Књижевне новине
EPISTOLA EX PONTO
Još i pre nego Što sam doputovao ovamo, na ovu avigustovski vrelu crovomorsku obalu, valjda još m Bukureštu a može biti baš i u onim ututkanim i hoencolemski pretencioznim zamkovima u karpabskoj' Sinai, ja sam se dosećao, ja sam znao: puMwjem i brodim, putovaću i iću maršrutama legionara nimskih i trgovwaca dačanskih, zatočenika pontskih i pesnika latinskih, Putovaću drumowima carskim i kao u nekakvom predimenzioniranom muzeju konzervirawim pasažima i pprilazma konzul-
Putovaću u Konstancu
(U samom početku, dok je ta slutnja trajala u meni kao diskretna nada da ću posle tolikih nedelja putovanja knoz Rumamiju, posle preciozne a bogato nakinđurenc fasade sinajskog Peleša, posle Brašova, · posle Brana, posle golemog a u nekakvu patetičnu ji „ piopunu dekorativnih leolonada, | dewyodiranih a međutim još sasvim nedovoljno patimiranih monumenata i reprezentativmih stepeništa ogrezlog „Bukurešta,
svega što sam u ovoj zemlji čitao i video, slušao i osećao, — na obakh Ponta moći sasvim tiho, spokojpo, veoma dugo i uostalom neuwmemiravan jzletničkim
i noći, da ue ek) ija, ekscerpliranog na tolikim začeljima mojih beležnika, ja i nisam znao, ja i misem predipostavljao kolika je, i kakva, i da li baš odista sa nekim nevarljivim dahom pradavnog ·zatočemištva i prisilnog wsamljeništva ova Konstanca, ovaj pradnevni Tomis.,
Maa sam žurno, kao da ea taa prewranjene, · „mnepripremljene i baš do kraja fatalne dezihuzije, onda sam gotovo sklopljenih očiju, kao da samo u potpunoj neizvesnosli o sadašnjem izgledu pesnikovog skitskog vihjeta mogu da skamdicam njegove elegične stihove bez kojih i inače ne odlazim nikikla, promakao kroz luku, kroz ulice što su i u nehotičnom poređenju sa on'm naizgled beskrajnim bukureštanskim bulevarima delovale provincijamo ali, i iza mojih odbojno, evazionistički poluzatvoremib ka paka, stoga ne manje prisno. Onda sam, kroz špalir tek izgrađenih a guliverskih hotela stigao ovamo, u Mamaju. Onda sam, danima valjda, slušao romantičnu mnumwunsku Kopakabanu što se, na dužini od nekih petnaestak Mihometara, tamo negde, desno od mene, evo i sada, sva od peska i golemih ·cmomorskih talasa, kikoće i swnča turistički predano i dokoličarski ferijamo, kao da je ta tanušna, jedva nekoliko stotina metara široka prevlaka između Crnoga mora i uz njegovu obalu tesno. priljubljenoga a vazda samo naporednog jezera, već davno, „već čitavu fednu večnost bila i postojala tek kao visprena odmorišna doselka na-
Kajetan KOVIČ
raspoređima M
OVIDIJE
cionalnog ugostiteljstva. (Qnda sam, u jedno popodne, lwnjao po Konstanci tražeći sa nekakvom uporno tajnovitom željom u hodu, Wrag Ovidija, glas Ovidija, ta najzad samo zrak koji je, sada iznad tolikih iskopina i u raskošnom mozaiku oblikovanih terasa, iznad naprslih keramičkih vaza i pažljivo restauriranih portala, mogao biti i njegov. Onda sam je najednom zavoleo u onoj kosmopolitskoj vrevi i eklektički bizarnmoj arhitekturi u kojoj ima i od rimskih vremena ponešto; u kojoj, isto tako, Orijent zvoni svim mogućim «a na danjem svetlu raspoloživim praporcima SYojc islamske, grčke, levantinske, tatarske, „rumwnsdke, bugarske, arapske i kakve sve ne čaršijske i bezistanske arhitekture; u kojoj, zatim, srednjoevropski mentalitet ima svoj poslednji, možda i najudaljeniji, najisločniji. bastion; u kojoj, napokon, prisustvo jednog mora posve bliskog editeranu, isto i jednog prevažnog, drevnog pristaništa donosi onu vazda aromatičnu lepotu lučkog, „primor-
g, mornarsškog šarenila. Onda sam, najednom razočaran , i ražalošćen, shvatio da onde, pred vwišemanje kičenskim spomenicima i oveštalim čičeronskim deklamacijama, u onim slučajno i uvek još u nekakvoj gladnoj žurbi formjiranim povornkama turista, u konglomeratu tolikih sa svih strana planete nadošlih jezika i navika, i nemam šta, i nemam stvarne potrebe da hražim za onu tananu a od silnih prelistavanja iskrzanu svesku Epistola koju, ni sam ne znajući zašto, krijem, i to čak i od pogleda prijatelja, na dnu putne torbe. . Jedna grupa stranaca, eno, u onom napirlitanom i sa nedvojbeno monumentalnim ambicijama | komponovanom holu, sa groteskno pretrpanim kičerskim kompozicijama, tamo dole. skuplja priloge za cveće za Ovidijev spomenik, druga grupa najednom sentimentalno čezne za, pošetom gnobu Emineskua, treća pak nekamo odnosi golemi i kao crveni šešir jedne saputnice upadijivi buket karanfila, i ja, još i sada, u nekom hjrovitom inatu prema toj najednom nadožlcj,
·snobovskoj i snobovski kampanjskoj
akciji, kao i ranjje, u hladnoj polutami kvatroćenteskne bazilike u dalekom transilwanskom Brašovu, · pred žutim kaolimskim odsjajima muzealnih polica pretrpanih 'ketamikom, čuvam posvć mapretanu i „daleko od
bilo kakve svetlosti 'Zaiklonjenu ovidi--
jevsku simpatiju, I neprekidno budan pazim, a naravno, ni sa kakvim logičnim razlozima, da se slučajno ne otkrijem, da se slučamo ne zagrcnem plačljivo usukan i melanholično raznežen U ovoj postojbini E pisto1 a., Ponekad, osobito uveče, kada su prepuni svi, ovi | pseudorimski i pseudoantički vestibili i pregolemi inače bolovi, izvijene a nad samim morem nadmnesene terase restorana i barovi sa temperamentnim džez sa-
Iz ciklasa »Gvozdeni svel«
Proždrlo me je jutro.
Pro! o sam se
na njegovom čeličnom jeziku.
Kako bih voleo da pobegnem i da Bakrijem svoje nežnosti u grančicu zove.
o bih voleo đa snivam o velikim orkestrima, u plavim paviljonima. i U parku bih seo na klupu i čekao |
da mi na dlanu izraste grm,
Ne mogu. | Svet je boje gvožđa a jutro me zubima stražari,
Uveče ću biti mrtav leptir u staklenom herbarijumu., Moje dobrote
pobeći će
kao sme.
O ždrelo čeličnog jutra!
Osamljene do plača moje su oizubima do mesa,
do suvog plača gvožđa, do rđe. t Pe
| METAMORPFPOZA |
Velika pametna mašino, oživeti te hoću.
Iz tvog ću čelika napraviti . čleb
za kapi tuge
i za kapi rađosti,
podmetnuću dva jednaka vedii Za cenu dvaju smrti
a ti ćeš, nepogrešiva, brojati, koje će
Ako buđe vedro tuge, od njega ću ti napraviti
strmo zasečen do neba,
se vedro napuniti prvi znao bih đa je uzalud
(Sa slovenačkog Petar ZOBEC)
i prečnika bola,
srce za postelju ljubavi i za mržnju noža, đušu
za muziku godišnjih doba i za sve četiri strane neba.
Podmetnuću dva naprstka · i brojaću o, koji će se napuniti prvi. .
Ako buđe naprstak zablude, bićeš čovek. SOSU
POHVALA
Kad bih još jednom živeo rasklao bih se :
na bezbroj drveća,
bezbroj vođa, · a M; bezhr-* zvezda,
uvukao bih se u sebe kao puž pođ ljusku ljuske, l pod koru kore, OV Pelts pod kožu kože,
grabio bih kao zver,
grlom do vođe, '
i tražio bih | i znao bih.da je uzalud, i tražio bih još jeđan još jeđan život,
nožem zarezan do srca, čvorovima prikačen u duši i žilama, na kolenima,
i kroz dva bih groba dvaput pobeđio smrt
dobio nagradu dvaju rođenja i tražio bih
i tražio bih još jedan još jedan još jedan još jeđan život.
stavima i me manje temperameninim interpretacijama popularnih šlagera, glasno poželim da, u gnevnoj sndžbi, u jednom jedinom moćno prelećem gestu, · u om i ranjaviom gnu, doviknem svim tim hotelskim masivima što su svuda oko menc i što neonom izvikuju svoje ionako zvučne nazive: Ovidiu, Tomis, Yalta, International, Casino ..., „Hiracijewo Favete limgui.s„ i da, sav patetičan i bezmalo u teatralnoj pozi, otpočnem pred svima mam\jskim mikrofonima, pred čitavom ovom crnomorskom Rivijerom od Mangalije do Isbrije, da skandiram M e tamo foze. -
Ponenkad, opet, pomislim da sam toliko grčevito i nekako bez ostataka upomo vezan za onu prvobitnu, ou najraniju predstavu o Ovidijevom stranstvovanju prvenstveno stoga što tu najintimmiju ljubav za trajan doživljaj jednoga pesništva neću da podelim sa stotinama turistički lakomih i twristički powršnih percepcija. 'Tu
==eaaamiiiiIiy >
NEBOJŠA MITRIĆ: KOMPOZICIJA
Oi MO
Naivni Stenđal... Verovao je da pritupa devojka iz malograđanske porođice postaje gotovo genijalna kada voli i kada iskazuje svoje ljubavi. I o tome napisao je maksimu. Međutim, ova Stendalova maksima ostaje sasvim neprimenljiva na pansionersku egzaltiranost Raše Popova i Tomislava Ketiga. Ni na nivou prosečne srednjoškolske inteljgencije nisu kvalifikovani da iskažu svoje ljubavi, ljubavi i misli, kađa čitaocu lista »Polja«e (br. 47, 30. IX. 1960., Novi 8ad) prezentiraju napise »Sveta Lukić i njegovo doba ili knjiga duševnog zdravlja« (Popov) i »Mladđost pisca (Tomislav Ketig). Pamtim Ketigove sasvim ne mlađe stihove, u.smislu jednog smešnog manirizma koji se, doduše, samo do prividđne apsurdnosti nalaze, u protivrečnosti sa
njegovim neveštim pledoajeom
za slobodan rast: stalme literarne mladosti. Sećam se i nekih na-
· pisa Raše Popova koji nisu mo„. gli da naveste onu:ne samo ideo'Jošku i sftilsku konfuznost koju
čitamo u njegovoj apologiji Sve-
te Lukića i, u dodatku, Dušana
Makavejeva. u 'Imajući u vidu onaj đeo ži-
' votnih i literarno-filozofskih sa· držaja koji su u »Razlozima«
Svete Lukića eviđentni i ne Želeći da verujem da je autor »Razloga« rađosno iznenađen besmislicama Raše Popova i imputiranim mu srodstvom sa Dušanom Makavejevom i svim ostalim kon fuznim tumačenjima koja su se tako zakasnelo i tako suludo splela oko njegove proze, lišen težnje ka stupidnoj didaktici, ne mogu a da se ne opomenem Okolnosti da nezgrapne usluge piscu jedne knjige znatno štete u višesmernom smislu, nego. najbezobzirniji napadi svih onih koje viđimo sa druge strane jedne stvarne ili izmišljene ideološke, literarne i misaone obale. I zar upravo ova okolnost ne diktira, tako jasno i tako neumoljivojisa razloga jedne eJementarno razumne svrsishodnosti ođbrane svoje ličnosti i svoga dela, — imperativnost.toga da se pisac, u Ovom slučaju u svojim stvarnim razmerama uzet Sveta Lukić, di-
| taloj Konstannci,
| kud došao do ruku
KONSTANCA. MAMAJA;
je, može biti, Ovidije prisutan š tra»
jan na svim stranama, u klimi ovoj, ·
ou vebkmu i u evnoj jari, u svim menama jednoga još uvek pomalo nepitomog | ravničarskog | primorja. Može biti da je tu, baš wu pejsažu
koji mi, eno, izmiče ispred očiju, je- .
dna, upravo njegova poezija, samo nešto manje retorična od one koju već godinama naizust izgovaram. Ja je, međutim, tvrdoglavo reminiscentan, nikako ne dam, da je, uporno stppljiv, neprekidno , sada, u i zamračenoj i i anoj sobi, daleko od vrtoglavog i svirepog slOmca, bar isto toliko glasno koliko i pred onim mnogobrojnim mama.jskim vodoskocima što rade po nepisanom receptu Žaka 'Tatija i prigodno i kratkovečno. Ne srdžba na svet koji je, u samoj stvari, kompletno i za večna vremena zaboravio tog dalekog zatočenika i poetu nad čijim lizgnaničkim terenima, igrom i tragičnom i humomom, dominiraju hotelske fasade i saobraćajne oznake, već neka potmula i nemilosrdna ljut. nja usred kruga toga turistički radoznalog i odmornog aveta, —p F dovikujemo samo onoj pod udarima podnevne jare opusteloj autostradi.
Ni jedan dvadesetogodišnji Zoran ili Tudor «na ovoj planeti ne bi, može biti, hteo da shvati taj moj jetki bes nastao zapravo stoga, sada izvrano vidim, što nisam uspeo, šbo mi nije moglo da uspe da Ovidija, da njegov govorljivi i govorljivo na ovu ošbrmu klimu Skitije ogorčen glas dočujem u pi j rezonanciji. Taj njegov glas, koji mi
| najednom izgleda krajnje twd i izve-
Štačen, koji odista i nema šta da traži u užurbanoj i poslovno zahuku mondenskoj ši mondenski skorojevidkoj.·. Mamaji, na ovom žalu gde odjekuju napwkli ili baš i posve li varvanski glasovi, taj njegov glas koji sada traje
- sklupčan i neživotan u mom neseše-
ru, taj njegov glas koga nema, koji nije više ničiji, koji me je napustio zauvek, plaši me svojim nepostojanjem poput amuleta koji mi je odnea koji, mečutim, Ćuti tu uz mene skroz nepoverljiv i nemušt. Taj njegov glas mi onda ni ne dopušta da se približim pouzdano njegovom mebru, ni da ga u sebi obnovim. Taj glas za kojim, može biti, ni jedan dyadesetogodišnji Tudor ili Zoran, — na ovoj mamajskoj plaži ili na onoj dalekoj novosadskoj »štrafii«, na onom prostranom pločniku što iraje u meni je» 'dnom u punoj meri nostalgičnom za'vičajnom ljubavlju, — ne bi ni gla-
| vu pokrenuo.
(Avgusta 1960.) Draško REĐEP
(
Zar skameni se suza, gde gorku ispih zoru, gde gde
u rastrojeni
Desimir BLAGOJEVIĆ- | ı Kamenu dušu makar ljubi, triput zvah...
umukni mi dah frulin rostreh telo i kosti osvešta vek;
om padoh, ničice srcem u prah".
Sudbine gnev prastari sad isuka mač u nebu gde okameni se verni plač
i bičem ognja Sunce rodni šinu vrh, O, prisojkinjo! Opojem uspava plen gde u kamenu otrova i kamen — tren, a mutnim spomenom Lazinu trgnu sen! I otud, grlu meden, teče divlji srh,..
U kamenu si kamen — vitez, kamen — hođ; u vitezu si kamen — vitez, đavni rod, i čemer — kamen otkud Crni huči Vrh. O, Dobro Polje, o Bregalnico, o plod, gde kamen na kamenu ovenčava god:
. i otud, duši međen, teče điv]ji srh!...
Zar na Vardaru si kamen leden ko val, molitven duše, izmime Slovo i Gral? T, gorak, pružam čelu san. O, gusto Cer javlja se!... Zar sam na Gumnu Bakarnom gde urlikom se, krikom kameni sin ·
) u, u beli krin?...
I otud, ruci međen, teče divlji čin...
...T od davnina sam. O, brojanico, stoj! Kneževom kletvom skamenjen stupih u boj gde oklop Sunce bi, a njegov strela roj u krilo poveđe: srubljena, majci krv, zapeva glava. Stanjeni, strgnuti crv!...
T oči vetar ljulja gde je ljuti sjaj... Molitvi strčah. BSjađen, Ljuti nož mi daj
jni jek;
zver
„.T otud, suzi međen, teče. divlji kraj.
Pređa te prostre, o suzo kamena, sin i skamenjenu ruku! Mutan beše čin
za gorđost moju! O, jutro,
o dobar đan,
molitvi suza nema! Ni beo ni vran,
ti skamenjeni! Zar odveć beše ti ran
svet u koji kliknuh, gde nastani se duh bratstva? Sve moje ruke — tvoj su miran sluh! Sve moje đuše — ja ljubim sleđen njihov žar!
Sve moje oči — s kamena
glas baš ja čuh!
Sva moja srca — kamene zore mi žar! T obud, đuši međen, teče divlji đar...
Tad u dnu zavičaja ja začuh gđe poj obgrli đušu. Oj, oj, oj, oj triput oj, uzđarje biće mi to, ognjeni tvoj mah! Kameni viteže, iz tebe plamen zvah
i zoru gđe đavnih minu Sunaca bruj! Kameni viteže, čuj, čuj. čuj, triput čuj: Btigoh li iz đubina, iz gneva, a! kuj Slovo to, reč tu ža crni huk, COmi Vrh! Prosti mi, prosti, makar strašni bio pad,
jer s tobom raste
žud, raste moja glad
za zemlju otkud, međen, teče divlji srh!
..•.I dnom se zavičaja tvog razleže poj: Kamenu đušu makar ljubi, triput oj! Sve moje đuše — duše ti baš međen roj!...
Gde skameni se suza, umukni mi dah,
tu gorku ispih zoru,.frulin
slatki jek;
gde prostreh telo, i kosti osvešta vek, ja čelom padoh. I srce skrunih u prah gde ljubav bi i žuđen beše ognjen dah! I otud dušu svojoj duši mutan zvah, | za podvig ohol moj, ljubavi strašni mah, — kamenu dušu makar ljubi, triput zvah!....
Mladenovac, 1958.
IZMEDU LAŽNE
· OPREDELJENOSTI
i prividnog
stancira od rašapopovskih interpretacija, upravo kao što se, 8VOjedobno, Apoliner tako rezervisano i sa izvesnom dđosađom i degutantnošću odnosio prema, nekima koji su ga oduševljeno ali ne inteligentno hvalili, Najzad, zar nije odveć eviđentna potreba i najgrubljeg odbacivanja onih koji se ne ustežu od telalske i svake lucidnosti lišene i tobož kritičke egzaltiranosti: »Razlozi su knjiga jeftina: 200 dinara, 350 strana. Dakle, finansijski veoma pristupačna što je važno za
Lukićevu eventualnu slavu i li-.
terarnu rasprođanost«; »Dolukićevska proza govori o fundamentalnom „prirodnom sukobu, o »fundamentalnom«ea međuličnom ili prirodnom procesu. A LUukić...6; »Cilj čovekov može biti poduđaran sa ciljem koji je ot krila filozofija, ali vrednost čovekova je nešto uža, nešto specifičnija, nešto okovanija nešto Ograničenija, nešto vezanija muskulaturom, džigericom i mudđama«ad; »Naj-lepše stranice »Razloga« su baš one koje govore o zezadžijama, o Dplivačima, o snošajcima, o tarabopreskakačima, to su stranice koje, mereno kriterijumom čak i manje otmenim od salnoskog smrđe na, štalsko đubre i pišanjak, ali istovremeno govore da štalsko „đubre sem što nije odvratno ima, još i jedan izvestan smisao; »Ko je Sveta Lukić? Jedan plav tip, sunđeraste duše, zrni se već deceniju i nikad kraja. Taman Dpomisliš, sve je rekao, estetiku rascopao i obalio, ispoprđačio se s njenom pojmovnom hijerarhijom, kad eno ti ga goropadnika, tokorse izučava genjjalna dela ljuđi s visokim Kkoličnikom intelgencije a, uistinu hoće da ot
avangardizma
krije bezumnost, tih kostoždera koji glođu skelet večitosti i trajanja.« Zaista je besmisleno dalje navođenje. Jer, dok »... štalsko đubre sem što nije odvratno ima još i jedan izvestan smisao, tobož reč i tobož misao Raše Popova lišena je, ustvari, i tog smisla, i, uistinu, izaziva odvratnost. Zato što je iznikla na polju beskrajne gluposti, na polju linearnog i prostačkog zahvata u ro. lematiku, prostačkog vgzato što u vreme sve spekulativnije i složenije interpretacije teksta i života, verbalni egzhibicionizam gotovo da, prestaje da bude i ispod veličine koju možemo da zanemarimo. Ali samim navođenjem, nažalost, jedino je bilo moguće pokazati ne samo suluđu narcisoidnost autora ovog teksta, već i tragične posledice potrebe lažnog avangardiste a u stvari huliganski nastrojenog malograđanina koji teži prođoru iz anonimnosti, da svoju verbalnu igrariju Dproturi kao pisanu reč u našem vremenu, ovđe, tobož kao apologiju novih i uvek novijih ljudskih i najdublje egzistencijalnih sazna nja. I u odnosu na tu igrariju koja nikada nije bila, i koja nikada neće biti literarna, psihološka i misaona interpretacija književnog teksta ili viđova, života, ono delo o kome se na ovaj način piše i autor tog dela, ukazuju nam se, svakako, ne sa razloga
jednog verbalnog čistunstva, kao .
tužni svedoci nečeg što je, nesumnjivo, neugodnije nego uslu•ga koju im čini Raša Popov. · Jer, najzad, šta može da ma i šta uopšte može da kaže onaj kome se danas čini da je filozofija definitivno otkrila neke dojljeve savremenog čoveka, onaj koji u
svojoj konfuznoj nesposobnosti za suptilniju distinkciju pojmova i sa veličanstvenim indeksom odsustva ijnterilencije »objašnjava« savremnog Čoveka pišući da je isti taj, savremeni čovek vrednost koja je mešto uža, ne što specifičnija...ć, (Podvukao B..P.):
Prepustimo Popovu i njegovoj anonimnoj konfuziji sve rekvizite njegove proze (džigerice, Snošajce, dvoseklosti, dvogubosti, dvomorfnosti, trilemičnosti humanizma) i izjave o srodnosti Svete Lukićn sa Dušanom Makavejevom „(»Trilemičnost, mišljenja najviše ga približava Dušanu Makavejevu kada priča o zvezdama kako je na radnoj akciji hvatao za sise jednu Danku«). Prepustimo Raši Popovu i okolnosti tužno suženog spektra njegovih saznajnih mogućnosti i njegove druge tobož poetsko-misaone arabeske i kategorizacije kao: Dpoliinsekti, glomazni literarni pauci, vođeno cveće, sviloprelje...
Ali ne prepustimo Raši Popovu iluziju da ume da tumači tekst kojim se egzaltira. Sulud je svet njegove zbrke reči i konfuznih misli, sulud je to svet ali, istovremeno, i šićardžiski izrežiran, i ipak van stvarne moći se simbolički sađržaji jedne proze, njena apstrakciia i niena životnost, obuhvate rečju koja je tumačenje i apologija jednog, e ventualno, dubljeg smisla i opraVv danosti postojanja iste te Pproze. I u ime jedne stvarne savesti i činjenice nužnosti zagledanja U viđove našeg života današnjeg, ne ostanimo nemi pred okolnošću da se i onom delu dublieg sadržaja koji Lukićeva knjiga "ima, nanosi šteta zbiljom_ teksta Raše Popova koji je smeša neUkog i pretencioznog, bukvalno shvaćenog i nadohvat pročiftano8g, smeša zle volje proistekle iz ose ćanja sopstvenih nemoći i men talno ograničene podl0sti filistaTskog trovanja intelektunlnme kli-
Branko PEIĆ
Nastavak ma 10. strani
KNJIŽEVNE NOVINE