Књижевне новине
Godina XII, nova serija, br: 159
Veljko PETROVIĆ
9irano IJOVOPpnje na našim p070Pnipama
Pozornice, naročito ohne koje su počašćene nazivima: narodne i državne, smatraju se u svim zem ljama i u svim nacijama kao hramovi u kojima se kult čistog, pravilnog i najlepšeg narodnog jezika gaji. Tako je svuda, — ali nije kod nas. U nizu jugoslovenskih paradoksa, — svako ih orga– nizovano, ili, po nekim prirodnim osobinama povezano drušivo ima, — među najupadljivije spada baš ovaj: da se pomenuti kult jezika najslabije održava baš na istoku naše federacije, u, takozvanoj, srpskoj zoni, gde se, inače, razmerno, i u masama, dobro, vukovski govori, gde i ško lovana klasa, manje-više, propisno, razgovetno piše. Dok tamo u našim zapadnim „krajevima, u Hrvatskoj i Dalmaciji, pozorišni — kazališni ljudi se bar više pašte, pa to i postižu, da se na bini čuje pravilno naglašena reč; i to u gradskim sredinama, u kojima se i sočni dijalekti n.hovih pučkih pozadina izrađaju i Kkržljavo u nekakve tržne argoe, čileći, menjajući se iz godine u godinu, a pod uplivom slavne aktuarske pismenosti iz kancelarija i udžbenika.
Ta pojava se daje, bar donekle, protumačiti i razumeti kad se uzmu u obzir političke, društvene, ekonomske i raznolike vaspit ne, veroispovedne i moralne prilike i neprilike kojima Je naš narod „vekovima bio podložan. Ali ni to nije dovoljno da bi se potpuno shvatila tolika, „naokonauho“, jezička neosetljivost, ili, možda, specifična osetljivost u ve zi sa specilično sređenom i Upućenom pažnjom pozorišne publike. Mora biti, i to je neOSporno, da je jedan od glavnih uzroka to likoj jezičkoj „nonšalanciji“ i tirpeljivosti u tome: što u nas, uoOpšte, nije ni bilo istinskoga kulta jezika i lepog narodnog govora. Vukova reforma je, hoćeš-nećeš, izazvala neke vrste kulta seoskoga, ratarsko-čobanskoga 8gOVOrenja i izgovaranja. Tako su Daničić i Ljuba Nenadović „od prve", što kažu u Hrvatskoj, stvorili savršene uzore za intelektualsku prozu srpskohrvatskog jezika, ma lo je njih od savremenika im bilo sposobno da prihvati takav instrument. Većina, čim se izvuk-
la iz latinsko-nemačkog i Yusko= ·
slavjanskog steznika, proizvoljno se raspojasala do druge krajnosti. Nekadašnja aristokratska, pastoralna, rokoko-afektacija, oVde je našla trapava pandana: prvi školovani sinovi zemljoradnika, s mukom poltpisivanih majstora ·i kupaca, inače gordi na SVOJE uštirkane · ogrlice i na „štiflete“, na latinske i nemačke citate, a-– čili su se, — koji put s očiglednim naporom — da govoreći .i pišući liče, u suštini, idilički i knjiški zamišljenim parasnicima {i stočarima.
E, pa, sad, može se zamisliti, u takvim raspoloženjima kako se prevodila i kako su se i prikaziva la dela. svetske dramske književnosti? Ne mogu nikad zaboraviti.: kako- je na mehe, dečaka od šesnaest godina, groteksno de lovalo kad.se -Ružićka (inače Zaslužna , glumica) kao kraljica Elizabeta, u „Mariji Stjuartovoj od Šilera, raspitivala za Mariju: — a, je li istina da je tako lepa? — Po. je bilo tako: . izgovoreno kao što bi se naša žena 12 kog bilo bačkog sela, izedena od ljubomore, preko tarabe raspitivala brišući krajeva usana. Isto raz
„Nigrinova, r 'smo se još u tridesetim godi-
vlačenje slogova i isto gutanje samoglasnika.
U Beogradu, na glavnoj sceni često se čuo onaj naglasak, reklo bi se „crnotravski“ a pre ratova se zvalo „arnautski, kao šljun ci u tikvi“, stalno oštar i na prvom slogu, kojim se i reči i rečenice seckaju. Tako su govorili neki čuveni, među ostalima i velikim proglašeni čiča-Ilija. U svakoj drugoj okolini bilo bi nemoguće proglasiti nekoga velikim umetnikom čija se dikcija 8 pozornice ne razume ni u prvoj polovini gledališta. Čiji se glas zakrči negde u guši, a samoglasnici se neođređeno artikulišu, čak i suglasnici su više puta polovni, nesigurni: c-ć-č-dž, lj postaju slovenačko 1-j a obično naše 1 poljsko 1, ono s vrha jezika na nepce, t nemačko th itd. Na kraju krajeva, je li moguće zamisliti da odlični violinisti koncertiraju na napuklim i na ne sasvim štimovanim instrumentima, pa ma oni bili Stradivariji, Gvarneri ili Klozovi?
Pa, ipak, sve ' se to podnosilo iako nema sumnje da mimika, ni najadekvatnija, ne može da naknadi tekst u drami čija je suština u tom: što reč nosi, takoreći, sadrži radnju a sve ostalo, vidljivo, treba da bude oteJovljenje zvučne, misaone i Uuzbuđajne reči.
Podnosilo se još i više. Od Kozačinskog, valjda, na našim scen skim daskama se govori i stranim izgovorima. Uporedo, mahom nosioci glavnih, ozbiljnih, tragičnih uloga. I van granica se tako nešto događa u izuzetnim slu čajevima. Ali, to samo u veselim ulogama gde tuđi akcent pojačava komiku, na primer, madam Popesku u Parizu, ili se taj nesumnjivi talent — zato i jeste talent za jezik! — pusti da vežba dok mu se urođeni izgovor ne svede na onu malu meru kada čak i pridonosi čara jakoj glumčevoj inđividualnosti. Isto pravilo važi i za dijalektske DĐrizvulce, reč je jedino o meri. (Kao, uopšte, u svakoj umetnosti, pa i u svakoj veštini; čini se čak i u politici.) Nijedan pozorištan BHovor ne sme biti apsolutno, književnopozorištan, jer bi postao ste rilan, apstraktan, nekakav poslovni volapik — esperanto u okviru živog narodnog jezika. Samo, reč je o onom tek primetnom dahu, prizvuku, podsećanju na artistovo poreklo što tek i deluje ljudski i uverljivo.
Ne znam kako su u VI X%VITI veku radile engleske trupe u Nemačkoj. Čitao sam negde da su davale Paustove predstave
(valjda po Marlou) i na nemač-
'kom. Ali znam: u XIX veku, a
tek pred njegov kraj, nigde nije bilo bine s koje bi glumac igrao na iznakarađenom domaćem jeziku. A mi smo tapšali, ovacije pravili, inače odličnim umetnicima kao što su bili Vela g-đa Taborska, mi
nama ovoga veka divili nenadmašnom (u nas) Ričardu TII-em velikog pozorišnog čoveka Isajlovića, koji je krao, iskrivljavao
srpski govor kao rođe:!i Nemac”
što pod starost nauči naš jezik tek da se njime posluži u običnom poslovanju.
No, ponavljamo, pored sveg toga, kod nas je publika prela zila preko e c bitno, što bi svakoj drugoj .publici smetalo da uživa u tekstu
i u jgri. Po našem mišljenju tu , objašnjavati nije ispra-
jojavu : 1 A ema posao, naprotiv, time se približavamo, uopšte, osvetljavanju
neupadljivih a Veoma sudbono5s-
tog što je u pozorištu .
BEOGRAD, 3. DECEMBAR |[96l.
Povodom slogodišniice Srpskog narodnog pozorišta
P | Novom Sadu ~ |
wi
nih strana i dubina naše kolektivne „psihe. Ostavimo po strani kult jezika, da ga je u nas bilo,
problema o kom diskutujemo, u-'
glavnom, ne bi ni bilo, bar ne u izloženoj oštrini, ali, nečega ima u nama, u visokoj meri, više no drugde. A to je nestrpljiva težnja, žudnja, strast, da se dokuči materijalna istina, sadržina izlaganja, ono „šta?“ pre no ono „kako“? Osnova, kičma a ne razgranavamje, osnovni ton a ne nijansa, predmet, njegova čvrstina ili nagib i pokret a ne senka njegova. Možda je takav stav u životu samo posledica, odjek oskudne, tvrde naše sudbine, sudbine večitih zbegova, koji su nag nani da sve svode na bitno, opipljivo, na opstanak, — na pokret.
Naposletku, nama se čini, mi smo stigli tek sada u fazu kad može i mora i u nas da se razvije kult jezika i pravilnog, dobrozvučnog govora. Ne treba da nas buni ni tma kakoforrje ni rednja verbalističkog praznoslov lja, naročito u domaćim pismenim sastavima, ni neujednačenost pozorišnog, radio- i televizijskog govorenja, , napredak je baš u tom pogledu znatan. Neće proći mnogo vremena pa će se svako ko javno uzme reč, ko zatraži narodnu, društvenu pažnju, i neosetno ravnati prema proverenim, omiljenim majstorima lepe, pune i izrazite srpsko hrvatske reči,
Cena 30 din .
'
Velibor CLICORIĆ
&
A
EI GLUVO DOBA
Proglašenjem Obznane 31. decembra 1920. pojačana je besomučna hajka na komuniste. Bio sam u fo vreme urednik i vlasnik omladinskog časopisa „Nova wWvetlost“, koji nije imao političkog opredeljenja. Okupljeni su oko njega školski drugovi sa maturantskog kursa u cmigraciji. Jedina. pobuna u njemu i to isključivo na literarnom planu nalazila se u mojim člancima. Pa ipak je i takav list došao pod prismotru policije. Fo-
licija je vršila neku vrstu Dmši-
cije nad svima onim omladinskim listovima, koji su bili u
kom vidu pokazivali nezavisnost.
Časopis „Nova Svetlost“ već se i sam, iz materijalnih razloga, nalazio pred izlaženja. U vreme prvog halkačkog naleta koji je bio i najsuroviji, nalazio sam se kao student na odmoru u Sremu. Policija je u mome otsustvu ispitivala materijalno poreklo časopisa, kao i, moje egzistencije, tako da je čak pronašla preko ambasade u Parizu moga brata da njega 9 tome sasluša. I sama materijalna nezavisnost književnog lista,
bila je u to vreme hajkačima podozriva. 'U opozicionom listu „Novo-
sti“ došao sam u bliži kontakt sa Ofokarom Keršovanijem. Naši susreti su proticali poglavito u razgovorima o literaturi 7?a koju je on u to vreme imao vrlo živa interesovanja. Kada je Dpostao skojevac Keršovani je dobio lik žustrog, vrlo pokretnod,
obustavom.
nosio je rukopise u Upravu gra= da na preventivnu cenzuru, Policajac je vršio cenzuru grubo,
od oka. Odsecao je nemilice sve' što mu je bilo podozrivo slobodou· · je: crvenom
mljem. Precrtavao cenzorskom olovkom i čisto literarne tekstove. Bio je u punom samovlasnom položaju prema časopisu. Prema mojim rukopisilma ponašao se Pavle Bihalji stekao je već. iskustvo u plasiranju slobodoumnih
Rknijga i publikacija. Znao je da·
upotrebi i koruptivna sredstva. A i lični dodir sa cenzorima. čl-
nio je svoje. Jednoga dana Bi-· halji me je upoznao sa samovolj.
nim cenzorom na ulici. I to je već učinilo da ovaj buđe nešto
toleraniniji prema mojim ruko=
pisima. .
U zlo doba najcrnjih: hajkačkih dana šestojanuarskog režima pojavio se u Beogradu književnik Jlija Petrović, urednik Je dnog od prvih književnih časopisa posle rata, časopisa „Dan“. Petrović se vratio sa osmogodišnjih studija u Americi, površno upoznat sa prilikama u Jugosiaviji. Pun pasija za intelektualne akcije, heto je da osnuje slobodni, demokratski diskusioni klub u Beogradu. Izvadio je i dozvolu iz Uprave grada i pozvao nas ne kolicinu ma dogovor u kafanu
„Sunce“. Kada je već trebalo da.
bude otvoren javni sastanak, stu pio je među nas policijski izaslanik, ovlašćen da mu prisustvuje. Bio je sasvim Ssirov, S3svim primitivan čovek, po svoj prilici batinaš. Policija je sa na-
krajnje netrpeljivo.·
rio pamfletom „Mistika i mistifika tori“ i objavio je u brošuri kojoj sam dao i takav naslov. Do formiranja šestojanuarskog. režima nije .došlo, kao što nije moglo doći kas nije: ni do formiranja profašističke gvozdene garde gromoglasno bukački objavio pro fašistički pisac Stanislav. Krakov), ni do slične · organizacije Pof-a Boška' Jevtića, jer su . ih osujetili komunisti obelodanjiva-– njem njihovih mračnih, reakcionarnih ciljeva, a u tome dema= skiranju i izvrgavanju ruglu takvih poduhvata uzeli su veoma angažovano i požrtvovano učešće 'slobodoumni pisci i publicisti. Izveštilo se u izigravanju cehn= zure, koja se premestila iz Uprave grada „u Presbiro, stvorio se Ezopov jezik koji su čitaoci prihvatili i shvatili. Naravno da je bilo i gubitaka dragocenih tek stova, da je dolazilo i do prinud nog: osiromašenja u izražavanju, no važan je cilj, i svaki prodor kroz obruče cenzure značio je krupnu pobedu. Neobično je žila va borba slobodoumne književno sti i publicistike u tom vremenu. Ta borba je osujetila u najvećoj meri antikomunističku kampanju, kao i opravdanja fašisti čkih ideologija u pripremi inva= zija. Bilo je i velikih pođviga u toj borbi koja se nije plašila žrtava i koja nije ustuknula pred hajkama.
Godine 1934-te „Politika“ je smelo uvodila slobodoumne tribine u svoj list. Njihov tvorac
= U OVOM BROJU:
IVAN SLAMNIG
PREVOĐENJE: ZANAT I KREIRANJE
M. DAMNJANOVIĆ VELIKA IDEJA
HELENSKOG. _._.... MORALA
BORISLAV RADOVIĆ POGLED S UČEKE
VELIMIR, LUKIC MADAM SAN ŽEN U NARODNOM POZORIŠTU ,-
PESME IZETA SARAJLIĆA
I DRAGANA KROLUNDŽIJE
ROMENTARI: NEPREDVIĐENA
| 'ROMEMORACIJA
- JOSIPU SLAVENSKOM
IZGUBLJENA MERA UKUSA
OTO LOGO: TIFUSARI
· konspirativnog ilegalca. Jednoga
· dana, čini mi se 1926. godine, susreli smo se u kafani „Moskva“ pod „neobičnim 6=~
kolnostima. Prosto je uleteo il kafanu i seo za moj sto. Za njim je sa istom žurbom utrčao i jedan nepoznati koji je i bez pitanja zauzeo mesto za našim stolom. Piljio je u nas i slušao razgovor. Keršovani je uvrebao ·momenat popuštanja njegove pažnje i žurno krenuo iz kafane. Nepoznati je maglo “iustao,
· upitao se kao sam za sebe: Kud
ode ovaj? i poleteo za njim. 'Hajka. Video sam prvi put njeino fizičko obličje u neposred'noj blizini. 1 hajka se nije smi-
'lirila sve. dok nije 1941. godine.
umorila Keršovanija.
Godine 1928. pokrenut je u Beo gradu književni časopis „Nova Li teratura““ u kome su ideološko
'obeležje davali Keršovani i Vegodini ' šestojanuarskog režima kada je
selin Masleša. U prvoj hajka protiv komunista, protiv svega što je slobodoummo i prugresivno, uzela najveće razmers i mnajsurovije vidove, časopis „Naša NLiteratura“ našao. se pod policijskom cenzurom njegov. vlasnik i urednik Pavle Bihalji,
sladom i cinizmom poslala na-sa · nikar. On me jepozvao:dau listu
stanak kluba slobodoumnih intelektualaca jednog od mnmajokorelijih hajkača.
Nastalo je gluvo doba:u Drvim godinama ~ šestojanuarskog režima. Vršena su premlaćivanja i ubistva komunista u Glavnjači. Zatvarani su i zlostavljani i pisci. Keršovani je predat sudu za zaštitu drave i poslat na više godišnju robiju. Pavle Bihalji se jedno vreme nalazio wu zatvoru, U Velikoj Kikindi vođen je sudski proces protiv slobodoumnih pi saca. Sprovođene „su drakonske mere obustava i proganjanja nad slobodoumnim časopisima. U takvoj atmosferi pribegao sam posve individualnom činu. Izdavao sam povremene brošure koje Ssu imale vid moga ličnoga časopisa, a menjale su nazive, obično prema nazivima glavnih članaka.
Pojavio se u Beogradu, došav iz Londana, Dimitrije Mitrino= vić. Računale su vlasti s njime
'da organizuju grupu među jav“
nim radnicima koja bi ideološki opravdala šestojanuarski režim. U listu „Vreme“ Mitrinović ie pozdravio šestojanuarski režim kao spasenje od nereda i prepo-
ručio engleske laburiste kao u-
zor. Ja sam na tu izjavu odgovo=
Sa izložbe u đomu.JNA u' Beogradu
je glavni urednik Vladislav Rib-
otvorim posebnu rubriku društve ne kritike: „Društveni život“, i da preuzmem pozorišnu kritiku, (O tribini društvene kritike govoriću možda posebno u autobio grafskim beleškama, ako njih bu dem uopšte sređenije pisao). Zadržao sam se na toj tribini tti godine. Nije mi lako bilo. U listu sam dobio najveću podršku u Vladislavu Ribnikaru. Imao je velike moralne hrabrosti i ume?» da otklanja sve hajkačke nalete ustremljene na fu rubriku koja je.dobila tada širokog odziva. Umeo jeda je odbrani ipred zaštrašenim vlasnicima lista.
U nizu kritičkih komentara na pisao sam u „Politici“ i hroniku u kojoj sam optužio vlasnike jednog rudnika da nisu zaštitili svoje radnike: i da su ih radi profita izložili nesreći. Toga da'na kada je ta hronika izišla našao sam se službenim · poslom ujutru u Zemunu. Iznenadilo me je da nisam čuo glasove prodavaca koji su uobičajeno razglašavali izlazak „Politike“. Tek na povratku u Beograd saznao sam da je list zbog te hronike
Nastavak na -2. strani
intelektualne garde
(nju je.