Књижевне новине
KOMENTARI S .
PRIVIDNI AVANGARDIZAM
Weetarwedc sa %. iiranei me bod vidom apologije revolucionisanja humanističke misli u našem tako složenom vremenu u kome otuđena ljudskost i otuđena tencija ostaju, ustvari, van domena, na jednoj strani uSsitnjenog racionalističkog interpretiranja i na drugoj strani, van Oil i luckastih egzaltaa. Ta otuđena ljuđska egzistencija, taj osmišljeni i istovremeno određeni i divno nerazumni to· talitet života u svom jedinstvenom i najsloženijem kontinuumu, kao drama, humor i skepsa, ispunjen subverzivnim sadržajnima stalne ljudske akcije što teži integralnijem ljudskom i najstvarmijem emanacijama, mnogostrukosti vidova življenja, život, a ne provincijalno nepismene intervencije sitnošeretski sračunate na dobijanje pristupnice u kor teški klub epigona, svejedno Koje orijentacije ili pripadnosti bilo kom timu, u kome se, kao po
'obavezi, međitira uvek pre u mi-
'saonim koorđinatama svetih ota'ca, menadžera i bosova, a najmanje svojim sopstvenim umom. 'Živob a ne laž Kkruhoboračkog 'vangardizma, niti privid široke koncepcije „literature i života, svirepo će'poreći sve one koji kao Popov sa razloga nerazumevanja pojmova i stvari oko sebe, traže izlaze iz svojih nemoći glumeći goruće opredeljenosti koje zaista nisu ni opređeljenost a ni rezultat borbe za umetnički i humanistički osmišljenije viđove našeg, specifično jugoslovenskog života kao tako istinite i prisutne Rkomponente ritma naše savreme· ne civilizacije.
Da taj isti Popov bar mešto zna, kao što upravo ništa ne zna i đa ima bar iole moći za misaonu spekulaciju, svakako je da sa pozicija jeđnog nesumnjivog nagadnjaštva i na planu sitnog subjektivizma ne bi interpretirao ono što ne'razume i što, ustvari, ne može da razume. A to je da ne razume suštinski anahronizam svog prividnog avangardizma, svog i jednog drugog, recimo, Tomislava Ketiga, koji kao minomi kreator atmosfere svađa i sukoba i fiktivne opredeljenosti, tobož brani kontinuum literarne mladosti stalnog pesničkog traganja i prođiranja u novo ji ljudskije a u stvari upravo po receptu ždanovskog likviđatorstva, označava ovaj list i časopis »Savremenik« samo zbirkama stubaca na kojima klija korov sluha, »otupelog od praporačke mozgologije«.
Zaista bi bilo izlišno da upravo ja koji nikada, ništa nisam objavio u časopisu „»Savremenik«, dokazujem Tomislavu Raši — Popovu — Ketigu da su se u »BSavremenikuc, kao i u »Književnim novinama«, upravo sa razloga jednog kriterijuma i jedne parcijalne ali stvarne Dprimene demokratičnosti opšte kulturne politike, objavljivali i tekstovi onih koji i po eventualnim ketigovskim merilima mogu da se propuste na taj smešni ketigovski ili popovski Olimp, zvao se on »Polja«, ili šiparičko i DrOvincijalno oduševljenje onim što ulazi u uzak spektar njihovih spo znajnih moći. Bez obzira o čemu bila reč, o tekstu Raše Popova ili samo o mirkovićevskoj glorifikaciji nadrealizma o kome je Marko Ristić pisao u prošlom vremenu u svom tako trajnom i aktuelnom eseju »Moralni i SOcijalni smisao poezije O)Danas«, knjiga I, 1934.), glorifikaciji koja je podignuta do odbrane nadrealizma od fiktivnih zlih volšebnika a na štetu, objektivno i subjektivno, svega onoga što je nad'realizam za nas značio, na štetu potrebe đa danas, nepedanterski i ne-profesorski, ocenimo i u svetIu stvarnog razumevania, prihvatimo značaj koji je nadđrealizam imao u revolucionisanju naše misli i neše Eniiževne reči.
Da, protiv »prosvetarstva(, protiv umne linearnosti, protiv mudrijašenja, protiv zvaničnih KMnjiževnika i zvaničnih mislilaca, ali ne za jedno opet dogmatsko i. u suštini. ždanovističko i likvidatorsko interpretiranje onoga što po samoj svojoj misaonoj suštini ne podleže bukvalno nekritičkom i zaista razbarušenom ustremljivanju ne samo na pomodno ili na ustaja lu baru profesorske i skerlićglorifikatorske i dogmatske Uuniformnosti... I protiv Đesprespektivnih angažovanja na Pplanu »aktuelnosti« kao što je Dpitanje: »Da li nadrealisti jedu malu decu”?« Jer ako nadrealisti Bajaća »jeđu malu decu«, i, još mnogo tačnije, ako su nadrealisti zaista »jeli malu decuc za neznalice i za kukavne fanatike »čistog« racionalizma i pravoslavne blagoglagoljivosti, — onda je sigumo i to da avan garđisti ovog tipa »jeđu malu. decu«, jedu sami sebe, iskazuju
ći samo priviđnu „osmišljenost
svoga bunta protiv učmale sit-
norealističke i »pejzanske« to-
boš književne logike i mnogog
GLOS viđa besmisla arnosti mišljenja, isto tako,
Jer ako je ta divna, ta složena i ta uvek goruće permanentna novost života u centri pažnje Mirkovića i Popova, Egerića i Ketiga, zar ,tbo nije, i stovremeno, nesumnjiva moralna, ljudska obaveza da se stvarni ciljevi ne promašuju sa razloga neophodnosti aktivne 8&pologije iste te novosti Žž vota? Zar to nije moralna Obaveza da se odustane od su. ludog anatemisanja svega Što
kao intelektualna „akcija nije
mirkovićevski aminovano? Zar to nije obaveza da se odustane od imputiranja i označavanja nekih činova kao »rđavih na merac i »didaktičnih „bubotakaqa, možda i ovaj put »Književnih novina«?
To je, ustvari, ona ista logia kojom se preko kolena vrše ketigovske klasifikacije lišene smisla za distinkciju: »Okrenimo i drugu stranu međalje: Fliot, Šolohov, Kvazimodo, Klodel, Morijak, — spomenimo samo nekoliko značajnijih imena, — a kod nas Dučić, Kočić, Sremac, Pandurović, „Ignjatović, Bora Stanković, Ćopić, Maksimovićka, Mihajlo Lalić, nisu ni kada u umetničkom smislu ni bili mlađi.c Naravno, besmisleno je polemisati i sa ovom klasifikacijom, ne samo zato što nam može da bude irelevantno Ketigovo mneznalaštvo, već, pre svega, zato što se kao . jedina stvarna i moguća i prihvatijiva istinitost ukazuje „razumevanje da se autentična i permanentna
literarna mladost, kao kvalitet ·
jedne umetničke kreacije, ne meri time da li su se neki pisci »prema svojoj snazi smeštali u raspoloživi prostor ispunivši ga srazmerno svom kreativnom po tencijalu«, već, više od toga, Više od toga i isključivo, samom, »specifičnom težinom« „onoga šta su dali, šta su mogli da dadu i šta nisu dali” u relativizira-
nom Kkontinuumu svoga trajanja i življenja. :
Da je to znao ili da je to hteo da akceptira Miroslav Egerić, izvesno je da bi u eseju o Mar ku Ristiću »Sudbina stvaraoca izbegao hipertrofije koje, ina če, svode eventualne perspektive ovog teksta na ono Što Su bili povođi mnoge Ristićeve DOlemike, a to su površni lakonizam i klasifikacije koje šematski i u prisustvu dogmatske tuposti dokazuju potpuno nerazu mevanje pisane reči, smisla mo ralne 'akcije i smisla savesnog i umetnički nadahnutog prodiranja u život. Da je Egerić hteo dđa se posluži suptilnijim analizama odnosa stvaraoca prema vremenu, izvesno je da bi izbegao apsurdnost koja je ne jednom a uvek obnavljajućom aktuelnošću inspirisala „Ristićevo delo koje je upravo bitkom pro tiv ljudske gluposti na Đlanu politike i literature, života i e stetičkih „kategorizacija osmi-
šljeno, da bi tom osmišljenošću .
zračilo do đanas, i danas. Da je Egerić, pišući o Marku Ristiću bar iole mogao da ima u vidu suštinu Ristićevog misaonog agensa u vremenu, svakako je da bi izbegao inkvizitorska nabrajanja onih za koje misli da ih treba književno likviđirati. I ve rovatno je da bi izbegao usvaja nje onog istog metođa kojim se svojedobno služio Radovan Zogović kada je malim slovima ispisivao ime Desimira Blagoje vića da bi to danas učinio Egerić, pišući ime Slobodana Jovanovića mali mslovima, umnogo me sa razlogom „njegove Ppolitičke reakcionarnosti, ali ne i sa istim razlogom pišući ignorantski malim slovima ime Jovana Cvijića, bez obzira na sve njegove zablude vremenom i stvar nom situacijom društva Uuslovljene. Ali da li su Egerić i drugi okončali sa uspehom kurs Osnovne političke pismenosti, to ostaje još sasvim otvoreno Ditanje. .. O tome neka prosuđuju Oni kojima je do toga u Ovom trenutku, ako im je stalo.
Gotovo nigde kraja „Ovom mučnom žbavljenju svom SUumom agresivnog šematizma mi sli i tužno kruhoboračkim i zato neosmišljenim „egzaltiranim, odbranaštvom koje tako briljantno do apsurđa dovođe i re prezentuju Ketig-Popovi.
Zato je ovo bavljenje inferiomošću lažnog avangardizma, moralo da bude, nažalost, obim nije i doslednije od ignorisanja, koje zaslužuju lažno opređeljeni i nevični mišljenju, ovde U-
zeti samo kao ilustracije za ODpšti prikaz epigonske i sulude agresivnosti. Branko PEIĆ
Velibor
———————
GLIGORIC
\Učestvujući u kampanji ko ja se trudi da BOJE 20 kod nas prikaže vozioni> stičkim« sovjetski lis Literaturnaja gazetaae hteo bi da uveri svoje čitaoce kako se savremena jugosloven= ska Književnost nalazi u velikoj krizi, kako se ona razvija u sklopu isključivih pro tivrečnosti i da se zbog toga u njoj proizvođe „književna
. dela malih vrednosti. To se jasno vidi i iz uvođa koji je dao reporter toga lista u inmtervjuu sa Brankom Ćonpićem 26. jula ove godine, kao i iz komentara kojim je Dropratio intervju.
Reporter je dao tenđenciozni uvod ovom intervjuu. Izložio je svoje pređubeđenje da je stanje „savremene jugoslovenske književnosti mutno, da njen razvoj ide teškim isprepletenim putavima, da se u njoj izdaje mnogo knjiga drugostepenih, po-
srednih, epigonskih, da se ona s mukom probija između Scile i Haribde, da ne mo že da nađe izlaza iz velikih teškoća. Probirajući citate iz pojedinih članaka, pisanih kod nas o savremenoj jugoslovenskoj književnosti, otki dajući ih proizvoljno, brižni reporter se pita:
»Pa kako se onđa provući između Scile i Haridbe i isplivati u vode prave, velike književnosti. Ovo, avaj, autori članka ne znaju. Oni, neretko priznaju da samo \postavljaju pitanja, a,ne daju odgovore na njih«.
Ovakvoj tendenciji prikazivanja u mračnim bojaina, stanja savremene jugosloven.
ske književnosti poslužio je .
razgovor koji je vođen sa Bran kom Ćopićem na tribini lista Literaturnaja gaze ta. Ćopić je jedan“ od onih pisaca koji žele da saobraze čitavu Književnost svojim književnim pogledima. Već u tome subjektivnom, pristra= snom stavu polazne su OSnOve za dezinformaciju, pogoto vu kada se taj stav izrazi U vidu pam{fletskog Kkritičkog rasuđivanja u sređini koja vođi koja s nasladom „prihvata sve što navodi vođu na Nnjenu vođenicu.
Ćopić je izjavio brižnom reporteru da on nije teoretičar literature, već njen praktičar, pa ipak se nije zaustavio da govori o svojoj ii teraturi, već je davao uopšte
ođređenu kampanju i
no poglede na čitavu savremenu jugoslovensku Kmjižev
· nost, i to ne samo u ime Svoje: već i samovlasno u.idrugih „jugoslovenskih pisaen, onih koje smatra se-
i srodnim. Čitava „njegova reč, data u ovom intervjuu, ubeđuje međutim „da savremeni pisac ne može biti samo praktičar, da on mora biti biti upomat sa RKretanjem svetske književnosti i nauke. Bez toga danas književnik ne može ni biti savremen.
To se jasno viđi iz onih vrlo uprošćenih Književnih, pogleda koje je Ćopić izneo, govoreći o stanju savremene jugoslovenske književnosti u intervjuu. Podelivši shematski savremene jugoslovenske pisce na sukobljene »realiste i »moderniste«, na, strani pisaca »realistac nabrojao je nekoliko imena (i to DOglavito onih koja i ne učestvuju u književnim borbama), dok je stranu »modernista« ostavio uglavnom bezimenu. Sebe i one pisce koje smatra sebi bliskim proglasio je. kao autentične, autohtone predstavnike naroda, a »moderniste« je prikazao kao robove literature ·'Zapada. U svojim pogledima, na stanie savremene litorn= ture vaskrsao je staru, u jugoslovenskoj kulturi preživelu antitezu Istok— Zapad, s jedne strane ne odmičući od Književnih pogleda onih DObornika seoske literature 5 kraja „devetnaestog i u Početku ovog veka koji su tvrdili da su oni jeđini pravi tumači života svoga, naroda, s druge strane upadajući u klišetirane teze »socijalističkog realizma« u kojima se Istok' prikazuje kao izvor snage progresa, a Zapad kao mrak dekadencije u literavuri i kulturi.
Iz ovako zaostalih, pristrasno fanatizovanih „pogleda morale su naravno izbijati krupne đeformacije slike sta nja savremene jugoslovenske književnosti. Ćopić je prećutao u intervjuu imena bar glavnih predstavnika onih koje smatra jugoslovenskim piscima »modernistima&a, DA je na taj način sklonio sa vi-
_ dika i one pisce »moderniste koje sovjetski čibkaoci "poznaju iz prevoda njihovih dela koja su im govorila o jugoslovenskim ljudima i ju goslovenskoj stvarnosti.c ĆOpić uniformiše prema svojim.
svestranije „obrazovan,
aaa: Kako" 6n6. ·KOje pogl j
smatra, tako i one koje smatra »modemistima«c. Ako se neki _ pisac razlikuje u svome de·. lu drugojačijom strukturom od Ćopićevog dela, ono u njegovom „delu nema tradicionalne fabule i organi ke, taj pisac je za njega »mo dernistad, i kao takav poklonik i rob Zapada. Udaljen od Ćopićeve koncepcije literatu · re, samim tim je za njega
udaljen od jugoslovenske stvarnosti. Argumentaciju za ovakve
svoje poglede, Ćopić je gradio prema tim pogledima i neizbežno je u pristrasnosti izokretao činjenice. Pozivaju ći se na sud čitaoca, na arbitražu čitalačke publike u bor bama »realistac i »modezrnista«, onako kako ih on postavlja i kako ih on shvata, izjavio je uopšteno da »modernisti«ć nemaju uspeha kod širokih čitalačkih masa. Ostavljajući u anonimnosti One značajnije pisce koje sma tra „»moderistima«. ćobDić je mogao dovesti u zabunu i Onog sovjetskog. čitaoca koji poznaje savremenu ju3o, slovensku „Književnost, a u punu zabluđu neobaveštene čitaoce. Sam bi se Ćopić no rao imenaditi sopstvenoj izjavi kađa mu je dobro Dpoznato da se izvesna 'dela Onih pisaca koje on smatra »modđernistima« takmiče u broju ponovljenih izdanja, u prođi kod publike sa njegovim i sa delima onih pisaca koje on smatra sebi bliskim. Jugoslovenski pisci koji Obaveštavaju publiku kako kod nas tako i u inostranstvu o našoj literaturi morali bi o njoj davati punu Objektivnu istinu, a svoje Ppristrasnosti suzbijati. Jedan deo književne štampe OSVItao se i pre OVOgE Ćopićevog slučaja na pojave pune Ppristrasnosti u informacijama koje su pojedinci činili pred inostranstvom: u sasvim lič· nom, jednostranom sastavlja nju zbornika — izbora književnih radova, u iskljućivo jednostranim sastavima pregleda savremene jugoslovenske književnosti. Takve fana tizovane pristrasnosti „dola-
zile su tada iz redova onih'
koji se nazivaju »modernistima«a. Pojave „uskogrudđog, subjektivno tendđencioznog prikazivanja svoje književno sti u inostranstvu moraju imati štetne posledice. One
DEZINFORMACIJE
su utoliko teže kada pristra, sna reč, zapravo dezinforma. cija dođe na tribinu gde ona ima da posluži kao ilustracis ja unapred stvorene pesimističke i diskriminatorske slike stanja naše književnosti, Kao što je to slučaj Ćopićeve reči u Literaturnoj gazeti
»Eud ga nosi na galijhu đa„vo«ć, ta klasična izreka mogla ·bi se primeniti na Ćopića. 6o pić je odneo u Moskvu svoju drastičnu pristrasnu i za« stranjenu sliku, pravo u ruke onom reporteru koji je u razgovor sa njime ušao već sa pripremljenim ređubsmđe njem da razvoj jugoslovenske literature ide »teškim putevima« i da se u Jugosxslaviji izđaje »mnogo knjiga drugostepenih, epigonskih, po srednih«. Takvoj ličnosti, Ma komoj na dezinformacije, i tribini koja ima ulogu da O . crni jugoslovensku stvarnost, Ćopić je predao u deformisa nom vidu sliku razvoja naše književnosti, njene razgranatosti, njene veze sa životom i njene veze sa svetskom književnošću.
Reporter lista Literatur naja gazeta koji je intervjuisao Ćopića paštio se da diskriminiše savremenu jugo. slovensku Književnost predumišljajima ubeđivanjem dase u Jugoslaviji izdaje »nnogo knjiga drugostepenih, epigonskih, posrednih«a. Ostavimo na stranu paskvilni vid ovog ubeđivanja, njegov cili da o crni savremenu jugosloven. sku Kknjiževnost koja ima u svima njenim pravcima vVveliki broj vrlo značajnih prva stepenih 'umetničkih ostvarenja, zadržimo se na pojmu niha. Ako je reporter lista Literaturnaja gazeta u veren da u savremenoj sovjet, skoi literaturi postoje pisci samo većih, prvoklasnih vređ nosti, onda je on, avaj, izgubio kriterijum o merilu nji ževnih vrednosti. Ako bilo koja literatura u svetu ne bi imala stvaralačkih briga i ne mira, ako bi takvoj sve bilo Tako na otvorenom moru sa koga su za uvek nestale bure
i žrtve, onda bi se trebalo pre zabrinuti nađ takvom sli kom mrtvoga mora. To bi smo mogli na kraju poručiti zabrinutom reporteru lista Literaturnaja gazeta. Neka on brine svoju brigu, a mi ćemo, našu.
SARADNJA »KNJIŽEVNIH NOVINA« SA POLJSKIM »KNJIŽEVNIM ŽIVOTOM«
WU jeđnom «jod poslednjih brojeva KBrakovski Književni list »Književni život« (»Zycie literackie«) objavio je, na čitavoj 6. stranici, pesme petorice
naših pesnika: Desimira Blagojevi~
ća, Stevana maičkovića, Vesne Parun, Lojze Krakara i Branka Miljkovića. Pesme su objavljene u okviru TaZ-.
mene pojedinih materijala »Rnjiževnih novina« i »Književnog života«, a na osnovu dogovora o međusobnoj saradnji koji je postignut između obeju ređakcija. '
ude POZORIŠNO DELO INDIJSKOG KNJIŽEVNIKA
Cuveni roman engleskog pisca E. M. Forstera »Putovanje u iIndiju«, poslužio je indijskom piscu „Santa Rama Rau, kao materijal za pozori-> šni komad pod istim naslovom. Premijera ovog dela je održana prošlog meseca u više pozorišta na lonđonskom Vest Enđdu, gde se i sađa daje pređ uvek rasprođanom kućom, Ovih dana je delo indijskog pisca izišlo u pozorišnoj eđiciji Edvarđa Arnolda, i postiglo značajan Književni uspeh, naročito zbog bizarnosti svoje teme i popularnosti koju Forsterov roman uživa u Engleskoj. Kritika se slaže đa je Rama Rau uspeo đa sažeti komplikovani i prođorni tekst romana, pretoči u Žive dijaloge i jeđinstvenu radnju.
*
PRVA ROMANSIRANA BIOGRAFIJA ALFREDA NOBELA
Nikolas Malas, poznati američki književni kritičar, uzeo je na sebe da napiše prvu romansiranu biografiju Alfređa Nobela, pronalazača dinamita, jednog od. najbogatijih inđustrijalaca na svetu, koji je svoje imanje ostavio za pomaganje i nagrađivanje ljuđskih napora na polju mira, nauke i Kknjiževnnosti. Nobelova nagrađa, koja je dđanas postala simbol najvećih OJstignuća ljudskog „duha i dostojna nagrada za izvanredne na pore wu korist čovečanstva, delo je
čoveka, koji je svoie bogatstvo stekao zahvaljujući najstrašnijem eksplozivu pređatomske ere.
Halas je napisao biografiju na o> snovu velikog broja nepoznatih DOdataka iz života Alfređa Nobela, koji osvetljavaju psihološki prelom u ovom čoveku, prelom koji je od proizvođača sredstava za đduništavanje stvorio žestokog pobornika mira među svim ljudima i protivnika rata. Ova Knjiga je veoma zanimljiva ne samo kao dokumenat, nego i kao zanimljivo književno delo o jednoj ličnosti, koja je kao najveći kulturmi mecena, ostavila trajnog traga u savremenoj istoriji.
*
KNJIŽEVNE. VEČERI U ČAST „MESECA KNJIGE«
wu okviru akcije »Mesec kKknjige« beograđski Književnici Ivo Andrić, Oskar Davičo i Antonije Isaković ođržali su u Kragujevcu Književno veče; Mirko Banjević, Slobodan Marković, Jara Mibnikar i Mladen Oljača u Svetozarevu i Paraćinu; Čedđomir · Minđerović, Mlađen Oljača i Predrag Palavestra u Mruševcu.
*
EKRANIZACIJA »ULISA«
Mnoge ekranizacije poznatih Kknjičževnih dela, uglavnom meuspele, treba da buđu Kkrunisane prenošenjem na film poznatog dela Džemsa Džojsa »Ulis« Planove O ovom smelom pođuhvatu izneo je producent Džeri Volđd. Nužnost pojedđnostavljenja Džojsovog romana, inače Klasičnog dela takozvane »škole strujanja potsvesti«, điktirana, je potrebama jednog filmskog scenarija koji će pretvoriti ceo roman, ponašanje i postupke tri inače simbolične ličnosti, Stefana Dedđalusa, Leopolđa Bluma i gospođe Blum, u ovapločenje ođređenih karaktera.
*
ANTOLOGIJA JUGOSLOVENSKE PROZE U ŠVEDSKOJ
Prema planu izdavačke Kuće »Tilđen« iz Štokhoilma, do proleća 1960. biće štampana »Antologija jugoslovenmske proze« u koju po izboru dr-a Nilsona treba đa uđu dela Andrića, Isakovića, Nazora, Krleže i Voranca.
MILO MILUNOVIĆ U MOSKVI
Akađemski slikar Milo Milunović priređiće u Moskvi samostalnu izloŽbu na kojoj će izložiti oko triđeset svojih rađova.
*
HAMLET PREVEDEN U SKOPLJU
Ww Skoplju je izišlo iz štampe Sekspirovo đelo u prepevu Aca Šopova, — koji se koristio ruskim prepevom Borisa Pasternaka.
'Od Kkolikog je značaja ovaj prepev za prevodđilačku delatnost Makeđonije me treba posebno isticati.
*
JUGOSLOVENSKA DRAMA NA RADIO-PRAGU
U poslednje vreme radio Prag vrlo često emituje dramska dela „naših autora, „Neđavno su izveđena ova dela: »Gospođa Glembajevi« M. Mrleže, Ogrizovićeva »Hasanaginica«, Nušićev »Dr«e, a od đela koja su pa repertoaru od prošle sezone Držićev »Dunđo Maroje«.
*
| LEBOVIĆEVA DRAMA NA TELEVIZIJI
deđan od Kkoautora »Nebeskog odđređa« Đorđe Lebović napisao je Mkriminalnu dramu namenjenu omlađini »Silan čovek« koja je 7. novembra Izveđena wu beograđskom televizijskom stuđiju. Po rečima kritičara »autor se Wı ovom Žanru uopšte nije snašao ... i pored dovoljno vešto smišljenog zapleta.c
% ŠEKSPIROVI RIVALI
One koji se bave stuđioznim proučavanjem Sekspira, neobično zanima teorija o mogućnim autorima mjegovih pozorišnih i pesničkih dela, koja su Kasnije pripisivana njemu. Jedan od „najpoznatijih amengleskih stručnjaka wu ovoj oblasti Robert Gi” ftings, objavio je ovih dana iscrpnu studiju, koja se uglavnom bavi pro=
Đlemom Sekspirovog autorstva u nje govim pesničkim rađovima.
Na potpuno nov način Gitings prilazi ovoj staroj književnoj zagonetki, podkrepljuje svoju teoriju sve#žim dokazima i izlaže je na roman= sijerski način, pun biografskih crtica i Živog pričanja. Piscu je vanredno pošlo za rukom, kako kaže literarni Kritičar »Tajmsa«, da dđočara atmosferu vremena i događaja za Sekspirovog života i đa baci novo svetIo na jeđnu značajnu epohu, ne samo u engleskom, nego i kulturnom Ži-
votu čovečanstva. [A |
KN JIŽE VNE | NOVINE
List za književnost, umetnost 1 društvena pitanja Ređakcioni odbor:
Bora Ćosić, Slavko Janevski,
dr Mihailo Marković, Slavko
Mihalić, Tanasije Mladenović,
Mladen Oljača, Vladimir Pe-
ftrić, Đuza Rađović, Izet Sa-
rajlić, Vlađimir Stamenković, Dragoslav Stojanović-Sip
Direktor: TANASIJE MLADENOVIC
Orednici: _ MILOŠ L BANDIC
PREDRAG PALAVESTRA
Odgovorni urednik: CEĐDOMIR MINDEROVIĆ List Izdaje Novinsko-izđavačko preduzeće •Književne novine«. Beograd. Francuska i RedakFrancuska 1. tel. 21-000. tek. račun: 101-707-1-208 List Izlazi sval'og drugog pet ka Pojedini broj Din 3% Go dišnja pretplata Din 600. po}u> godišnja Din 300. za inostranstvo dvostruko Rukopis! se ne vraćaju. Tehničko-umetnička noprema DRAGOMIR DIMIT JEVIC Gtampa •GLAS«. Beograd Vlajkovićeva 8
cilja: