Књижевне новине

Godina XII, nova

IVI

u svijetu poezije — u poeziji svijeta

Voljeti svoju zemlju — to je prirodno; žrtvovati za nju nešto svoje lično — to je rodoljubivo, ali o svemu tome pisati u stihovima — to još nikako nije savremena rodoljubna poezija.

Osjećaj povezanosti sa zavičajem, s njegovom dušom, s njegovim pukom, sa sudbinom sunarodnjaka uopće, mogao je dobiti dimenzije nacionalnog: mita tek u vremenu integriranja manjih etničkih jedinica, prožetih zajedničkim idealom o ojelovito sti i povijesnoj misiji nacije. Bio loški instinkti koji je navodio iju de da poistovjećuju svoju sudbinu i svoje biće sa zavičajem u kome su prvi put ugledali svjetlo dana prerastao je postepeno do svjjesti o krvnoj povezanosti sudbine pojedinca sa sudbinom naroda.

U malim plemenskim kao i u nacionalnim kompaktnim cjelinama, čovjek je uvijek na drukčiji način ispoljavao istovjetnu potrebu da u okrilju veće zajednice ljudi vezanih nekim zajedničkim osobinama, i sudbinama osmisli i relativno osigura indiviđualnu egzistenciju. Komyplekse straha i manje vrijednosti lakše je kompenzirao zanoseći se snagom i uspjesima cjeline kojoj je pripadao. A kad je bio i na samoj periferiji historijskih zbivanja, potučen i. podlačen, gajio je spasonosnu nadu u moć i misiju nacionalne cjelime, koja će — zahvaljujući udruženim mnaporima, i žrtvama bpojeđinaca kad-tad iskoristiti šamsu i isplivati na, vrh jednog od talasa što ih riklmički tok historije pokreće, usmjeruje, razbija, inicira.

Nacionalni mit, javlja se u Dpočetku kao progresivan, jer je mobilizirao sve snage u borbi za oslobođenje iz okova različitih vrsta, ali je kod mnogih, naročito većih naroda ponekad gotovo neprijatno Drolazio u suprotnost, usmjerujući mnacionalističko osjećanje izvam svoje sfere u vidu imperijalističkih pretenzija i tenmdemcija podjarmljivanja drugih naroda. Ugyvisivanje vlastitih vrijednosti i nužno nacionalno samompoštovanje izrođavalo se često u nepoštivanje prava i osobitosti drugih, susjednih naroda. Zato u razgovoru O TOdoljublju valja razlikovati rodoljubiva, osjećanja od nacionalističkih strasti, nacionalni DOnOs od nacionalističke zadrtosti, Žrtivovanje za sadašnjost i zanos za buđućnost nacije u okrilju čovje čanstva od historijsko-bisterijskih egzaltacija i uskrisavanja primitivnih i davno već prevlaŽanih mitova i nacionalističkih simbola, u kojima i poneki naši suvremeni (začudo i mlađi) pjemici uzalud traže životne inspiracije. Čini se da vraćanje u prošlosi; nije karakteristično toliko za pojedine pjesnike koliko za pojedina literarna razdoblja, i to Upravo ona, u kojima umjetnici zbog različitih razloga, okreću leđa, realnosti i životu: ponekad da bi negirali postojeće probleme, većinom — da bi te probleme što dublje fiksirali, makar i aluditivno, u okviru starostavnih mitova i legendi. PP.

Pjesnici doista mogu uroniti u prošlost da bi iz tog nikad dovoljno istraženog mora izvukii nepoznato, ali oni to većinom Čine zbog vlastite nesposobnosti da

VINJETE U OVOM BROJU IZRADILA EMIRA. ČEMALOVIĆ

stvore novo, pa iz prošlosti uzimaju poznato pokušavajući. ga prezentirati na nov način. U takvim slučajevima novo se javlja samo u mačinu, a ne u suštini, i zato većinu naših poetskih paleontologa valja upozoriti da:

».. mi danas volimo narod ne kao figkciju i reč, no kao žive ljude, u čijoj sredini živimo, i sa kojima delimo i dobro i zlo. Naš patriotizam nije onaj antikvarski, metafizičarski i frazeološki romantičarski nacionalizam starijih naraštaja, no suvremeno, stvarno, trezveno, demokratsko i socijalno osećanje solidarnosti sa svojim narođom, sa širokim slojevima narodnim, koji čine temelj i suštinu jedne rase. Mi ne volimo istorijske fantome mo žive ljude, i nama je mnogo bliŽži jedan seljak i radnik. današnjeg: doba no »hristoljubivi vladari« i sjajna vlastela iz srednjega veka« (podcrtao V. P.).

Napisavši to prije pedesetak godina Jovam Skerlić je dao pozitivistički temelj za svaku imalo savremeniju definiciju patriotizma, označivši ujedmo izvor i prostor u kome valja tražiti teme i inspiracije savremene rodoljubive poezije.

Tako smo se našli pred vpitanjem rodoljublja danas i rodoljubne poezije kod nas.

Kao zemlja koja je iz teške more prošlosti, nakon dugih i mučnih stoljetnih napora isplivala na osunčani žal mira, naša socijalistička domovina oDravdano ne samo ostaje nego i sve dublje, sve suštinskije postaje naš ponos, naša nada, naša velika i istinska ljubav. Ali osim opravdanog traženja vlastitog korijenja u prošlosti postoji još nešto, što rodoljublje uzdiže iznad romamtičarskih oduševljavanja, a to je svijest o (1) intermnacionalističkoj povezamosti sudbine mnogih naroda i (2) o klasnom &karakteru borbe nsprednih snaga za pobjedu pravednijih društvenih odnosa u svijetu. Čini mi se da to i jest, razlog, što je u poslijeratnom. razdoblju rodoljubni fond „naše poezije , dobijao nove vrijedne priloge prije svega, i najviše, u trenucima kad je naša slobodoljubiva politika, zasnovana mna poštivanju prava svakog naroda, da, sam odlučuje o svojoj sudbini, bivala ugrožema prijetnjama i posezanjima iz vana, podjednako u vrijeme povanpirivanja talijanskog iredentizma (obojenog ekstremno nacionalistički) kao i u doba informbirovskog pri tiska (kamufliranog tobožnjim ideološkim razlozima).

Nastavak na. 6. strani

BEOGRAD, 1I6. JUN 1I96l.

VINA OKREATIVN SAZNANJA ! TEO

Najveći broj teoretičara saznanja w domarksističkoj filozoliji kretao. se između dveju osnovnih gnoseoloških pozicija: jednog nekritičkog realizma, koji postulira objekat »po sebić, pa se pita kako subjekat može doći do adekvatnog saznanja O njemu i jednog nestvarnog; kriticizma, koji polazi od subjekta kao nesumnjivo datog, pa se pita o putevima i oblicima kojima on konstruiše objekat, odnosno dolazi do znanja o objektu.

Suštinska novost Marksove filozofije „bila je u tome što za polaznu tačku nije uzeo ni apstraktni objekat ni apstraktni sujekat, već društvenu prakftičnu delatnost konkretnih istorijski datih ljudi. Ovo novo

gledište najsažetije je izloženo u Prvoj tezi o Fojerbahu:

»Glavni nedostatak sveg dosadašnjeg muaterijalizma — Uuključujući i Pojerbahov — jeste to Što se predmet, stvarnost, čulnost uzima samo u obliku objekta ili u obliku kontemplacije, a ne kao ljudska čulna delatnost, praksa, ne suDbjektivno. Stoga se desilo da je delaktnu stranu, nasuprot malerijalizmu, razvio idealizam ali samo apstraktno, jer idealizam, naravno ne poznaje stvarnu, čulnu delatnost kao takVU,.(1) 1) Marks, Teze o Fojerbahu, Izabrana dela, Kultura 1950, Tom II, str. 391.

Mnogi marksisti, sudeći po njihovoj praksi, nisu uopšte razumeli ovu tezu, mada se na rečima s njom slažu. Oma je međutim samo vrlo sažet izraz gledišta koje je detaljno razvijeno već u Ekonomsiofilozofskim rukopisima, „koje je naznačeno u Nemačkoj ideologiji, Kapitalu i drugim Marksovim rukopisima, i kasnije isticano kod Engelsa i Lenjina.

Bitni nedostatak koji Marks otkriva u svim prethodnim oblicima materijalizma jeste mnJegova nesposobnost da shvati čoveka kao aktivno, kreativno biće. Otud klasična, materijalistička, teorija saznanja uvek predstavlja opažanje i saznanje kao efekat dejstva spoljašnjeg sveta, kao prosti refleks obje-

ZLATKO PRICA: METAMORFOZA II

(Sa TI Trnijenala likovnih umetnosti)

0 KRITIČARSKIM DEFORMACIJAMA

niz fenomena, kao broces vezan sa beskonačnim nizom još širih

Ima ih mnogo bez sumnje. Toliko da je teško utvrditi ima li više kritičara ili deformacija; ili, ako je tO „preterano: ima li više shvatanja funkcije kritike i kritičara ili profesionalnih deformacija. Jer to je, čimi se, punctum saliens — istaknuta, početna tačka od koje se polazi u traganju z8, objašnjenjem i ishodište svih problema kome se bez objašnjenja vraća. Koja je u beskrajnom nizu, od impresionističke do naučne, autentična kritika kojoj treba verovati? Koji metod dosledno sprovedem ne uzrokuje deformaciju već đaje nedvosmislenm, pouzdan sud? Svaki takav metod dovodi do nekog rezultata, ali kakav je rezitat ako je put do njega jednostran, a jednostran je? Deformisan -—

dakle nije rezultat.

Malo je, uostalom, danas kritičara, koji dosledno i uporno primenjuju jedan kritičarski prosede. Malo ih je, ako uopšte postoje, koji će svom tekstu dati naslov »Moje mržnje«, a, još manje koji će kvalitete umetničkog dela, ono što ga čini onakvim kakvo jeste, tražiti isključivo u psihofizičkim svojstvima, autora. Kritika je postala mnogo. kompleksniji postupak prožimanja i dopunjavanja metođa. Svaka generacija, kao i svaka ličnost, donosi sopstvene kategorije vrednosti, sopstvene zahteve od umetnosti i sopstveno shvatanje funkcije umetnosti. U pitanju kritike literakure naše doba postavilo je valjda najađekvatniji zahtev formulisan rečima jednog njegovog istaknutog predstavnika : »Kritičar koji nastoji da, vidi literaturu više kao proces nego kao

LL a par: uuaagmnamu uu RuIIIGAI PERI BNR IRIRI RC WR} NRRRW KR IJ II IG i i pr na raunncG.. |

procesa, treba da shvati da ma kako mnogostruko njegovo obja-

Snjenje bilo ono je samo delić

onoga koliko bi moglo da bude.

To je, u jednom smislu, razlog što se danas vrlo teško rađaju literarni arbitri koji bi u isto vreme bili apostoli ideja, autoritativne sudije i profeti — mada se ovo poslednje u većini slučajeva pokazuje promašenim. Arbitri se ne rađaju na zahtev. Oni iskrsavaju onđa kađa u određenim uslovima sazri ličnost određenog formata. Nije nikakvo čudo što je pre pola veka ličnost upola manje kreativne snage i kulture no neki naš savremenik mogla da ima upola značajniju ulogu. U pitanju je corre-

spondance.

Uslovi su sazreli, potrebna je ličnost koja, će nedvosmiSleno učiniti distinkciju, a ne diskriminaciju. Ličnost, koja, takođe, neće dozvoliti da, u galimatijasu uslovnih vredmosti i'kritika postane aktivnost koja na bilo. koji način krši osnovna

pravila žanra, jednom reči, da

postane — amtikritika. Uslovi su

sazreli, ali ličnost koja je uslovima dorasla još ržje. Ako i postoji, to jest ako zauzima njeno mesto, ona je svesno ili nesvesno deformisana, a to nije samo njena deformacija...

Na nama je da konstabujemo, a rešenje... rešenje će do-

neti budućnost! Bilo bi lepo da

tome prisustvujemo. Bogdan A, POPOVIĆ

lor i

kata u ljudskom duhu, koji je inače pasivan i plastičan. Čak i tamo gde se insistira na izvesnoj njegovoj aktivnosti, kao kod Loka, ona se sastoji samo u kombinovanju prvobitnih ideja koje su prouzrokovane spo-

ija — stvaralačka uloga čoveka pri selekciji i tumačenju #ćulnih mpodataka, u anticipiranju

događaja i objekata koji realno još ne postoje, u proizvodnji objekata i menjanju pprirodne i društvene okoline, mi iz daleka. nije shvaćena. (Neobično je da danas ima marlsista koji su svojim zanemarivanjem delatne strane ljudskog saznanja bliži Loku i francuskim. materijalistima nego Marksu.}

Zasnivanje filozofije na društvenoj praktičnoj delatnosti ima neposrednu predistoriju u nemačkoj klasičnoj filozofiji, naročito kod PFihtea i Hegela. FPihte je dosledno razvio Kantov princip primata praktičnog uma nad teorijskim. Ja se diferencira na teorijsko »Ja«a koje je konačno, zavisno, ograničeno spoljašnjim »Ne — jaa, objektom, i na jedno apsolutno, praktično »Ja« koje svojom aktivnošću , prevladava sve bostavljene „granice i stvara begskonačni idealni svet. Praksa je ovde shvaćena „polpuno apštraktno i formalno, kao apsolutno slobodna delatnost apstraktnog subjekta nevezanozž ni za jednu određenu društvenu situaciju i određeni istorijski momenat. Hegel je odlično uviđao da volja i delatnost, odvojeni od konkretnih stvarnih situacija koje ih delom uslovljavaju i u kojima se one ispoljavaju, ne mogu biti drugo do prazna apstrakcija. Za njega se htenje od slučaja do slučaja, O–dređuje — praksa je uvek usmerena ka rešavanju konkretnih zadataka. Na nekim mestima on je već sasvim na pragu da odnos subjekta i objekta shvati ne samo kao teorijSki odnos već i kao odnos rada u smislu stvarne proizvodnje.”) Pa ipak on taj prag nije prekoračio. Praksa ipak ostaje u najboljem slučaju »lukavstvo umac »posredna #đčidielatnost koja, ostavljajući da predmeti utiču jedan na drugi shodno Svojoj vlastitoj prirodi.., ipak ostvaruje svoju svrhu, makar da se sama neposredno ne meša u taj proces.q*)

„inače sama Hegelova koncepcija Apsolutnog: duha povlači sobom i jedno mitološko shvatanje prakse kao autonomne svesne aktivnosti logički nezavisne od materijalnih uslova, i istorijske situacije.

FPojerbahov antropologizam je odigrao ogromnu oslobađajuću ulogu: Apsolut ' je projekcija otuđenog čoveka, predikati Hoga su hipostazirane, metaforički izražene potencije ljudskog duha. Međutim, Fojerbahova polazna tačka je takođe još uvek apstraktna. Njegov čovek je čovek uopšte — apstraktno generičko biće (Gattunzswesen), posmatrano „izvan ”»konkretnih društvenih odnosa koji se u toku ljudske istorije menjaju. Sve tekovine Hegelove dijalektike ovde su upuštene. Ovaj čovek je daleko od toga da bude ono dijalektičko kon kretno »ojpštee koje postoji uvek na specifičan način, u Određenom istori jskom kontek. Stu, koje na taj način i samo 1ma svoju istoriju. Što je još gore, FPojerbahov čovek je u suštini posmatračko biće +), 00 TOS vora o tome da on trans[ormiše prirodu i stvara istori ju,

Nastavak na 5. stranl

#9) Ermst Bloh, Swbjekt — objekt, Zagreb, 1050, str. 324-325.

2) Hegel, Enzyclopedie, I 'rejil, Kogik, Berlin 1840, S. 382. •