Књижевне новине
BOZVOLITE., . AK —
SMIJEM"
y
Tw Knjičevnim movinama broj 163 od 26. januara ove godiue 'objavio ja Zoram Gluščević ma'pis pod maslovom „Kritika kao moralni čin“. Pišući o mladim Rkritičarima om „između ostalih osuđuje i moj „nihilistički stav“ w prikazu Davičove knjige esčeJa „Pre podne“.
Dozvolite da, pošto sam toliko fipičan za Gluščevićav problew, kažem' nešto o tome, dakako, ako smijem. Znam da me posiedujem „lateninu prisuimost stvoremog dala“ koja bi mojim riječima dala „moralno ubedljivu sna= gu“, ipak osžećam se pozvanim đa kažem nekoliko riječi o Glužčevićevom stavu. Napokon riječ je o mojzm „morainom pra= wu", ovoga puta sigurno! .
„U sagrebačkom časopisu Naše teme, od oktobra prošle godime, Robert Tomović je objavio prikaz Davičove zbirke “eseja Pre podne. Kakvo moralno i este fičko pravo ima ovaj početnik đa donosi svoj sud o jednom, piscu fakvog stvaralačkog ranga kakav je Davičo, bez obyrira šta inače mislili o toj knjizi?“
Da bi pitanie bilo potpuno jaWBnmo morali bismo č!nnrije svega utvrditi o kakvom je moralu riječ, Evo šta ao tome kaže Zoran Gluščević na početku svog mapi#8 kada govori o shematskim shvatanjima odnosa umjeimosti # morala kod mas poslije rata.
· „Pri tom smo zaboravili glasovwe koji su dolazili sa suproine strane iskustva i koji govore o odnosu ličnosti i đela kao o dijalektici permanentne sukoblje= mosti koja je, i sama podvrgnu fa kolebanjima društvenog kretanja i previranja mjenih fiktiv• nih normi, samo funkci'a, u na> šem slučaju, jedne neutvrđene i antinomične, još uvek imaginar me jednačine socijalističkog morala“. | . Riječ je, dakle, o socijalistič« Ršom moralu koji je još uvi'ek „imaginarna jednačina“. Znači Wu me te „imaginarne jednačine” me smije'se pisati loše o kujizi pises istaknutog ~ stvaralačkog ranga, a pogotovo me j bočetnik. Odakle mu moralno pravo?
| Pođimo od činjenice da su kod mas previranja na moralnom pla mu uistinu velika. Pored mak“ sima koje vuku svoje porijEk1o još iz feudalnog morala, susrečemo se na našim ulicama i sa onima o građanskoj pristojnosti jli s,onima koje će vjerovatno fek pripadali budućnosti, "To nije privilegija jedino našeg vremena.. Uvijek su pored novi moralnih Rkovanica postojali i moralni fosili i preplitali se 8 ovima. Htjeli mi to ili ae. Stvaraoci su bili oni koji su u aj manju ruku bili s onu stramu svakidašnjeg morala, a često u direktnom sukobu. U tom suko> bu sa . vladajućim „okaminama moralnih zasada bljesnula bi uvijek ponovo ljudska vrijednost. Šta je sada ovo? Nova počeinič• ka greška, ličnost stvaraoca bes morala? Ne padajmo u vatru. Postoji etos. Moral je uvijek bio moralom ~·wodređene društvene diriipe, vrlo stara istina ali neize bježna kađa je riječ o nečijem · moralnom pravu. Moral je uvi-
ek propisan, ako ne i napisam.
oralna maksima, kao mepisani "gakon, samo je izvanjski oblik "etičnosti. Ako 'čovjek me DpDodjčđuje vlasti etos, malsima osta je za njega strana od drugog mametnuta. Ona može biti oprav-
dana ali nije i naša. Vrijednost za koju se zalaže moralna mak sima lako gubi svoi kontakt <a živim čovjekom. Om se može poslužiti tom maksimom, ali da
Ti je om samim time i mosilać
tereta nmjene poruke?
Etos je dublji, bitniji odnos čovjeka i vrijedmosti. Ako se u moralnom džjelovanju čovjek dnosi ka vriiednosti legalno, prize najući je kao nešto što treba priznati vbog tradicije ili odgo> ja, u etičokm odnosu 'on se postav lja u direktan odnos prema vz:i> jednosti bez posrednika. To ie vrijednost koja se hoće, želi, vo» li i razumi?e. Tako postoje raz» ni vladajući etosi, ipak svaki čovjek ponovo na potpuno svoi način formulira „odnos prema određenoj vrjjednosti Etos je potpuni anmažman čovjeka, mjegovo istnmsko Wwčestvovnnje ma općeliuđskim vrifeđnostima. Gdje nema. efosa obično imn moraliziranja, pronisa Wrisioinosti, moralnih prava koje nam nefko đaje ili oduzima. Stvaraoci ot
2:
krivaju vrijednosti, etički ih wusvajaiu i kao poruku i zadatak ostavljaju ljudima. Možemo li nekome reći kako đa se etički postavi prema vrijednosti? Mtos
wnači biti na putu, mi ga jedino
možemo uputiti tim putem ili ga potpuno spriječiti. Možemo li čovjeku reći da ne valja počeli. krilikom postojećih . vrijednosti već pjesmama ili dramama, Ka ko to pokušava Zoran Gluščević? I u našim đanasšn'im „imaginar= nim jednačinama“ morala, kao i uvijek, mora čovjek pojedinac maći svoj vlastiti pristup vrijed" mostima. :
Vraćam se ma pitanje moralmog prava kritičara · početnika. Takvog prava nema niti nam ga tko može dati. Pravo nam daje Zakon o štampi, a prema vrijedmosti se moramo etički ođnositi i slobodno naći svoj put. Moralme jednadžbe mogu ovdje samo mwnijeti zbrku poput one kada Zoran Gluščević u ime „maglovitih jednačina” oduzima meni pravo da govorim o knjizi pisca istaknutog ranga, „bež obzira štA inače mislili o toj knjizi“. Da li to proizlazi iz sooiialističkog morala i da li. mi to može moral uopče „sabraniti?. Spriječiti me u tome.može pozilivno . pravo 'li moj . vlastiti etos.. Ako. Zoran Gluščević „smatra skupa sa Da-> vičom da se majjače.i majbolje cenzure nalaze ·u. ličnosti, sašto. onda me bismo imali. pravo i mi početnici? Zar opet po nekim „i“ maginarnim jednačinama“? Pitanje je prije svega eličko, a tu nema govora o propisima i pra= qima kako se tko sjeti.
Drugi dio Gluščevićevog pita mja se odnosi na estetsko pravo. KKakvo je moje estetsko pravo? Đozvolite da upitam, Bko smijem, đa li cstetika delegira SsvO= je žrece da u mjeno ime kroše pravdu? Svako literarno dielo je, prije svega, kulturno dobro» a svako kulturno dobro je ijedna ljestvica različitih vrijednosti. Postavljajući se etički i estetski prema tim vrijednostim, „mine zauzimamo sdimio stav prema literaturi, nego i prema životu. A
ma to, mislini, mia. svaiko „pra .
vo.
Zoran Gluščević se me mora složiti sa mojom ocjenon knji• ge Oskara Daviča, njegov vredo> nosni kut gledanja može biti drukčiji, ali onda io treba i ote vyoreno reći,vrednovati to delo sa drugog aspekta, a ne se mag. lovito ograđivati sa onim „bez obzira šta inače mislii e toj foniizi“. On znači dozvoljava mogućnost da se misli kao ja, ali samo misli i ne piše. Da je to megacija etosa mislim da je ja sno, ali šta je čak 1 sa mornfon koji stoji iza toga? Da li je io socijalistički moral? Ili moralno pravo kritičara po profesiji, sta rijih, iskusnijih, koji imaju svoj formirani profesionalni moral o kojem jeđan početnik mišta me zna, možda na njegovu sreću,
M još nešto o „estefskom pra»
| KRITIKA KAO MORALNI ČIN
Druže wredniče,
Članak „Zorana &«luščevića „Kritika kao moralni čin“ postavlja mekoliko problema o kojima u svakom slučaju vređi | treba razgovarati. Ali, u isti mah, Gluščević je izneo ne ke stavove koji su, najblaže rečeno, čudni jer probleme o kojima govori upravo postavlja na glavu. Kao Vaš saradnik želeo bih da o tim proble mima i sam kažem mekoliko reči,
Zaista je malo čudnovato da čovek koji je i sam književni kriličar i koji liieraturu DOosmatra, između ostalog, i kao jedan vid etičke delatnosti (što je, uzgred budi rečeno, sasvim ispravno) može da deli različile vidove pisanja na moralne činove u manjoj i na moralne činove u većoj meri. Za mene su jedan roman ili jedna pešma u istoj meri moralni čin kao i jedna kritika. Napisati jednu rđavu pesmu, u kojoj se
ništa neće reći,i jednu kritiku koja će biti slična toj pesmi, kađa se stvari iz aspekta im koga ih posmatramo posmatra ja, na stvari su jedno e isto. I obratno. Jeđam kritičarski čla
li __________________ ________—__——_— –– ——>— —— Ž3I- ––II– DI Z«" –_–Č("ČP7–– —ŽZ DD ——
va” moje ocjene eseja Oskara Daviča. Teorija odraza „je | m Mmoseologiji | a esteiici vrlo stara. Prema tome me može biti avangardna. No, nije riječ samo 0 tome već O memogućnosti da ma fom ferenu premostimo jaš između subjekia i objekta bem obzira koliko mi verbalno žonglirali na loj relaciji. Nedavno je
hod mas objavljena i Lukasgzeva.
knjiga „Prolegomena za, ma; atičku estetiku“, Već je UHSIKNE likom bilo govora o tome koliko odraz kao osnova jedme estetike vođi u ćorsokak. A ako nam je do izgradnje marksističke estetike, morat ćemo povesti računa o mjenim prvim mesigurnim Moracima. U svom prikazu o Daviču iznio sam mišljenje da nam na „tom pulu ne može „pomoći fro.dizam dvaderzetih „nnadrealističkih godina, ni teorija sličica i novog stupnja muaterijalnosti u odrazu. Rekao sam pošteno svoje mišljenje ne vođeći dakako računa o „imaginarnim jednačinama“, To se mišljenje može odbaciti, ne moramo se s njime složiti, ali mi se ne možemo odreći „pravo“ da ga kažem! Megel je u svo im djelima iz-
' bjegavao citate, jer je smairao
da istrgmutli dio nečijeg „teksia gubi svoj pravi smisao. Možda je weliki filozof bio, i. suviše osjetljiv za smisao, ali Zoram Gluščević nije skoro ni malo. Barem kada se radi o tekstu jed mog počeilnika, On bez veze re> da neke moje rečenice „da bi pokazao mjihovu praznoću mima• lo me poštujući smisao jednog pasusa kao ojeline. „Evo samo jednog primjera:
„Čitalac bi na ovakvim mjestima opravdano mogao zapitali ima li predsobom stranice izopa= čenog frojđizma?“
"Taj dio iz jedmog pasusa, košjeg ću citirati, nalazi se u Gluš• čevićevom cilatu pored drugih pitanja koja sa ovim pasusont nema.;u nikakve veze, već se odnose na druge probleme. Evo i čitavog pasusa u kojemu gormje pitanje ima sigurno svoje mjesio:
„Davičov marksizum suviše je impregniran frožđizmom i bergsonizmom i čitalac se sa fime susreće na brojnim „stranicama ove knjige. Ali pustimo da nam sam to doisla „otvoreno kaže „Reč ne može da zaboravi društ wenost svog porekla, dli ni čim'enicu da je ona, društvenosti, prirodno mwusavršiva nadoknada =a čovekovu „fetusnost | mjenu biološku „neđovolnnm adnntiramost“ (Davičov tekst}. Čitalae bi se na ovakvim mestima opravdano mogao mapitati ima li
pred sobom stranice izopačenog frojđizmh..:Dozvolimo! još koral |
dalje, Čitava kultura je naknada wa izgubl?eni intrautereni raj.
To, đakako. Dopvičo eksnljeite ne
kaže. To su:možda neželjeni kvip= rokvol, I na kraju još samo jedno. Govoreći o ULjerki Matutinović i mlenom prikazu knjige Marka Ristića „Na dnevnom redu“, Glu
ščević je maziva „nesrećnicom“, Ne znam da li je Zoran Gluščević preispilno svoje „moralno pravo“ kada je ovo napisao. Zar i početnik nema pravo đa me
buđe vrijeđan? Ne radi se o mo» .
ralu već o onome što se čak i sudski može. tretirati kao uvređa. Mislim da ovdje. Zoran Gluš• čević me mmože čak navesti wi neku „imaginarnu jednačinu“ | to „bez obzira šta mi inače misHili o tom prikazu“. Robert TOMOVIĆ
nak, koji odgovara na neka bit ma pitanja,i jedna pesma, koja bi sznačila događaj podjednako su značajni- moralni činovi. Sigurno je da je, recimo, Gete• ov „Verter“ uticao na formira= nje čitavog niza generacija u onoj istoj meri u kojoj je uti= eala, recimo, Rantova ili Hegelova filozofija. Bilo bi teško tvrđiti šta je više uficalo ma način mišljenja ruske inteli' gencije šezdesetih godina, kri= · like Čermiševskog ili roman „Sta da se radi“. Kada se DpOvedu ovakvi razgovori čovek doista dolazi u neveselu situ= aciju da dokazuje da je belo belo i da ponavlja ono što je svim ljudima poznato. Između ostalog, bilo bi krupno ogreše nje o pravila pristojnosti obja šnjavati Zoranu Gluščeviću đa naš doživljaj i stav prema literaturi ne proizilazi iz našeg doživljaja i stava prema svetu, mađa jeo u ovoj prilici nužno. Po Gluščeviću, naime, kri tičar iznosi svoj stav prema literaturi, a ostali oisci svoj stav prema svetu. Svaki veli ki romansijer svojim pisanjen ignosi | svoj stav prems litee
i
Ako moraš da voliš voli odu
Ako voliš ti mornš znati Da je to mešto što se u tebi · Samo wu sebe zaljubilo
Ako voliš ti moraš znati Da nikog nema da si sam
Biti sam znači biti prvi
Pesmo kome smo to nudili Toplotu ukradenu, iz tela
Kome prete oni koji lete Spremni ma budućmost sprem
„Golim rukama — prodaj svoje
ZAVOĐENJE
Kako da se poslužim, Onim što peva i leti I nebo je pod zemljom Nečeg se boljeg seti
O gazi sve što lazi I pesmom smrt prevari Šta će sa nama biti Zapevaju li stvari
Ni dve reči se više Međusobno mne slažu Pesme ako su lepe Bestidno zvuče i lažu
Na nekom mestu tuđem Preletajući dubine tuđe Mami me ptica sve luđe Da za njom u vatru uđem
ZAJEDNIČRA PESMA
Odtveć smo mlađi pa ham DpebD
Istina je lepa dok ne ostari Ptica k'o dosetka mad njima
Nečitak svet
Od pravog puta lutanje mam
Nečitak je svet Mi pevamo da se postiđe rob
Profip svega smo što hoće da I mađa više voli borbu mego Naše nas srce još ne osramoti
PROMENI SVOJU PESMU
Razgovor koji sve Činio je Rad trgovanja duha strašnog Hočete li da vam predam Ss90O.
raturi, kao što svaki pravi kri tičar govori i o svome stavu prema svetu. Saglasnost koća postoji između Andrićevih knji ševnih „kritika i Andrićevih pripovedaka i romana može da posluži kao majbolji dokaz u prilog ovoj lezi.
Ima još nešto što je u ovom Gluščevićevom članku niopako postavljeno. Ja nisam imao prilike đa čitam inkr:m:nisani mapis Roberta Tomovića, ali prineipijelno mislim da svaki čovek, koji o literaturi govori, ima pravo da govori i o piscima koji su značajnija imena i pojave i veći intelek:ualci aego Što je on. I da se sa njiho> vim mišljenjima ne slaže, rasume se. Ne treba ići daleko, ireba se samo setiti kako «u pre nekih četrdesetak godina razni Livadići i Žolike zaprepašćeno pitali: ko je, molim vas, on, čitajući mlađalnčke, negatorske članke A. B. Šimića i Marka Ristića. Ne treba zaboraviti da se gosrožjin Dah pitao isto u slučaju Miroslava Krleže. I, dalje, ne treba mnbrajati. ı; \gotovo kada se vođi razgovor o nap'su čoveka koži
Branko MILJKOVIĆ
Posmrtne pesme
Ako moraš da voliš voli šumu Gorku šunvu prepisanu kao lek
Najlepšu or svega i najiskreniju Ako moraš da ljubiš ljubi zemlju
Cvetom jačim, od vazduha iskrom Težom od zemlje usnom kao zorom,
· Neki iz ljubavi neki opet iz straha Ako vatra padne ko će je. podići
Odveć zaljubljeni da bismo živeti znali Odveć maštoviti za svetlosti damje Jedemo sve što leti — nismo tbali
Sve smo bogatiji što Imamo manje
Nepravda ima pesničkoga dara Pesme nam, nemaju pameti al
Pogrešno uzeta reč jedna čuda stvaYa
E aas WAN MOM MAMBO Hop | 04% Poevamo!ne brinući Žalsmisao i ved." Bolest našu leče poređemja smela I tako pobeđujemo gorčinu i · ' Dok smešan cbet i nrieoprezna pčela Pretvaraju vreme u opori med
Ne trebaju mam misli da život ublaže Ko plivač niz stravu vermi smo meverTši
Tupoglavci dovbršeni za mameru Desni
je obuhvatao preljubu. Promeni svoju pesma?
Dolazi istina, biće mnogo mrtvih Nova pobožnost već je izmišljena.
VOJ OSTAVŠTINI I PRIPADAJU NEDOVRŠENOT ZBIRCI NA
PESME KOJE OVDE OBJAVLJUJEMO NAĐENE SU U PESNIKO= KOJOJ JE MILJKOVIĆ RADIO DO SMRTI
Nemojte se nikad koristiti slobodom ] bićete slobodni: krv se ispisala.
Nad predelom bez made sumce je veće;
Tu niče čudesni cvet glave: glavobolja, Sama sebi dovoljna, otcepljena od sveta. i na sve Tamo se od ljubavi umiralo dok se ljubilo! Promeni svoju pesmu. Zar ćemo izdržati Muziku kad nas bude darovalo vreme, Brzinu koja se sbemu Yuga,
I cvet kome je svet dozlogrdio!
Srce
NE PATI..„
Ne pati, jer ćeš zakasniti; čudesmo 'Videti nećeš: orla koji se strovaljuje Ispunjen pomorom dok ga me potroši, U svoju ranu koja ga obožaba.
Sve žaista novo oseća se krivim Sve mi je jedno da li je to zlo Koje se vežba pevajući ili ranjiba mera, Zidu koji peva me trebaju vrata
Ovo je misao koju misli njema noć
Strah će osetiti samo nmajhrabriji
Poslušni će držati cvet u ruci
Dok se srce me pretvori u šljunak i vreme ne zarđa
Ne pati, jer ćeš zakasniti; čudesmo Cuti nećeš: divni potekst groma, I pse koji čuvaju svete oblasti
a manje U otvorenom potiljku koji opseda pesnika.
ZLA SVEST
videh Hi tu masilju prerušemu sreću,
IP tri puta dat sebi tri puta rekoh me O smilujte se uzmite matrag
Slobodu koju ste mi darovali
Imašu, šaYd krstari
Knjiga koja se. čita pri svetlosti munie Zatim zločin u slavu sumčevog izlaska | · . Sve je to :gromom zapamćemo ” |S SLLREIn, jed..wa„ wan o | I svetlošću, koja, me .smrzava #1 A hoće H mi onda biti oproštena
Moja neumešna ljubav moje vreme
Koje me više opijalo nego li hranilo
draže Moja tužna glava koja me je izgubila
Ne merimo jer moć zalida ma mefi I jasnost nema više šta da kaže
VESELA PESMA oti Ne verovati i dalje osta greh
Još nam crtaju šibom po ljedima aj Najtad je vreme da prasnemo u smeh Mokreći na svoje rane i mjihov sjaj
kroti pesmu
Od srebroljublja ko je postao srebrem Onaj sam što oluje boluje spešno Još nije noć još vidim sebe
A sve što pevam mora da je grešno
moreplovca:
ju moć? Volt iz mržnje dok pesma mas spasava
Plašljipih reči i šturoga klasja Sunce je mrak koji mas osvetljava Obasjaj oh obasjaj
je | sam pre deset god'na, ima jući za sobom mapise vrste „Tajni rat protiv Sovjetske Rusije“, ili „Kakva se predđavanja drže u beogr? i koj Narodnoj biblioteci“ iid., pa:letično doviknuo Milanu Bo. d r.oviću da je umro kritičar zbyg toga što je Bogdanović pogrešio u oceni jedne krupne književne pojave.
Da bi svome apodiktički na– pisanom članku dao vid širokogrudosti i obžektivnosti, Glu ščević izjavljuje da o nekim brojevima „Dela“ misli bolje no o nekim brojevima „Književnih novina“, iako je član te ređakcije. Rađa je reč o moralu. ova izjava dobija veliku vrednost. Ako Gluščević s-di u jednoj redakciji, on snosi pu mu moralnu „odgovornost za rad te ređakocjie. Akn Gluščević ne može da uifče na rad te ređakcije, onda je njewovo prisustvo w mjoj moralno ne-. ispravno.
Nađam se đa ćete ovai moj kratki monolog o Gluščževićevom tekstu iz prošlog bro?a o biaviti, Srđačmeo Vas povn"av Wja, Pređrag PROTIČĆ
S. SAMUROVIĆ: KOMPOZICIJA,
KNJIŽEVNE NOVINE