Књижевне новине

# aritvoyuEr

ESTETIČKE SVESTI

Svest može, međutim, u svoje područje uključiti i sve snost o drugim obrascima osećaja, to jest, rešenja emocionalnih konflikata kod drugih ljudi. Sve dok se situacija ponavlja, obrazac vredi i to je fizička osnova za tradiciju u umetnosti. To, na jednom širem istorijskom planu može da bude osnova za one ponavljane obrasce izražavanja poznate kao arhitipovi. Jungova hipoteza sugeriše da obrazac osećaja kada se javlja dovoljno često stiče fizičke skladnosti koje su nasleđene.

Situacije se ne ponavljaju obavezno i svaka od onih

individualnih vuče svoj sopstveni teret zle sreće, Postoji

beskrajna raznovrsnost iskustva tako da je obrazac osećaja ustvari kaleidoskop koji se svaki čas menja.

Uwmetnik, u našoj civilizaciji, pokušava da uobliči,-da da plastičan oblik svošim sopstvenim osećanjima. Njegova prva briga je da izdvoji ova osećanja, da bude siguran da su to istinska osećanja, a ne simulirana; da ih proveri introspekcijom, iskustvom. Znamo iz iskustva da osećanja mogu da budu površna ili duboka, da traju kratko ili dugo. Kao i umetnici mi smo suočeni samo sa dinamikom naših osećanja — umetničko delo se ocenjuje njihovom istinitošću, a ne njihovom etičkom vrednošću. Ljudska ljubav ima istu vrednost za poeziju kao i božanska ljubav; osećanje prouzrokovano harmonijom dveju ili triju boja može imati

· veću estetičku vrednost od osećanja simpatije prema siro~

mašnom. U odnosu na svest, osećanja dobijaju snagu a ne

:hijerarhijski položaj: ona su jaka ili slaba, a ne dobra ili

loša. Svest je, znači, ravnodušno platno na kojem se ose~-

'Ćanja autonomno odražavaju. Umetnik posmatra ovo platno

mirno sa razdaljine i tada može da daje sadržaj osećanjima kojih je postao svestan. On može to da radi neposredno i direktno, svojim sopstvenim sadržajem, kao kada igrač

dgra. On to može da čini čistim zvukom kao kada kompo-

zitor stvara melodiju. On može da uobličava glinu ili, kleše kamen, povlači crte ili meša boje. Onoliko koliko ostane svestan osećanja koja treba da izrazi, a nesvestan svega

. -ostalog, toliko će postojati sklad između prirode osećanja i forme sadržaja.

Ono što može da se umeša jeste sećanje: sećanje na druge forme, forme koje je sam umetnik koristio da bi iz-

'razio osećanja u nekoj ranijoj prilici: sećanje na forme koje su drugi umetnici upotrebljavali da izraze slična osećanja. Tađa se javlja ono izopačavanje svesti koje je uzrok uzroka

dekadencije umetnosti. Stanje svesti nije više čisto: ona je pomešana sa beznačajnim uspomenama.

Mogla bi se sastaviti duga lista mogućih izvora izopačavanja svesti. Ali svi oni dejstvuju distrakcijom,: to znači, čisto stanje svesti nafrunjeno je bezživotnim faktorima, u najvećem broju slučajeva, uključivanjem spoljašnjeg standarda predstavljanja. Pod ovim podrazumevam ne arhitipove formi osećanja (koje su nesvesne), nego aka demske i potpuno pomodne prototipove izražavanja. Ose-

„ćanje ove prototipove može da transformiše, kao kada Rem-

brant novim životom nadahne konvencionalne forme Livensa ili Van Gog konvencionalne forme Milea. Ali obično onaj koji kopira razblažuje forme originalnog prethodnika i dekadencija počinje — dekadencija je akumulativni niz takvih činova razblažavanja. Dekadencija uvek počinje kao izopačavanje svesti.

Sve ovo shvatio je i Bodler, na primer — kada je re~

kao o Eženu Delakroa: „njegova dela su... pesme i to velike

pešme”fišfvno 'amišljene i ostvarene sa uobičajenom' inso-

FTP

· lencijom. genija“;.i dođao kao fusnotu: ;

„Pod naivnošću genija treba razumeti poznavanje zanata kombinovano sa gnotfi seauton, ali umereno poznavanje

- koje lepu ulogu dodeljuje i temperamentu“.*

· Koprivnički kotar, i is ke. A svemu je to

· sakupili i odštampali, to

Drugim rečima, veština koja je instinktivno u službi

· čiste svesti osećanja; to je istinita i neiskvarena priroda

estetičkog procesa.

#· Curiosites esthetiques. Salon đe 1846. gi [ (Sa engleskog P. MUŽIJEVIĆ)

a | Š RADNI STO MIHOVILA PAVLEKA MIŠKINE E ež itič a sve to još odr- n · težno političkog karaktera, a uza S ( OBE- Ž žao veliki broj predavanja i političkih 8 g

i bio stalno aktivan kao političar; jedno, ae aa jeme bio i narodni zastupnik na listi BH e taknuti prvak svoje stran bio tek nuzgredni posao, Ca jeg je vršio između teških i iscrpljujućih seljač— za vrijeme odmora. ' ?

adnan dio Odra proze Miškina je sabrao Ca: vrijeme svog ŽiVOt a a Hi MEA OR az \ 'zvij 10) U » Sir. · »i

ilbdk SOL 919 i „Krik sela“ (1937, str. 54). Za

prilike u kojima ja Tedi ob pra#ib Sigue u | anja. A sve je on VON KR Na uvokn stoliću, ili prosto sjedeČi RP mlji i pišući na koljenu. i književni radovi

„Sad bi.se Bvi DIVEO OE Pije tri lijepe knjige

To je posao koji se na-

; aš lazi još pred nama i koji smo dužni raja! KOM ko zbog njega, tako i radi sebe i POO O tba at dolaze. L o tom bi trebalo zrelo ORC EE ove dane kad slavimo dvadesetogod

- j joj i iškina položio svoj ay kojoj je i onimir KULUNDŽIĆ i

U OVOM BROJU U RUBRICI »IZLOG KNJIGA" SARAĐUJU: ŠANDOR ĆIRKOVIĆ, PRED-

RAG PALAVESTRA, RADIVOJE PEŠIĆ, IVAN ŠOP, DUŠAN PUVAČIĆ, GAVRILO AVRAMO.

od po cca 400 stranica.

<NJIŽZEVNE NOVINE

IZLOG KNJIGA

MILAN BUTORAC • · · Umjetni sateliti Li • i kozmičke rakete (»Znanje«, Zagreb, 1961)

Kađ je 4. novembra 1957. izbačen u orbibu zemlje prvi sovjetski veštač ki satelit, navršilo se punih sto EO. dina ođ, rođenja ruskog naučnika K, E. Ciolkovskog (1857—19035). Ta slučajna pođudajrmost datuma utoliko” više ističe značaj i veličinu tog čoveka čiji su rađovi utemeljili novu granu „mehanike — raketođinamiku i rakeinu tehniku i koji je podjeđ. nako priznat u SSSR i na Zapadu.

»Izumu prethođi f{antazija, a izvršenju tačan proračun«, govorio Je Ciolkovski. O svom đugogodišnjem radu on je uspešno sjeđinjavao fan taziju |i naučničku egzaktnost. U izjavi na rađiju 1. maja 1933. Ciolkov ski je rekao: »Četrđeset sam godina rađio na realizaciji reaktivnog motora i mislio sam da će šetnja „đo Marsa početi tek posle mnogo stoti, na gođina. Ali rokovi se menjaju«. I doista, nepunih četvrt veka docnije saieliti i kozmički brođovi Do-

čeli su đa Krstare nebeskim Pprostranstvima. O tome i o mnogim drugim činje„ nicama u vezi sa izučavanjem gravitacije, prirodnih satelita, istorija, tom čovekovih planova za let u koz. mos izveštava zanimljivo i popular no pisana Knjiga Milana „MButorca »Umjetni sateliti i kozmičke rakete«. Na preko četiri stotine stranica, u knjizi se zatim govori o prvim sov jetskim i američkim satelitima, o njihovim „tehničkim „osobinama i Prvi Sputnjik,

među Aralšmog Jezera i Kaspijskog mora; a snaga raketnih motora prvog Sovjetskog Kkozmičkog broda (lansiranog 2. januara 1959) iznosila, je preko seđam i po miliona Kkonjskih snaga.

Knjiga M. Butorca donosi „zatim podatke o Kkozmičkoi medđicini, o karakterističnim kozmičkim „brzimnma, prilično obiman spisak literature koji pokazuje aktuelnost i fak. tografsku podlogu „Knjige, ilustrovane uz to mnogobrojnim fotografijama, crtežima i dijagramima, „čime je njena dokumentarnost i privlačnost efektno dopunjena. (Š. Ć.,)

Cami nn

NIKOLA. TRIBIC

Sarajevski alental Sarajevo, 1961)

Bogatoj i raznovrsnoj literaturi o sarajevskom atentatu priključila se neđavno ova dragocena i jeđinstve na Kknjiga, koja, u izvesnom smislu, može da posluži kao primer sa ko» liko se upornosti, strasti i naučne odgovornosti mogu da obave Korisni poslovi sistematizacije i Klasifikacije postojećeg mathferijala o ne kom značajnom istorijskom događaju. »Sarajevski „atentat u svjetlu bibliografskih pođataka« izuzetno Je delo u našoj publicistici: punih trideset gođina prikupljao je njen autor svaki pođatak o Princibovom a&tentatu i aktivnosti Milađe Bosne, dograđujući delo dovolino značajno i monumentalno da mu se mogao posvetiti gotovo čitav ljuđski vek. Ispitujući ogroman materijal na go tovo svim evropskim jezicima, Nikola Trišić se u svome „radu nije zadržao samo na prostom beleženju bibliografskih pođataka, nego je uz svaki pođatak davao i Kratak rezime onoga o čemu se u datom tekStu govorilo. Time je svome Životnome đelu, koje na Žalost nije dočekao da viđi objavljeno, đao jednu dimenziju koju obična bibliografija inače nema, Njegova Knjiga, sa svojih više ođ hiljađu i dve stotine bibliografskih jeđinica koje su objavljene (a Koje, u stvari, „predstavljaju samo jeđan deo "TrišićeVOg rukopisa), može da se primi i kao sistematizovan bibliografski zbomik mateMijala o sarajevskom atentafu, i kao neka vrsta priručnika koji istoričarima pruža sakup ljenu, obrađenu i razvrstanu građu na osnovu koje će se sađa mnogo lakše nego ranije moći da josvetli jedan značajan događaj iz naše novije istorije.

Knjiga Nikole Trišića „hronološki beleži ođjeke i komentare o antentatu wu našoj i stranoj štampi od dana, atentata, 28, juna 199. pa do 1953. gođine. Ona registruje svaki značajniji tekst, a autorovi komentari upućuju na izvore i tumačenja, tako đa se Trišićeva knjiga može čitati i kao naučno đelo od neprocenžive vrednosti za dalje i potpunije jzučavanje problematike kojom se ono bavi, i, u isti mah, kao zanimljivo štivo o putevima i interpretatacijama „istine o događaju „koji je u čitavoj svetskoj javnosti naširoko bio komentarisan, pošto su se uz njega „#ezivali povodi prvog Svetskog rata 1914—1918.

Kao jeđan od aktivnih pripadnika Mlađe Bosne koji je tesno sarađivao sa grupom sarajevsich atentatora,

7 Nikola Trišić se, uz ranije objavljen

· vima i svojoj mladosti. Do

plođan publicistički rađ o atentatu i atentatorima, ovom Knjigom đostojno i časno odđužio svojim drugo

života on je neumorno radio na prikupljanju i sređivamju građe u

kojoj će istorija moći da otkrije isnauku zadužio delom kome se vrednost ne može.

tinu; time je našu osporiti, a svoj život je ispunio smi slom i opravđanjem. (P. P.)

PERL BAK Pe Američka irilogija (»Rađ«,

Čitalac koji je na osnovu ranijih romana Peri Bak stekao određeno mišljenje o njenoj literaturi,. lako može da se iznenadi trilogijom«, koju je, u vrlo đobrom prevođu Zore Minđerović (»Tvorac grada«) i Milene Šafarik (»Gšasovi u kKkući« i »Duga ljubav«) objavilo beogragziko. izđavačko pređuzeće »Rađe, Umesto uobičajenih ·»Kkines-

kih« tema, koje su širom sveta o-—

bezbeđile popularnost autora »Kines ke trilogije«, Per! Bak u svojoj novoj trilogiji prikazuje jeđan za nju savršeno nov ambijent, nove okolnosti i nove Karaktere, koji se do sađa nisu susretali u ma. Ona zahvata u čvorišta američ ke građanske tradićije, pokušavaju ći da svoju ličnu predstavu o ljuđi ma koji su stvarali đanašnju Ameriku prenese čitaocima, zadržavajući pri tome gotovo sve bitne svcga literarnog postupka — realistič nost pripovedanja, plastično prikazivanje likova, tečnost i neposrednost stila i jeđan za nju veoma karakterističan ljupko-zabavljački ma nir, koji njenim delima obezbeđuje brojnu čitalačku publiku,

Svesna opasnosti i primamljive avanture u koju se upustila menjajući raniji karakter svoje Književnosti, Per! Bak je »Američku trilo giju« prvobitno objavila pod tuđim imenom, priznajući je kao svoje delo tek posle zavadnog uspehh koji je Knjiga postigla kođ američke publike. Tajna toga uspeha ležala je, van sumnje, u činjenici da je američki čitalac u novoj trilogi ji mogao da nađe onakvu Ameriku kakvu je možda zamišljao u večerrima prijatnog i naivnog patriotskog sanjarenja, Zato nije ni malo prazan utisak da je Peri Bak u »Ame ričkoj trilogiji« prikazala Ameriku ne onakvu kakva ona doista jeste, već onakvu kakvu ona želi da viđi i predstavi čitaocima, U sva tri romana ona analizira po jednu Kkomponentu američke građanske trađicije (u »Tvorcu gradđa« hrabrost, upornost, ođricanje i plemenitost, u »Glasovima u kući« dinamizam i na gSle, bolne i tragične „prelome u shvatanjima demokratije; u »Dugoj ljubavi« trezvenost, uzdržanost, prak tičan duh i konzervativni stoicizam), izvlačeći uvek u prvi plan one osobine američkog čoveka koje mogu da zasene mračne i bolne krize ame ričkog društva. Insistirajući naročito na ođnosima u braku i porođici i za lažući se za afirmaciju trađicionalne i čvrste porođične zajednice kao osnove društva, Peri Bak u »Američ koj trilogiji« đaje jeđnu iđealizova nu i, samim tim jednostranu sliku Amerike i američkog života za poslednjih sto gođina, još više poja. čavajući razliku koja postoji između

'nje i drugih savremenih američkih

pisaca koji se u svojim delima bave istom problematikom. (G. A,)

ĐUZEPE TOMAZI DI LAMPEDUZA

Gepard (»Zora«, Zagreb, 1961)

O ovom romanu, koji je u Italiji izazvao veliku pažnju, čuli smo još mnogo ranije nego što se pojavio u srpskohrvatskom prevodu. Takvi slučajevi danas nisu retki, i obično samo delo, kad se konačno pojavi, donese izvesno razočaranje. Ali, ovaj roman ne doživljava sudbinu izvikanih, golicavih, najčešće samo dobro reklamiranih · „Knjiga: ·»Ge„ parde je zaista knjiga koga zaslužuje pažnju, i to zahvaljujući svojim brojmim vrednostima, koje je izdvajaju iz serijske produkcije ro„ mana i anti.romana.

Delo Đuzepa Tomazija di Lampeduze po obliku ie samo hronika o prisajedinjenju Sicilije Pijemontu wu procesu ujedinjavanja Italije, Ali autor je znatno „prevazišao ovu koncepciju, ostvarivši kroz odlomak iz povesti kneževske porodice Salina interesantnu projekciju ~ čitave slciijanske istorije i portret dru. štva ovog zaostalog kraja u burnim revolucionarnim đanima ~7dqGaribaldija i njegovih crvenih košulja. Možemo Se slagati ili ne slagati sa Dpo. jeđinim intewpretacijama istorijskih zbivanja, ali u svakom slučaju moramo priznati đa su kazane uz najveće moguće savlađivanje materije, zgusnuto i precizno, umetnički DpDo„

kraja ' lo se desi prije pet minuta, i već

Beograd, 1961) '!

»Američkom ”

njenim «deli- ·

odlike '

šteno. A poenta dela sadržana je u sleđećih nekoliko rečenica: »Ni u jednom drugom Kraju koliko u Siciliji istina ima Kratak vijek: dje-

njegova prava jezgra iščezne, pre. rušena, uljepšana, nagrđena, prigušena, uništena maštom i interesima: stid, strah, plemenitost, mržnja, oportunizam, milosrđe, · sve strasti, dobre Koliko i one loše, bacaju se ma to djelo i rastrgaju ga; ukratko,

' djelo n~<tane.« I to je sve. Vrhunac

usijanja se hlađi, priča, koja je Do.

| Čela zbijenim opisom đogađaja 1800.

i 1861, odjednom prelazi sve veće vremenske razmake, „završivši se, 1910. gođine, setnim akorđima ma večnu temu ljudske prolaznosti. Iza junaka romana, don Fabricija Saline, poslednjeg »Geparđac #Č\(figura Beparđa nalazi se u grbu porođice Sali”a), krije se sam autor, liberalni pripadnik sicilijanske „aristokra„ tije; mnoge stranice ove knjige (naročito one koje direkimo govore o Siciliji) mogu se odnositi i na vreme sađašnje i delo dobija na «taj način dvostruku vremensku dimen. ziju,

Pisac je bio oprezan prema mnogobrojnim, uglavnom samo »tehničkim« novotarijama, koje je na polju proze doneo XX vek. Poglavija idu hronološkim | „ređom i datirana su; nema stilskih | vratolomija i praznjikavog verbalizma, Ponegđe je, istina, opis razvučen đuže nego Što bi trebalo, i to je najveća, mana ove Knjige. Ali deskripcija u ovom delu nije dominantna; ieret piščeVe poruke nose đijalozi i monolozi, sentenciozna, ali mestimično i uzbuđeno lirska razmišljanja, „dakle većinom rekviziti starije romdmsi. jerske škole, kojima đi Lampeduza virtuozno barata. Zato se, u svetiu gotovo briljantne „sinteze „završnih rnUžva, javlja izvesna đisproporcionalnost sa usporenim, pretežno na„ Tomazija di Lampeduze.

Prevod Antonija PFilipića nije u_ vek na potrebnoj visini, Konciznu belešku o piscu i delu napisao je Ivo Frangeš. (I. Š.)

O ____CUEEE

ĐOVANI VERGA

Grešnica

(»Svjetlost«, Sarajevo, 1961)

Manje više svi pisci ostavili su za sobom, prirodom. razvojnog toka &VO„ ga dela, svedočanstva o naukovanju, o uspinjanju uz strmoglave lestvice književne umetnosti, o naporima o„ slobađanja od „uticaja „sugestivnih književnih duhova prošlosti i pomodnih zahteva savremenosti, pre nego što su svoja nastojanja, nastojanja svih stvaralaca koji umetničku vo_ kaciju nose u sebi, da urađe ono što pre njih niko nije uspeo, bar polovično ostvarili. |

Dva kratka Vergina romana, »GreBnica« i »Eva«, objavljena u prevođu Razije Sarajlić, spađaju među Ver. gine prve, nesazrele, učeničke radove. U njima je docnija piščeva stvaralačka zrelost tek nagoveštena Kroz gusto, raskošno tkivo plačnog senti_ mentalizma, egzaltiramih zaljubljeno” sti i ćudljivih igrarija ljudske psihe.

Predmet oba ova romana je lju-

bav: bezumna, srceparajuća, · „suze. prolivajuća, ljubomorna, furiozna, iscrpljujuće nestalna. Oba romana

su građena po približno istovetnom šablonu: najpre se ne voli i veruje da ne može da se voli; potom se voli pomamno, kao što je uobičajeno u ljubavnim romanima romantizma, gde su unutrašnja doživljavanja najčešće praćena drastičnim spoljašnjim očitovanjima, gde je piščev kKritič,

ki žfalter premnogo „sentimentalan, a pripovedačka žica nezdraVo . maštovita; nakon užarenog

dostizanja vrhunca nastupa naglo za_ hlađenje, zasićenost, kao uvertira buduće tragedije; docnije ponovno rađanje ljubavi nemoćčno je da spreŽi neumitni tok promašenih sudbina, u kome je smrt, s obzirom na ukus vremena i emotivnu opređeljenost pisca, jedino mogućno rešenje,

Mada suštinski veoma slična, ova dva romana, ako ih čovek posmatra u vremenskom redu njihovog na_ stanka, lepo pokazuju kako se Verga oslobađao postepeno mladđalačkih stvaralačkih slabosti i zabluda: »Eva«, nastala nekoliko godima posle »Grešnice«, manje natopljena suza. ma nesrećnih ljubavi i bolnim uzdasima, dublja je ozbiljnija i punija knjiga. .

Vergu, buđućeg klasika italijanske proze, naslućujemo u brojnim, za sentimentalne povesta najčešće ne odlučujuće značajnim detaljima, u veštom pripovedanju u onoj izrazito. sti kojom se nagoveštava kako strastri, u ovom slučaju strasti ljubavi, određuju stazu ljudskog života.

S obzirom na doslednost stava ko„ ji Verga ovde u pogleđu ljubavi zaSštupa, nesumnjivo je da bi jedna o_ bimnija psihološka interpretacija ove

dve ljubavne povesti, hez njihove sentimentalne razuđenosti, dala zanimljive rezultate. (D, T.)

a ,

TADEUŠ DOLENGA MOSTOVIĆ Karijera Nikodema

Dizme

(Beograd, »Prosveta«, 1961) i

Svojim satiričnim romanom »Karijera Nikodema Dizme« Tađeuš Dolenga Mostovič predstavlja nam se kao pisac koji ume da uoči šta je bolesno u jednom đruštvu i da se tome, što je za jedno društvo karak. teristično i što je u njemu nezdravo, nasmeje, Smeh Tađeuša Dolenga Mostoviča nije ni dobronameran ni dobroćuđan, Pričajući životnu i. storiju Nikođema Dizme koji ođ nezaposlenog svirača postaje direktor banke i jeđan od najozbiljnijih kandiđata za šefa države, i koji isto tako brzo„ propada, biva proglašen luđim i tako zaboravljen, pisac ove knjige izvrgava ruglu čitavo jeđno društvo, a celokupni društveni Dpo„ ređak koji takve sudbine omogućava proglašava za nehuman i apsurđan. Ali, Dolengo Mostovič se ne zadržava samo na tome, Umejući đa uoči smešnu pojeđinost, znajući đa napravi uspelu dosetku Mostovič se podsmeva i svima sitnim i Kkrup„ ljudskim

verovatno uvek imati, A to njegovom romanu daje jedan širi humanistički smisao i u znatnoj meri po„ većava njegovu literarnu vrednost.

pravljanju naravi vekovo moralno „usavršavanje. Ni pisac Knjige o kojoj govorimo nije

gori, On nije sklon đa veruje u ne. ku njegovu popravku već želi đa tome svefu suprođstavi jeđan đrukčiji ideal. On taj iđeal ne suprođstavlja direktno, već ga nagovešta, va Kroz neke dijaloge i dovoljno providne aluzije.

To ukazivanje na puteve vopravki i usavršavanja mora se odmah priznati, nije naročito ubedljivo. Dolenga Mostovič je upoređivo bolji kada poriče vrednosti svetu u kome živi nego kađa nastoji da „afirmiše jedan bolji, pravičniji i u prvom re. du razumnije uređen svet. a

Roman je preveo Milutin Dragović, Ne poređeći, ga 5da.z, poljskim originalom možemo konstatovati da je tekst Milutina Dragovića, koji se đobro drži na srpskohrvat= skom književnom jeziku, (P..P-ć)

—-Cocarıaisnrdj ana KOCE SOLUNSKI

Tragovi nisu zavejani (»Kočo Racin«, Skoplje, 1961)

Koce Solunski je novo ime savremenog makedonskog romana. Novo njegovo osveženje. Sa takvim ga je komplimentima dočekala makeđom, ska književna kritika. I nije, preterala u tome, Jer roman Solunskog je za kratko vreme osvojio i simpatije čitalačke publike. II ne samo zbog savremene i veoma, zanimljive teme koju obrađuje, već i Zbog ne. uobičajenog, jednostavnog i neposrednog pripovedanja.

A pripoveđanje se odnosi na nemir savremenog junaka dana, „Na čoveka koji je počastvovan povere. njem društva. Na čoveka punog obaveza. Rastrgnutog između «svog intimnog života i života zajednice.

Junak ovog romana je neiživljena ličnost. Iskomplikovana psihologija koju je u ranoj mlađosti poneo vihor rata i revolucije, Čovek kao i Svi ostali ljuđi, dođuše., Ali čovek Moji je večito u traganju za svojim pravim životom. Čovek Koji se gr. čevito bori da buđe u toku vremena. Da ga to vreme, taj život ne zaborave, Zato će i povesti „borbu 5a sobom zato će se kidati, Kkajati i ponovo pađati u greh. I sam će sebe ispitivati, svoja osećanja, svoju savest, svoj odnos prema životu, prema ljuđima, prema svojoj poro„ dici; svdje principe. Sukobljavajući se jednaKo sa samim sobom, on će lutati, đugo lutati, sve do trenutka dok ne počne sa samoopravđanjima. Do trenutka dok ne shvati đa i član komiteta može da izneverava svoju čšenu, da i član komiteta može da konstruiše male intimne avanture.

Koce Solunski je impresivan. Jezik mu je neposređan. Često ga oboji romantičnim lirizmom. I sve sa ciljem da što adekvatnije „prikaže događaje i ljude, Da što prirodnije izloži psihologiju svojih ličnosti.

Za razliku od drugih „makeđon. skih pisaca kojima je roman bio samo start, Solunski nije težio za tim da isforsirano, nepripremljeno i pomodno traži svoj put u mobičajene vode „intelektualnog Kazivanja, Zato je, toliko spontano i jednostavno pronašao svoj put, sebe 1 svoj način. (R. P,)