Књижевне новине
PMIPMULIOR-JM DU : 0/,O M) 9)
08, 09
ROMAN
NE PRIČA
Pod ovim naslovom je, krajem prošle godine, zapadnonemački Gaevnhik v»yStuttgarter ZŽeituhgć organizovao anketu među SVO-
_ jim čitaocima i postavio pitanje: »Šta priča roman i za koga priča?« Uredništvo je dobilo veliki broj najrazličitijih odgovora od ljudi raznih zanimanja, „među kojima su mnog+ tretirali i problem »bespredmetnog romana. Iz ovoga šarenila izvući ćemo Samo mišljenja koja, smatramo, zaslužuju da se njima pozabavimo. Pisac Alfred Anderš, između ostalog, kaže: »Nema romana bez radnje. Ima romana čiji ju-
naci vrše veoma neznakne rađ-snimljena teleobjektivom,
nje, kao i romana u kojima se dešavaju ubistva. Ali intenzivnost radnje ne zavisi od ove tako reći kvantitativne razlike. Pa i apsolutno mirovanje izvesne ličnosti je radnja. A u stvari svaki roman je izraz odnosa Dpisca prema svetu — tako postaie opis dramskih ođnosa među ljudima. Ređanje ovih odnosa u romanu daje svakako radnju, pa nju ili stavljamo sasvim natrag u duševni enterijer, ili je pak upotrebljavamo kao sredstvo za stila.
»Sa najvećim interesom pratimo pokušaje Rob Grijea i Natali Sarot da stvore b»anti-roOman, iz koga su eliminisani radnja i figure. Neka dela N. Sarot primeri su opisivanja nOVOotkrivenih psiholoških akcija i
ALBN ROB-GRIJE
. presudno obogaćuju psihološki Toman. U Rob Grijeovoj »Ljubomori« rekonstruiše se jedna radnja ređanjem predmeta u Pprostoru pomoću gotovo apstraktnog putujućeg Oka, pri čemu pak ne zaboavljamo ni jednog trenutka da je to oko čoveka posmatrača. Pisac sam primaje da, nije uspeo da svoju teoriju ost,vari i zbog toga zaslužuje dvostruko poštovanje. O nekakvom bespredmetnom romanu kođ njega uopšte ne može da ce govori, jer on osvećuje predmetima koji čoveka, okružuju veću pažnju nego ljudima. Ako ga pravilno razumem, on čini herojski, ali bez uspešni pokušaj da ukine zakon, prema kome je književnost antropocentrična. Roman je ipak delo jednog autora, i mogli bismo sebi uštedeti mmoge diskusije O romanu, kad bismo znali šta je Blutorstvo«. Pisac Albert Bosper je mišljenja da »roman koji ništa ne DT čat ne vbredstavlja nikakav nBpređak kojim bi književnost mogla da se pohvali da je pronašla nove oblike. Ono, što je u ovoj literaturi novo, samo Je spoljašnja privlačnost oblika. Ako hoćemo da. duhovno učestvujemo u ovom hektičkom plesu, samoga sebe degrađiramo Za rad ma ikakvog značaja, za slučajnu razonodu moz9Sov8, prezasićenih noOvostima, i za kulturne krpeže u pauzama velikog zarađivania novca. U ovoj »bespredmetnoj« književnosti, dakle, ne može biti govora O napretku ili legjitimnoj potrebi, a u najboljem slučaju O eksperimentima Zbog eksperimentisanja. A pri tome 5e koristi Tpseudoliteratura okolnosti koja danas ima sve više Wcksperi mentalni karakter. .
Pisac Hajnc Pjontek je drugačiijes mišljenja. On kaže da se nikako ne može priključiti bež ograničenja ni jednom, ni drugom mišljenju. Zašto da potcenjujemo ybespredmetnić« roman na račun yromanskog« romana? Nema li mosta z8 oba? Svaki rO• man, ukoliko ima pesnički kvaliitet, proširuie našu svest — ali na kakav način on to ostvaruie, mislim da je od SsekundaYnog 'snačaja. Važno jie samo da delo
'sahvati CelOB čoveka. ne Ssmmo njegov estetski interes, DČ
6:
'stvara jednu
samo njegovu. želju za sazna njem. „Drugim rečima: roman mora takođe đa nas đira u Srce. To je kođ nekih sigurno Btaromodhi kriterijum. Ali ja odbijam da smatram literarno delo savršenim, ako me samo đdelimično zanima.
Da iš mnogobrojnih mišljenja izdvojimo na kraju samo još mišljenje Volfganga Pflajderera: »Poznajem »romšan bez bredmeta«, ako već može da se održi ovaj paradoksalni izraz. Taj TOman se zove »Salambo«, a napisao ga je Gistav Flober: opis ustanka vojske najamnika u staroj Kartagini. Ogromna slika, bez i kakvog traga saučestvovanja za sudbinu pređstavljenih ljudi yimpassibilite (bezosećajnost zOvu to Francuzi) — i bez ikakvog moralnog ocenjivanja njihovih dela. Trebalo bi da razmotrimo ovu sliku, da bismo razumeli da ne predstavlja neki »predmoet«. Tu besne strasti svake vrste. Nikakvi »junaci«ć, jedva neke glavne i spoređne figure. 1 to sve prolazi ispred nas kao neki nemi film, bezglasno, bez odjeka, bez posledica, bez istorije; sve je trenutak, bez prošlosti i buđućnosti. Čuđovišna i ogromna pk narama, besmislenosti života. I dakle — roman bez predmeta? Da, jer predmet iščezava kad postaje život besmislen, kad čitava ljudska sudbina ne znači ništa. Predmet je tu, ali on ne govori. ~
Znam i za roman ili tip romana koji »ništa ne priča«, 'To je roman koji je u stvari stvorio Kafka. Tajni živac svakog pričanja je sloboda čoveka. Ako pisac odseče ovaj živac — a to je uči-
OJI NISTA
NATALI SAROT
nio Kafka — onda priča gubi prirodnu epski snagu. Pisac. može JOŠ opisivati, karakterizovati, razmišljati i izmišljati simbole, ali ne može više pripovedati, Ćovek u Kafkinom romanu ne živi
· više u slobodi. On ne može više:
da se po slobodnom izboru Oodluči za neko delo koje određuje njegovu sudbinu. Kafkin roman (recimo »Zamakć) stoji više nego Ploberova »Salambo«, jer Kafka pati dublje nego Flober zbog besmislenosti života i tako nas pušta da trpimo sa njegovim stvorenjima. Bamo u tome ima njegov roman nešto kao »predmet, ali predmet koji možemo uzimati iz njegovog opisivanja uvek samo posredno, u jednom skrivenom smislu«.
Da je danas tako neizmernc teško napisati jeđan »romanski«a roman, ima još jeđan drugi razlog. Putevi konvencionalnog rOmana su istrošeni i potrebno je mnogo genijalnosti da se pronađe put, kojim još niko nile hodao. · P. BB.
STRUKTURA I KARAKTER
Nastavak sa 1. strane
stignuća treba da pridođe usvajanje naučnog načina posmatranja i mišljenja, poznavanju Umetnosti treba da pristupi razvijena senzibilnost za doživljavanje umetničkih dela, društvenomoralnim i socijalno-političkim mnanjima, treba da se pridruže aktivno praćenje i učestvovanje u društveno-političkim zbivanjima — da bi se od različitih elemenata opšteg obrazovanja u čoveku „dwfektivno izgrađilo savremeno opšte obrazovanje. Nauka razvija racionalan stav prema životu, umetnost intuitivan i emotivan, a društveno-moralno vaspitanje „praktičan stav i držanje prema životu. Ali tek sva tri zajedno i u jedinstvu čine ČOveka koji ih poseđuje (opšte) obrazovanim ili kulturnim čovekom. Drukčije rečeno, opšte Obrazovanje podrazumeva ne sa mo znanja nego i stavove, i ne samo stavove nego i praktična držanja i delanja u sklađu sa stečenim manjima i izgrađenim stavovima.
U domenu opšte obrazovanosti, kao i inače u drugim Oblastima, postoje lažne vrednosti, snobizam i taština. Ima, maime, ljudi koje pretenduju na to da se nazovu kulturnim odnosno (opšte) obrazovanim, ali se ta njihova kultura i obrazovanost, iscrpljuje u tome da se površno i kvaziučeno raspravlja, obično u salonskim društvima, O temama iz nauke i umetnosti, nekada o Platonu i Lukreciju, k8asnije o Bahu i Betovenu, a danas o transuranskim elementima im tomskoj fisiji ili o Pikasu i Šenbergu. To je snobovska kultura, pogodna jedino za to đa nekome pribavi renome kulturna čoveka u krugovima skorojevića. Takva kultura ustvari nije ništa drugo nego zamena za komplekse inferiormosti. Nasuprot širokoj obaveštenosti kultura odnosno opšte obrazovanje predstavlja jednu OLVOrenost đuha i sposobnost razuUmevanja različitih ljudi i naroda i njihovih materijalnih i duhov-
samo „zatvorenom psihičkom strukturom, dotle (opšte) obrazovan čovek ume dobro đa vodi, sve svoje poslove i da od svih svojih odnosa 5 drugim ljudima humanu komunikaciju. Nasuprot snobizmu kao i?razu Sskučenosti kulturan čovek.
ošeća oslobođenje svih svojih duhovnih energija. Ustvari, ODpšta „obrazovanost je u krajnoj liniji oslobođenost od uskih Ograda i partikularnih merila sopstvene porodice, komune i nacije, oslobođenost od posebnih normi svog posla, svog kruga doživljavanja i postignutog nivoa shvatanja.
Za kulturu je, osim svega navedenog, potrebno još i jedno životno iskustvo, đovoljno dug bperiod vremena da ono što je u mladosti i docnije sticano i još uvek se stiče sređi se, asimilira i pretvori u stvarno duhovno poseđovanje. Opšta obrazovanost predpostavlja i jednu meru u procenjivanju, izvesnu dozu skep se i relativizma.
Opšta obrazovanost je univerzalni instrument koji može da posluži u svim raznovrsnim situacijama. Jedan francuski pisac je rekao da kultura odnosno ODpšte obrazovanje znači »znati Tazumeti i znati učitić. Kultura pređpostayvlja razvijenost opštih intelektualnih i moralnih osobina. Kulturan je onaj čovek koji boseđuje takva svojstva da može lako da prelazi iz jedne aktivnosti u drugu, iz jednog nivoa i načina shvatanja i doživljavanja u drugi i druge. Obrazovanost je ustvari raspolaganie Otvorenim duhovnim strukturama, koje obezbeđuju lako prilagođavanje na nepredviđene događaje i brzu primenu starog manja u neočekivanim teškoćama. | :
Opšte obrazovan ili kulturan čovek vidi probleme i tamo gde ih obična, nedovoljno obrazovana, svest ne može sagleđati. Ono što je za druge obično i normalno, za njega predstavlja bodsticaj za razmišljanje, doživljavanje ili delanje. Obrazovanost omogućuje čoveku da sagleda dubinu, „boju ni tajanstvenost sveta koji ga okružuje. U ljudima, u društvu i u prirodi, neživoj i živoj, kulturan čovek nalazi drugove i prijatelje, on opšti Ss celim svetom, ukopčan je U VĆlike tokove dešavanja. U svakom gestu, tonu, reči i stavu, U SVakoj knjizi. pojavi, događaju i interpretaciji, u svakoj novosti u nauci, tehnici, umetnosti i bpoli-
i tici obrazovan čovek vidi đublji
smisao, dalje značenje i perspektivu. Ispod površine on viđi dubinu, ispod i iznad sadašnjosti prošlost i budućnost.
Miodrag GEKIĆ
.| kritiku, đelo je izraz jedne
· PDREVEDENT ESEJ y |
Poznaiti francusici Kritičar i estetičar Gaetan objaviti jednu zbirku Kritičnaslovom bL"Osage de la leća 'toj Whnjizi napisao koga objavljujemo
Gaetan
PIKON
ture«. je bsej »Kribika i člitanje« iZ
jeđam fragmenat.
Najčešće, govoriti o lmjiževnosti mmači go- buta S li Yoiti o o m e što Ona izražava. Na Pripišu dr to Pre u stiču a iževnosti — J ; i Tole i atlaly i eo pao aubinska Weritika, mehanizam, jezika, koji je PO dipA Pe rohi AKO bi we: da diMjenice Mojo one proule- . „BosurmaOijb ovde je Tahevku Rec pravi hrabvaju nisu na istom nivou, i da istorija Kknji- kretanjima života. 47 više cinik, Paskal uzneog aoyAa rekonstruiše po: ili sooio- rijim nego ŠlO TeTSANi Satobrijan mzanosniji, okvir dela, njegove uzore i njegove izvOTe, ; e , Žžid vrši pripremne a aaVe, dok dubinska kritika Stendal spontaniji, Tost aa li to a smatra da ona kazuje poslednju reč. Ali, zbog Ja? Ne pokorava li čega istorijska erudđiciia ne bi prihvatila iube- Delovanje đenje marksističkog ili psihoanalitičkog tumačenja? Onaj ko proučava Rasinov život teško može reći da se njegovo ispitivanje ne dotiče Thasinovog dela. Onaj ko smatra da kroz tuma| čenje Balzaka treba đa identifikuje mođele Jičnosti, sigurno veruje da njegovo ispitivanje dodiruje jednu suštinsku tačku dela, ako ne i samu suštinu. Neka g. Gijmen ne kaže tel ei i - oOa VOtab iraajeF a tajnama priratnga L avnop ragne laj Mlae deriva det Oj pg stva ko e da li je Didro ponudio berijskom šefu policije i o KESOSS? aRGODN, : nekoliko svojih drugova Uu zamenu za SVOJU Susret koji naš zapanjuje svojim karakte-
težnja đa sebi
laž, :: drukči-
(Et kao
u Hajzenbergovom og] WOOCONRO. Relacija nepreciznosti igra svoju da) aaa OK Še moćniji i j , toliko nl ka glas dela jedini odgovara na pita mnje šta je čovek? Radije bih rekao da jedino
; i i ij ljivo... \ : a; i: ODU lad u uBmjo. TP OL poda- rom neizvesnosti, opasnosti, slučajnosti: svojim tak O gospodinovoj prirodit, Svakako. Ali, tre- karakterom. zbivanln. upisao »U ttaganju za take O a o veći 1: Mnažaino ma delo. DB odbijen to je napisnO . apisao 9000 nije tako, zašto bi se bavio pisceni? su iguana Gante{na. Proljno Je pročitati Za istoriju. književnosti, KO IOMR Kala 0 to delo, pa da uviđimo da on nije našao svoj stoji pre njega: govoriti o delu, glas: i on sam je to. Paa CO i BGvaje RON nuli tu realnost, opisati je. Bilo da je knjigu, nije je objavio. Bi SL S anegđotama jednog života, dekoru jednog dru- 580 Oba e So oi do Bamo, u NŽAnU štva, mestu jednog čoveka u diimlektici istO- prenosi i jedno i druBO CO ii.će mu omo Tije, svesti o jednom životnom iskustvu — U Banteju« on nije našao guditi da govori sa Osvakom slučnaiu delo ie Sim pouzdanjem, O ri 8 KOOOAĆ See | autoritetom, sa onom e o : Da e OM LO k A() čari koju Oi OC 3 ričar nipošto ne shvata i i ngumornO E ošivijava ai Pa ao toka ; široko prostranstvo Te&Vedb SO Obirad, mek-dela. Od prvih reči nik, svaka prikazivač- | ST \ — it] NOO Oi ka kritika vidi nn kraju UM oćavaO davJa U, KO NA DS Ni Najnoviji i najpronicljiviji pravci savremene td ee an OB er td, DO S Ja R5B kritike objašnjavaju taj odnos između dela i Bkcenat Z VI , či njegovog živog modela. Za Morisa Blanšoa, za da bira između sećanja i suvremenog načina Žorža Pulea, delo izražava iskustvo jedne ne- pričanja. Ostaje jedna stvar: on je tj BON taknute savesti, neutelovljeni Cogito: ništavilo, D8ŠBO i) OM oi a O lolnod kasnija ili wnutrašniu distemcu. Za postbašelardđijsku njega i za nas, OD bs: BROOD %ritiku, za Ž. P. Rišara, reč je o senzibilnom dozvoljavaju trik. Te prve reči su Srecno 8 odnosu prema svetu, O doživliavanju jedne sen- čene kockice koje odlučuju o ishodu partije. zacije; za Ralana Barta o jednom iskustvu koje Rađa se jedno kretanje, a to kretanje, to je ie ujedno i spolino i unutrašnje, istorijsko i delo, njegova jedina istorija. Jer, daleko od bsihonnnlitičko, pošto opsesiie koje pisac ne- toga da svoju snagu, svoju vrednost, crpe svesno tumači potiču im sociimlne nnstranosti. jednog iskustva koje bi samo trebalo da odraAli svi, ili gotovo svi, mogli bi reći, kao što žava, to kretanje „jezika, polazeći iz svoje nee Bart kaže zn Mišlea, dn govoriti o iednom deli Soaujeid ai O at TSOJB SOBU mnači yvratiti jednom čoveku nievovu 'ohrent- pruža od iskustva samo M OOŠLo Tacže Ba SVODI nosta. pronaći strukturu iedne eovistemciie: jed- putu da dosegne. Ako postoji jedna krajnia OE OBRT. još bolje, jedan organizovani funkcija reči, (ona kojom se služimo da bi EL kyo : „ Smo opisali jedan predmet, jeđan prizor koji Ž Sena ve dig Lua ae O TU smo videli), postoji i jedna inauguralna funkio kopmplelosnilH.cAJi iihoyl su načini gledpnia olja, pomažu Troja dalerio 9 OOU O veomn bliski. Telo formnliyam Tičnrdsn i Frrmo- osi podakne praznina a. TOG" VOM sona posmnfva đelo kao Oblik i wravi snisRk tlo pod nogama. Ali, lažljiivcu je.jedina Želia nievove strwifwre, tni im se OVMut Mmni mm- da brzo ispuni tu prazninu, da ŠtO je moguće | čamom vredđnnšću. kno menwnine. To ie DYP- brže dodirne zemlju: a pisac hoće da živi u nošenie imvornog istmstvm, n Wvitira wowtnVliR toj praznini. Lažljivac govori da bi potvrđio sebi zm cili da tWsmostavi Wrenime ndmnce iz- istinitost svojih reči, pisac govori đa bi dao men iprpžaine fovme i ipražemog iskvstvn. dokaza o svojoj waoči govora. at i Ba O o viđeti u delu izraZ ||“nDelo, to neviđeno praskozorje, spaja svoju Teuviše ie iedmostnvno Treći dn delo ne OdrT- LOVU POOtiCS0 Sa STOIO 00 drugih dana. Nemoj žava bioerafeku Tižmost. amnornte iednoo Šivota, O Te a ne postoji veza između poretka Prust ie vrlo dobro odonvovin eent.Bevi (da bitisanja, u kome su stvari tu,i poretka jezika, | ie ijedna kniiva y»oroimvod iedmnm POOR al u kome prisustvo reči dolazi od odsustva stva: OP Ra a OC RIL M. NCAA NOVA j ča i , Žž a Tec S · VRIJU PERE Sa a i e ao Jezik govori o čoveku i njegovom odnosu DTešto ie hteo da mroživi, n nim Dr avaz [Oni OOU ee o On tome govori samo 4 štn ie hteo da urpdi p miie urpdio. skuo svniih OB MO GLEDO oje je čisto njegOVvO. Ježelin, plenova, smovn, Tela u onoi meri od?B- BIG: POI ne odbacuje naš odnos prema Žavynin Život. u hoioi Život wmosi izvesni me- SOVA LEO ga determiniše. A intervencija niniući., stvpynlpčle smao: melo i eovijetemoiin, ea a Cet DOJDRDO neprimetnom pravu pri se soniniu u istom plin orvohitne slohnde Troši Ti 15; 0 sa kojom Je on ipak vezan. Delnhađn čoveka mieenve oformlienme ličmoati. OBE o savetuje slikarima da posmatraju Delo bi bilo. date, izrem stvnrnlačke lično- »mrlje na starim zidovima, šare na kamenju, ati, Kako uvoheći svome Ja? Kako _oreva”3 či slične mermeruc, da bi u nima otkrili »razne niecnv prostor? KOJE =o "a7iĆI pejzaže, metež bitke, duhovna stania, izraze Da bi se delo izramilo, treba da nevđe DTO- Ca i čude figure«. Da li bi Leonardo trebalo stane da se oseća težina onog Ja, treba negde a DOC 5 Roršaha? Ne mislim da ie tako. da se stvori prazen prostor u kome bi moe!a SP ORO oi ON tumačenje te mrlie bilo da se raziepra jedmam nova snaga. Ko ne oseća bi Pa DOS est. Za mene — slikara, Ono kako se delo pokorava toi snazi sačininva i bilo test moga slikanja. Leonardo u m tu snagu? Pisati — to znači irbeći privlnčmu ljama ne vidi taine zakopane u L.eeonarđovom snaeu eggistenciile, zaći u Trostor koji iedna TOSE vidi slike Leonarda da Vinčiia, POT druea snaea — Ssnnpa iezika želi da oživi. ma koju pisac upotrebliava nije odeća skrONe invlačimo zakliučke iz očevidne hiieraT- Pe ORO NIR OLOJOE Ja; ona je pre svega hije dela: ni ličnosti nisu jednnke međ SO- pc skrojena prema mogućnostima jeđnof bom. Žorž Pule svođi dela na intimne dnev- OG IONH načina izražavania, koji vodi računa nike: ali, iskustvo Benžamena Monstenn niie e O MOJ nemaiu ničeg zaiedničkog 54 iskustvo Anonima o kome govori Hnidemer., dO; CU zakonima jednog drugog Postoji izvesna hiierahiia psihološko: važnost rjju, Dela dva M KOKOG, dl: SEVArRlu istonije privilegija jezika. A koncebciim da ie đelo Šo ii u dat ja su već postojala, stanje umet izraz savršeno dopušta igru estetskop krile- RO akva a Gaa zahtevi svoistveni jed rijuma, jer zapravo treba izraziti tO iskustvo, ih bea pritisak stvarne ili virtuelne uba u iome se može i ne uspeti. Za Ž. P. Rišara, traži ODAO DOO i u okviru kojih on delo braće Gomkur ili Fromantena nema ?n" koji otkri . U tom prostoru on susreće glas čaja, jer je zasnovano na nemutentičnom isku- ŠON ad O e POO 10 moć govora. Umetnik je stvu: međutim, Verlenova poeziia izgleda mu OVA OE SO u svetu, koji vidi mrlju na čas uspela, čas neuspela, prema tome đa li se On ih idi bey Ee novinama, emociie u srcu. poistovećuie sa onim osećaniem »dosađe«. koje Ali, šta mi mož IO dnoga što sam jeste, ie nien bitni registar. Ostaie otvoreno vitanič Tgra jezik aQ da znamo o toi viziji? da li ta očevidna hijerarhiia đela odražava hi- 16050 ie o EužšaVoti NI islriVJ1u1G, 1 HOE jerarhiju psihološkog, ili čak stepen vernosti igre, da bismo je oo O PO)UNUO od e njenog izraza. Ja pak smatram da d e l O nitosti obnovili u svoj njenoj istt postoji u srazmeri 58 pojavliivanjem jedne J dn } . . nove snage, koja se ne može meriti terminima edno delo nije ioliko izraz jednog čoveka, vernosti. PO odati" i al ORO sveta, koliko rađanje Tzvesne slavne ispovesti od intimnih dneV- žji nihilo. u kome nema tog ie života, tog sveta, Ono je prostor na kome se usklađuju mučni, nepredvidljivi i neprocenjivi odnosi jednog iskustva i jedne jezičke opera O e Da li to zaista čovek govori kroz delo? ajviše što se može reći je, da delo govori o čoveku i njegovom svetu kada njegova kri vulja naiđe na mjih..s Delo jedino ima reč. Jeđino ono je reč.
nika ne deli zanimljivost prenetog iskustva, pa čak ni uspešnost tog prenošenja. Deli ih prisustvo jednog kretanja koje odvlači delo da leko od proživljenog, đa bi ga potčinilo čarima jezika. A kvalitet tog jezika je drugostepen u odnosu na njegovu snagu đevijacije, TaSkida, novog početka. Snaga jezika koja nije životna snaga, koja se ne hrani ni proživljenim iskustvom, ni iskustvom koje treba proživeti, koja niti izražava, niti ođaje tajne čoveka... Šta Montenja, Reca, Rusoa, Žida odvođi se
. (Prevela Jovana JEREMIĆ)
KNJIŽEVNE NOVINE —
one gube |