Књижевне новине

GODINA XIV

NOVA SERIJA, BROJ 16 BEOGRAD

98. FEBRUAR 1962,

CENA 30 DINARA

ZA KNJIŽEVNOST UMETNOST.

fi ODRUŠTVEMNWA PITAMWJA

Rastanak sa Pjerom Križanićem velikim majstorom karikature

(

· Da si bio samo čovek — čo= 'vek onakav kakav si bio —

bilo bi dovoljno da te nikadne'

prežalimo.

Prešao si jedan put, živeo je dan život, i bio uspravan, ponosit, pošten i darovit,

Zar je moglo i biti druikči-

je...

Odđabrao si poštenje, borbu i nemir. :

Drukčije nisi hteo..

Između tišine i dugih bde= mja u ateljeu i života — iza= brao si život,

Između tišine i bure izabrao si buru.

Tako si hteo.

Znamo, dragi Pjere, bio si daleko od svake taštine ljudske i moje reči hvale nisu ti potrebne. Skromnost je bila jedna od-· mnogih · nezaborav= nih lepota tvoga velikog karaktera. Znao si pravu cenu svih stvari i mnogih poslova ljudskih,

U jednakosti ljudskoj tražio si svoje mesto.

U krugu prijatelja većma si uzvraćao pažnju i ljubav, nego što si želeo. da je primaš.

Živeći u društvu — živeo si za društvo.

Živeći'sa ljudima — živeo si za čoveka.

Velibor GLIGORIĆ

Pie u svetu HHHe(mosti

Upoznao sam Pjera Križanića u vreme kada je on sarađivao u Novom listu godine 1922, kada je počinjao da buja književni život u Beogradu posle prvog svetskog rata, pokretali se novi književni listovi i kada smo se sastajali u Kkružocima i kafanama. Noći su bile tada duge, boemske. U jed= nom #&Đprijateljskom kružoku susretah češće Pjera, koji se brzo srodio sa Beogradom, kao da je u njemu odrastao. Ona spontana veza, koja se pred prvi svetski rat postavila između umetničkog Zagreba i·umetiničkog Beograda, oličavaše se u njemu.

Njegova ličnost imala je onaj šarm koji neodoljivo deluje na sklapanje trajnog prijateljstva, Ne beše ujeda sarkazma u njegovom duhu. Njegov đuh nije ismejavao čoveka. Niti je Pier stavljao ·oštrice· duha između. sebe i svoga sabesednika. Prvi moj utisak bio je da nađoh u njemu literata karikaturista. I artista sa oplemenjienim ukusom koji je takođe imao svoj specifični šarm, i kada se nalazi pred delima umetnosti, i pred životom, y

Pjer Križanić je ranu mladost, prvu etapu svoga kreativnog rada, proveo u Dpublicistici, no takođe i u krugu literata i u literaturi. Tada kada ga upoznah, on je stigao u Beograd iz Zagreba sa glasom satiričara iz Kopriba, no i sa literarnim „renomeom. Njegovi portreti-karikature | objavljivani su i u zagrebačkom časopisu Savremenik. U tom žanru pojavljivao se u isto vreme kada i karikaturista Branko Petrović, o kome je kružio opravdani glas kao o izuzetnoin dđaru. Zajedno sa

njim provodio-ie boemske večeri ·

u Matoševom kružoku. Matoš, rođeni karikalurista, davao im je svoj umetnički protektorat i uvođio ih je u onaj svet umetnosti u kome vladaše plemstvo duha. No Pjer se ne zadrža u dvorcima Griča i artizma. Kada je kucnuo

čas·bitke za:pravo naroda i pravo ~

čoveka izišao je na estradu i na barikade.

. Umeo je toplo, srdačno i duhovito da pripoveda o Matošu i boemskoj zagrehačkoj sredini. I on je zvao Matoša Ravijem i divio se njegovom falentu, takođe i njegovim kozerijama i pilemičkim duelima. Kada sam godine

Zuko DŽUMHUR

Zaista tako si živeo, živeo uspravno, tako si mislio i osećao, mislio i osećao pošteno, tako si rađio i borio se, radio i borio se neumorno, tako si zavredio našu ljubav, naše po štovanje, naše divljenje i slavu koja pripada.

U vrhu spiska članova Udruženja likovnih umetnika Srbije piše: počasni član udrušenja — Pjer Križanić.

Posle tvoga imena, koje nam je svima činilo čast i bilo počasno, nižu se azbučnim redom imena tvojih starijih i mlađih kolega slikara, vajara i grafičara Srbije,

Znam, dragi Pjere, nasmešio bi se blago (u tvome osme hu uvek je bilo neke ljudske tuge) ođmahnuo bi svojom le pom rukom (retko sam video lepšu mušku ruku) i našalio bi se na svoj račun kao čovek neosetljiv na počasti, kao umetnik koji je priznanja, hvale i znanja primao samo iz pa= žnje prema onima koji mu ih ukazuju.

Na rastanku s tobom, da li se rastajemo od:tebe? . Možemo li se rastati za uvek

· od nekoga koji je nosio svoje srce u' dlanu, srce što kuca i

1929. spremao knjigu MatošDis—Ujević, zamolio sam Pjera da izradi portrete Matoša i Disa. On se rado odazvao i izradio ih Nastavak na 4. strani

CAKISTI,

Pošten je. borba ı nemir

dalje u svima ljudima koji su ga znali i voleli.

Kad umre veliki čovek svi smo tužni i siromašni,

Kad umre veliki čovek kao ti svi smo i ponosni i radosni što smo te imali i voleli,

Posle dugih godina proteklih u novim istraživanjima i strpljivom otkrivanju Danilove umetnosti,

pokušalo se još jednom izložiti što potpunije slikarsko delo ove izuzetne ličnosti srpske umetno> sti XIX. veka. Muzej u Zrenja= ninu preuzeo je na sebe ovaj te= ški zadatak, a veći đeo Danilove

| tako ; slikarstva.

Dejan MEDAKOVIĆ

STIL IT VEK KONSTANTINA DANILA

izložbe, otvorene decembra. me= seca prošle godine, prihvatio: se sada Narodni muzej u Beogra= du. Na taj način, naša muzejska publika ima retku priliku.da ponovo upozna Danilove slike sakupljene na jednom mestu, iako je, na žalost, slično kao i u Zre= njaninu, „usled nekih vlasnika došlo do očigledne disproporcije između prikuplje= nih Danilovih portreta i njegovog malo poznatog crkvenog

Pa ipak i ovako nepotpuna, ova Danilova izložba. omogućava ši=

. roj javnosti nešto jasnije sagle=

davanje njegovih likovnih vrli-

; na, izgrađenih u vreme klasici| stičko-bidermajerske

umetničke vladavine, u kojoj već odjekuju i bojažljivi koraci srpskog Tro-

| mantizma, onog pravca koji kod | nas nikada nije uspeo da do kra=

ja razgori naše nagomilane umetničke potfencije. Ta Danilova, likovnim jezikom zabeležena dru= štvena hronika, predstavlja isto= vremeno i najjasnije sveđočan= stvo o čitavoj našoj sredini u ko= joj je živeo i radio slikar Konstantin Danil. Ponekad, moguće je pomišljati da je njegovo ver= no hroničarsko beleženje, tako zavisno od ukusa poručilaca, Osiromašilo nesputane letove nje= gove slikarske mašte. Skoro od-

ı reda Danilove ličnosti stereotipno

su komponovane, najčešće on ih postavlja kao dopojasne likove, a tako često izbegava da naslika ruke, ili celu figuru. Pedesetak

| portreta, koje. je„izradio u ioku

skoro pola veka, oikrivaju sli-

| karstvo ravnomernog i jako po-

stupnog napredovanja. Ni traga

| od onih skokova, uspona i pado-

KONSTANTIN DANIL: ARHANĐEL GAVRILO

IFRAJERŠTINA U POEZIJI

Pobuna proti jezika, logike i ukusa može imati najrazličitije oblike. Ali dva oblika su osnovma. Ili se bunimo u ime movog jezika, drugačije logike i savršenijeg ukusa, ili u ime nemušte šatrovštine, mentalne posrmulosti i otužnog neukusa, Novo u životu i u literaturi domosile su samo pobune prvog reda, pobune u ime boljeg. „Cakizam, (beogradski termin, od reči caka, što znači, opet u šatrovačkom, krvav štos) predstavlja pobunu u ime goreg: om zamenjuje jezik frajerštinom, punom, onomatopoiske grozmice životinjskog stadija komunikacija, logičke kategorije zamenjuje infantilnmim, štosom, i ža osnovnu jedinicu „ukusa“ proglašava caku. Njegov jezik izgleda ovako: kiži, viži, čovim, Dljuga, štrafta itd. Njegova glavna misao je: u životu je najvažnije biti frajer. Njegov wkus se iscrpljuje u težnji za vružnim. Ali to ružno mije ona estetska protipteža i brotiv-vredmost kao nova vredmost o kojoj govore Apolinor, madrealisti + Kokto. To ružno mije ružno w odmosu, wu protiostavljanju, već je ružno u sebi, Ono bi imalo vrednost kada bi.bilo karikatura i kritika mečeg, ali ono je karikatura koja mišta me odslikova, karikatura sebe samog, karikatura praznine. | - i

Cakizam, je dete prepotentne površnosti. Cakisti se pozivaju ma život, životnu činjenicu, stvarnost; ali o svemu tome oni znaju isto toliko koliko zna vetropir i đilkoš o velikoj ljubavi. Oni se kunu u život kao bolesnik u zdravlje. Oni su mačuli o mepoe~iji i amtipoeziji, ali im njihova površnost mije dala da shvate pravi

smisao. onoga me·-. i- onoga anti, čiji je „

smisao u tome da dovede ono što iza njega stoji do kulminacije i kontrapuwnkta. Oni nikada misu shvatili, a nisu to ni mogli, metafiziku, pobune.

Osim toga, oni su se pobunili zbog.onoga što.me.

mogu a me zbog onoga što mogu ali neće. Sa toga stanmot:šta mjihova rabota je žale sna Tacio>

nmalizacija meuspeha i stvaralačke memoći. Kad već me mogu biti literati, jer a to nemaju ni snage mi dara, oni su rešili da budu oamtilitevati. Ali zar može pisati nepoeziju onaj ko me ma šta je poezija? Šta će on wradti sa onim me, gde će ga staviti, čime će gy osmisliti. Njegova pobuna je privatna, memoćna, sasvim, po strami istorije poezije i njenih tendencija.

Međutim, majsmešnije je to da ovi huligani pera istupaju kao prosvetitelji i sudije. Uprkos tome, oni su u suštini samo iluzionisti: misle .da vuku literaturu za who, a u stvari vuku sami sebe za mos.

Pa ipak, ovi su mladići, za.literaturu sasvim, bezopasni, jer oni, mada proizvode isključico mastiljavu bozu i bućkuriš, mi tih bljezgarija me mogu ispisati dovoljno da bi mogli postati kamen spoticanja. Zato oni treba da budu stavljeni pod lupu sociologije. To je jedam, da tako kažem, ne ulični, već uličarski pokret. Huligani i frajeri su gonokoke u društoemom organizmu. Jedini lek proti ovih oboljenja jesu sudije za prekršaje i narodna vlast. Ali za frajere sa frajeriziranih strama maših listova i časopisa još nije pronađem amtibiotik. Pod lupom, sociološlog posmatranja Jfrajerizam, i cakizam se javljaju kao komjJormistički vid, pobune. Oni se bune ma najbezopasnije (po sebe maravmo) mace. Počeli su sa mestašnom igrom, a završili u puerilizimu. Njima, koji su svoju urođemu, mevičnost peru proglasili za postignuti rezultat njihovog mastojanja da tobože baš tako pišu, možemo u, ime poezije uputiti ope stihove Fransoa Vijona: „Ako ža pesmu ne mare i Neka oru, priyod boru;

KRonje, mazne mek timaYe Ako misu vični peru“. “Ali, pitonje je hoće li i to moći budući dem su

' nesposobni 20, bilo kakav stvarni rad i napor.

_Braonko MILJEOVIĆ

va koji karakterišu, na prime?T,

| Jakšićevo slikarsko delo. Dani-

lovo slikarstvo, to se jasno vidi, izgrađivano je minuciozno, str= pljivo; prostudirana je i uzdržljivost u postavljanju likova, rafi-

| novano je njegovo idealizovanje,

znalačko je njegovo nametanje nekog određenog i samodopadljivog građanskog „štimunga“, pri čemu on, već prema potrebi, ve> što izbegava klasicističku suvoću i onu uvek oporu linearnu strogost. Tek pažljivije zagledanje otkriva nam. složeno bogatstvo Danilove nenamoethjve palete, a nije usamljen slučaj da na slici otkrijemo tek neki sporedni detalj, čije Rkolorističke vrednosti samo za trenutak zatrepere SVO= jim samostalnim životom, utapa= jući se odmah zatim u neumoljive zakone nekog skoro barakokno zamišljenog jedinstva. U srpskom slikarstvu novijeg doba teško je sresti majstora koji je posedovao tako veliku urođenu, a ne nekim sistematskim školovanjem na»

· učenu sposobnost đa obavlja sin>

teze, da spaja u jedan sasvim nov

KONSTANTIN DANIL: BOGORODICA.

nerazumevanja ·

i osoben izraz raznolike slikarske pravce i vrednosti, a da svi ti e= lementi zajedno budu neponov= ljivo „podđređeni jednom slikar= skom talentu, sposobnom da stva= ra svoj lični „danilovski stil“. Jer, doista, šire uzevši i nije bit=no kakve se sve slikarske nijanse kriju iza uglađenih likova Danilovih slikarskih modela, u kojoj meri je on čas bliži baroknoj me= koći, ili nekoj rokajnoj ljupkosti, a u kojoj „bidermajersko-klasicističkom realizmu 'i jačem podvlačenju plastičnih vrednosti boje. I u jednom i u drugom slučaju lako prepoznajemo Danilovu slikarsku sigurnost, a njegova veština ne odvođi ga u suvu deskripciju forme i rutinerska ispomaganja. Velik u usponu, Danil zadržava nešto od te svoje veli= čine čak i onda kada se jasno vidi zamorenost i pad. Svakako najsigurnije utočište Damilove veličine predstavlja njegov uro= đeni koloristički smisao, odnegovan i razrađen na ovom najbo= ljem predanju starije srpske u metnosti. U jednom iz“szito an= tilirskom vremenu, ka.šhi je kod Srba u književnosti negovao liriku skoro jedino konjički kape> fan Jovan Pačić, onaj isti koji se i u „molovanju „landšaftsmale= raja“ također odlikovao“ (Jakov. Ignjatović), Danil je davao sigur= ne pođatke o njenom usamljenom životu u slikarstvu. Do pojave Đure Jakšića, Danil · bez sumnje predstavlja najpoetičnijeg slikara srpske umetnosti u prvoj polovini XIX veka, prvu ličnost koja je odlučno raskinula sa suvom' poetikom našeg klasicizma, poetikom čiji „šarm“ ve> ćinom spasavaju i nose naši bidermajerski primitivci. U odnosu na njih Danil se prikazuje kao jedan od glavnih „predstavnika potpune evropejizacije srpskog slikarstva u XIX veku, kao sli= kar sa izgrađenim samopouzda= njem i unutrašnjim otporom pre= ma neumoljivom umetničkom diktatu svoga vremena. Čak i onda kada se pred pritiskom kla= sicizma=~biđermajera, tada vla= dđajućeg stila austrijske monar= hije, okreće svetu prošlosti, ba> roknom slikarstvu na primer, Danil je to uvek činio sa tako upadljivim poštovanjem boje, spa= savajući njenom profinjenošću i svoje očigledne crtačke nedostatke. n

U po Srbe politički i društve= no Sšivom vremenu, u tuđoj drža= vi, delovao je tiho umetnik koji je sa nekom gospodskom Ježerno> šću sigurno dosegao najviše tačke srpskog umetničkog razvoja u prvoj polovini XIX. veka. Bez poznavanja· tih Danilovih napora i rezultata nemoguće je shvatiti čitavu jednu epohu u srpskoj u" metnosti, nemoguće je, najzad, razumeti i početke našeg slikarskog romantizma, Čak i ova rne= potpuna izložba slika Konstantina Danila dozvoljava ovakve

zaključke,

OLI I U OVOM x) BROJU .

M. PANIĆ — SUREP DIJALERKTIČRO ORO LISTA „DANAS

. 5

BRANKO MILJKOVIĆ POSMRTNE PESME

ROBERT TOMOVIĆ DOZVOLITE ARO #«“. SMIJEM My

H. TAHMIŠČIĆ I V. RKRRNJEVIĆ DIJALOG O PESNIKU.

" | MLADI PESNICI · AMERIRE

La : 2