Књижевне новине
Nešto o dvojezičnom umelničkom izražavanju
Nastavak sa 1. strane
No, vraćajući se početnoj rečenici OVOgS malog ogleda, čini mi se đa bih morao upozoriti na nuž nost razlikovanja umorne ili opreznošću podsticane ćutljivosti slikara, vajara i kompozitora od samodovoljne usredsređenosti ovih umetnika na svoj sopstveni umetnički jezik kao na zatvoreni krug izražajnih sredstava i elemenata koji su im dovoljni da svoj životni teret svesti (makar ovaj bio i istinsko blaženstvo, na zvano sreća) podele sa drugima. Nismo se ovde dali na posmatra– nje umeftnikovog govornog Dpo-
našanja u njegovim slobodnim, nestvaralačkim časovima, pa nas se zato i ne tiče da li je
oh tada govorliiv ili ćutljiv. Ali bismo za časak želeli da zavirimo u odnos slikara, vajara i kompozitora prema umetnosti reči baš u onim uvek manjinskim časovima svačije pa i njihove egzistencije u kojim njihovo umetnički alktivno biće nije van stvaralačkog posla, nije na odmoru. Tada, u tim časovima, oni prebivaju u svetu specifične zakonitosti jezika svoje materije, ali pomenućemo i neke izuzetke.
„Traktat o slikarstvu“ Leonarda da Vinčija nije, zaista, jedino teoretski trebnik praktičnih uputstava iskusnog maistora onima koji će posle njega likovno misliti i osećati, nego je i enciklopedija opažajnog iskustva čovečijeg oka; autobiografski spis Benvenuta Čelinija („Moj život“), isto tako, nije samo dopuna delatnosti „prvog zlatara svog vremena“, nego i uskipelo prevazilaženje prigušenih nemira fvorca „Perzeja s glavom Meduze“ u jednom stravično i humoreskno iskrenom ćaskanju čoveka kojeg je samo buma i protivrečna renesansa mogla doneti na svet; kancone, stance, elegije, madrigali i soneti Mikelanđela Buonarotija nisu nikakva usputna, uzgredna i pobočna verbalnopoetska ostvarenja velikog vajara i slikara činkvečanta, nego i paralelna transpozicija misaono-emocionalne klime likovnog maistora u postpetrarkističke i druge modne oblike kurentnog pesništva njegovog doba. Fenomem dvojezičke ekspresije likovnih umetnika javlja se, naravno, i docnije, pa je tako i „Dnevnik“ Ežena Delakroa ne samo aneksni komentar strasnog patosa velikih slikarskih kompoziciia majistorovih, ođ „Danteove barke“ do „Apolona, pobedioca Pitonova“, do i intimna ispovest, javno izrečena „laboratorijska tajna“ jednoga koji je grozničavom dušom romantičara gledao svet i sagledao bar jednu stranu njegovog unutarnjeg, ftragičnog i multipleksno kontradiktortog smisla, .Već u našem veku, misli Ogista Rodena o umetnosti sadrže čitav pogled na svet, skoro ravan njegovom kamenom pesništvu.
Jedan komadić verbalno-poetskog elama ili filozofske kontemplacije probija se u likovne ume{ničke fvorevine ponekad već i samim nazivima koje autori daju svojim ostvarenjima, i to je naročito slučaj u novijoj i mođermoj umetnosti (Kiriko: „Zagonetka dolaska“, ali i roman oVD slikara, „Heptameros“, — Salvator Dali: „Rastapanje vremena“, — Japanac Širui Morita: .Razbijanje radi novog stvarahja*, — A. Parizo: „Prostor, kontinuitet, vreme“ i td.). Mnogo ho će, razume se, ovakav način nominacije lilWovnih opusa mrzovoljno predusresti opaskama o okstravagancijama, pa i okrivljavanjem umetnika da unosi zabunu, da hotimično skandalizira gledaoca; no slikoviti (metaforični) i apstraktni nazivi slika, uprkos ovakvim kritikama, ipak fiksiraju polaznu tačku slobodnim (no ne i proizvoljnim) asocijacilama predstava ı pojmova u svesti dobronamernog posmatrača, koji neće propustiti da uspostavi izvestan mogući i na empiriji zasnovani logični odnos između nomena i same slike. U poslojanoj tematici „mizerabilizma“ jednog Bifea, čiji „tragični ekspresionizam“ ostaje figuralan, identifikacija unutrašnjeg smisla slike, čija je predmefna određenost jasna, ne iziskuje, naravno, prisustvo verbalne „krštenice“ dela, no emocionalni tonus te jasne i razumljive slike može biti rečima prikazan, u verbalno-poetsku deskripciju „preveden“, jedino onda kada je sam gledalac doživeo taj tonus _b preko njega, sam unutarnji smisao slike, koji je mogućno iskazati jedino poetskom metaforom ili filozofskom, etičkom, psihološkom i sociološkom apstraktnom rečju (ili grupom reči). Pravo [07 metničko delo, bez obzira na stil, pravac i jezički sistem u čijim okvirima je ostvareno, nikada se ne iscrpljuje u onom što je na njemu vidljivo (iako je upravo fo vidljivo, jedini posrednik između unutarnjeg života umetnikovog i konsumentovog), a pravi gledalac slikarskog ili vajarskog objekta nikada se neće zadržati na čulnom doživljaju (vizuelnom opažaju), već će se uputi ka saznanju na višem stupnju, ka uopštavanju vidljivog kao simbola potencijalno prisutne apstraktne klime dela (iako je početak tog unutarnjeg „putovanja“ vazđa u Vizuelnom opažanju). e x :
Sa muzikom pesništvo druguje već vekovima, i tonska umetfnost se duso morala boriti baš za svoju jezičku specifičnost, za sa-
BB Ig aa mu re o mu„IAJK=———__ |
mostalnost, za osvajanje izražajnih obrazaca emancipovanih od pesničkog teksta, a od Berlioza i Lista naovamo —- za održavanje klasicističkog i novoklasicističlog istorijskog koraka uporedo sa programskom simfonijom, simfonijskom poemom i kamernim instrumentalnim vrstama koje su romantičari bogato kitili istorijskim, geografskim, biografskim i književno slikovitim imenima svake vrste. Pozajmljivanje elemenata književnog verbalnog umetničkog jzražavanja, „makar samo u #poetičnim nazivima kompozicija, dalo je instrumentalnom stvaranju kompozitora impresionista baš onu finu patinu poetične atmosfere samog specifično tonskog tkanja koja je bespojmovni i iracionalni jezik ove umetnosti čvrsto vezivala ne samo za druge grane umetnosti, već i za sav onaj idejno-emocionalni fond koji je muzici, posle klasicističke epohe, pridolazio iz žive struje izmenjenih, obogaćenih i osavremenjenih ljudskih saznanja i iskustava u novim i promenjenim sadržajima sveopšte ljudske i društvene životne stvarnosti pri kraju prošlog i na počecima našeg veka. Debisiovih klavirskih preludijumima, sa njihovim poetičnim inkantacijama u nazivima, impresivno delujućim još pre svakog slušanja same muzike, jedna nova unutarnja klima instrumentalnih muzičkih tvorevina mogla se intimno familijarizirati sa slušalačkom svešću i u kompozicijama sa tradicionalnim, specifično muzičkim imenima (sonata, trio, kvartet, skerco, adađo, nlegro i td.), no prva odgonetka „novog“ stila dobijena je ovim vanmuzičkim primesama.
Nije zato nimalo slučajno da su upravo muzičari romantizma — talasa intenzivnog združivanja raznolikih umetničkih idioma — pokatkad postajali i prilično dobri pisci, književnici, pesnici. Rihard Vagner bi ušao u nemačku književnost i ostao u njoj, i da je za njegovu znamenitu tetralogiju „Nibelunški prsten“ muziku pisao ko drugi. Robert Šuman je uređivao i skoro sam ispunjavao jedan značajni muzički list SVOg vremena, i njegove poetski simbolične transformacije karakterno različitih fiktivnih likova (Euzebijus, Florestan, Raro) otvorile su slu šaocima Šumanovih klavirskih cikličnih opusa jedan strasni i nemimi svet bolnih sukoba i grozničavih sudara u neizmermoj množini melodijskih tema kratkog daha i u harmonijama natoplienim jednim lirizmom, koji je morao usahnuti, čim je zanavek proteklo vreme tipičnog romantičarskog poetskog senzibiliteta. Nekoliko decenija kasnije, Klod Debisi je postao autor jedne knjige finog humora i krajnje utančanih esteskih meditacija („Gospodin Osminčić — an= tidiletant“, u srpskohrvatskom prevodu ime crnog notnog znaka sa repićem na vertikalnoj crti). Već sasvim u našem vremenu. američki kom pozitor ifalijanske narodnosti, Đan Karlo Menoti, pisac je libreta čitavog niza svojih opera, a dramaturška vrednost tih književno-dramskih tekstova pre nadmašuje umetničku vrednost mu zike u ovim operama no što za njom zaostaje.
Pojava umetničke dvojezičnosti zastupliena ie i u svetu književnih stvaralaca, pesnika. Stari Gete je istrajno crtao i slikao; Viktor Igo je dao četiri famozna grafička ostvarenja teme egzekucije vešanjem; u Puškinoevim autoportretima ima satiričnih odsevnm mjegove proze, Bodler, Andersen, Strindberg, Pol Valeri, Rabindrannt Tagore, Herman Hese i Karlo Levi crfali su i slikali sa poetičnim pulsom svoje literarne inkantacije, a u nas Đura Jakšić, Rastko Petrović, Branimir Ćosić činili su to isto (danas ih u fome nastavlja književnik Ljubiša Jocić). Međutim — i što je znatno ređi slučaj — Žan Žak Ruso komponovao je jednu pastoralnu operu („Seoski vrač“), a višestruki umetnik epohe romantizma, E. T. A. Hofman, transponovao je svoju maštovitu viziju sveta stvarnosti i sveta priviđenja u više operskih opusa,
Ipak, svi pomenuti (i toliki nepomenuti) primeri umetničkog zalaženja u domen jezičke oblasti, koja nije primarni izraz individualne darovitosti, samo su izuzeci od pravila da celovita, jedinstvena i u stvaralačkom smislu te reči potpuna ljudska indiviđualnost ne potrebuje više umetničkih jezika za ispoljavanje i iznošenje svog autentičnog unutarnjeg totaliteta. Ako se smelo i bez zazora suočimo sa činjenicom da ie za umetnikovo oslobođenie od grča svesnog podnošenja egzistencije kao tovara najraznovrsnijih doživljaja jedva savladljivo (i samo u slučaju istinskih genija sasvim savlađivo) služenje ]Jednim jezičkim sistemom formiranja konkretnih umetničkih slika, onda sve navedene ekskurzije umetnika na strana jezička poprišta moramo shvatiti kao raznovrsne vidove odmarania, kao · subjektivne iluzije o prođužavanju sopstvenog kreativnog poslovanja sa umetničkim slikama. Ogromna većina ljudi ispunjena je životnim ın= tenzitetima, no transponovanje sinteze doživljaja i sveukupnog iskustva u određene umetničke slike uspeva veoma malenom broiu umetnika. Sva postignuća su uglavnom samo delimična,
Pavle STEPANOVIĆ
DVE VRFDĐNH IZLOZBE
Sukob čovekxn i mašine
Naša posleratna umeinost bDojavila se kao bujica nošena oduševljenjem mladih, obuhvatajuĆi delove i starog i novog shvatanja, odjeke spoljnje, tuđe stedine i mnoge nesporazume, ali i saznanje o savremenim vrednostima, određena „poimanja o asutentičnosti izraza, želiu za izvornim što kao dominantan akcenat koloriše saopštenia izrečona savremenom likovnom simbolikom. Kao snažan talas, ona, 3e zato sigurno dopirala i do oba 1a novih likovnih misli. Decenija je prošla od prvih snpmžnijib prodora ove generacije. Vreme je već počelo da vodstiče selekciju vrednosti. Izdifozencirale su se i izgradile pojedine ličnosti. Njihov je svet misli, osećanja i realizacija koliko naš po svom tragu u savremenosti, toliko pre svega ličan i samo umetnik«c.v. Takvih umetnika uvek i svugde sima malo — ali dovolino da oz međe svojim delom celokupno š likovno stvaranje jedne sredine i da joj daju njeno vrhunsko obeležie. Toj generaciji i toj nekolicini dala je umeinost Zorana Petrović svoje sasvim osobene zvuke.
Umetnik je strasno zaokupljšn doživljajem jednog karakteristićnog odnosa vrlo nametljivo postoječeg u našem vremenu: pojavom koliko sukoba toliko i stapanja manifestacija ljudskog i mehanizovanog — čoveka i Inašine. Autor je u svom delu rešavao odnos bizarnih smernica ove dve suprotnosti, puštajući ih
da teku paralelno kao odblesci jednog određenog poimanja,
uusuuuZHHHHZANSEAHHRASGAHHHUAEAHHRAMARAZRBMHIHZAMNRDGGARGRGBHRRHGNARRAHIAHSNZIRAGBBHEGSNEHARANURMAGUMHAREMREHMGGNHHBHHGGRWGHG HOE S
ali „dopuštajući i da so kao paralele dodiruju negde daleko u njegovoj imagina=
ciji i gledaočevom doživlja'u Kasnije, na izložbi crteža 1950. — šednoj od onih ko„e se pamie! — bile su to počovekovljene ma-. šine koje su, zadržavajući svo;e oblike, ljudski ratovaie, tugovaie i osećale. Danas se taj trag 9D
likovna umetnost.
tropomorine mašine izgubio. utoliko se u likovnu problematiku postaknutu unulrašnjim odnosima izraslim iz onih primarnih, spoljnjih. U novonastaloj likovnoj koncepciji sažimaju se elementi asocijativno8š, simboličnog, fantastičnog i nadrealnong i, uz duhovitost invencije i strnsno fraganje autorovo za novim izrazom, grade jedan određen J]ikovni svet iskustava, saznanje i osobenog kreativnos8 potenci*aln Petrovićevog dela, čuvajući i danas, u ovoj fazi osamostaljenja, trag geneze razvoja njegove likovne koncepcije, ali se ona više ne rasklapaju na svoje oOsnovne elemente, nego su izras.a iz njihove sinteze. Analitički pnstupak, koji je do ovoga doveo. ogledao se u raznim tehnikarna koje se međusobno upotbunju]Ju, sklapajući jednu odđ najznanimliivijih lepeza našeg sadašnjeg likovnog izraza.
Nastale u okviru ovakve likovne problematike i ovakve misaone klime — Petrović je ovog puta izložio: lavirane crteže, u. lia. reliefe i skulpturu. Svi su oni jasno markirani pečatom umetničke ličnosti koi ih spaja u varijante jednog jedinstvenog izraza, ali svaka od ovih discip:ina pokazuje i specifične osobine kako u stepenu tramsponovanja umetnikove koncepcije, tako i u iznalaženju odgovara;ućih postnupaka. U Petrovićevim laviran' m crtežima duhovitost invencije i upornost ideie takmiče se majstorski savlađanim tehničkim dostignućem, hranjenim saznanjima o izražajnosti tona u skloepu jednog dinamičnog Ssistemnmia nastalog iz svetlo-tamxnih odnosa Petrovićevi crteži neosporno pokazuju jedno od najzanimljivii:h doživliaja i najzrelijih ostvarenja u domenu realizacije ove discipline kod nas.
Slike postojeću „senzibilnost tonskih odnosa razvijaju sa koniponentom čulnosti koca potcrcava neku organsku mekotu tamnih partiia kroz čiju toplinu umetnik rado provlači oštre prodore svetla ili intenzivnijeg o lorita, ističući dramatičnost tako nastalih odnosa. Slike nose neko unutarnje vrenie, u njima e sabijeno „pulsiranie odblesa'*a nekađašniih dalekih sukoba. Mada izvirući neposredno iz umetnikove likovne koncepcije, ova ulja u svojoi formalnoi realizaciji uviru u domene apsraktnih realizacija.
Reljefi su prvi put izlagani, delovi tankog bojenog „metala fiksirani na crnoj ploči, prezentovani na sivoi oshovi — bliži su slici nego skulpturi, po vizuelnom doživljaju koji pružaju. Na njima je autorova inventiv-
s
nost dominantna, a, asocijativnost oblika ubedijivo prisuma. Oni predstavliaju uzbudljiv eksperimenat u sklopu Petrovićevih realizacija.
U skulpturi, Rkomponovanoj najčešće od gotovih: pa specijalnim postupkom zavarenih elcmenata, jedva da je prisutna organska veza sa kompleksom Petrovičevog idejno likovnog shvatanja. Ona je najnezavisnija, naj apstraktnija, ali Đo svom trefmahu i realizaciji — bar u ovoj fazi — najmanje obeležena otiginalnošću Petrovićeve koncepcije. :
Što je vredno nije nikad beznačaino, zato smatram da treba istaći i znalački aranžman zlcž-· be, kcii je obiekte raznih tehtn:ikz: uklopio u jedinstveni vizuelni orkestar. a PS ee
i • · ff , . S i v ' OKI {i • li ki tie isli MNPFSKI senzibililel
Retka i iguzetna odliks jssnos sagledavanja određeno# 'kompiek · sa likovbe problematike datog vremena. bila je ođ uvckE, ođ nis. BOVOS prvog, nastupa 1951. godi- · ne, karakteristična za Bogojevićevo priloženje slikarstvu. Vrln istančanom likovnom ~7senzibilnošću umeo je on uvek da u sklopu fe problematike određi , svoje ambicije. Otuda Bogojevičeve slike imaju onu retku osobinu da je na njima uvek jedin određen problem Jasno prisutan, a rešenje uvek adekvatno, kva-. litemo i definitivno u sklopu datih elemenata. | :
Na velikoj Bogojevićevoj izlo+ žbi, novembra 1959. godine, me đu slikama iz faze obeleženc uzdržanošću emocije i disciplinmoem postupka, izdvajale su se tri Roje su ostavljale utisak da pripadaju. novim budućim slikare vim ostvarenjima na kojima ee boja imati prevagu wad linijo? a emocija mad disciplinom (vidi „Književne novine“, br. 102 od” 23. IX 1959.). Nova Bogojevićuvau izložba opravdala je ovakvu pretpostavku. . Skromna brojem . eksponata, ona na nekoliko “~d izloženih slika predstavlja izuzetno visok domet jedne odre++ dene likovne koncepcije. U. vrem;y menu agresivne trke za spolinjim efektima i formalnom originaln.:Ššću, Bogojević je ımeo da sa čuva onu vrstu skrumnosti k=sla je u njegovom slučaju i zalosa iskrenosti. Nenametliive {ormatom, neagrešivne fakturom, aj3ketske u odnosu nas kolorit, za ove svoje slike umeinik je odubrao i najteži postupak: belo na belom. sivo na sivom, dakle monohromost. Posle periođa stroge discipline i racionalnih analiza. Bogojević je u svoje sadpšnje kompozicije zgusmuo najčistije likovno transponmovanu senzib:lnost za čiju neposrednost niku.kav spoljašnji efekat, nije potroban. Po imaginarnom prostoru lebde akcenti umetnikovih lirskih vibracija ili su oni zgusnuti u kompaktne, čulne oaze drhtavih kontura. Pon je gotovo lazurarn. a akcenti diskretno isfasturirani, tonalitet razvijen u monohro~+ moj gami. Izraz je adekvatan za ovako suptilnu koncepciju lirskog doživljavanja, Jer su najbolje slike baš one bez boje, a ipak bogate i uzbudljive, tople od vibriranja unutrašnjeg sadržaja koji preliva površinu, bogateći je obiljem svetlosnih 'tonova.
Ove male lirske etide, naizgled jednostavno komponovane ali po svojoj sadržini vrlo kom , pleksne, dokaz su izuzetnih umetnikovih mogućnosti 1 u ski pu ostvarenja lirske apstrakcije kođ nas predstavliaju najsuptilniie i likovno najčistije Yea-. lizacije. . -.
Dr Katarinu AMBROZIĆ
N i ko la DRE NOVAC uuWHHHSHHWSYHEHHHWHHHWHHHHHHBHHHEEHNHHRNGORHHHBHHHHEREIREHHHREEARHPRNMRHmRBMNNENDBRAHHNHSHAOBHEIHUHRBNHNRBHBHBHHHWSGHUHEHHSREMEHNHHZBNWHHGHGEHRGHHPBBBHRENNNBHRHHRHRHMRRENHHHHEHHHHBHESWUPNHHHRHUSHESNNHHHUMNNIHHIBHHNHRHEMRNHHHMMNSEHHHHHHHHHHHREGERDBRMREBBUOROHERERHHHSR0600BR0HDRBHBE0WU5
Pesmu
Lepoto otkinuta ma ivicama
Misliš grad si na gori
čuješ koja utočišta neima
Casovi života
Da ostanemo uvek živi
Sna ugnjezdi sećamje u OVO Kasno vopodne
Dok tiho ta kiša kiši
Dok kiša uspavana o zana Otkuda dolazi . Neću ti reći ono što voliš
Zamiru pod tkanjem, ćutanja Sni moji a Zamiru te reči u buci Robota Pa čuvam skriveno
Jedmo večito leto
I nosim, toplinu ljubavi
Kroz život svoj + tud
MTTŽEVNBE NOVINHB
Pa puštaš da prođe tremutak taj A ne znaš
Sta Je umrlo u tebi
Otišlo u vetar i prašinu Melodija odlaska
Sve glasnija je
I sve veća su klonuća
Moj mili
Ne obmanjuj se
Jesem će da te podseti
Da misi ono što misliš da jesi Teku već multno ı bezobzirmo I sve bliže su ušĆUL
Pa, se predaješ odlaženju,
Unatras
I w odricomju sebe
Kao u ogledalu
Vidiš igru varke + ljubavi Pesmu čuješ koja utočišta neima
Lepoto istkana od prolaznosti Ostavi trag Svoj u, ovom, gašenju Omađijaj me u ovo
Kasno popodne
Dok tiho ta kiša kiši
Dok. kiša uspavana, ko zna Kuda odlazi .
Reč ljubavi sejem, kao miloštu čudotvornu
U tom memilom zatišju s mremom slutnje
Na duš' i čujem, šapat: ako plamen vižugavbim, Prstima pomakne skazaljku Yavnodušnosti
Do brojke koja označava otpor —
Zayoni još jednom w okean života, zayoni Možda ćeš pronaći školjku i w njoj biser Zbog kojeg činiš ono što činiš.
O, saputniče moj ženski, o, žensko moje. O, dare najdragoceniji pod, oopim, yebom, Prati me + sa mnom budi do kraja.
Idemo, ljubavi moja, do vrha strasti, U ortlog mrenja uđimo smelo da nađemo se
Izgubljeni, da ispijemo se žeđni, Da ostanemo zauvek žibi.
Ako je sve to prolazno i prazno, Reci šta je večno i sađržajno i gde je Pesma od koje boluju zore i čezmu, sutoni? Neka je šve dim i senka, al ljubimo se Dok. ima krvi, vatre, lepote i sma. Ćemu ta zvonjava na uzbunu u, mojim tišimama, I ko to trese vratnice moga spokoja?.., 5;