Књижевне новине
LIKOVNO
VASPITANJE u sklopu opšte
kuliure Tendencija ka podizanju kultwmogp standavda mašeg
čoveka postala je važna, OSO= benost mašeg svakidašnjeg života i potreba naše. dyuštvene situacije. U toj tendenciji mogućno je tbideti želju da se vaspitni mapori objedine sa »azvojem, materijalnih i broduktivnih, snaga naše zemlje, da se stvore ličnosti čije će intelektualne i emocionalne vrednosti biti najpotpunije i najcelishodmije izražeme. Taj željeni visoki kulturi Sstandard, međutim, teško je ostbaritš bez kontinuiranog kulturWOg muzičkog, filmskog, književnog, likobnog, požorTišnog — ob?azovanja.
Kod mas se ma primemi tog postepemog, meskokovitog, stal nog obrazovamja učinilo vrlo malo. Rultuyno obrazovanje je ili nikakvo ili vrlo slabo: brestaje se s mjim, negde Do i?lasku ix školske klupe, dok se ma nastavljanje vaspitanja, na vaspitanje odyaslih do nedavmo gotovo uopšte mije ni mislilo. S druge strame, kod, nas je bilo »iše žurbe da se prenesu i asimiluju, »redmosfi i postignuća movijih vremena, nego da se poštemo i savesmo savladaju osmove kroz postupaji, istorijski pristup umetnostima. Posledica toga je Visok stepem mepoveremja medovoljno obrazovamih prema oblicima savremenog dožibliavanmja sveta -— maročito muzici i slikarstvu — i mjihovo WDetemje da se iza tih meshavtljivih, kulturnih postignuća Kvije emocionalna praznina ili hohštaplerski oegžibicionizam. Govoreći ovo imamo no Wu mu deklayaciju saveza likovnih beđagoga Jugoslavije koji su pre izvesnon vremema ma 9Yošienom blewumu WU Beogradu bodiobno Yaspravi1i 500, ažna pitania iz oblasti likovnog woaspitania i likovne Kultuhe. Ova, mihova akcija omogućila je da se mpitamia kontinujhoanon obinzovamia TtG, šeg.čoveka mo: ktu?fhom plonu ostave kap hitna i važna, da se mastoji dn se uspostavi kontivuirano obrazovanie od prvih dwna proveđemih M školskoj klupi 0. do vyemena potpune emomonnlne i imtelektualne želošti.
U deklaraciji je istakwuto đa „likovno espitanje dece i omlađine w onštoj Yeformi mašeg školstoa zaslužuje OD“ štu pažnju, me samo bog 9bnnosti provilnon ažboija, lFovnih. disnožicija. madaYenmosti i sposobnnsti dece i omladime, meno i zbog pošebnog mesta kole bi likovmo vaspi" ftanje w interesu obšteq prTOaresa trebnlo imati u, svestranom, baspilanjn mladih, nenmeracija. | Sposobnost oblikova=" miae, ma svim moodmučjimoa, TTOduktiomog ada, tehničkog stvaranja + %duusthijske OTOisvodnje. Čiji su mrodukti Oblikovani materijali, movi 0Oblici i prostori W Yevolucionarnom, Yažvoju dvuštva temeljna je sposobnost meophodma 2?ža ?YažbOj. |
'Apsurdnmo je, kako se ističe a. deklayaciji, da se u vreme apsolutnog tehmičkon progTe“ sa koči Yažboi sposobnosti Oblikovanja i likovne kreacije dece i omladine . srednjim, školama kidamjem, likovme Wreatvone delatnosti i gra'ičke prakse % višim razredima osnovne škole,i srednjim, školama. Jer kad se rJobo?i o muačaju likovnog 'vaspita– nja za opštu Slik jedne kulfie; meobisfo o mjedobo07 značaju #a tehmičkw, primewWu, i prodres, me sme se žabnyiniti da ono predstavlia bpeočug u, laneu opšte kulture be? koga se me može zamisliti celovito izovađemo, Vičnosf.. 06, je ono jedan od mnajusnešniiih i najboljih puteve %dq rozboj mašte i mamuelnih, sposobnosti. da je ono skoro odlnen= iuće za formiranje wl)auisa i da. bez obrazovane, koito toliko stručme likovme mvublike. Ga razvijenom _ kulkuo? oledm= mia memn likonome umne tnosti, da bez šire likovne Kkultvnre, nema Tapalitetnih, umetničkih
dela
Mislimo da je jedma od, DOsledica, sko?o nikakvon likovnog obyazovoamja. mali. broi likovnih aametnika ukliučewih, u industriju. · MW. DpTa)0m, vedu tekstilnu, jer ič opšte WbeYcnje da. se i bez mjih može. Njihovn veća oanaažovamost 1 toj oblasti značila, bi 1RO00, čimi mam, še, " likovnom 9d-
spitanju odraslih,
Ž.
LO DANAJBI
· · " * · · s i · " · · ” | · " » " =" =" · * · · » " = " " " · · · " · · =" ·- = =" ” i | · : " · ; · i | : " |] || " " ; |
Ivan SLAMNIG
Što je dobar prevod, do koje mjere ili do koje dubine da se neki tekst prevede, što uopće znači „prevesti“ — sve to ovisi o običajima, koji su se u toku vremeha ustalili, a ne o nekim čvrstim zakonima. Nama će Whitman ostati Walter, đok će Talijanima lako postati Gualtiero. Kod nas se u staro doba ponašivalo čak i prezimena Armstrong bi postao Rukojaković. I danas slavenska prezime na pomalo ponašujemo, i to bez dosljednosti — Gorki dekliniramo kao pridjev i ne pišemo „j“ na Kkrsju, dok Tolstoj smatramo pravom imenicom (premda se u starim prevodima našlo i pridjevskih oblika toga Prezimena). U ruskom oba prezimena svršavaju na „j“, a dekliniraiu se oba kao pridjevi. Neka se uštalilo da se prezimena načelno ne prevođe — kod nadimka još uvijek nije sasvim jasna situacija. Da ]i će neka Dollie Oostati Dollie ili će se preobraziti u Lutkicu — ovisi o prevodiočevu ukusu. Miki je ostalo Miki, ali se Goofy pretvorio u Šilju.
Armstrong će nam, dakle, danas ostati Armstrong, ali on će govoriti našim jezikom (premd% če ga nazivati engleskim), a 10 nam nije ni najmanje neobično, čak takvu soluciju smatramo noPmalnom: dok čitamo prevod, mi smo svjesni da se radio prevodu i on na nas djeluje u O8novi drukčije nego tekst prvotno napisan našim jezikom: mi, dak= le, neko strano djelo u prevodu nećemo doživjeti . onako, kako ga čovjek toga jezičnog područja doživljava. To znači da bprenošenje djela u naš ambijent što še nekada znalo raditi — ne spada više među prevodiočeve ideale, već prevodilac treba te žiti tome da.mu prevođ djelujš na našeg čitaoca onako, kako original djeluje na onog našeg čovjeka, koji poznaje taj strani jezik.
Kad smo tako zabacili bona šivanje, moramo načelno zabaciti i upotrebu" dijalekata u prevOdu. Još uvijek možemo čitati ka-
ko Sjeverni Nijemci govore Ča“
Wavski. Rod već Šekspira ne pre vodimo gundulićevskim jezikom — već ga ustvari prevodom ptrg3tumačujemo — onda prevodeći primorski Plattdeutsch treba ša+ mo začiniti književni jezik 5 par primorskih izraza, a ne konstruirati čitav jedan dijalekaiski standard, kako je to na primjer ı prevodu „Buddenbrookovih“, Problem je s argotom, ROoii nije dijalekat, nije u pravilu teritorijalno omeđen (ili bar mu to nije osnovna karakteristika), već po sloju, to jesb klasho šli staleški. Prevođenje gradskoć šatrovačkog govora jedan je od najvećih problema, jer se pre" vodilac mora čuvati lokalne boje, a naš gradski slang još uvi-> jek je prilično izrazito lokalno obojen — zagrebački je čak na kajkavskoj bazi,
Prevodilac se, dakle, moa pomiriti s time da njegov pošao neminovno dovodi do uravhavanja jezika i đa će jezik prevodi biti uvijek jednoličniji od jeziku originala.
IZET SARAJLIĆ
IZ
To ne znači da, je prevodilac lišen dužnosti da sve prevede. On mora naći adekvatan izra i za One obrate, koji su nastali u drugom načinu mišljenja. a i za pojave, za koje u našem je ziku nema još stalnog termina, premda se često radi o sasvim običnim, svakidašnjim stvarima. Na primjer, postoje vrata, koja se vrte kao ona u velikim trgovačkim kućama ili kavanama. RBengleski su to naprosto „revolving door“; u jednom predratnom pevodu Dos Passošsa to postaju „vrata na okretaljku“, u jednom nedavnom prevodu Majakovskog to su isto tako nemoguća „centar-osna“ vrata. Nevolja je, kao što vidimo, u fome, što se ne može reći „okretna vrafia“, jer se pridjev „okretan“ fiksirao u drugom značenju. To Drevodioce ipak ne ispričava | trebalo je naći dobru riječ Prevodilac radi na stvaranji konveriibilnosti „terminologije, njegov je ideal da se termin mo že nedvosmisleno i precizno pre vesti iz jednog jezika u drugi kao što je to na primjer ostvareno u botanici, gdje postoji
PREVOĐENJE ZANAT I KREIRANJE
paralelnost odnosno zamjenljivost latinskih i naših termina. Potreba da se snađe u svakoj si' tuaciji navodi prevodioca da U brza proces koji je i inače u tOku, a taj je da svi izrazi u svjet skim jezicima postanu zamjenjljivi, to jest da se stvori svjetski jezični standard. Tako »u nastali nuždom, prakticizmom i nepažnjom mnogi italijanizmi, germanizmi i slično, a i još uvijek nastaju, i na njih treba gledafi s više obzira, a ne naprosto se obarati na njih ognjem i mačem.
Bilo bi, dalje ćemo reći, dob= ro, da se prevodilac temeljitije uputi u situaciju i struku o kojoj govori tekst originala. Tako u inače dobrom prevodu „GOolih i mrtvih“ tumači se u {usnoti da američko-engleska riječ „lime-juicer“ znači čovjeka ko“ ji pije rastvoren kreč, a pije E1 da bi izbjegao skorbut. „Lime“ engleski znači i kreč i vrstu iimuna i još neke stvari, a kako se protiv skorbuta uzima C-vitamin odnomo limunov Sok, tr“ balo je biti jasno da se ne rađi o otopini kreča, već o limunadi.
Konačno, bilo bi zgodno Ga prevodilac zna jezik na kojem je napisan original. Često se djela prevode 8 prevoda, a to je mnogo puta neizbježno. Tako, međutim, nastaju greške, koje bi se bez mnogo muke dale izbjeći. Na primjer, djelo švedskog pisca Bengtssona prevedeno nas kao „Dugi brodovi“ (a to 1 naslov engleske verzije, roman se zapravo zove „Crvena zmija“),
očigledno je. prevedeno s engle~
skoga, premda se to nigdje te navodi. Da navedem samo jedan primjer, dovoljno očigledan: u prevođu je ostavljena riječ „Mound“ kao vlastito ime, premda je to naprosto engleska riječ 78 brežuljak, pa je trebalo ili prevesti tom našom riječju, ili 'ostaviti švedski naziv, koji se mogao naći u knjizi i bez dobrog znanja švedskog jezika.
Naravno, ne može se načelno napasti prevođenje s prevoda dakle preko posrednika — ali
može se preporučiti prevodiocu da dobije bar neku orijentaciju o jeziku originala: i to bi mnogo poboljšelo situaciju. i
ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI — POTREBA ILI LUKSUZ?
Poslednjih meseci, skoro iz nedelje u nedelju, održani su u našoj zemlji sastanci vizantolo“ ga, slavista; otvorene su izložbe: Dositeju u MBeograđu, Steriji u Vršcu, Branku u Sremskim Kat lovcima, i svuđa je, na ovaj ili onaj način, predmet naročite pažnje interesovanja bila naša Winjiževna prošlost. Pa ipak, nije li problem. naše književne iš> išorije često bio isuviše potisnut,
tiran „daleko od javnosti. Zar pitanje, na primer, istorije književnosti, naročito onda kada ona nedostaje toliko kao nama danas, nije pitanje od opšteg značaja i problem ne samo stručnjaka nego i društveni. opšte kulturni problem.
Htfeo bih odmah na početku da učinim jednu ogradu. Ovde nije reč o esejistici primenjenoj na književnu istoriju i sadašnji cu, o literarnom radu — koji bez obzira na naučne rezultate kakve donosi — sam po sebi može da predstavlja umetničku vrednost. Reč je o onom drugom poslovanju na književnosti, Suvljem i bitno drukčijem, koje Uuprkos savremenim težnjama da se i ono približi beletristici, OStaje nauka i pripada kategoriji za koju je rečeno: „Nema hnijednog članka u ovoj oblasti, R5 ji uprkos svim svojim kvalitetima, kroz 50 godina neće biti zastareo.“ Hoću da govorim baš o toj vrsti poslovahia na književnosti, o istoriji književnosti kao grani nauke čija je sudbi~
u krug stručnih mazgovori;:ire—y Koliko
na da stalno iznova: biva prevazilažena. To, naravno, ne znači da ovde treba očekivati plediranje za nekakav starinski metod rada na istoriji književnosti. N3 protiv, pitanje koje postavljamo u potpunosti je aktuelno i sav“ remeno baš u tom pogledu. Zbog čega još nemamo moderne isto= rije naše književnosti? Treba li odgovor tražiti u neđostatku pogodne ličnosti, treba li ponoviti ) upotrebljavanir misao O tome da nema novoga Skerlića? MisTimo dh pitanje uopšte ne leži u jednoj ličnosti, tačnije, u nedostatku jedne ličnosti. Problem je kompleksan i društvens je prirode. Poslužimo se jednim poređenjem. Nekako odmah posle rata jedna mlada grana istnrijske nauke, neuporedivo mlađa od istorije književnosti kod nas, grana čiji su osmovi postavljeni tek negde početkom ovog veks, obnovila je katedru na Filozolskom fakultetu u Beogradu. U početku jedan jedini čovek, 79– iim niz mlađih saradnika učinili su od te katedre ubrzo centa koji je uz zavode za zaštitu spomenika kulture, potpuno pte uzeo inicijativu rađa u toj Oblasti, stvorio školu modernih naučnih vadnika, koji danas Voć nisu Više mladi i koji predstavljaju faktore sa kojima se računa i bez kojih se ne bi lako moglo. Treba se samo Setiti njza publikacija, izložbi i napisa u štampi o našim srednjovekovnim freskama — jer reč je o isto riji „umetnosti — treba samo prelistati niz monografija o sa-
»PIS4M AM
SLOBODANU MAR KOVIĆU
Oprosti što tek danas odgovaram ma tvoju pesTiu. koju si mi uputio još s „Gradom ma vukama".
U međuvremenu ti si dobio sina i Emiliju.
Jo još uvek, izgleda. memam ni stana.
Ondq, sećaš se,
sedeli smo negde pod Trebevićem.
Ti si mi čitao još meobjavljenog „Sıiača u lišću“. Nismo mi primetili kad je pala noć, \
U namo, još wb»ek plakalo je sumce.
Posle kao jauk stizala, su, tvoja pisma.
Kao biografija ma smrt osudenmog.
Tako mestrpljii mora da sw bili
još samo Jesenjin i Vam, Gog.
Nisi, mavavnmo, bio mi anđeo mi svetac. Koji put i ulice su te se plašile.
"woja besma, ipak, zmaš li to, moj brate, zapaljibala je čitove bolmice i intemmate.
Ne, sad mam, ne Wrebaju mikakoe rime da bismo shvatili: malo pomalo evo pa prošla je i mladost.
Goyon kad gođ zaželi može da pročita
pisma koja mi je mekad slao njegov olac.
Da, on, nije bio mi amđeo mi svetac.
Koji put | mećave su
Ali ja ga se sećam, kad je svojim
ga se plašile,.
vrelim, usnama
punim, poljubaca ljubio tramvajske šine,
ı-žz._ PR SK t—I“J—— tNI—–—– ––––––J sE.
PRIJA4TELJIMA«
mi pesnici očigledmo misu, rođeni žq, besnike. kad u srcu nisi imao mijedmog novog stiha,
Ti si to ostao i Dattas, u OVU, jese,
golubovi koji su ti odavno već izdali uverenje o besmrtnosti,
slušaj, širom, zemlje: guguču Tvoje ime,
RVGENIJU JEVTUŠENKU
Snabdeli svu, te tolikim bogatsto0m
a nisu Tekli šta ćeš s njim.
I ti. mezgrapam, i ogromun, seđaš u „im“
i ideš u, susvet mepožzmatom.
Ideš i već mišta ne može da ti se obre. | kakve čekamo od Tođenmja. Viho koji naređuje proleću da uđe što pre
Sav viho?,
a. životi ljudi own, suza i mada,
Proleće, uđi, skini cipele i vladaj!
zbunjeno. sluša maređemja.
Subotom, maveče miko da me ostame sam!
Niko, najmanje tamo nekakva prodavačica kYrovata
za koju su jedine košulje koje je peglala bile košulje wjenog
I proleće,
TI iako, posnici.
uzimamo sve što mam je pri ruci: a%iom, bicikl, trojku
i obaveštavamo čovečanstvo da je kyajnje vreme za ljubav, Godina sve manje i momje. Ćovečanstvo se smeši. Svesni 590g zadatka
mi uzimamo kofere i idemo dalje.
Poslw je tako mnogo.
vremenim likovnim umetnicima koje neprekidno publikuju 8saradnici katedre za istoriju umet= nosti filozofskog fakulteta u Beb gradu, instituti Srpske akađemije nauke i umetnosti, Zavod za zaštitu spomenika kulture, pa H=porediti sav ovaj ogroman publicitet, rad, rezultate i njihov [55] jek u javnosti, sa rezultatima postignutim na polju istorije književnosti u istom periodu, videće- se· kolika. disproporcija poš“~. toji između rađa i rezultata U ova dva područja. ie
Treba se takođe setiti da Begradski univerzitet nema naučtio istraživačkog centra na katedri za književnost, đa u Beogradu nema književnog muzeja, kakav postoji, na primer, u Zagrebu, da je Srpska akademija nauka i umetnosti jedna od retkih aka demija u svetu koja nema Institut za književnost. Nije dakle, slučajnost što posao na izradi jedne mođerne istorije književ“nosti ne napreduje. Ne postoie instrumenti za takav bosao. Za“ postavljanje književno-istorijse nauke ima svoj istorijat i, u daljoj prošlosti, bilo je vezano za danas već sasvim nevažne lične odnose, ili, još dublje u prošlo sti, zP filološku književnu lritiku. = |
S druge strane, postoji jedn shvatanje koje praksa u celom svetu sve više demantuje, a koje se često i kod nas čuje: da prava istorija književnosti može biti delo samo jedno” autora.
Nastavak na 8. strani Milorad, PAVIĆ
brata.
HAJKA I GLUVO DOBA
Nastavak sa 1. strane
zabranjen. Neobičan udarac nf8net listu koji je smatran Zbog
\
„njegovih patriotskih tradicija da
je neprikosnoven. Očekivao šam paniku kod vlasnika. Međutim naišao sam samo na veliku Zabrinutost. Zabrinut je bio i Ribnikar, jer je u toj zabrani video predznak 0stvarivanja pretnje režima da će sasvim obustaviti izlaženje lista ako prođuži da daje gostoprimstvo slobođoumnim tribinama.
Neko kratko vreme posle toga incindenta dogodile su se velike demonstracije na Univerzitetu i ubistvo studenta „Mirka Srzentića. Imajući u vidu slučaj one zabrane, ja sam se uzdržao od oštrine i osvrnuo sam se na taj policijski zločin „iz daleka više kritičkom aluzijom. Zazvonio Je telefon u nadleštvu u kome sam radio i začuo se preteći grubD, prostački glas. Pozivao me je da se javim upravniku grada Milanu Aćimoviću. Otišao sam u Upravu grada, popeo se na njen zlo glasni gornji sprat. Aćimović Je imao posetu, morao sam da če» kam na prijem u hodniku. Prolazili su agenti. Ostali su mi u sećanju likovi dvojice agenata silno dežmekastih sa ugojenim vratovima. Bili su slični bikovima u ljudskom obličju.
Poseta je posle dužeg vremena završena. Izišao je iz Aćimovićeve sobe vojvoda Kosta Pećanac, pa sam ja ušao. Aćimović mi je govorio o mojim društvenim hronikama u „Politici“. Naj pre smejuljeći se u pozi upravnika građa koji želi da bude i kurtoazan. A onda najednom s5e promenio, posivio, pozeleneo i strogim glasom zapretio mi, ako i dalje tako produžim, da će sa mnom da se postupa: „O“ nako kako se ovde postupa“, bacio je mračan pogled negač prema nekim odajama koje do= tftle nisam poznavao, a o kojima sam najcrnje glase čuo. Frapi= ralo me je to prerušavanje kod njega u liku, ta moć nagle metamorfoze od konvencionalno smeška do ledenog izraza. a iu moć mogao sam kasnije da UOčim u drugim okolnostima, kcd jednog „drugog zločinca, kod Vujkovića. Nisam posle ove po“ sete promenio stav, pisao sam 1 dalje društvenu kritiku, samo se nisam odazivao telefonu. Hai kački obruč se stezao oko mene, no stekao sam rutinu da raspoznam lica hajkača. agenata provokatora i da se nn vreme klonim njihovih zamki.
Posebno poglavlje u autobibgrafskim beleškama činilo bi “0đenje pozorišne kritike, policij= ske pretnje i presije vršene nad njom. O pojavi jedne provoka= torske paškivle čak i u pozorišnom listu koji se delio u publici. O sudskom procesu koji 2a malo po režiji nije postao Sličan onome opisanom u Krležinom romanu: „Na rubu pameti“. O proturanju vesti pređ same premijere da sam uhapšen. Bilo ie mnogo neugodnosti gledati hajkače u svojoj „neposredni blizini kada je trebalo ispisati ili izgovoriti slobodnu več. A haj kači, drski, cinici, u svakoj prilici grubo i nasilno pokazivali #0 da raspolažu fizičkom silom. Na jednoj priredbi u paviljonu Cvijete Zuzorić na kojoj je Milan Dedinac govorio o savremenim pozorištima, hajkač ie direktno pošao na njega da mu oduzme reč. Deđinac je proveo neko vTIeme u zatvoru zbog toga predavanja. Marksistički časopis | „Umetnost i Writika“, kao jedan od U” redđnika, nosio sam u Javno tužioštvo na odobrenje izlaska 5Va kog broja. Zadužen za rastura” nje toga časopisa bio je make donski pesnik Kosta Racin. Moji objašnjenja sa javnim tužiocem trajala su više od jednog časz. Sačekivao me je Kosta Racin u blizini tužioštva i predđusretao me toplim zađovoljnim, rađosno triiumfalnim smehom čoveka koži ie uspeo u poslu. Dok sam sćč bavio kad javnog tužioca, on je gotovo sve primerke časopisa ilegalno ekspedovao. Bilo je mno go dovijanja, mnogo domišljanstva, veštine i, naročito, smelosti, velikog požrivovanja i žilave U” pornosti u borbi sa hajkom.
Velibor GLIGORIČ KNJIŽBVNE NOVINE