Књижевне новине
SVEST LJUDI – MORALNA SNAGA
ČOVEČANSTVA
„Nikada rat nije pretio ležim posledicama za čovečanstvo nego danas. I nikada Čovečansivo nije raspolagalo Večim snagama. za otklanjanje Yata, kao sredstva za rešavanje međunarodnih odnosa nego štO je to u naše vreme.
Imperijalizam slabi, KoloniisIne imperije i drugi oblici šira nog ugnjetavanja naroda u Aziji, Africi i Latinskoj Arnerici po stepeno nestaju sa ištorijske pozovnice. Izvojevani su veliki uš pesi u borbi mnogih naroda za ba cionalnu nezavisnost i ravnoprav nost. Isto tako narodi Latinske Amerike i dalje, daju sve veći do prinos poboljšanju međunarodnih odnosa. Velike društvene promene u svetu i dalje podstiču takav razvitak. Sve to ne samo ubrzava kraj epohe stranog Ugnjetavanja naroda, nego i miro ljubivu saradnju među narodima na bprincipima nezavisnosti i ravnopravnosti čini neophodnim uslovom za njihovu slobodu i napredak.
Ostvaren. je ogroman napredak u razvitku nauke, tehnike i sredstava ekonomskog razvoja,
Podstaknuta takvim razvojem u svetu, ogromna većina ljudi sve više uviđa đa je rat među naYodima ne samo „anahronizam već i zločin protiv čovečanstva. Ta svest ljudi postaje ogromaa moralna snaga, sposobna da bit no utiče na razvitak međunarod nih odnosa.
Oslanjajući se na to i na vo” lju svojih naroda, vlade zemalja okupljenih na ovoj konferenciji odlučno odbacuju kao mylo» dušnu, besperspektivnu i Si protnu interesima svetskog napretka tezu da je rat, a i „hlad ni rat“ neizbežan. One potvirđ: ju svoju nepokolebljivu veru da je međunaodna zajednica sposobna da svoj život organizuje bez pribegavanja sredstvima ic ja u stvari pripadaju pređenim epohama istorije čovečanstva.
Međutim, postojeći vojni blokovi, koji iztaštaju u Sve, moć~
ije: vojne, ekonomske i polirič
ke grupacije, koje po logici i ka vakteru svojih međusobnih odnosa, moraju da izazivaju perio dično zaoštravanje međunarodnih odnosa, „hladni rat“, i stalna goruća “opasnost njegovog pretvaranja u stvarni rat pošta
ju sastavni deo stanja u savre menim „međunarodnim odđmosima. Zbog svega fioga šefovi država i vlada koje nisu angažovane. u blokovima žele na ovaj način da upozore svetsku zajednicu ha po stojeću situaciju i na neophodnost da se Svi narođi založe da se pronađe siguran put ka stabi lizaciji mira.
* *
Svet u kome živimo karakte riše postojanje · „različitih društvenih sistema, Zemlje učesnice ne smatraju da su te razlike ne premostiva smetnja za stabilizaciju mira, ukoliko budu isključene tendencije za dominacijom i mešanjem u unutarnji razvoj drugih naroda i zemalja.
Probler:= svog političkog, eko-
:nomskog, đruštvenog i kulturnog
sistema treba da rešava svaki narod, prema svojim sopstvenim uslovima, potrebama i mogućnostima. i .
Osim toga, svaki pokušaj da se narodima nametne ovaj ili onaj društveni ili politički sistem silom i spolja neposredno ugrožava svetski mir. i
Zemlje učesnice sraatraju da su u takvim uslovima načela mi Yoljubive koegzistencije jedina altemativa „hladnom ratu“ i m ·gućnosti opšte nuklearne hkatastrofe. Zato ta načela — koja „uključuju pravo narođa na samo opređeljenje, na nezavišnost i na slobodno određivanja. oblika i puteva ekonomskog, društvenog i kulturnog razvitka — morzšju da budu jedina osnova svih me đuparodnih odnosa.
Aktivna međunarodna saradnja u oblastima materijalne i kulturne razmene među narodima neophodno je sredstvo ža učvršćenje poverenja u moguć nost miroljubive „Rkoegzistencije država sa jrazličitim družtvenim sistemima
Učesnici. konferencije pri to me ističu da. politika koegzisten cije znači aktivni napor na otklanjanju istorijskih nepravdi i likviđaciji nacionalne potčinjeho sti, uz obezbeđenje samostalnog razvitka svakog naroda.
Svesni da su iđeološke razlike nužan atribut razvitka ljudskog
No
<
društva, zemlje učesniće smatra ju đa narodi i, vlade treba da se uzdrže od svakog korišćenja iđeologija u cilju „hladnog rata“, pritiska ili nametanja svoOje volje“.
(Iz deklaracije šefova dr-
Žžava i vlada „vanblokov-
skih zemalja)
MAD REZIME
Nastavak sa 1. strane ponovo, itekako tu. Stavimo i duhovne mjerače na strojeve koji jure. Vrijeme je.
Osim toga vrijeme je (uprkos svemu) — govorim sebi Mg DOsivjelo, oguglalo. U ređu. #o znači samo to, da treba dati i to sivilo. T to što ađekvatnije. Antisivo. Već sam — prije dvije ili tri godine rekao: šta će nam izvazi (prosedei i „fakture“) rađi izraza?
Ovome ulazi i želja — i potreba — za drugačijim tretiranjem knjige u našoj zajednici. Ako želimo, pored ostalog, da knjiga buđe sve ono što smo joj, već odavno, napričali da jeste. Napustili smo dirigiranje umjelnošću, pa ipak ne bismo smjeli knjigu previše da zaboravimo.
A Književni tekst valja — kao piščevo djelo i piščevo ostvarenje. kao njegovo nastojanje: opet jednom zaštititi, ako je to uopće moguće, od neđoraslih samozvanaca, kad pisanom riječju zažele da „progovore“ o njemu. Zato treba da i dalje neumorno
težimo za situacijom u Kojoj će tuđi tekst (čitaj: nevlastili svi-
O
MILORAD PANIĆ-SUREP Triptih Od Režke do Ušća put
ko ošinuta zmija vijugq, c s podlam njiva ka mjemu
jet) biti poštovan, a time i vlastiti, bez obzira na to ima li net-
| ko iko o tuđim tekstovima piše,
stvarme kvalifikacije i prerogatiwe da to čini ili ih nema. I bez obzira na to ima li netko tko o tuđim tekstovima piše, da bprigovori tim tekstovima štogod ili nema — ili iz OVOS i Onog razloga ne može išta da „podvrgne svom sudu“. Ili baš, zato. Balzak je na jednome mještu zapisao: „U svakoj stvari, mogu o nama da smose sud samo nama ravni“. Znam za zamke ove istine. Ali ima. slučajeva kad je fa misao sasvim tačna. Jer je neophodna, i zato prihvatljiva. Svaki pravi čitalac, gledalac, slušalac, koji sebe drži pravim čitaocem, gle-
daocem ili slušaocem, — i kojemu, razumije se, nitko ništa ne uskraćuje, — shvatit će ovu
rečenicu Onore de Balzaka.
Vratimo se za trenutak još tim nedoraslim, prosceniziranim samozvancima ( doista ih ima!) pa se zapitajmo, naizgled patetično: a gdje je u njih ona „slutnja o ftragičnosti stvaranja“? da se, opet iednom. pošlužim formulacijom Františeka Ks. Šalde („Mekoliko riječi o modernoj kritici“).
A zatim, vratimo se načas i klimi i knjizi. n
Hoću da kažem: nitko — ili sotovo nitko — ne osjeća neodoljivu potrebu, nešto kao svoju osobnu dužnost, unutarnji imperativ, da ovo ili ono učini, da ovo ili ono kaže. Honorari (slabi honriorari) nisu i ne mogu biti jedini krivci. A ako nema kritike kakva je (literaturi) „potrebna, ili ako je sporadična, onda ona, de facto. i ne egzistira. Umjesto riječi kritika, ovdje može staiati i „duhovna klima“ ili „uvjeti“. Na taj način, ostvarenja, dobra ili loša- padaju u zrakoprazan prostor.
Nije ono što nazivamo slavom u „slobodnom“, gestikulativnom ponašanju (ili u „mudroj suzdržanosfti“). već u djelu, u oslobođenoj riječi, — u potezu, u akciji. Svi anamo, mnogo posla čeka našu kritiku. našu esejistiku. naše historičare literature, našu literaturu. Jer se iz svojih nedostajanja, svojih praznina krećemo sporo ili se i ne krećemo, zaboravljivi, tromi. Kao da stojimo, pomalo čak i zadovolini!
Ali, kako reče autor „Kolajne“ i „Zednog kamena na studencu“: „Nećemo se preporoditi putem same Kritike, nego, putem trajne i imanenine mladosti duha u nama“. i
Napokon, nije riječ o tome šta
„nismo, učinilj, nego o tome kakvi smo.
Pisac bez vlastite „unutarnje melodije“ samo je feljtonist, U najboljem slučaiu komentator.
Milizoj SLAVIČEK tran nezamenljivim,
Nema me, nema me više. Tryepere žice od boli
— Maslino, podboči mebo da se me sruši,
prskaju oči iz ode
tuga, P ; -- Pusti grane iz mas, Gola tuga. | g , * * smo plod, mole prsti iz trave
Foševima crnogorskim | pes sboju ko, letnji suton snove seje. — as boli, stablo.
Tiho sve je... i sve tiše, ;
a megde u, brdima kolevka se meka mjiše. * # „re omonima dumje, 1 pyozorima smilje,
Nema me...
Na čelo. mi leži
POVODOM SAJMA
- MAŠINA - ZA I PROTIV ČOVEKA
BEOGRADSKOG
Jedan naš književnik, kako je to. kasnije pričao, boraveći u zemlji sa razgranatom industrijom fakozvanim mehanizovanim ŽiVvotom, govorio je. tamo nekim ljudima o našem životu i nastojanju da se u pogledu primene tehnike u svakodnevnom, i živOtu uopšte, približimo i izjednačimo sa drugim, u tom pogledu razvijenijim zemljama. I bio je iznenađen kada su mu slušaoci postavili pitanje zašto to sve činimo i u to ulažemo ogromne na8pore i sredstva, kađ je tehnika, odnosno mašina ta koja zarobljava čoveka, ođuzima mu slobodu, i ma koliko da se čini da ga podstiče da se oseća superiornim, čak ga do izvesne mere i ponižava. Ti ljudi, kako je taj književnik objasnio, nisu to govorili i tako govorili zato što su podlegli političkom shvatanju koje ih odvodi u negjiranje vredmosti naših ambicija, nego zato što su zaista zamoreni načinom Života kome se podređuju zato što to moraju, zato što čeznu za drukčijim životom onim, u kom se. ncće osećati dominacija tehnike. 1I svakako da su to što su rekli govorili iskreno i spontano, misleći da se nalazimo u zabludi u kakvoj su se nalazili i njihovi najbliži preci, i da se to, što činimo može izbeći da bi se ostalo imunim prema teškoj bolesti našeg vremena, bolesti brzine i automatizovanih pokreta, bolesti koju donosi mašina. Međutim, oni nisu bili svesni, ili to tađa nisu mogli da budu, i đa shvate da su te bolesti, sa kojima se mora računati, daleko opasnije od onih koje nastaju usleđ primitivnog načina života i odvojenosti od sveta, lada se istina ima dosta vremena i dosta vremena za razmišljanje, ali kada se osim foga svega drugog ima malo ili nema ni malo.
Mašina uvek podiže čoveka, ali ga u mnogim slučajevima odmenjuje i zamenjuje, oduzima mu iz ruku neke poslove koje je on do juče radio postavliajući ga na sasvim drugo mesto i dajući mu
neke đruge poslove koji su lakši.
ali zato traže veću koncentraciju. Mi se postepeno navikavamo na to odsustvo čoveka čak i tamo gde je bio nezamenljiv i sma svesni da
AD .7.A7.70 0
SŠUKRRIJA PANDŽO
Izgubljena
Eto: btica i cvijet, kamen i drvemi štap,
tako mora da bude i'da je protstavljanje tim zakonima bor ba protiv vetrenjača. No to su one mašine koje najlakšim i najbržim putem oslobađaju čoveka i omogućuju mu da za kraće vreme stvori i izgradi ono Što mu je danas potrebno, da bi mu to sutra bilo neophodno, toliko neophodno da bez toga ne bi mogao da zamisli svoj život. Ali, neke druge mašine u koje oh, da bi do njih došao utroši mnogo ambicija i nerava i isto toliko svega toga da bi ih sačuvao, prisiljavaju ga zaista da im se potčinjava za kraće ili duže vreme, kao što će ga u nekim sredinama na to prisiljavati do kraja života. I otuda i nije sva stvar u tome koliko se mašina ima nego kako su one raspoređene u jednom širem smislu, odnosno kako je čovek postavljen u odnosu na njihovu vrednost i kakve su ambicije društva koje te mašine stvara i koje su čoveku namenjene. Jer, mašina, sama po sebi može i da potčini i da oslobodi i kako će ona uticati na čovekov život ne zavisi ođ nje same niti od pojedinca, nego od toga kako društvo odnosno društveni sistern pleda na čoveka i koje nje-
'običnijeg slapa
su- gove potencijalne vrednosti sma-
tra i vrednim poštovanja.
Kada je pre desetak godina u jednom beogradskom pozorištu prikazivana, još uvek najbolja Milerova drama, i Jedna ođ prvih koje smo' videli, bilo nam je, i pored svega, neshvatljivo da jedan čovek može da doživi nervni slom, čak potpuni krah. zbog običnog frižidera. Čudili smo se, bar mnogi, takvom padu jedne ličnosti, njenoj degradaciji gledajući kako jedan običan predmet, mašina stvorena da pomogne čoveku, može da ga nadvlada i da ga prevaziđe. I možda su mnogi tada mislili da je tu degrađaciju ličnosti donela sama mašina, možda su se mnogi ublašili njene snage, ne shvatajući da ona u drugim uslovima može da bude bezazlena i korisna, zapravo jedino ono Što i treba da bude.
Primorani da živimo ubrzano, u ritmu koji je identičan taktovima mašine, osećamo potrebu da se tog ritma bar privremeno oslobađamo, a to je u stvari naša nostalgija za prirodom i to me onom kultivisanom i preuređenom čovečijom rukom, nego bujnom i divljom. Jer, ma koliko bili lepi i impresivni čak i vo. doskoci koje viđamo u gradu, mi želimo da zastanemo pored najgde voda prska van svih pravila i gde vazđuh miriše na mokru zemlju, trave i korenje. Gde možemo da osluškujemo sasvim druge zvuke ođ onih koje nas napadaju u gradu, od kojih ne možemo da pobegnemo i da se zaštitimo, bar za još izvesno vreme. Ali, i pored svega toga mi smo svesni kolika je prednost „civilizacije i tehnike odnosno mašine, i kolika će njena prednost tek biti kada” ona bude, ne u bukvalnom smislu, podređena zahfevjima i potrebama čoveka, da nam ne pađa na pamet da žalimo za onim što je prošlo, za onim usporenim Žživotom kojim se nekad živelo. I sigurno da je daleko “prijatnije
provesti ili prospavati jednu nod na senu koje miriše i opija& ako već to želimo, ne#o tako. spavati |H
celog života i život provesti bez svesti i saznanja da se Živelo.
Dragoslav GRBIĆ
: #
KAJETAN KOVIĆ
igra Pospali plavi signali, ma međi čuči umo?, žipot — meživot, biće — mebiće, mudruju boete,
ne umijem da ih sYičem, suho mi lišće miriše ma ilobač, ako ćemo da se igramo, onđa da se igramo kao dijete.
Vroč
Tri besme
RUMENA PESEM
Umito je nebo, požeto žito.
in težak kot med je žolti dan.
Ravb'!n soy.ce ie weba korito,
žibot — meživot, pokušavam i ja igru, sa suhim lišćem,
ali dođirmem, mešto mtoWo, usmulo i hladmo, pa se od toga uplašim i sve se više stišćem.
Budi, se daljina: plavi dozi, nemir gmijezdi ko tica,
=edi
a ja mne znam, da, sebi stavim za mebo krila;
onda da trčim, — brižno šapnem, dahom zelemog jutra:
kot kopje bode v drevja gosto dlan.
V cvetobih se mabira teža mleka,
ge beli regreton mehur
in vavmo molje, dolga cesta, Yeka so prispodđobe teh Yumemih, u?.
Dišeča, zrela trava si postilja
— E, stara bi to onda o albaftro3%u priča bila!
I ništa novo ma putovima. Tuđima meću a moji zarasli
u, travu.
Te biljke me smijem, da plijeoim, jer su ljekovite i svete,
već Kkrasuljku šapatom, otkidam, latice: voli, me voli,
onda da se igramo kao dijete.
(Preveo Branko Kavakaš) jey ako ćemo da se igramo,
=== aaa a ani RA AI OM OI OBrK"WO fu rar mamair ———_—
s vyatnica pogled, beskraj u se dobya noć svija teška moć Piši: Svbija duga moć. s. Gorobilje. LOJZE KRAKAR RC __- a
SLAVKO JANEVSKI pjesma voinika dva metra bod zemljom
Nema me više. Žice mojega grla ostaše ma, bjelim, zvomima. U zalaz vjetrovi leže ma njima. . Laku moć, ptice.
Nema me "tiše.
Tama mojih očiju
osta ma modđroj vođi.
TT sutom ih Uihovi žedno piju. n Laku moć, magle.
Mema, me više. Prati mojih Yuku ostaše pod, jednom. tYatom. TU zelaz' djevojke bev cvijoće,
Laku .moć, noći.
Proda se besnik
Podypisami, književnik. Lojze Krakar prodam talemt Odpadu LRS. Zasuužim, manj kot napitnim matakar im, kaj mi bo le pesniški slovešs.
Im, kaj le pesmice zavolj denarja! (Moritt s tem ljudi je božji TOD).
Zato mapesnim, komaj 2d čevljorja, in kakšem golaž m dva deci, Stop.
Pu še takrat se klamjam Do hodnikih morJočninm, sekretaYkam, \y zvoni, pri kronično odsotnih urednikih,
da milostno te ficke polovim,
Če kdaj me pri omizju kdo predstavi za vesnika, zardim, kot da sem kral. Ubopi. revež, ta pa mi pri pravi,
ž obyažov berem. Im, njim, dam kar pi
Ko bi imel vsaj avto, vrtam, UV mislih, Bros ete sem, pri žemskah slab znača pri kritikih ljubljanskih, mič kaj v čist in, kw) službi vlečem, slabši položaž.
stanovanje,
IM, petnajst let že iščem kaj pa še!
ba se Wi 95i smehljajo:
Slovenskim, pesnikom, je za pisanje potrebna vemdar revoščina, a, me?
Tako. si raislim, pa smo v lepi kaši (im zvrmem, ga, pri Figovcu, četrt). Poeti nismo kot nogometaši:
pri nas je važna šele slaona sm"t!
Pred dnevi sbetobal mi je prijatelj: prođaj se pri Odpadu, če se da. Pojasni jim. lepo, da si pisatelj
in videl boš, da bodo rekli ja.
A kaj prodam maj? Stave rokopise?
Skrbi in, križe, kar jih je preveč? ~2.4 še kokšmo ovrepokončno misel
in v boju z birokrati skrham meč?
ras pravopis, ki ga je spisal Breznik študoentkam, međicine svoj skelet,
a raznnajamo posteljo ljubezmi
m koleđarje izgubljemih, let?
A kaj, še to priščipne davkaYija,
saj biti pesnik, ji pomeni greh,
ke» kdo uve, če mk vsa, ta, pisaYij0,
le vu škođo še ljuđem, » atomskih dne ~
» maročje vlage im, rumenih, sap th » sladkih,. vročih žilah izobilja se vsaki kaplji samja, da je slap.
RDEČA PESEM
Mod jelšami so lisasta goveda,
vw zapregi Tusi komji se pote, +deča vrba z votlim, duplom, gleđa, antona mode Wišmjevo plesne.
Ćez postelje visijo grozđi spamja,
a bosi kmetje Lič do jutra žgo.
2 steklenem litru pleše mitka žgamja, o bakrenih Rkotlih paYe se tepo.
Jutyamji gozd, rđečo sapo diha, Fave stovž luščine je napel. ma meji » starem, sadovnjakaı miha rdeči sad, do zadnie peške zrel.
BELA PESEM
Gobe so zlezle pred, mrazom, pod, pnanje, na dđeblu prezeba modrikast lišaj, kože ledu so pnolile kotanje.
vođa me more med hlape nmazaj.
71 se međ. aabri gteklemo nremika, AA Befit seal 46 dihamje mek, ~. 4 koln, premražema Dika. nolčje Mlozdrvi spet wohajo sme.
~ 15 elaniio sliražijo Teko,
div# aolobi ž0Du8čOJO Q02d, zašlo » meoli ma samofno pošeko neko dyevo še pyipyoemlja ma Došt.
ENJIŽBVNE NOVINE
,
i} || "1
ES