatri, o plemenitosti, o. humanosti, o obuhvatnosti u poimanju svijeta i ljudskih sudbina u njemu. O horizontima, o mogućnosti poniranja u tišine bitnosti. O nečemu što, implicite, preferira dobrotu i čestitost.

Uvijek pišemo uglavnom o istom, jer su osnove čovjekove preokupacije | najčešće iste (kroz vremena i sredine), ali, sve 0, uvijek ponovo, utkivamo, uklapamo, Mu nov kontekst. Samo što je sada taj kontekst takav, i toliko drugačiji, da bi, uvjeren sam, osnovne čovjekove preokupacije, op"

VANJETI U OVOM BROJU IZRADIO ĐORĐE POPOVIĆ

adni a drugi. gospodu ju.

tema, .

BEOGRAD,

OBA NEDUHOVYVNOSTI

ćemibo, irebalo da budu podignute barem. za. stepenica — na viši nivo.

To je ono na što, zapravo, želim upozoriti. Ali ovih nekoliko riječi ovdje, može, naravno, netko shvatiti i kao pledoaje. za literaturu (iclući redom: dwuhovmost — 3duhovne vrednote — umjetnost — literatura), Pa, neka. Jer je literatera, u pravilu, i jedan od nosilaca — i· svjedoka —/ čovijekova spona.

A, usput rečeno, tu negdje, u netom nabačenom (ali ne samo u io» mel), vidim i ulogu — nezabraženu, „najvažniju, nezaobilaznu ulogu

„pisca kao društvenog faktora. A pi-

"sac, naravno, treba da je društveni "faktor, a ne to, ostalom,

· Ovoga svijeta,

njegov. uvid u slvari od njega traži.

Milivoj SLAVIČEK

samo komentator. Jer

y O titerı ___OM | _NE DAJU JOJ ŽIVETI...

Književna kritika ima bar jednu dodirnu tačku sa da-

GBTOVEMA

_PONJPRTA?

5 era aa =

I8. NOVEMBAR 1960.

TOLSTOJEVO

shvatanje umetnosti

Kad se, povodom pedesetogsodišnjice smrti Lava Tolstoja, mislim da se ne mogu mimoići njegovi

| pogledi na umetnost. Tolstoj je jedan od onih velikih umetnika,

koji su, stvarajući epohalna dela, nužno bili upućeni na dublje razumevanje prirođe umetnosti, smisla umetničkog stvaranja i

Dragan KOLUNDŽIJA Ime i ljubav

Lepo je ime Beograd

Tako u njemu ne ubra nar Tako na njega ne računa gale} Iako ga nema u našim šakami

Lepo je ime Beograd. DALEKA RUMEN ODMORA

To kratko od riba leto Kad si ljubio ili molio Pisao ili dolazio

'U Beograd. Sam kao uvek.

'UU tvome džepu kao u džepu Reke sa malo ljutog lišća Umirala, je zvezđa

Tada si voleo i Život.

Beograd je veliki grad

'Čule su se reči tu tebi . . Nebo pođaj mu ime cveta Zemlje sa moga groba.

O rumeni rodnih trešanja

O trešnje po kafanama Pozdravite vetar u makazama Pozdravite građ u obrvama.

NOVEMBAR ·

Zar ne bi bolje bilo Šuma u letu da sam Bos posetio .bi me mesec Sa, rodnih bregova.

Zar ne bi bolje bilo

Rukom koja te sluša

Zapaliti sve rukopise f Bilja u tvome životu.

Zar ne bi bolje bilo Niz mora i terevenke. Poći lađom kao u lov Mesec u našoj ženi.

Zar ne bi bolje bilo Za srce vezati svet, Tvoga imena u krovu Malo živeti pa umreti.

zadataka umetnika. Kao Vitruvije, kao Leonardno, kao Bodler, kao Rođen, kao Stravinski — da pomenemo majstore raznih umetnosti — Tolstoj je godinama razmišljao o umetnosti i o tome ostavio iza sebe vidnog traga. Ali za razliku od svi njih, on nije razmišljao samo o umetnosti kojom se sam bavio, nego i o umetnosti uopšte, i i mao je ne samo duboko lično iskustvo, nego i široku estetičku kulturu, koju je godinama negovao i proširivao.

Tolstojevo interesovanje za estetičke probleme rano se manifestovalo vrlo vidno, ali sve do 80tih godina nema jedinstva u njegovim pogledima na umetnost. Tek u doba njegovog idejnog preloma, kada, se zaneo idejama moralno- religioznog breobražaja čovečanstva, Tolstojeve estetičke ideje su sazrele i dobile sistematske okvire. Prvi njihov izraz susrećemo u raspravi »Pa šta da radđimo?«, Dpisanoj u vreme (1882—1886) Kkada je Tolstoj započeo rad na pripremi jednog većeg, sistematskog dela o umetnosti. Na tom delu je radio punih petnaest godina, a započinjao je đa ga piše nekoliko puta. pre nego što ga je napisao i objavio pod imenom »šta je umetnost?a (18971898). Ali pre nego što je završio ovo delo, on je objavio esej »Q umetnostia (1889); u kome. ie u sistematskoj formi „dizložiO svoje poglede na umetnost, Pored ova dva dela, kao neku. vrstu dopune, proveravanja i DOtvrđivanja stavova iz njih, T'oOlstoj je napisao predgovore delima Gija de Mopasana, S. TT. Semjonova i Vilhelma fon Polenca, i studiju »O Šekspiru i dramic (1903—1904). Prema tome, Tolstojevo estetičko delo nije malo svojim obimom.

Osnovna teza Tolstojeve estetike je da umetnost nije sredstvo za uživanje, nego sredstvo za komuniciranje ljudi, i to sred stvo koje ima jeđan uzvišen cilj: da ostvari mir na zemlji i ljubav među svim ljudima. Umetnost može to da postigne stoga što je jedna vrsta jezika, jezijc za prenošenje osećanja. Po '"olstoju, pomoću umetnosti čovek prenosi na druge svoja osećanja, kao što pomoću reči prenosi svoje misli. To prenošenje je jedna vrsta zaraze, Umetnik izaziva u sebi jedno osećanje koje je doživeo ili izmaštao, izranja, Tolstoji proširuje pojam u-

se njegova reč, jetka i žestoka, može učiniti u

nameri da ga prenese na druge ljude, a ljudi se zaražuju tini Osećanjem. Tako nastaje umetnost. Na osnovu ovog objašnjenja, Tolstoj proširuje pojam Umetnosti tako da on obuhvata ne samo muziku, „književnost,

ih Slikarstvo, skulpturu i arhitek-

turu, nego i sve radnje kojima se izražava, neko osećanje: uspavanke, šale, rugalice, ukrašava» nje stanova i odela, bogosluženja i procesije. Dve trećine čOvečanstva, ustvari, ima dodira samo sa ovom umetnošću u Širem smislu reči, sa umetnošću koja izrasta iz svakodnevnog života, a ne sa onom koja se može videti samo u muzejima i čuti samo u koncertnim salama. Štaviše, i Tolstoj smatra da je pravi pojam umetnosti bliži shvatanju većine čovečanstva.

U duhu svojih simpatija za narodne mase, Tolstoj je uvek isticao.lepotu narodnih umobvorina. Ali po svom. moralno-religiosmom preobražaju, on je ıstao protiv &vih oblika umetnosti lišenih jasnosti, jednostavno sti i prirodnosti, koje umetnost čine pristupačnom najširim na rodnim masama, On je smelo osudio svu umetnost koja, sa. kupljena po muzejima i na drugim mestima, služi samo za zabavu visokim. društvenim slojevima, a ne za opšte moralno uzdizanje, koje je, po Tolstoju, jedino istinsko opraydanje umetnosti. On se ne uzdržava da Uuime tog principa, pođigne najveću optužbu protiv umetnosti Kkoju je ikada podigao jedan čovek, Platon je hteo da zabrani u svoOjoj idealnoj državi samo one forme umetnosti koje nisu drža• votvormme i kvare građane, a He gel je sumnjao samo u buduć, nost umetnosti. Tolstoj je, mo đutim, osuđio najveća umetnička dela i proglasio ih za besmislenu i. opasnu zabavu dokonih bogataša.

Birajući između prefinjene umetnosti koja stoji u muzejima i koja se gleda i sluša u pozori šnim i koncertnim „dvoranama, i jednostavne, naivne, narodne umetnosti, Tolstoj je izbrao onu. koja nikada nije stigla u visoko društvo ni stekla univerzalna priznanje kritičara. Po njemu, nije ni čudo što je tako, jer kritičari su ljudi koji su pokušali da stvaraju umetnička dela i nisu uspeli jer nisu snažno oseća. li, pa su se stoga odali kritici,

Baveći se pak krtikom, oni pišu Nastavak na 6: strani

našnjom poezijom: izdavači ne vole ni jednu ni drugu. Namenjene uskom. krugu čitalaca, unapred, dakle predodređene za male tiraže, one nailaze na, otpor onih koji treba da ih štampaju: Sa pesnicima ipak stvar nešto bolje stoji,

. jer se o njihovim delima bar s poštovanjem govori, makar

se najčešće iz komercijalnih razloga, prezirala. Za knjigu stuđija i prikaza nema nikakve milosti. Izđavač je prima mrzovoljno i ukoliko se reši da je objavi, može biti potpuno miran — opšta povika koja se kasnije digne na nju, potvrđiće u njemu uverenje da se nije trebalo prihvatiti tako rizičnog posla oko izdavanja “lela koje ne samo što se dobro ne prodaje, no za koje baš kažu da, ništa, i ne vredi.

Ali nije samo posredi logika materijalne koristi. Uprostili bismo čitavu stvar u slučaju da previdimo i logiku netrpeljivosti, osvetoljublja, zle volje, koja, vrlo jako deluje i odlično se usklađuje sa trgovačkom računicom stvarajući nepovoljan položaj za plasiranje kritičkih ostvarenja. Mnogi pisci, naime, koji se nalaze u izdavačkim savetima i ređakcijama, pamte svaku reč koja se o njima napiše; i ne ramo što. pamte, već su spremni da na svaku negativnu primedbu njima upućenu odgovore time što će odbiti tekstove kritičara koji .se usudio da im nešto zameri; vrlo često čak i bez predhodnog čitanja. Na razne načine oni će mu sta”iti do znanja da je nepoželjan. Pesnik nema potrebe da savlađuje ovu drugu vrstu prepreka. Kritičar, njegov brat po nepopularnosti, mora dakle da pređe trnovitiji put i, moglo bi se reći kad bi patetika bila. u modi, da je veći mučenik i strađalnik, razume se na radost orih koji su ponekad i sami zbog njega patiti... Ali čitav ovaj problem mnogo je bolje Čavno objasnio Stanislav Šimić, i pored toga što nam

i | ] izvesnim prjlikama, prejaka. Evo njegovog mišljenja: »Kritika je u nas vrlo omražena; upraiko: ne daju joj živjeti. To „Đrotiv-književno ponašanje književnika, koji nisu kritici, je stoga, što ne vole ni misliti na stvari, koje su za njih neugodne, kamoli dopustiti da im se one 8 prigovorima prinose pred OČiG. .

Postoje dve vrste kritike: ona koja se u vidu kratkih recenzija pojavljuje u dnevnoj štampi i na radiju, Foja se pročita, sasluša, kratko vreme pamti i onđa zauvek zaboravi; i postoji druga vrsta — opširne analize, eseji. rasprave po časopisima, pisanje sa daleko više pretenzija i mogućnosti na iscrpnu obrađu teme, iako zanimljive samo za-ograničeni broj čitalaca. Ustvari, samo ovaj drugi način kritičarske aktivnosti je u književnoistoriskom smislu značajan, Beleške odjekuju, ali su strahovito prolazne, Naravno. ja ovde ne plediram ni za kakvu večnost, već samo tvrdir da su našoj književnosti potrebna obimna kritička ostvarenja, analitička, studiozna, razvijena, i da, treba omogućiti njihovim autorima da ih objave u knjigama. Jer Fao što se lik nekog pripovcđača teško uočava na osno:"u pojedinih pripoveđaka razasutih po časopisima, isto tako fizionomija jednog kritičara postaje sasvim određena tek onda kad se prredstavi zbirom svojih radova. Ako su članci živo i jasno. pisani, sa stavom i dokazima, oni će neizbežno zainteresovati i uzbuditi duhove. Prateć" naše književne časopise, svaki dobronamerni čitalac primećuje da se u njima nalazi niz dobrih, značajnih tekstova. Pogrešno je izvoditi zakliučak o slabosti kritike na osnovu nekih smušenih studija, čiji tvorci ni sami nisu bili načisto s mnogim stvarima koje su hteli drugima da objasne.

, Pavle ZORIĆ

S LU S O OL OI i RA UNA SR UN O O U 4D! maj 0 aA U 04 re CO